Налазимо се у првој фази тог рата, а то је рат за репрограмирање већег дела света. Отуда у овој фази није обавезно неке непријатеље физички убијати
Задатак је да се противник или разоружа сам и добровољно, или да на његовој територији почне грађански рат. То се десило у Украјини и – по плану западних стратега – треба да се деси у Русији
Контрола сајбер-простора налик је на монопол над нуклеарним оружјем. Савремене друштвене мреже и највеће светске IT-компаније по својој разорности могу се упоредити са нуклеарним бомбама, с тим што се уништење противника одвија „меко“ и неприметно
Светске бизнис-елите постављају оквире глобализације, утврђују стратешке циљеве и одређују меру и правац деловања силе. А земље попут Турске, Украјине, Катара, Пољске и Саудијске Арабије чине – војску на истуреним положајима западног наддруштва, чији је задатак да изводе нападе у потребном правцу и обиму
Може ли се Русија одупирати агресији од стране геополитичког противника, не поседујући могућности да контролише сајбер-простор чак ни на својој територији?
Савремени рат најпре је – когнитивни, (једноставно речено, интелектуално-информациони), рат у којем пре победе треба „надмудрити“ противника. Зато треба почети од утврђивања националне идеологије која не може да буде апстрактно-патриотска. Сваки елеменат савременог руског живота треба да прође кроз систем нових патриотских координата: руски филм, руска телевизија, руска књижевност, школски уџбеници, медији, економија, социјална политика…
Изгледа да су Рузвелт, Хитлер, Стаљин и Мао Цедунг били последњи политичари глобалног нивоа, који су се у борби за доминацију руководили не само интересима владајућих група, него и сопственим представама о томе шта се може и шта треба. Садашњи глобални рат има транс-персонални, наддржавни и наднационални карактер
СИРИЈСКА кампања показала је да Русија поседује првокласно наоружање, савремене космичке снаге, јединствене системе ПВО, и најважније – способност да ратује са сваким противником. Резултат тога је: повећање за више од два пута суме за наручено руско наоружање – са 26 милијарди долара на 56 милијарди.
Међутим, са ким је руска армија ратовала и ратује у Сирији? Да ли са главним противником? И није ли, занесена борбама на геополитичком фронту, Русија превидела формирање нових жаришта рата непосредно поред својих граница?
Мислим да се одговори на ова сасвим конкретна питања крију у одговорима на питања општијег карактера: који су циљеви и методе савременог рата?
Док руска војска обуздава терористе на далеким прилазима, главни и глобални противник корак по корак учвршћује своје позиције поред граница и унутар Русије.
Нови светски рат, о којем једни говоре да ће сваког часа почети, а други – да им неће успети да Русију увуку у рат, води се, у ствари, одавно. А као главни објекат тог рата – Русија сваки дан трпи очигледне губитке. Физичке, економске, социјално-културне, на репутацији и друге.
Друго. Субјекти новог светског (глобалног) рата – више нису државе, као што је то било половином прошлог века, него власници и корисници такозваног глобалног тржишта.
У сваком случају, нису исламисти или конкретне земље приближили своје војне базе тик уз руске границе, организовали државни преврат у Украјини, активирали против Русије економске санкције, не изводе против ње дез-информативне нападе и не убијају Русе на Донбасу или хушкају једне на друге најближе суседе Русије.
Логика развоја глобалног тржишта и интереси светских бизнис-елита, то је – оно што данас одређује стратешке циљеве са употребом силе и информативних операција по читавом свету.
Већина земаља условног Запада уграђена је у одређену хијерархију у којој сваки ниво има своју функцију.
Светске бизнис-елите постављају оквире глобализације, утврђују стратешке циљеве и одређују меру и правац деловања силе. А земље попут Турске, Украјине, Катара, Пољске и Саудијске Арабије чине – војску на истуреним положајима западног наддруштва, чији је задатак да изводе нападе у потребном правцу и обиму.
На крају, постоје и они чија је мисија да умру на бојном пољу физички или морално у интересу глобалног наручиоца. То су плаћеници приватних војних компанија, терористи, а такође и ангажовани новинари и политичари за конкретне задатке војног карактера.
Изгледа да су Рузвелт, Хитлер, Стаљин и Мао Цедунг били последњи политичари глобалног нивоа, који су се у борби за доминацију руководили не само интересима владајућих група, него и сопственим представама о томе шта се може и шта треба. Садашњи глобални рат има транс-персонални, наддржавни и наднационални карактер.
Успех Русије у Сирији објашњава се тиме што је на том бојишту противник био више или мање јасан – исламиста. Али, да ли руске елите разумеју: ко и због чега провоцира крваве сукобе између народа бившег СССР-а – у Грузији, у Украјини, у Молдавији, на Закавказју и у Централној Азији?
Јасан је циљ новог светског рата који је отпочео Запад – успостављање глобалне доминације. Јасна је и хијерархија најважнијих задатака светске олигархије.
Први. Сломити снаге отпора и успоставити светски поредак којим се управља из једног центра. Као што видимо, Русија се нашла на путу новог хегемона, значи, њу треба уништити, раније или касније и на сваки могући начин.
Други. Постројити становништво планете делећи га на „изузетне“ нације и све остале и самим тим завршити формирање новог светског поретка.
Речју, нови светски рат – то више није борба за територије, него за полуге управљања свешћу маса и елита.
Прва фаза тог рата (у којој се ми сада, заправо, налазимо) -јесте рат за репрограмирање већег дела света. Отуда и његове особитости. На пример, у овој фази није обавезно неке непријатеље физички убијати.
Задатак је у томе да се противник или разоружа сам и добровољно, или да на његовој територији почне грађански рат. Као што видимо, то се десило у Украјини и – по плану западних стратега треба да се деси- у Русији.
Историја показује: Русију није могуће сломити силом, али је лако обманути, а након што је обману – добијају жељено, будући да руско руководство само предаје геополитичком противнику некада стечене територије и укида стање приправности својих стратешких ракета.
Данас је управо такав моменат који је настао након што је руска владајућа елита одустала од совјетске геополитичке доктрине, у почетку увела проамерички модел спољне политике и прихватила амерички назив „мека сила“, а данас све више постаје свесна његове штетности.
По мом мишљењу, основа ефикасне спољнополитичке стратегије Русије треба да буде разумевање специфичности савременог рата: његовог транснационалног и хибридног карактера, његовог циља и смисла.
На пример, хибридни рат претпоставља не само примену читавог комплекса не-смртоносних борби са противником, већ у први план ставља борбу за свест маса и елита.
У том смислу, контрола сајбер-простора налик је на монопол над нуклеарним оружјем. Савремене друштвене мреже и највеће светске IT-компаније по својој разорности могу се упоредити са нуклеарним бомбама, с тим што се уништење противника одвија „меко“ и неприметно.
Може ли се Русија одупирати агресији од стране геополитичког противника, не поседујући могућности да контролише сајбер-простор чак ни на својој територији?
Ако нема стратегије за такву конфронтацију (као што је то данас), онда очигледно не може. Поставља се питање: шта чинити у таквој ситуацији?
Треба почети од утврђивања националне идеологије која не може да буде апстрактно-патриотска. Сваки елеменат савременог руског живота треба да прође кроз систем нових патриотских координата: руски филм, телевизија, књижевност, школски уџбеници, медији, економија, социјална политика и сл.
Савремени рат најпре је – когнитивни, (једноставно речено, интелектуално-информациони), рат у којем пре победе треба „надмудрити“ противника.
Пише: Владимир ЛЕПЈОХИН
Превела Ксенија Трајковић
Факти
