fbpx
Насловна / Србија / ВЕК ГЕНОЦИДА НАД СРБИМА I

ВЕК ГЕНОЦИДА НАД СРБИМА I

Србомржња “Праваша” и клера

Није тајна да Србе и Хрвате готово никада у историји два народа нису красили пријатељски односи. Верске и политичке нетрпељивости, трвења у вези са територијалним решењима и несугласице око тумачења догађаја из прошлости, били су, поред осталог, вечни камен спотицања у живљењу два народа. Све те „камене спотицања“, као препреке заједништву које су, иначе, прихватали обични људи, долазили су из такозваних интелектуалних кругова, нарочито, и пре свега, са хрватских простора.
Посебно активни у изазивању „зле крви“ између Хрвата и Срба, били су у 19. и 20. веку „праваши“ – челници Хрватске странке права Анте Старчевић и Еуген Кватерник. Касније, доласком млађих снага на хрватској политичкој сцени, странку под називом „Чиста странка права“, преузима србофоб и ултранационални радикал Јосип Франко, кога Хрватска и данас слави као неуморног борца за „хрватску самосталност и неовисност“. Правац политичког деловања странке у којој је посебно место заузимала одбојност према свему српском, огледала се, поред осталог, у наметању схватања да су сви словенски народи пореклом Хрвати. Ни у било којој варијанти нису признавали постојање српске националности, а за Словенце су тврдили како су то „планински Хрвати“.
И Старчевић и Кватерник нису штедели речи када је требало игнорисати постојање српске националности. Међу бројним сведочанствима која одсликавају политички и србомрзитељски лик Старчевића, „оца домовине“ и „утемељитеља модерне хрватске државотворности“, спада свакако и обраћање Бошњацима у коме каже: „Бошњаци, знајте да за све вас не има будућности него ако се будете признавали и сматрали браћом једног народа и једне домовине, ако се упутите да Босна и Далмација бијаху и да опет морају бити огњиштем хрватске славе и величине“. У наставку им саветује како да се реше оних који се називају Србима. С тим у вези им поручује да ће те циљеве остварити „ако у Босни изопћите Србе онако како смо их ми изопћили.
Великохрватске идеје „праваша“ крајем 19. и у 20. веку, посебно уочи и током Другог светског рата, прихватиле су и у пракси користиле усташе с Анте Павелићем на челу. Велику подршку за антисрпске ставове и злодела која су чинили над Србима, имали су од католичке цркве. Међу бројним сведочанствима о деловању католичког клера, недвосмислено говоре и речи надбискупа Алојзија Степинца који је у свом двневнику записао: „Да је веће слободе и довољно радника, Србија би за двадесет година била католичка“. Ту оцену Степинац је записао 1933. године, непосредно по повратку из Београда где је, у складу са ондашњим законом, као новоименовани надбискуп, положио заклетву краљу Александру. Заклетву је, међутим, погазио непосредно по успостављању Независне Државе Хрватске, пре капитлације Краљевине Југославије дакле, када је похитао да оснивање „слободне и независне хрватске државе“ честита Анти Павелићу и генералу Славку Кватернику. Такав поступак се свуда у свету назива издајством и кривоклетством. Тиме се, међутим, не завршава антидржавна делатност сада већ кардинала Алојзија Степинца. Иако га поратне власти нису процесуирале за испољено антисрпство и благосиљање злочиначког усташтва, он није престајао са порукама упереним према новом државном устројству. Поред осталог објавио је „Пастирско писмо“ у коме отворено напада нову државну власт чији је текст јавно читан у свим католичким црквама у Југославији. Изиритиран таквим деловањем Степинца, огласио се чак и Јосип Броз питањем: „Зашто никада није објављено пастирско псмо о убијању Срба, Жидова и Цигана“.
Став католичке цркве према српству и Србима није се изменио ни у току верско-грађанског рата током деведесетих година прошлог века. Антисрпски ставове у то време јавно је испољавао и Свети Отац папа Јован Павле Дрги, који је подржавао Клинтонову администрацију у бомбардовању Србије тражећи да се „објави рат рату“. Због отвореног залагања и благослова америчког бомбардовања Срба, које је тражио „без одлагања“, папу су осудили многи интелектуалци у свету, па чак и људи из католичке цркве. Тако, на пример, италијански католички свештеник Албино Бизото, како преносе италијански медији, бомбардовање Србије је осудио речима „да не разуме оне који проповедају милосрђе и војну интервенцију у исто време“
Хрватски изливи мржње 
Оптужбе Хрватске за геноцид који су Срби, наводно, починили над Хрватима током верско-грађанског рата на просторима бивше СФРЈ, више су него лицемерне. Приписујући геноцидност Србима, данашње хрватско руководство са Ивом Јосиповићем и Јадранком Косор на челу, има поред осталог за циљ да, као и њихови претходници Месић и Туђман, прикрије очигледне и историјски необориве чињенице о злочинима Хрвата над Србима не само током сукоба у последњој деценији протеклог века, већ и о историјској мржњи и доказаним злочинима почињеним над Србима пре и у време ратних сукоба који су обележили двадесети век. Злочине почињене над Србима током “Бљеска” и “Олује”, о којима ће касније бити више речи, Хрвати данас славе као легитимне ослободилачке поступке. То, свакако, не иде у прилог једностраним српским залагањима да се, после свега, начине први кораци у продубљивању добросуседских односа. Хрватима је до тога изгледа најмање стало, што је недавно, на неки начин, потврдила и госпођа Тања Фајон, посланица Еврпског парламента. Она је, поред осталог, снажно осудила нападе Хрвата на Србе повратнике, као и бројне туристе који су ове године похрлили на хрватску обалу Јадранског мора. Отворено је рекла да су у Хрватској присутни “мржња и националстички испади”.
У Првом и Другом светско рату, ниједан народ у Европи, а и у осталим деловима света, није био толико изложен зверским злочинима какве су хрватске војне формације починиле над српским цивилним становништвом. Србија је, наивно и на своју штету – понајвише захваљујући својим политичарима, олако прелазила преко погрома којима је био изложен њен народ током ослободилачких ратова које је водила против разних завојевача. А у тим завојевачким војним формацијама које су током 20. века долазиле са запада, редовно су се налазили према Српству злочиначки индоктрирани Хрвати. Мноштво неопозивих сведочанства о томе оставила су оба светска рата, као и сукоби новијег датума који су резултирали геноцидним акцијама “Бљесак”, “Олуја”, “Медачки џеп”… Но, кренимо редом.
Када је 1914. године Аустроуграска кренула у рат против Србије, колоне злочиначке војске прешле су преко Дрине и Саве, уверене да ће за само неколико дана бацити Србију на колена. Ту војску су, познато је, највећим делом чинили Хрвати, који су после пораза на Церу, повлачећи се према Дрини и Колубари, починили нечувена зверства над мирним цивилним становништвом у селима и варошима Мачве и Подриња. А то цивилно становништво представљали су старци, жене и деца. Народ на тим просторима, више него десеткован, био је жртва људи који су на разне начине припремани за одиозан однос према свему што је српско. Мада то хрватски политичари деценијама демантују, те њихове демантије неопозиво демантује загребачка штампа тог времена, која је просто хушкала своје људе – припаднике аустроуграске војске, да немилосрдно тамане Србе. Ево неколико конкретних примера.
                                                                                                                                                          
Непосредно после атентата у Сарајеву над принцом Фердинандом и његовом супругом Софијом, у хрватском “тиску” не престају изливи мржње према Србима, посебно израженим у листовима “Хрватска” и “Хрватски дневник”. Тако, на пример, лист “Хрватска” у броју 794 од 29. јуна 1914. године пише: “…И у нашем кругу, на нашем тијелу налази се сва сила крпуша и сподоби Срба и Славосрба, који нам продају груду и море, а ето и краља убијају! С њима морамо једном за увијек обрачунати и уништити их. То нек нам буде од данас циљ”. Исти лист, у истом броју, доноси и следеће: “Убојице, име ти је Србин! И јеси Србин, проклето ти сјеме и племе, што га ветар натрунио по нашем хрватском тлу, да рађа злочин и злобу, сије неслогу и разбојнички пролијева крв… Срби су љуте змије од којих си тек сигуран онда када им сатареш главу”. Сличним садржајима хрватском пуку се обраћа и “Хрватски дневник” у броју 146, који поред осталог пише: “ Кад год се буде спомињало јединство Срба и Хрвата, сваком ће Хрвату засјати пред очима крвави лик надвојводе Фрање Фердинанда што су га убили Срби. Оба злочина су учинили фанатични Срби, синови оног клетог племена, које свуда сије мржњу, клање и убојства, које грамзећи за влашћу подло обара пред собом све, умишљајући да ће тиме застрашити хрватски народ…”
С тим и таквим порукама кренули су хрватски корпуси, дивизије и пукови на Србију. О томе како су се провели на Церу, Дрини и Колубари, веома је добро познато. Деценијама су, међутим, у име угледа новостворене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, односно Краљевине Југославије, а зарад “братства и јединства” у земљи социјализма, прећуткиване све страхоте кроз које је пролазило становништво оних места кроз које су пролазили хрватски делови аустроугарске војске. О томе постоји низ докумената из домаћих и страних извора којима се никако не може да порекне аутентичност. Поред бројних изјава становништа које је било изложено нечувеним пљачкама, паљевинама и масакрима, говори велики број војних извештаја који неопозиво потврђују постојање злочина. Посебно су, при томе, драгоцена сведочанства Швајцарца др Арчибалда Рајса, криминолога, који је на лицу места, у Подрињу и Мачви, прикупљао податке о злочинима аустроугарске војске. Поред личног увида и разговора са преживелим становништвом, он је обавио разговоре са великим бројем аустроугарских заробљеника, међу којима је било највише Хрвата. Др Рајс је поред истраживања злочинстава почињених над цивилним становништвом, сакупио и много података о поступцима са српским војницима који су допали у заробљеништво својих непријатеља. Простор не дозвољава да се опишу сви злочини почињени над спским становништвом, због чега ћемо се ограничити само на неколико најупечатљивијих, који илуструју свеукупну бестијалност, односно нечувена злочиначка иживљавања Хрвата, припадника аустроугарске војске. 
Неспорна сведочења
Генерал Павле Јуришић Штурм, командант Треће армије, први је обавестио Врховну команду и светску јавност о зверствима и пљачкама војске која је кренула у поход на Србију. Другог дана рата, наиме, у Оперативном извештају број 403 од 13. августа 1914. године, извештава поред осталог о стању у Шапцу: “Све се патроле слажу у томе да је саобраћај преко Саве помоћу чамаца врло жив. Држи се, да преносе пљачку на њихову обалу. Неке су куће запалили. Жене и децу терају из вароши, не дајући им да шта од ствари понесу. Из Лознице јављају да непријатељ пали села”. Недељу дана касније, 21. августа, Команда ове армије јавља из Осечине: “1. Аустријска војска починила је у нашим крајевима страховита зверства. Код механе Кривајица налази се једна група од 19 особа (људи, жена и деце) повезани једно за друго конопцем и потом поклани и ужасно унакажени… Свуда по селима налазе се групе побијених и унакажених, већином деце и жена; 2. Поред већ нађених осакаћених лешева, нађена је још једна група од 12 особа везаних, побијених и унакажених жена и деце”. Сутрадан, 22. августа, командант Треће армије извештава о зверствима 13. (загребачког) корпуса и 42. домобранске дивизије: “…На целом путу (Крупањ – Зворник) којим је маршевала Моравска дивизија II позива, сазнао сам о страховитом зверству које је на свом путу непријатељска војска починила: деца и жене нису ни мало штеђени, но су их убијали или зверски унакажене остављали…”
О стравичним догађајима по којима ће прва ратна година у Србији бити упамћена, др Арчибалд Рајс, стручњак за судску медицину, у књизи “Шта сам видео и преживео у великим данима”, наводи да је “… аустроугарско ратовање у јесен 1914. по зверствима која су извршили њени припадници, ударило свој печат целом рату…” У низу аутентичних података, уз навођење места, времена, имена и формацијских назива јединица, др Рајс пише и следеће: “Биланс рада Аустро-Мађара до 25. септембра је овај: у Шапцу је разорено или озбиљно оштећено 2500 кућа; 1500 грађана погинуло или било одведено од непријатеља; 537 породица нестало је… У Мачванском срезу: 457 кућа разорених, 359 особа убијених, 371 особа одведена од којих је много побијено успут. У Азбуковачком срезу: 182 особе убијене, 228 запаљених кућа и 42 особе одведене. У Јадранском срезу: 741 кућа разорена, 1738 породица у беди и много искасапљених особа… Лешница: и ту се збили грозни призори за које поштен човек једва може да верује да су истинити. Када су довели 109 прњаворских становника, њихови војници су већ били ископали гроб. Повезали су их заједно са ужетима и окружили групу бодљикавом жицом. Онда су војници опалили један плотун. Цела група се скотрљала у раку. Извесно је да многи нису били смртно погођени, већ су живи сахрањени…”
На крају, уместо било каквог коментара, закључак препуштамо др Арчибалду Рајсу који каже: “Ово је један мали преглед онога што су учиниле трупе оних који су себе прогласили за Културтрегере. Прелазећи данас, после 14 година, у мислима све што сам видео и чуо у Шапцу и даље, обузима ме срџба и ја се питам: да ли су кривци испаштали? Зар нема оних који су били џелати српског народа и који, заштићени местом рођења, уживају данас сва права и слободе као сународници овог истог народа који су хтели да униште са јединственом свирепошћу?”
То, нажалост, нису били једини злочини почињени над Србима у току 20. века. Двадесетак година касније, наиме, на помолу је био Други светски рат који је наговештавао нови злочиначки пир Хрвата над Србима. Почев од 1941. године, уследили су још стравичнији злочини.Огњем и мачем на српство
Једва да су протекла три дана од мучког, без објаве рата, напада фашистичке Немачке на Краљевину Југославију 6. априла 1941. године, у Хрватској је проглашена Независна Држава Хрватска (НДХ). У еуфоричном расположењу Хрвати су клицали новој држави наглашавајући да је тиме “остварен тисућљетни хрватски сан о стварању властите државе”, уз истицање да су се ослободили од “великосрпске хегемоније”.
Садиловац, Кордун 1942, 149 српске деце испод 14 година побијено
Тај 10. април 1941. године слављен је у Хрватској као највећи национални празник. А улазак немачке војске у Загреб представљао је један од највеличанственијх дана у “тисућљетној хисторији Хрватске”. Никоме дотле Загреб није толико клицао и изражавао изливе одушевљења као према немачкој солдатески која је кренула у освајање света.
Два дана пре него што је Југославија 17. априла потписала капитулацију, у Загребу се обрео поглавник Анте Павелић који је одмах издао наредбу о именовању прве хрватске државне владе у коју су, поред осталих, ушли по злу запамћени Славко Кватерник као заменик поглавника и главнокомандујући оружаних снага НДХ (Усташка војница, домобрани, Хрватско оружништво и полиција), Андрија Артуковић који је добио ресор унутрашњих послова, Миле Будак и други србофоби чија ће основна активност бити организовање погрома над Србима, Јеврејима и Ромима. Као и многи Хрвати, новостворену државу међу првима је признао Алојзије Степинац. Под покровитељством свог моћног савезника – фашистичке Немачке, НДХ је могла да крене у одстрел Срба. И кренула је.
                                                                                                                                                          
Прогањани као дивље звери, Срби су, само зато што су Срби, од првог дана проглашења НДХ, пунили јаме у које су их и мртве и живе бацали острашћени усташки бојовници . Много таквих јама остало је до данашњих дана неистражено, мада се зна и где су и колико је Срба, ни кривих ни дужних, окончали у њима животе. Једна од најпознатијих јама – Јадовно на Велебиту “прогутала“ је више десетина хиљада Срба. Све је почело 10. априла – истог дана када је обнародовано стварање НДХ. Тог дана, наиме, усташе преузимају власт у Лици и хапсе Србе у Госпићу, Смиљану, Медаку, Дивоселу, Грачацу… У Теслином Смиљану је побијено и поклано 650 Срба од којих су многи живи спаљени у својим кућама. У Дивоселу је живота лишено око 700, Медаку 1.000, а у Грачацу 500 људи, жена и деце. На удару су најпре били свештеници, учитељи и други виђенији Срби, а после њих сви који су им пали под руке. У Личком Петровом Селу, на пример, убијено је 900 особа српске националности, а у Врховинама и Оточцу и данас постоје неиспитане масовне гробнице у којима је покопана српска нејач, побијена од усташких погромника.
Талас насиља брзо се ширио и у осталим деловима НДХ. На удару су били Срби, Јевреји и Роми који су масовно убијани, бацани у јаме, или у најбољем случају спровођени у усташке казамате. У Босни, рецимо, у троуглу Бихаћ – Босанска Крупа – Цазин, августа месеца 1941, убијено је око 20.000 српских цивила оба пола и свих узраста – од новорођенчади до старих у поодмаклим годинама. Масакри и затирање Срба настављено је те и наредних година у Славонији, Срему, Далмацији, Херцеговини – практично на целој територији Ендехазије. Све то било је “покривено” одговарајућим законским одредбама. Усташка влада је, у ствари, донела низ аката путем којих се озакоњују геноцидне акције над Србима, Јеврејима и Ромима. Разним одлукама,  одредбама, наредбама, упутствима и другим актима, озакоњени су злочини и геноциди широких размера. Донета је, поред осталих, законска одредба о сакупљању Јевреја и Рома у концентрационе логоре, затим одлука о обележавању Јевреја жутим а Срба белим тракама, законска одредба о преком и покретном преком суду, законски акт о прекрштању Срба на католицизам, налог за хапшење и отпремање Срба, Јевреја и Рома у концентрационе логоре, упутство о поступку са лицима која се упућују у логоре, одредба да се за једног убијеног усташу стреља 10, за подофицира 20, а за официра 50 заробљених партизана, односно чланова њихових породица…
Наставиће се… 
Видовдан

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Нико још није гласао. Будите први!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Предраг Поповић: Запалиће села и градове, да сачува власт

4.5 (17) Спрема се „нови Марсеј“. Kао што су убили краља Александра Kарађорђевића, фашисти сад …

У центрима у Србији чека 3.400 миграната са Блиског истока и њихов број стално расте

БРОЈ миграната махом са Блиског истока у последњих 10 дана се видно повећао у центрима …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *