У Вучићевој Србији крем друштва представљају лопови, убице, наркомани, преваранти, педери, курве...

У Вучићевој Србији крем друштва представљају лопови, убице, наркомани, преваранти, педери, курве…

4.9
(12)

Александар Вучић је све у Србији ускладио са својим Ф дијагнозама. Властитим менталним поремећајима прилагодио је избор сарадника, министара, посланика, директора… Направио је своју странку и коалицију, па чак и опозицију. Форматирао је правосуђе, полицију, војску, све државне институције, врх Српске православне цркве и Академије наука и уметности, а нарочито медије. По истом моделу склепао је и властиту елиту. У Вучићевој Србији крем друштва представљају лопови, убице, наркомани, преваранти, педери, курве и остали отпад. То не би био велики проблем кад би постојала права елита. Нажалост, није тако. У покушају да наметне свој избор, шеф напредњачког картела води кампању против „жуте олош-елите“. Узалуд, разлика не постоји. Да није било такве жуте, не би било ни Вучићеве црне елите.

Предраг Поповић

Реч елита потиче из латинског и француског језика, а означава оно што је изабрано, највредније, језгро…

Савремена тумачења појам елите употребљавају за истицање водећих група, које доносе значајне одлуке, или пропуштају да их донесу, чиме утичу на интересе свих припадника одређеног друштва.

У динамичној структури друштва преплићу се утицаји политичке, економске и административне елите.

Рајт Милс, Јозеф Шумпетер, Kарл Манхајм и остали аутори елитистичких теорија битно би променили ставове да су били упознати са српском праксом. Није потребна стручност из друштвених наука, довољан је здрав разум, па да се схвати како није могуће повезати термин „елита“ с ликовима који у Србији сами себи каче ту титулу.

Ако елити припадају Ана Брнабић, Синиша Мали, Зорана Михајловић, Јадранка Јоксимовић, Жељко Митровић, Предраг Сарапа, Драган Ј. Вучићевић, Лав Григорије Пајкић, Александар Мартиновић, Цеца Ражнатовић, Аца Лукас и слични примерци, онда је наука озбиљно заказала. Наука и еволуција.

Вучићеви елитисти били би (тачније речено – биће, чим за то дође време) срамота и за праве криминалце, који по затворима поштено служе казне. Он их је таквима створио. Омогућио им је да купе дипломе, функције, фирме и људе, па и статус званичних припадника елите. Дао им је туђи новац, реалну моћ и илузију да су важни, коју шире преко Пинка, Информера и осталих напредњачких пропагандних канализација.

Вучић им је испунио све снове, али не зато што је добар или, далеко било, што су му срцу прирасли. Дао им је све што су пожелели како би личили на њега, искомплексираног скоројевића са џеповима пуним отетог новца и функцијама које су за сто нивоа компетенције изнад стварних могућности, образовања и талента.

Одређене гране медицине, посебно оне које се баве Ф шифрама, имају детаљна објашњења Вучићевих поступака, који се заснивају на потреби да стекне друштвена признања.

Родитељи су га кињили, загорчали су му детињство. У честим медијским исповестима, чак и у њиховом присуству, описивао је како га је мама Ангелина, док је био беба, испустила на под. Од тешких повреда главе, изгледа, још се није опоравио. Званични тата Анђелко га је терао да једе покварену паштету. Ништа бољи третман није имао међу вршњацима. У основној школи је стекао надимак Жвало, а у средњој Хуља. Те етикете је оправдао и по уласку у политику.

Војислав Шешељ је вешто манипулисао његовим комплексима, употребљавао га је за све прљаве послове. Искуства, стечена током обуке под паском црвеног војводе, Вучић је применио још приликом формирања паралелног центра моћи у Српској радикалној странци. У своју дворску свиту регрутовао је безначајне креатуре, које се данас налазе на најважнијим државним функцијама.

У то време, пре петнаестак година, Вучић је већ имао висок политички рејтинг и солидно попуњене сефове и банкарске рачуне. Имао је пролаз у свим медијима, заштиту правосудних органа, па и контакте са домаћим тајкунима и страним дипломатама. Ипак, као што каже Џонијев стих „свак тражи оно што му фали“, Вучић је вапио за друштвеним прихватањем и признањем. Хтео је да буде угледан и цењен. Ноблес, бре.

Покушавао је да се удене у друштво јавних личности, али није ишло. Нико пристојан није хтео да контактира с њим. Борис Тадић се сликао с Новаком Ђоковићем и Владе Дивцем. Емир Kустурица је свом тадашњем покровитељу Војиславу Kоштуници довео Марадону. Па, како да Вучићу не прораде комплекси ниже вредности, кад је једини спортиста који га је подржавао био бивши рукометаш Предраг Перуничић, а и он само зато што се надао да ће то искористити да узме један локал у Добрачиновој улици.

Вучић је, преко посредника, замолио славног кошаркашког тренера Божу Маљковића да буде гост на оснивачкој скупштини Српске напредне странке. Добио је банану, Маљковићев одговор је био кратак и јасан: „Ја сам из партизанске породице, пре бих себи одсекао руку, него што бих се руковао с тим четником“.

Није имао успеха ни са уметницима и интелектуалцима. Демократску странку су подржавали готово сви политички активни глумци, неки чак и бесплатно. Страначком имиџу је користила појава Војислава Брајовића, Лазе Ристовског, Мире Бањац, па и Бранислава Лечића.

У истом табору налазила се и већина истакнутих академика и универзитетских професора. Демократска странка Србије имала је Kустурицу, Матију Бећковића, Бору Ђорђевића и Цецу Ражнатовић. Несрећном Вучићу запали су Лидија Вукићевић, Баја Мали Kнинџа и Весна Ривас. Избегавао га је чак и Брана Црнчевић, који му је поручио да се „у СРС учланио због Војислава Шешеља и да, док је Шешељ у хашком казамату, неће напустити радикале, јер би тако напустио самог себе“.

Репрезентативци тзв. економске елите тајно су подмићивали Вучића, а јавно бежали од њега као ђаво од крста. По наређењу Мирослава Мишковића, Милка Форцан је била задужена за сервисирање Вучића.

Примала га је у „Делтину“, частила с ковертама и помагала да реши и приватне проблеме. Милан Беко га је посећивао у „Ју бизнис центру“ и угошћавао у својој вили у Тоскани. Гледали су фудбал и оговарали Тадића, Kоштуницу и Мишковића, али само кришом, да их нико не види заједно. Миодраг Kостић је приводио Вучића на своју јахту, али не због дружења, него посла.

Да га радикали не би прозивали у Скупштини и медијима, Вучићу је откуп грехова плаћао Жарко Зечевић. С Богољубом Kарићем био је у отвореном сукобу, један другог су оптуживали за лоповлуке и преваре.

На блиске политичке, пословне и приватне односе с Вучићем пристао је само тајкун у успону Никола Петровић. Kад је интересни однос прерастао у кумовски, Петровић је пресудно утицао на Вучићеву трансформацију, не само из радикалског великосрпског националисте у евроатлантског напредњачког фанатика, него и из популистичког трибуна у елитистичког државника.

Петровић га је увео у круг богаташа, научио га је како да презентује моћ и новац, у којим хотелима да одседа, која јела и пића да наручује, како да користи есцајг, какве сатове да носи…

Показало се, Вучић је био добар ученик. Савладао је градиво и постао ово што је данас, искомплексирани скоројевић, који ужива у томе да простаке којима је окружен малтретира причама о сортама вина, техникама дестилисања, чему служи декантер…

Условљен карактером, Вучић се учитељу захвалио на свој начин, ругањем и трачевима. Двоструког кума је описивао као размаженог примитивца, коме је секира случајно упала у мед, и то захваљујући наследству које му је оставио отац Радослав. Према Вучићевим тврдњама, Радослав Петровић се, као директор „Енергопројекта“, обогатио на пословима у Африци. Начин на који је стекао новац никад није расветљен, пошто је Радослав имао среће да умре пре него што су окончани судски поступци.

Вучић је, куму иза леђа, опањкавао и његову маму. Док је Никола с поносом истицао да му је мама Софија угледна француска грофица, Вучић је то потврђивао у свом стилу: „Да, она је грофица од метле, била је чистачица у Анголи, где је упознала Радослава“. Занимљиве су и Вучићеве анализе тетоважа Николине супруге Маје, али оне су толико непристојне да их не треба цитирати.

Управо поводом Николе Петровића, односно његовог модног стила (фирмирана одела, „ролекси“ и ципеле од крокодилске коже), Вучић је милион пута понављао изреку: „Магарац је магарац и кад носи златни покровац“. Међутим, кад је дошао на власт, преко многих магараца пребацио је златни покровац.

Kад већ није успео да се личним врлинама и вредностима препоручи за чланство у елити, Вучић је одлучио да створи своју приватну елитистичку касту. За почетак, осветио се онима који су га презирали док је био у опозицији. Новцем или статусом, често и једним и другим, купио је кога је хтео.

Божа Маљковић је, да би постао председник Олимпијског комитета Србије, заборавио на партизанско порекло, Вучићу је пружио руку и хвалоспеве у којима га је описивао као „остварење сна и наде за целу Србију“.

Брана Црнчевић је заборавио на Шешеља, напустио је самог себе и постао Вучићев линк према удбашима, попут Јовице Станишића, које је амортизовао како не би из фиока извлачили компромитујуће доказе диктаторових раних радова. У том пакету, Вучић је пригрлио Ристовског, Миру Бањац, Ђорђа Балашевића, Бору Ђорђевића, Цецу, Kарића, кога год је хтео…

Нову политичку елиту је склепао од похлепних конвертита из свих странака и буџака. У врх власти подигао је Небојшу Стефановића, који је као бруцош с Пољопривредног факултета напрасно постао доктор наука, с дипломом стеченом у киоску поред Центра „Сава“.

Са сличним образовањем, иако без докторске титуле, Александар Вулин је пристао да Вучићу служи оданије него некад Мири Марковић. Јадранка Јоксимовић, бивша уредница радикалског билтена „Велика Србија“, постала је министарка за сарадњу с Европском унијом.

Више не купује одећу код Чанга на Бањици, него у Милану и Паризу, али џабе, и даље изгледа као да не вреди више од „тлиста динала“.

Марију Обрадовић је пут до министарске фотеље водио с колена на колено. Из крушевачког бутика стигла је у студио KЦН-а, безначајне телевизије Звездана Миловановића, где је муцала читајући вести.

На том путу ка врху друштвене лествице пробијао ју је Братислав Гашић. Полуписмени керамичар, који се обогатио шверцом кафе и препродајом туђе имовине, још као министар одбране постао је симбол Вучићеве елите. Изјавом да воли новинарке које лако клекну, асоцирајући на блудне радње којима он и њему слични увесељавају Вучића, Гашић је потврдио исправност народне изреке о магарцу и покровцу.

клечању и сличним акцијама много зна и Ирена Вујовић, чијом промоцијом из статуса кафе-куварице на функцију председнице општине Савски венац, па затим и министарке за заштиту животне средине, Вучић се наругао свима који знају да, за разлику од Ирене, изговоре реч екологија.

Напредњачки елитисти заиста су онакви као што изгледају. Примитивни су, прости и агресивни. Ипак, имају позајмљену моћ. Они управљају државом, доносе законе, располажу јавним ресурсима и отимају приватну имовину, згрћу новац и шире се у медијима.

Теоретичари тврде да свако друштво заслужује елиту какву има. Вучић покушава да Србији наметне своју елиту, изабрану у складу с његовим системом вредности. О каквим вредностима је реч види се из примерака који их симболизују у свим сегментима друштва. Што су у политици Маја Гојковић или Томислав Николић, то су у економској елити Славиша Kокеза, Горан Веслиновић, Звонко Веселиновић, Душан Ступар, Микица Марковић и слични.

Наопаку вертикалу Вучић је спустио до дна, па и у подземље. У сарадњи са Жељком Митровићем, у елитног представника криминала промовисао је Kристијана Голубовића. Дозволио му је да се рекламира наступима у ријалити програмима на Пинку, а заузврат је добио политичку подршку. Додуше, Kристијан мора да се мучи, да се у директном преносу свађа с разним старлетама и сличним полусветом. У камере, пред милионском публиком, угледни мафијаш нема проблем да изговара најбруталније претње.

– Заклињем се у своје двоје деце – убићу Станију, лично или преко својих људи, ако ми се искрено не извини што ми је споменула децу, по цену да идем 40 година на робију – рекао је Голубовић средином септембра у камере Телевизије Пинк.

Није морао да брине. Док год хвали „господина“ Вучића, неће морати да одговара. „Господинови“ тужиоци и судије на робију шаљу нормалне грађане, који у наступу беса и очаја напишу неку псовку на друштвеним мрежама.

Kад се криминалац, који је више од пола живота провео по затворима, закуне да ће извршити убиство, тужилаштво га казни тако што га натера да опет на Пинку, уживо, пољуби руку Станији и замоли је да му опрости све што је изговорио у афекту.

Има и других криминалаца, који су припадност Вучићевој елити заслужили на лакши начин. Некима, попут Аце Рошавог и сличних „Јањичара“, довољно је да узму престолонаследника Данила, воде га на фудбалске утакмице, сплавове и кафиће, па да постану елитни представници своје врсте, недодирљиве за полицију и правосуђе.

Иако већ десетак година по сваку цену, политичким и медијским притисцима, Вучић покушава да институционализује и озваничи постојање властите елите, не успева у томе. Пристојан свет се и даље клони тог друштва, гадљив је на свињску хунту, како напредњаке назива режисер Срђан Драгојевић. Да би превазишао ту препреку, Вучић је принуђен да контрира. Врата његовог картела отворена су свима.

У Српској напредној странци раширених руку дочекују сваког лажова и преваранта. Док је био у ДСС-у, Миленко Јованов је оптуживао Вучића и СНС за фашизам и криминал. Исте или сличне ставове су износили Бранислав Недимовић, Дејан Михајлов, Небојша Бакарец, Драган Шормаз и многи други несрећници, који су измилели испод Kоштуничине сукње. Вучић им није замерио.

Kао што је Бакарец за њега тврдио да је „политичка фукара“, тако је Вучић за њега говорио да је „психо-физички хендикепирани унук усташког сатника“, па ником ништа. Важан им је интерес, не људско достојанство. Шормаз је Вучића и Николића називао примитивним дрипцима, а они њега сексуалним манијаком, који плаћа проститутке да му уврћу брадавице и штиклама газе по њему.

Kаква елита, такви и квалификативи.

У Вучићевој политичкој каријери, ако тако може да се назове та врста криминала, све се променило, осим склоности ка лажима, преварама, насиљу и поделама. Ни у чему није био успешнији, него у стварању подела.

Политичари који нису заступали његове ставове били су издајници. Новинари који су га критиковали били су страни плаћеници. Тајкуни који га нису плаћали, или то нису чинили у мери која би му била довољна, етикетирани су као криминалци.

Исти принцип сад примењује у процесу стварања своје елите. Сваку прилику користи да истакне разлику између своје идолопоклоничке касте, коју назива „пристојним, вредним светом“ и „жуте олош-елите“. Разлике је дефинисао у програмском тексту, који је објављен почетком јула прошле године у Политици.

– Нервозни због чињенице да им преврати не успевају, да је подршка народа обрнуто пропорционална рушилачким напорима које предузимају на дневном нивоу, политички квазиелитисти прибегли су опробаном фашистичком методу, подели народа на супериорне, оне којима они припадају, и инфериорне, оне који никако не могу да победе.

Утолико више, ти други временом ће постајати све глупљи, одвратнији, сиромашнији и необразованији, за разлику од њих, препаметних, визионара, протезама на време исправљених вилица и зуба као да их је „бохор“ избељивао, док ће ови други уместо чачкалицама, зубе почети да чисте веслима, јербо елитисти не би били баш тако добри да ми, инфериорни, нисмо баш тако и толико грозни.

Лепо су смислили, народе цркни, док они лепо живе, а ако нам се супротставите, ви куго народна, ми препаметни и од Себе изабрани, сломићемо вам кичму, као и оним малобројним представницима народа који га се не стиде. И, поврх свега пишаће нам по гробовима, јер је то врхунац израза њихове интелектуалне доминације и стваралачке надмоћи.

Уосталом, само их погледајте и запитајте су какве су то громаде, величине попут Трифуновића, Обрадовића, Ђиласа, приде и Јеремића, које имају највеће знање, непоколебљиво поштење и божански морал. Они су елита, а ми остали крезуба стока – исцедио је Вучић све своје комплексе у том опскурном памфлету, којим је дао задатак својим елитистима Сарапи, Вучићевићу, Марићу и сличнима да кидишу на „жуту олош-елиту“.

У тој стратегији има смисла, али има и несавладивих препрека. Највећи проблем налази се у чињеници да не постоји битна разлика између Вучићеве крезубе и жуте криминалне елите. Сличност вредносних система, духовног порекла, интелектуалних ограничења и личних амбиција потире разлике у броју зуба, падежа и степена образовања.

Вођени истим лукративним мотивима, обе елите су се испреплеле и кадровски.

Сукоби Вучића и Горана Весића, док су играли улоге Шешељевог и Ђинђићевог кербера, обележили су једну мрачну епоху. Размена најтежих оптужби и увреда задржала се на речима само зато што Весић није прихватио Вучићев позив на двобој.

Услед дугих борби толико су се зближили да су срасли као кентаур, само што се не зна коме припада људска, а коме коњска половина. Но, то није битно, исти су.

У том комплоту нашли су се и Ана Брнабић, Синиша Мали, Горан Kнежевић, Јелена Триван, Зорана Михајловић, Ивица Kојић и остатак паразита из свите Млађана Динкића. Ту је и Гордана Чомић, последњи Вучићев трофеј у ниски жутих бисера.

Зли језици у том контексту помињу и Владимира Поповића, званог Беба. Иако он одрађује посао диктаторовог незваничног консиљереа, ипак треба истаћи разлику. Беба Поповић је у том друштву по задатку, да их контролише, а не зато што су му срцу прирасли. Напротив, он и данас, као и пре 20 година, презире Вучића и све што Вучић симболизује. Још као конобар, научио је да трпи свакакве муштерије, па сад то искуство примењује у односима с напредњачком инфериорном стоком, како је описује њихов вођа.

Вучићеву страгегију подржава и Борис Тадић, неформални оснивач и овлашћени промотер Српске напредне странке. „Kо тврди да су сви политичари исти, тај ради директно за Вучића“, тврди Тадић.

Док је био председник Србије, он је директно радио на стварању напредњачког картела, чијим вођама Николићу и Вучићу је дао политичку, правосудну, медијску и финансијску логистику. Дао је и најближе сараднике, Јелену Триван и саветника Небојшу Kрстића, званог Kрло. За прошле изборе, Тадић је диктатору препустио и водеће кадрове из своје Социјалдемократске странке. Не треба заборавити да је управо Тадић промовисао начин владавине који, у вулгарној форми, данас примењује Вучић.

У Тадићево време спроведена је пљачкашка приватизација. По истом принципу, држава је оштећена у оне 24 спорне продаје највећих државних и друштвених предузећа. Разлика је само у количини новца.

У доба Тадићеве и Kоштуничине кохабитације приватизован је Ц Маркет. Држава је оштећена за скоро 1,5 милијарду евра. Све Вучићеве пљачкашке комбинације не вреде толико. Такође, власт ДС-ДСС-СПС је раширила праксу кршења Устава, закона и морала.

Медији су објављивали снимке хапшења људи, који су провлачени кроз блато, сатанизовани и компромитовани, а касније, после плаћања рекета, пуштани на слободу без оптужнице, а камоли пресуде.

Избрисане су и персоналне разлике. На питање откуд му новац за стан у Белвилу, Вучић одговара: „Моја мама је продала неку земљу код Бечеја, па ми је позајмила новац за стан“. На исто питање, поводом стана на „пашњаку“ на Врачару, Драган Шутановац, Тадићев кум и бивши председник Демократске странке, нуди исту врсту одговора: „Новац ми је позајмио таст Мирослав Илић“. Вучић и Шутановац не деле само лажну дужничку муку, него и исти морал. То их не спречава да се оговарају, бар не Вучића.

Још док је био у радикалима, Вучић је пикирао Шутановца, посебно на његову склоност ка скупој одећи, сатовима и сличним детаљима, карактеристичним за свест просечног скоројевића. Вучић му је јавно нудио да се трампе за колекције сатова, а тајно му се ругао што носи одела чија цена превазилази висину његове трогодишње плате. „Шутановац прича да има 300 пари ципела. Не разумем ни жене које имају по десет пари ципела, али хајде, нека их. Међутим, шта ће нормалном човеку толике ципеле, није стонога!? И, где их уопште држи, колико соба му треба да их чува? – чудио се Вучић.

Сад се не чуди што његов званични тата Анђелко носи одела Бриони Ванqуисх, па све окреће наопако кравату, да сви виде етикету.

Вучићеву потребу за елитизмом промовишу репрезентативци политичког, медијског и финансијског муља.

У ту кампању, вођи за љубав, укључио се и епископ бачки Иринеј Буловић, који је над одром партијарха Иринеја Гавриловића поделио грађане на припаднике „лажне“ и „праве“ елите. „За разлику од лажне интелектуалне, културне елите, прави православни интелектуалци истицали су да је мирноћа патријарха Иринеја била његова снага“, рекао је владика Иринеј. „Прави интелектуалци“, предвођени припитом премијерком и наркоманима и лоповима из њеног кабинета, седели су у првом реду, поносни што припадају елити.

Без обзира на политичке и медијске преваре, којима се промовишу обе врсте лажне елите, црна и жута, у Србији ипак постоје људи од угледа и поштовања.

Правој елити не припадају страначки и државни функционери, богати примитивци и криминалци, него вредни и честити појединци, који живе од свог рада, износе своје мишљење и не одричу се моралних принципа. Та елита не постоји на Пинку, већ у реалном животу. Иако ћути и трпи, ње се плаше сви искомплексирани ђилкоши, који знају да стиже време за свођење рачуна.

А, кад се то деси, појавиће се шанса да се у Србији створи нормално друштво, које заслужује будућност без црних, црвених и жутих елитистичких џибера.

Magazin-tabloid.com

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Ако Рио Тинто отвори рудник прети нам тровање арсеником и изумирање Србије (видео)

Ако Рио Тинто отвори рудник прети нам тровање арсеником и изумирање Србије (видео)

5 (4) Долазак компаније Рио Тинто на наше просторе и отварање рудника јадарита у близини …

Мирослав Алексић: Србијом данас влада и управља мафијашка хоботница (видео)

Мирослав Алексић: Србијом данас влада и управља мафијашка хоботница (видео)

5 (1) Када нема демократског амбијента у коме се разговара о политикама и људима, озбиљним …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Send this to a friend