Уместо одговора, Вучић понудио агресију, замене теза, моралне уцене и ПР трикове

Премијер је на конференцији за медије наглашеном агресивношћу једним новинарима разбио концентрацију, а друге заплашио. Када је ипак на крају сатеран у ћошак, прво се направио невешт, а онда је све којима такве ствари падају на памет назвао ненормалнима и злима. Његовим наступом су доминирали покушаји моралне дисквалификације и моралне уцене

Данашња конференција за новинаре председника Владе Србије Александра Вучића показала је, за 45 минута, све што у овој земљи не ваља, а понајвише шта није у реду са новинарством у Србији.

Иако у најави ванредне прес конференције то није речено, сви су претпоставили да је њена тема управо објављени извештај комисија које су испитивале узорке пада војног хеликоптера 13. марта, у којем је погинуло седам људи.

Премијер је за прес конференцију одвојио тачно 45 минута свог времена, а премијеровом преопширношћу, драмским паузама и моментима у наступу, као и давањем предности новинарима за које се знало да ће постављати питања која немају везе са темом, за питања о извештају и премијерове одговоре на њих остало је тек петнаестак минута

Са ПР становишта, било је неопходно одржати прес конференцију, јер је дуго очекивани извештај препун контроверзи. Боље је конференцијом за новинаре држати медије под контролом, него их пустити да “дивљају”. А да неће сви медији ћутати, било је јасно већ у петак, на пример, из насловне стране коју је за суботу припремио “Блиц”.

Показало се да је ово обраћање председника Владе било добро припремљено и да су непосредне медијске припреме почеле у петак, када је, сатима пре објављивања извештаја на сајту Министарства одбране, у медије “процурила” информација да је обдукцијом код посаде утврђено присуство алкохола у крви и да извештај проглашава посаду примарно одговорном за несрећу, што је супротно уверењу доброг дела јавности да су одговорни министри одбране и здравља, Братилав Гашић и Златибор Лончар, који су инсистирали на слетању на аеродром “Никола Тесла” да би од акције спасавања направили медијски спектакл.

Ово пребацивање одговорности дало је Вучићу шлагворт да већ на почетку обраћања јавности у директном ТВ преносу постави следеће тезе:

– Нико није крив.

– Ако је неко крив, онда је то посада.

– Иако је посада крива, Вучић је племенит, па неће дозволити да се кривица припише погинулима.

– Новинари и лажни аналитичари криве министра одбране Братислава Гашића јер је хтео да спасе дете.

– Мотиви новинара, аналитичара и опозиционих политичара су искључиво политички, а мета је нико други до Александар Вучић, који је једина права жртва ове ни по чему спорне несреће. 

“Мир, мир, мир, нико није крив”

Већ у првој реченици, после набрајања имена страдалих, Вучић каже:

“То су имена која су сви заборавили у јурњави за узроцима, кривцима, протагонистима, налогодавцима, у којој су осим истражних органа, учествовали сви у Србији. Сваки новинар, сваки назовианалитичар, сваки политичар.”

И све у том смислу.

Једна од теза за конференцију: Мотиви новинара, аналитичара и опозиционих политичара су искључиво политички, а мета је нико други доАлександар Вучић, који је једина права жртва ове ни по чему спорне несреће.

Затим каже да погинули “за њега лично и за Владу Србије нису ни за шта криви”.

И онда поента: “Ако пажљиво читате, видећете да ни извештај не именује кривце. У њему се говори о одговорности, што је сасвим други термин. Говори се о узроцима и грешкама, без иједне речи да је неко крив. А како да будете криви када је ваш једини посао да спасете један живот?”

“И зато вас молим да када говоримо о било каквом извештају, да поштујемо жртве. Задовољите се тиме што сте јурили и кривили министре и генерале, немојте, то молим све, да сада јурите и кривите Омера Мехића”, каже премијер на врхунцу замене теза и моралне уцене.

Нема места у једном тексту ни да се поброје сви ПР трикови које је Вучић искористио за само три фртаља сата, али ево једног класичног, омиљеног међу ауторитарним, харизматичним личностима које мисле да су незаменљиве: “Ако тражите политичку одговорност што је неко желео да се спасе беба, тражите је од мене”. У преводу: “Нећу дозволити да моје добре слуге страдају од злонамерних и рђавих људи. Ако народ мисли другачије, онда дижем руке, па се ви, незахвалници, снађите како знате и умете у овим злехудим временима. Боље нисте ни засужили.” Нажалост, ова тактика пали сувише често.

Онда је премијер подсетио да је он био против објављивања извештаја (верујемо), и постављање основе за каснију последњу одбрану: “Зато сам вас питао безброј пута. Чему све то? Да прогонимо наше јунаке, или да кажемо — недостаје нам зоља или ракета коју су испалили Вучић, Гашић, Николић, или не знам ко? Шта је био смисао свега?”

Потом, што инсинуације, што отворене оптужбе на рачун претходне владе, то смо од Вучића чули већ хиљадама пута. Па излет у патетику (уз коришћење жртава у пропагандне сврхе, наравно), која изазива мучнину, али је сигуран погодак тамо где успева “Мала невеста”. “Два дана пошто сам постао министар одбране, погинула су двојица дивних људи, Небојша Милић и Славиша Марковић, на Копаонику, радили су на уклањању мина да би наша деца могла мирно да беру боровнице, да би могли да шетају, па јесте ли питали ко је одговоран за ту акцију.”

Прави тренутак за драмску дигресију. Премијер каже: “Ако могу да вас замолим да ми донесете чашу воде, не знам зашто ми нкада не донесете воду. Остарио сам прилично и више не могу без воде.”

Следи моменат да се промени тема и проговори мало и о добрим стварима које се догађају у нашој земљи. “Једини нормалан текст у данашњим новинама, када кажем нормалан, мислим позитиван, јесте о томе како смо добро скоцкали буџет.” Дакле, премијер мртав ладан изговара да су једини нормални новинарски текстови они који о Влади говоре одобравајуће. И онда прича о томе како је буџетски минус мањи него што се очекивало и како је то супер и да ћемо моћи да повећамо плате и пензије ако будемо добри.  Јасно је да све време хоће да каже — није хеликоптер најважнија тема, ево шта је права тема и чиме се он бави.

Информер узурпира конференцију и троши време

Иако се ова почетна ПР тактика показала прилично делотворном, јер су сатима после прес конференције медијима доминирали наслови у смислу “Вучић је рекао да пилоти нису криви”, чак и у медијима који нису наклоњени премијеру, ипак су њени креатори били свесни да се незгодна питања не могу избећи, јер су извештаји пуни спорних констатација. Зато је прибегнуто јефтинијим триковима.

Премијер је за прес конференцију одвојио тачно 45 минута свог времена, а премијеровом преопширношћу, драмским паузама и моментима у наступу, као и давањем предности новинарима за које се знало да ће постављати питања која немају везе са темом, за питања о извештају и премијерове одговоре на њих остало је тек петнаестак минута.

Премијерово уводно излагање трајало је 19 минута, онда је Вучић узео гутљај воде, па су уследила питања.

Нема места у једном тексту ни да се поброје сви ПР трикови које је Вучић на конференцији за новинаре искористио за само три фртаља сата, али ево једног класичног, омиљеног међу ауторитарним харизматичним личностима које мисле да су незамењиве:  “Ако тражите политичку одговорност што је неко желео да се спасе беба, тражите је од мене”. У преводу: “Нећу дозволити да моје добре слуге страдају од злонамерних и рђавих људи”

Прва је била новинарка ТВ Пинк, која је поставила питање о изручењу Војислава Шешеља Хагу. Нема везе што је премијер о томе већ више пута говорио и што овога пута није рекао ништа ново, важно је да је тема за ширу јавност довољно провокативна, да је Влада већ нашла начин да то искористи као одвраћање пажње од важнијих проблема и да “проблем Шешељ” искористи у унутрашњеполитичке сврхе, и да време тече.

Затим је микрофон добио новинар “Информера”,који је узурпирао конференцију за новинаре не постављајући питање уопште, већ говорећи о теми од круцијалног значаја: како је Иван Ивановић на неком скупу на Мокрој Гори ружно говорио о главном и одговорном уреднику “Информера”.

Не, Вучићева ПР служба га није прекинула (штампа је слободна, забога), већ је премијер врло радо прихватио да са новинарем Информера ћаска ни о чему са нагласком на медије који су одавно необјективни, на Вучићеву штету, разуме се. Укупно потрошено још осам минута.

Онда питање новинарке РТВ о хеликоптеру. Нажалост не о најконтроверзнијим деловима извештаја. То Вучићу није сметало да побесни:

“Да ли ви мислите да је неко хтео да их убије? Немојте да осуђујете ни официре и лекаре који су радили на тим извештајима. Не разумем шта је циј, осим да се каже да је Бата Гашић био тамо иако није био.” Затим питање да ли је неко тражио оставку Ангеле Меркел због пада немачког авиона, уз прећуткивање чињенице да тамо није била реч о војној летилици у акцији спасавања у коју су се умешали министри. И опет враћање на раније несреће у Војсци Србије, и тврдња да нико ни за то није крив, опет пацке новинарима: “Јел знате нешто о свим овим случајевима? Не знате, јер вас није интересовало.”

Десет минута пре краја прво право питање, мада мало изокола.

Новинар Б92 пита: “Пошто сте раније рекли да у овом извештају нема ништа спектакуларно, да ли је за вас није спектакуларан оволики број прекршених процедура које су довекле до ове трагедије.”

Вучић:  “Ја не видим ништа спектакуларно, а не видим ни толики број прекршених процедура, али пошто је то за вас спектакуларно, ја вам честитам на том спектаклу” Ово показује колико се у разговору са Вучићем мора пазити на сваку реч. Новинар је покушао да искористи цитат самог Вучића од пре неки дан, али се премијер ухватио за значење речи “спектакл”: оно што је атрактивно за гледање, инсинуирајући да ТВ Б92 жели да искористи несрећу за увећање сопствене гледаности.

Затим је микрофон добио новинар “Информера”, који је узурпирао конференцију за новинаре не постављајући питање уопште, већ говорећи о теми од круцијалног значаја: како је Иван Ивановић на неком скупу на Мокрој Гори ружно говорио о главном и одговорном уреднику “Информера”. Не, ВучићеваПР служба га није прекинула. Укупно потрошено још осам минута.

Б92, опет изокола: “Хоћете ли онда тражити одговор на питање зашто су прекршене процедуре при самој иницијативи за ову акцију, да ли се ту налази одговорност неких структура које нису у самој Војсци…?”

И опет казна Вучића, у виду дисквалификације саговорника: “Хтели сте да кажете да ли је крив за нешто Бата Гашић. Преведите то, немојте да се правите да постављате једно питање, него га поставите онако џентлменски. Немојте као киша око Крагујевца, него кажите: Ти си Гашићу крив зато што си хтео да спасиш дете. А прекршио си процедуре…” и таман када би премијер могао коначно да каже нешто релевантно за цео случај (никад се не зна) прекиде га новинар Б92, опет недовољно прецизно:

“Хоћете ли тражити да се утврди ко је одговоран у самој иницијативи ове акције…”

Вућић: “Ко је одговоран зато што је тражио да се спасе дете?”

Б92: “Не, него ко је одговоран зато што су прекршене процедуре.”

Вучић: “Па они који су прекршили процеудре ће да одговарају по свим прописима, то је посао за тужлаштво, само не видим у томе ништа спектакуларно.”

Б92: “Зашто није послушан пилот који је неколико пута тражио да не слети на аеродром већ је предлагао ВМА као локацију?”

Ту је новинар већ мало гроги, или није добро прочитао извештај, јер тамо пише да је пилот, пошто му је речено да не може да слети на ВМА, предлагао Батајницу, а ту грешку новинара премијер не пропушта да искористи:

“Па ишао је на ВМА па је отишао са ВМА, јесте прочитали то у извештају. Шта причате више, о чему се ради? Шта је, било ближе министру због новинарских екипа да иде на Сурчин, него да дође на ВМА. Па Лонар живи од ВМА на три минута. Ако сте то хтели да инсинуирате. Не разумем шта је био смисао тога. Хтели сте да кажете неко је хтео да сруши хеликоптер, па му је зато рекао да иде овамо?”

Б92: “Не него…

Вучић: “Него шта?!”

Б92: “Него зашто није послушан пилот који је тражио да слети на неко друго место, а не на Сурчин?”

Вучић: “Па пилот није тражио то ниједног тренутка. Он је тражио да слети на ВМА зато што му је то било лакше, па када није могао, онда је тражио да слети на Батајницу: Па зашто није слетео, па откуд ја то знам, то утврђује Тужилаштво, то сви утврђују.” Мада у извештају лепо пише да му је контрола, иако је инсистирао да слети на Батајницу упорно понављала да иде на Сурчин “јер је тамо организован прихват бебе”, па је пилот на крају попустио.

Али премијер не пропушта прилику: “Или је можда било могуће да сам ту негде ја, који није знао да се све то дешава, јер не бисте ви били задовољнии ни Батом Гашићем ни Златибором Лончаром, и не тражите би то због њих, већ то тражите да бисте могли да кажете: ‘Аха, тај који има те министре, он је то хтео, аха, то је тај Вучић.’ Случајно појма нисам имао. Да сам имао рекао бих: ‘Спасавајте дете’.” Опет замена теза, као да је неко рекао да није требало спасавати дете, а права мета новинара и аналитичара, па тиме и права жртва хеликоптерске несреће, заправо је –  Александар Вучић.

Шест минута пре краја питање “Блица”, чија је новинарка већ на почетку покушала да се заштити од Вучићевог гнева, ограђујући се да “неће о кривима и одговорнима”, већ шта би у Војсци требало да се промени да се овакве ствари не би дешавале. То је заиста мало примирило разјареног премијера, који се опет машио за чашу воде и одговорио да ће несреће увек да се догађају, а онда је, коначно, прилику да постави питање добила новинарка регионалне телевизије Н1, која је питала да ли је било притисака на контролу лета да не дозволи пилоту да слети на Батајницу, иако је он то тражио.

Вучић: “Ако је било притисака на контролу лета, не знам шта треба са тима људима радити, онда је тај човек луд, али ја не знам одакле вам тај податак. Јел имате ви неки податак?”

Н1: “Пилот све време инсистира, због чега би инсиситиао да слети на ВМА, ваљда он зна свој посао.”

Сада премијер више не може да врда: “Значи инсинуација је следећа: Они су вршили притисак и рекли контроли лета немој да он слети тамо где му је лакше, нека слети под најгорим могућим условима да бисмо ми могли да се усликамо за телевизију. Нису нормални или они који би тако нешто урадили и то је питање да ли је за затвор или за лечење, или ја не разумем оне који таква питања постављају. Ево сада сам коначно схватио смисао ваших речи. То за мене ни једно ни друго није нормално, тако да уопште није дошло до мог мозга то о чему ви причате. Вероватно сам глуп или недовољно паметан или виспрен или зао да бих могао да замислим да је неко у стању да то уради.”

Н1: “Кажете да ако неко тражи политичку одговорност. да је тражи од вас. Да ли ви лично осећате политичку одговорност?”

Вучић: “Што се овога тиче не осећам никакву одговорност, јер је реч о спасавању једне бебе. Ако народ мисли да сам за то одговоран, то је могуће. Ја мислим да Ангела Меркел не осећа одговорност.”

Последња два минута прес конференције опет су била о нечем другом, чак и питање Студија Б које се као тицало несреће, али је у ствари само послужило премијеру да још једном прозове све присутне тврдећи да не знају имена жртава и да им није стало до породица погинулих, веч до јефтиних политичких поена.

Вучић се у одговорима чврсто држао већ набројаних теза, вешто је користио и најмању непрецизност у питањима новинара да скрене са теме. Наглашеном агресивношћу је једним новинарима разбио концентрацију а друге заплашио тако да су избегли да питају нешто што би премијера могло јако да разљути. Када је ипак на крају сатеран у ћошак, прво се направио невешт, а онда је све којима такве ствари падају на памет назвао ненормалнима и злима. Уопште, његовим наступом су доминирали покушаји моралне дисквалификације и моралне уцене критичара и потенцијалних критичара.

Толики напор уложен у избегавање да се озбиљно проговори о извештају комисија за испитивање узрока несреће, па и о евентуалној одговорности, као и степен агресивности коју је исказао председник Владе Србије, јер се Александар Вучић понашао као да учествује у бокс мечу, нужно наводе на само један закључак: премијер и Влада итекако имају шта да крију.

 

Пише: Зоран Б. Николић, Цензоловка

фото: Танјуг