Уби се Александар Вучић да Србима – о којима, узгред, обично говори у трећем лицу множине, што је више него индикативно – докаже како треба да ”прихвате реалност” када је реч о Косову и Метохији. Чак је и Цркви почео да дели лекције о томе после бриљантне Саборске Поруке о КиМ, коју је примио, не као благу и радосну вест, као кључну подршку за одбрану земље и хомогенизовање национално одговорне јавности, већ као ”тешку новост”.
Насупрот томе, како је управо, у интервјуу за Рајнише пост, уверио своје немачке пријатеље, које, као и Турке, ставља у исту раван са Русима, Вучић не прихвата реалност повратка Крима Русији: ”Србија није признала Крим као део Русије и то, такође, неће ни учинити”.
И сад, морамо да се запитамо – да ли то Вучић сматра да је ”реално” да Украјина у будућност отме Крим од Русије? И, ако сматра, да ли мисли да је то реалније од тога да Србија једног дана поврати пуни суверенитет над Косовом и Метохијом?
Ово је још један пример на којем се види колико је танка и провидна та Вучићева маска ”протестантског реалисте”. Он је заправо селективни реалиста. Прихвата ”реалност” која му одговара – или коју је задужен да прихвати – а одбацује ону која му се не допада – или коју је инструиран да не прихвати.
Да је доследан, Вучић би свуда и на сваком месту објашњавао Украјинцима да су њихове претензије на Крим нереалне (о историјској утемељености да и не говоримо), баш као што Србе непрекидно убеђује да је повратак Косова у састав Србије ”нереалан”. И прихватио би реалност руског Крима.
Кад је притиснут, Вучић свој став о Криму заодева у обланде ”бриге” о територијалном интегритету Србије. Наравно, да стварно брине о територијалном интегритету Србије, не би, посредством Бриселског споразума, укинуо државне институције Србије и предао Србе са севера КиМ под власт лажне државе ”Косово” и не би, као на пијаци, непрестано јавно нудио ”компромис” по ком би Србија, наводно, ”добила нешто” од целине која јој по праву припада. И, поврх свега, не би прихватао аргументе оних који су признали лажну државу, већ оних који помажу Србији да се одбрани од те отимачине и безакоња. Као, на пример, аргументе руског амбасадора у Србији.
У априлу 2014. године, на округлом столу ”Косово-Крим: Сличности и разлике“, који је одржан у Београду, амбасадор Русије у Србији Александар Чепурин рекао је да се припајање Крима Руској Федерацији не може поредити са једностраним проглашењем независности Косова:
”Живимо у свету двоструких аршина. Косово је незаконито отргнуто од Србије, а Крим је извршио уједињење са Русијом у складу са међународним правом“.
Како је објаснио, Крим се обратио Русији са молбом о уједињењу, и кримска скупштина је донела одговарајући документ који је био размотрен у руској Думи, чиме су узети у обзир међународно право и повеља Уједињених нација, док је у Кијеву извршен, како је рекао ”државни удар”, и наставио:
”Када је Косово прогласило своју независност, у Србији је постојала легална власт. Све се на Косову десило захваљујући војном удару изван граница, када су погинуле хиљаде људи”.
Другим речима, разлика је суштинска – Косово je, посредством западне интервенције-агресије, отето, a Крим се, као реакција на спољну (западну) интервенцију-агресију, одвојио.
Кина, такође, не прави (лажну) симетрију између питања Крима и КиМ-а. Ево како се о том проблему у новембру 2014. изразио Гуи Цонгју, тадашњи вршилац дужности директора Одсека за Европу и Централну Азију Министарства спољних послова Кине:
”Ми смо против тога да народности (тј. националне мањине – прим. аут.) добијају независност путем референдума.Кад је реч о Криму, њега одликују веома специфичне карактеристике. Врло добро смо упознати са историјом припадности Крима…
Све у свему, проблеми народности у неким земљама потичу од политике двоструких стандарда неких земаља које, на основу сопствених себичних интереса, подржавају одређену етничку групу и гурају је у правцу одржавања референдума о независности. То је манифестација двоструких стандарда у служби Сједињених Држава. Зарад сопствених циљева, САД се уплићу у унутрашње ствари других држава кроз употребу силе, без одобрења Савета безбедности УН. Кина се чврсто противи оваквом приступу… Такво деловање заоштрава међуетничке противречности и доводи до оружаних сукоба…
Кина има пуно разумевање за изазове и претње с којима се Русија суочава у вези украјинског питања и подржава приступ Москве његовом решавању. Нисмо заинтересовани да гледамо оружани сукоб на украјинској територији и желимо да се то питање реши на политички начин. Противимо се спољном мешању у унутрашња питања Украјине путем државних преврата.“
Дакле, и Русија и Кина су на становишту да су и проблем КиМ-а и Крима узроковани незаконитом (западном) спољном интервенцијом, с том разликом што је у Србији од законите власти отцепљена територија, док је у Украјини нерегуларно стање које је довело до референдума на Криму имало исходиште у државном преврату против легалне власти у Кијеву и успостављању пучистичке власти.
Но, упркос томе, Вучић, по обичају, бира много неповољнија, тј. западна тумачења, и кад је реч о КиМ-у, и кад је реч о Криму. Баш као што бира најнеповољније могуће тумачење Саветодавног мишљења Међународног суда правде, које је, по њему, ставило ”печат на коверат косовске независности”, иако то, разуме се, нема везе са истином.
На крају, не признавајући реалност да је Крим Русија, Вучић такође не прихвата – баш као и по питању Косова – ни оне дубинске, односно духовне разлоге који су покретали поновно сједињење Крима и Русије. Јер, ево шта је председник Русије рекао у свом годишњем обраћању Федералној скупштини Руске Федерације 4. децембра 2014:
”Управо ту, на Криму, у древном Херсону, или Корсуни, како су га звали руски летописци, био је крштен кнез Владимир, који је затим крстио и читаву Русију. То нам даје право да кажемо да за Русију Крим, древни Корсун, Херсонес, Севастопољ имају велики цивилизацијски и сакрални значај. Као што је Храмовна гора у Јерусалиму за оне који исповедају ислам или јудаизам.“
Наравно, све ово је Владимир Владимирович изнео пре него што је Александар Вучић имао прилику да му ”појасни” ситуацију, развеје му ”митске представе о прошлости” и врати га у ”реалност”.
Александар Павић, Аналитички форум
Sta drugo ocekivati od veleizdjnika? Oni ce prodati i majku rodjenu za saku suvih sljiva. Zato ih treba skinuti sa vlasti, osuditi po zasluzi i sa njima zauvek raskrstiti. Srbija je na prvom mestu u svetu po gustini veleizdajnika po kvadratnom metru.
kad nekakvo covekoliko stvorenje brz porekla, geak, gurbet i gegula dotumara u beograd, iz nekih suma, planina i jaruga pa vidi da se leba moze jesti bez rada, /o znanju, sposobnostima i slifu ovde ne moze biti govora/, onda upotrebi sve sto moze da postane neko i nesto. brljati po kontejnerima ili nositi putnicima torbe izmedju stanica nije za takve privlacno. oce odma u politiku jer sve preduslove za to ima: kao spremnost na kavgu, varanje, lopovluk, nevidjenu drskost i lakocu povezivanja sa sebi slicnima. odma sebe vidi u limuzini sa soferom, ispija ladsna vina i pusta se u ,,carske zabave,,. ne tako davno imali smo takve u udruzenju gradjana iz surcina, zemuna a sad bas iz sava mahale. oni prvi pocinjali su skromno, ovi poslednji u stilu cara nad carevima. umnoj patnji nestasali, ne znaju da premnogo je onih sto dadose svoje zivote i zdravlje za Kosovo i Metohiju, jer im to bi svetije od njihovih zivota. to im u glavu ne ulazi niti ce moci. njihov cilj je para i moc a koje onda uludo trose: pijuci, usmrkujuci i zene kupujuci jer za osvajanje oruzija nemajuci. i sad, ti moj brale, oces nesto sacuvati kad se moze prodati, za trulu pastetu /od ,,mesa,, koje pamti komunisticke vodje i to jos iz mljadjih dana, i sa likom svinje/ glas kupiti, /a da sa njom nije moguce ni suplje zube popuniti/, kredite uzeti, /i tako nase praunuke zajebati jer ce iste morati vracati/ pa lepo ziveti i osamnestim ili devetnestim carem se nazvati, lude grobarke i bivse ratne zlocince izdrzavati i iz zadovoljstva radi se visekrunisati. sta ostaje: pasivan biti i pred carem se duboko pokloniti ili oprezan biti i ledja uz duvar prisloniti.