Урбана пољопривреда, односно пракса узгајања, прераде и дистрибуције хране унутар или непосредно око градова постаје све популарнија широм света.
Производњом хране у градовима данас се бави близу 800 милиона људи, који укупно производе око 15 одсто светске хране, пренео је француски лист Атлантико.
Уједињене нације регистровале су преко 40 различитих форми урбане пољопривреде, од башованства (поврће, воће) до аквакултуре, од малих башти за потребе једног домаћинства до већих башти намењених производњи за продају, укљућујући и узгој разних врста стоке од живине, зечева и коза до узгоја пужева, свилене бубе и гајења пчела.
Ова активност углавном се одвија у градовима земаља у развоју (у Африци, Азији и Јужној Америци) које карактерише недовољна запосленост становништва и релативно низак стандард.
У Куби је потреба за увођењем градске пољопривреде започела падом Совјетског Савеза, када је та земља због ембарга изгубила више од 50 одсто увозне нафте, хране и 85 одсто спољнотрговинских прихода.
Од раних 1990-их, покрет урбане пољопривреде се брзо проширио Кубом и Хавану, главни град са 2,2 милиона становника, извео на пут одрживости.
Транспорт робе је стао, људи су били гладни а просечан Кубанац је изгубио 30 килограма. Људи су за узгајали поврће где год су могли. Оскудне залихе нафте нису трансформирале само кубанску пољопривреду. Народ се окренуо према малим обновљивим изворима енергије.
Куба је у то време изгубила 80 одсто свог извозног тржишта, увоз је пао за 80 одсто а бруто домаћи производ је склизнуо за више од једне трећине.
Делимично због продуженог америчког ембарга, али и због губитка страних тржишта, Куба није могла да набави довољно увозне хране. Без могуће замене за фосилна горива, пољопривредна производња је драстично пала.
Кубанци су тако почели да узгајају локалне органске производе, развили су био-пестициде и био-гнојива у замену за петрохемијска, а у исхрану су укључили више воћа и поврћа. Група Аустралијанаца пружила је помоћ новом покрету, када су 1993. одлучили да науче становнике перма култури, заснованој на одрживој пољопривреди која користи далеко мање енергије.
Данас око 50 одсто поврћа Хаване долази из самог града, док у другим кубанским градовима урбани вртови производе 80 до 100 одсто потребног воћа и поврћа. Али значај урбане агрикултуре је огроман и у земљама са убрзаним растом.
Кинески град Шангај, који према попису из 2000. има око 17 милиона становника, добија из својих урбаних и пери-урбаних територија око 60 одсто градског поврћа, 100 одсто млека, 90 одсто јаја и 50 одсто потребних количина свињског и живинског меса.
У Британији је дозвољено држање кока-носиља (у кавезима) у баштама градских породичних кућа. Градоначелник Лондона је 2008. године отворио око 1500 локација у граду за узгајање поврћа. У немачким и британским градовима могу се видети кошнице са пчелама у баштама приватних кућа, али и на крововима градских солитера, па чак и на крову британског парламента.
Локална управа у једном белгијском граду понудила је својим грађанима потпуно бесплатно кавез са по две коке-носиље.
На равним крововима високих зграда у америчким градовима, чак и на њујоршком Менхетну, људи узгајају органско повће, држе кокошке у кавезима и узгајају пчеле, а постоје и ресторани који искључиво служе храну произведену у граду.
У француској престоници, Паризу, 2013. покренуто је петнаестак пројеката урбане пољопривреде, јер је потражња становника за овом врстом хране огромна. Велики број Парижана показује интересовање да се бави овом врстом пољопривреде.
Урбана пољопривреда је важан део концепта локализације хране и неопходан чинилац модела одрживих градова, па зато интерес за њом расте у свим деловима света.
Њоме се обавља продуктивна рециклажа органског отпада у градовима и производи здрава органска храна, скраћује транспорт између места производње и места потрошње хране, подиже ниво економских активности у градовима и стварају нова радна места. Озелењавањем градских површина смањује се ефекат већ испуштеног угљен-диоксида.
Танјуг
