Велика исповест Милана Бека која је уздрмала Србију

Милан Беко никад није дао интервју за штампане медије. Два пута се појавио у ТВ емисијама како би одговарао на питања о приватизацијама својих фирми. Ипак, увек је остало нејасно каква је његова улога у српској политици, бизнису, у каквим је односима с Мишковићем, а у каквим с Николићем и Вучићем, с којима га је везивало пријатељство. Доста чудно за једног од најбогатијих Срба и човека који је три пута био министар, коме је Милошевић пре готово 20 година поверио продају Телекома, који се повезивао с прављењем разних влада, који је једини из света бизниса посетио Томислава Николића кад је штрајковао глађу.

И зато је на почетку нашег договарања за овај интервју доста чудно деловала његова реченица: “Питајте ме све, хоћу о свему да разговарамо.”

Представљајући резултате борбе против корупције Александар Вучић је рекао да су разрешене све 24 спорне приватизације из извештаја Верице Бараћ и да још једино не може да каже да ли сте у њих умешани ви, Ђурић и Динкић. Да ли вас је то изненадило, да ли сте од њега очекивали другачији одговор, посебно што је на истој конференцији истакао невиност Мирка Цветковића или Александра Влаховића?

Очекивао сам другачији одговор! Очекивао сам да ће јавно бити саопштено да сам у приватизацији Новости, Луке и Ц маркета пословао у складу са законом… Мада, свестан сам колико би то било политички непопуларно због предстојећих избора. Око Луке је истрага завршена, то је познато. Из поднетих кривичних пријава се закључује да сам поштовао закон. Уосталом, Лука је била први случај међу 24 “спорне” приватизације који је испитиван, три пута сам давао изјаву, укупно негде око 14 сати. У једном тренутку сам направио неки коментар током давања изјаве, на који је полицијски инспектор узвратио да кривична пријава Верице Бараћ није стручно састављена и више личи на политички памфлет.

То вам је рекао полицијац?

Да, цитирам његове речи. То је било у присуству заменика тужиоца и пет других полицијских инспектора. У случају Новости саслушано је 126 људи до данас, и узета је обимна документација. У овом предмету још нисам дао изјаву. Пошто су све акције Новости којима располажем купљене од малих акционара искључиво преко берзе, док држава своје акције није продала, и погрешила је, не видим ниједан споран детаљ којим је овај посао компромитован.

А Ц маркет је посебна прича… Мислим да се још увек процењује како да се поставе према Коштуници. Дакле, политичка ствар. Централно питање је шта смо радили код њега на састанку и да ли нас је том приликом упозорио на разумно понашање, како ми присутни тврдимо, или је у његовом кабинету направљен неки договор којим смо, наводно, Мишковић и ја подржани, како би неки волели то да виде.

Но, како год, две ствари су сасвим сигурне, прво – да нам држава није продала своје акције, што ће пре рећи да наводни договор није успео, и друго – акције смо купили у поступку понуде за преузимање, где нема простора за манипулацију нити државну интервенцију. То је крајње једноставно утврдити.

А сада ја имам питање, ако дозволите. Све и да смо од Коштунице добили подршку у његовом кабинету, шта ту није у реду, кад је куповина акција обављена по закону? Шта је улога владе, премијера, министара…. да буду неми посматраци догађаја? Евнуси. По чему је онда допуштено да се Дачић састаје с Доналдом Трампом и нуди му конкретне пројекте у Србији, или Вучићеви договори са шеицима, хотел на Копаонику, Београд на води и тако даље. О чему је реч? Дупли стандарди, политика? Или, можда, у Србији је подршка допуштена само странцима? Кад је српски пословни људи добију, онда је реч о криминалу и корупцији. Србија постаје земља резервисана само за Србе-раднике, потрошачка радна снага.

{{бреак-имаге}}

Случај Луке тако испада један од ретких где није процесуиран и сам власник. А ухапшен је чак и један министар… Како то тумачите?

Кривична пријава терети Бубала и остале за немар у процесу одлучивања приликом продаје државног пакета акција…. да нису адекватно сагледали вредност тог пакета и да су га дали јефтино. Пошто је поступак пред судом у току, не знам колико себи могу да дозволим да коментаришем… Можда само ово, поступак је био јаван и трајао је 21 дан, колико је наша понуда била јавно отворена. Нико, понављам – нико, није понудио више од нас. Нико се чак није укључио као други понуђач. Закон утврђује да је једина тржишна цена она која се реализује у трговању отвореном за конкуренцију. То је цена коју смо ми платили, то је цена из закона. Нема друге. Остаје потпуно нејасно како ће процена коју је полиција наручила од свог вештака моћи да се узме као референтна “тржишна” цена. Ми се то враћамо у договорну економију?!

Како тумачите да су баш за крај остављени случајеви Ц маркет и Новости? Јесу ли то толико комплексни случајеви или сте ви и даље толико моћан човек у Србији?

Мислим да је наивно веровати у политичку моћ било ког појединца који се овде бави бизнисом. Ако имам толику моћ, засто је ефикасније не користим? Србија се у том смислу променила, нешто као Русија, само траљаво. У Јељциново време радило се свашта, корупција је цветала, а у Путиново је држава преузела водећу улогу, и Путин постао централна личност. То се десило и овде. Десила нам се транзиција ауторитета који је потпуно концентрисан на страни државе. Тако да кад се прича о некој корупцији, пре може да се прича о рекету државе.

Хапшење Мишковића, као најбогатијег, али и других, показало је колико је његов директни ауторитет у суштини мали, пошто ниједан политичар који је с њим био близак није устао у његову одбрану. Ни реч.

Кад се десила путинизација? Да ли је Тадић Јељцин, а Вучић Путин?

Не, Борис Тадић је Путин у покушају, иако та поређења наравно нису потпуно адекватна. Али, Тадић је то први урадио. У једном делу је био у праву. Иницијално је хтео да повуче острију црту између политике и бизниса, политичких странака и приватних компанијских интереса. То је било и у нашем интересу. У мом личном интересу. Разрада те идеје у пракси отишла је у погрешном смеру.

‘Грађанин Тома Николић би ме посетио да ми се нешто деси, председник Томислав Николић ме не би посетио, иако би ми у име старог пријатељства, да се мало нашалим, постхумно доделио неко одликовање’
‘Не плашим се Вучића кад је у праву, али Вучића треба сви да се плаше кад није у праву. Изненадио ме је бескомпромисношћу одлуке да преузме апсолутну власт’

На шта тачно мислите?

Ви знате колико кошта једна изборна кампања. Односно не знате, ако верујете страначким извештајима. И колико кошта текући живот странке на власти. Реч је о милионима евра. У једном добром делу ти трошкови се финансирају из кеша! Тадић је након избора и формирања владе изашао фрустриран јер је схватио да нема финансијску аутономију и да не контролише медије. У релативно кратком року након тога, отпочео је процес стварања страначких, жутих компанија, жутог картела, како га је Вучелић назвао. То је био читав низ приватних компанија из различитих области, којима је нагураван посао из свих праваца, најчешће државних, а њихов “галофак” раст подржан је обезбеђивањем кредита тим фирмама, преко банака под страначком контролом. Те фирме су експресно расле на тржишту које је тресла економска криза и гушиле оне друге, које нису биле у том страначком систему.

Ствар је постала још гора кад је дошло до дуализма власти и сукоба око лидерства у ДС између Тадића и Ђиласа. Пословни систем демократа је почео да се дуплира, тако да је свако крило почело привредно да се “опрема”.

На које фирме мислите? Сами кажете да не смемо да говоримо паушално…

Хоћете имена? Направљена је најмоћнија медијска група на нивоу Ђиласа, и друга на нивоу Тадића. Оне су вишеструко увећале своје приходе и практично поделиле укупно маркетиншко тржиште, тако да су мале, самосталне агенције морале да раде преко њих. Па грађевинска индустрија. На једној страни ниче Интер коп, вишеструко расте сваке године, погледајте статистику из завршних рачуна, који су јавно доступни, а на другој МБ. Тадићеви дижу Фармаком, а Ђилас ПКБ, који је због губитка власти остао незавршен пројекат.

Након промене власти дошло је до колапса тих страначких гиганата, с вишеструко лошим последицама за све нас. Искрено говорећи, боље би било да су те фирме успеле тржишно да се осамостале, овако је њихов проблем у социјалној сфери, према запосленима и због дугова комерцијалним банкама постао опасан за укупни систем. Мислим да је више пута објављивано да је само дуг Фармакома већи од 350 милиона евра. Сад испада да су се профити страначки приватизовали, а губици ће се социјализовати. Жути картел, добро каже Вучелић.

‘Тадић је причао о прекодирању свести код народа. Онако, менгелеовски. Ништа глупље дуго нисам чуо. У Вућићевом случају, то је рефлексија његове месијанске нарави. Он је као човек склон апсолутном ауторитету, свестан колико смо се заглибили на сваком сектору, па сад мисли да треба све одједном да променимо’

Где сте ви ту били?

На маргинама. Одавно изражавам свој став да не желим да учествујем у политичком животу. Желим дистанцу од свих њих…

Испада да сте наивни…

То ви кажете, ја то видим другачије. Водио сам толико великих фирми, својих, заједничких, државних. Ја сам се остварио у послу. Радио сам у државној управи, био сам министар три пута, учествовао сам у фантастичним пројектима, као што је приватизација Телекома, коју је до данас тешко засенити. Имам изванредну породицу и успешан брак. Човек у мојим годинама треба да буде срећан с оним што има и да своју пројекцију прави с једне стране ка деци, а с друге ка бољем амбијенту у којем сви треба да живимо. Јер, данас моја деца немају где да се врате. Мој син следеће године завршава школовање у Америци и изразио је жељу да се врати овде и наслони на моје пословне везе и систем. Рекао сам му да нема где да се врати. Где да дође? Да пролази са мном ову тортуру? Да као Мишковићев или Никезићев син буде изложен јавном прогону? То није живот који му желим.

Помињете Фармаком, а на листи највећих пореских дужника Лука се налази на трећем месту. Како то објашњавате?

Од када је Лука дужна? Јесте ли приметили да се дуг увећава из месеца у месец, не само због приписа камате, већ значајније. Лука је почела да буде дужна одмах након што је утврђено да нема елемената моје кривице у приватизацији Луке, практично од прошле године. Радне групе које раде на испитивању 24 спорне приватизације прошириле су свој ангажман у мом случају изван оквира приватизације и на пословање Луке након приватизације. Тако је формирана посебна радна група за Луку за њено текуће пословање. Остало ми је нејасно – зашто радна група испитује редовно пословање једне фирме. Шта онда раде институције које су за то нормално формиране, у полицији, пореској управи и тако даље. Радне групе су формиране с привременим и ороченим мандатом, али не и у мом случају. Радна група је преузела целокупну лучку пословну документацију и након више месеци рада записнике с испитивања предала пореској управи која је почела са својом, како они то зову – теренском контролом. До данас су донели више пореских решења, а очекујем и нова. Све укупно, више милиона евра. Можда и седам милиона. Опорезују нам чак и пренос права коришћења земљишта, што по закону апсолутно не може. Ту су конкретно донели решење на 155 милиона динара. По кратком поступку и без доказног поступка, како то закон јасно налаже, пословне трансакције проглашавају симулованим и доносе решења о наплати.

Откуд толика мржња према вама?

Из интереса. Ништа лично. Политичког. Носим пуно поена. Највише, после Мишковића. Мада, у последње време, како се захуктава државно/страначки пројекат Београд на води, могуће је да сам непожељан с лучким пројектом, Град на води.

Кад је Томислав Николић штрајковао глађу, ви сте били једини бизнисмен који га је посетио. Да се вама нешто деси, шта мислите – ко би био први политичар који би дошао да вас посети?

Грађанин Тома Николић би ме посетио, председник Томислав Николић ме не би посетио. Мислим да је нешто слично и сам рекао, у ширем смислу, не баш за мене. Остаје ми дакле само да се нашалим да би ми вероватно постхумно доделио неко одликовање, у име старог пријатељства.

Вучић?

Вучић ме не би посетио ако сам болестан, а ако бих био у некој терминалној фази, онда би ме посетио, али би обезбедио да медији то не евидентирају.

‘С обзиром на моју ситуацију, паметније би ми било да уложим неки дирљив напор, попут Колета, да се умилим Вучићу и упутим му неки комплимент. Онда бих морао да кажем нешто више од Колета, на пример, да је свако поређење Вучића и Ђинђића недопустиво јер је Вучић јединствен и фантастичан. Међутим, изгледа да имам лошу нарав и радим против себе’

Хрватски новинар Дарко Худелист написао је да вас је упознао код Александра Вучића у стану. Да му је тада Вучић рекао да сте изузетно интелигентан и опасан човек. У каквим сте данас односима с Вучићем? Да ли вас је изненадио у нечему? И у чему?

Ја нисам опасан по Вучића, али би он могао да буде опасан по мене. Не плашим се Вучића кад је у праву, али Вучића треба сви да се плаше кад није у праву. Изненадио ме је бескомпромисношћу одлуке да преузме апсолутну власт. И изненађење је утолико веће што сматрам да је Вучић један од најталентованијих или вероватно најталентованији човек на српској политичкој сцени. Чудим се како не прихвата меру као још један битан елеменат политике.

Одлука да узмете апсолутну власт је претежак задатак за сваког политичара. У политици је на овом простору важније да дуго трајете, него да се толико удаљите од других на лествици апсолутне власти. Зато, ако бих имао нешто јавно да му поручим, то би било да прекине да увећева своју политичку моћ. Она је већ довољно велика. И да је претвори у једну нову динамику, чиме ће сигурно постати мање популаран, али ће допринети ономе што је суштина политике – да нам понуди економски бољитак. Тако ће једног дана кад изгуби власт, остати квалификован да се на њу врати, а не да доживи уобичајену судбину српских владара који кад оду, оду заувек. И сви завршавају на лош начин, понижени. Реците ми име бившег политичара коме је Србија захвална.

Шта мислите да треба да уради како би то променио?

Вучић има велико политичко искуство иза себе, моји савети му нису потребни. По овој теми могу само да приметим нешто… власт у Србији је бинарни код. Између 100 посто власти и 0 посто власти, нема постепеног пада. Имаш све или ништа. Милошевић је имао апсолутну власт, а онда је изгубио на председничким изборима. То је ланчано довело до тоталног губитка власти, иако је имао републичку владу, где је суштински била концентрисана сва власт, а ти избори нису били расписани. Тадић исто. Сетите се колико је био моћан, ходао је по води. Изгубио је све након изгубљених председничких избора, све, укључујући и странку. Дакле, најмањи губитак увод је у тотални губитак. То проклетство бинарности, тај навијачки цунами, све или ништа, коначно треба довести у неку умеренију равнотежу. Оно што је цена такве равнотеже јесте одрицање од апсолутне власти.

Да ли су најављени избори опасност за њега?

Одговорићу вам парафразирајући једну историјску реченицу… Ови избори за њега нису опасни. Ови избори су за њега апсолутно опасни.

Ста хоћете да кажете?

Није реч само о изборима, него о укупној ситуацији, политичкој и економској. Испред нас су две привремене политичке опције, и ниједна економска. Прва политичка опција је да се републички избори неће десити у мартовском термину. Привремени карактер те владе у којој однос политичких снага није уравнотежен између коалиционих партнера и лидера, као и њену економску импотенцију, не треба посебно да објашњавам. Тај сукоб се све теже контролише. Ако се републички избори десе, верујем да ће Вучић тријумфовати. Вероватно ће прескочити линију апсолутне власти, 126+ посланика у парламенту. Да би то остварио, мораће да нападне социјалисте. Мислим да ни такав резултат неће бити довољан Вучићу. Познајући га, мислим да ће ићи према формирању велике коалиције, најмање двотрећинске, како би се коначно политичко решење о Косову (нека форма признања) донело у великом политичком и парламентарном консензусу. Ако сам ја у праву, на истом месту ће се окупити готово сви осим Коштунице. Проблем обе варијанте је што за економију нема места у тако заузетом простору, а то је проблем само за Вучића. Јавност већ своја очекивања пројектује према њему, а крај ове године, као први могући почетак озбиљнијих реформи пада предалеко. Козметичке промене, ту и тамо, неће убедити јавност да су увод у бољи живот. Спорадично присуство Арапа, још мање.

Кажете Коштуница? Зар не мислите да би и на Косову могао да настане и коначан расцеп с Томиславом Николићем? Како ви као неко ко их обојицу веома дуго познаје, видите наводне приче о њиховом сукобу?

Дозволићу себи да нешто кажем о овоме само зато што нисам ни Вучићев ни Николићев човек од поверења. Па тако не знам ништа од њих лично, што би ме обавезивало да будем дискретнији. Дакле, моје лично мишљење је да постоји размимоилажење између Вучића и Николића. Оно неће битно утицати на политичке догађаје у овом тренутку, јер Вучићу није паметно да се јавно супротстави Николићевом ауторитету, јер је он темељ странке и председник државе. Управо Николићева победа на председничким изборима отворила је простор напредњацима за преузимање власти у држави. На другој страни, Николић неће себи дозволити да јавно узнемири Вучићев ауторитет, пошто је СНС жељна власти, а Вучић је човек који може да је доведе на апсолутну власт. Вучић је покретачки динамо те странке.

‘Ко данас гласно говори? Да можда САНУ није критична и иницијативна? Мук одатле. Задовољни су у својој тишини. Црква нешто говори, али ми се њен језик баш увек и не допада. И нико више. Зашто? Зато што се, као и академици, плаше да ће њихове биографије осванути на насловним странама најгорих таблоида. Да ће и сами од “Шапића” постати “Гангуле”. Та таблоидна јавност доћи ће и по Вучића сутра, као што је дошла и по Тадића’

Странку видите као регулатора тог односа?

Код нас су странке профитерске, а не идеолошке организације. И то, нажалост, није мимоишло ни СНС. Број миграција и масовно стицање чланства јасан је показатељ. Такву ситуацију сте имали и код других странака кад су долазиле на власт. Од ДС па надаље имате и нову праксу пресељење свих партијских функционера из странке у власт. Тај рефлекс показује како их само власт интересује. Погледајте како се доносе закони. Да ли је нека странка послала закон на свој Главни одбор да се утврди да ли је у складу с програмом? Није. Странке постају актуелне само на изборима. И у том контексту Николић се неће одважити да узнемири чланство. Међутим, ако Вучић убрзо из прве не убаци у другу брзину, пући ће мотор. Прва брзина служи да се извучете из блата, али пут од Београда до Брисела вози се другом, трећом, четвртом и петом брзином. Вучић предуго вергла у првој. Већ годину дана имамо једно те исто. Политичко позиционирање око власти и због власти. У исто време, опозиција се не бави критиком власти већ кандидовањем да и они буду придружени власти. То је болесна ситуација, која ће на крају да се претвори у тежак политички хендикеп управо најјачег политичког човека. И зато сам заговорник избора, јер сматрам да треба што пре да изађемо из лоших решење. Вучић је недвосмислено показао да га тај посао интересује, сада је време да идентификује себе као реформатора. Неће бити добро ако испадне да сматра да је Србији довољно што јој је дао самог себе.

И, шта му ви предвиђате?

Вучић је најскупља српска инвестиција у овом тренутку. Србија је њему много дала. Дала му је огромну моћ и углед. И, коначно, мандат да је води. Да је мења. У Вучићевим рукама се налазе кључеви издробљеног правосудног система, који нема независност. Људска права и слободе, сигурност личне имовине, економска сигурност инвеститора, поредак, све то што описује једно демократско друштво своју заштиту треба да има у независном правосуђу. Пошто оно није такво, све то нам коначно гарантује само Вучић, готово лично. Као што нам је то претходно гарантовао Борис Тадић, након што је укинуо судску независност, кроз општепознати дебакл реформе правосудног система. Кад бих имао божански ауторитет да у Србији нешто изменим и учиним га функционалним, то би било осамостаљивање судства. Да набрајам даље… полиција, тужилаштво, јавна предузећа, медији, реците ми шта није под АВ контролом, кад за то има времена или интереса. Таква акумулација моћи, с поданичким расположењем институција, Вучића стварно чини нашом највећом инвестицијом. Надам се да ће “инвестиција” почети да ради у нашем интересу. Верујем да Вучић зна да је коначна мера његовог успеха мерљива. Она неће бити описана количином страха свих нас од њега, нити бројем СНС посланика у парламенту, блискошћу коју ће постићи на личном плану с Американцима, шеицима и Немцима. Наша мера очекивања је једноставна. Сваком приликом кад се окренемо уназад, да видимо да живимо боље него пре. И малим корацима напред. То сви чекамо…

Када он уместо тога каже како жели да промени свест народа, онда то више личи на Тадићево да промени генетски код народа. Да ли је то могуће? Шта бисте ви мењали у народу, или ипак мислите да политичари пре вега треба да промене себе?

Тадић је причао о потреби прекодирања свести код народа, ако се добро сећам. Онако, менгелеовски. Мислим да је то, у Тадићевом случају, последица површно прочитаних књига и самозадовољног ослушкивања топота својих речи. Ништа глупље дуго нисам чуо. У Вућићевом случају, то је рефлексија његове месијанске нарави. Он је као човек склон апсолутном ауторитету, свестан колико смо се заглибили на сваком сектору, па сад мисли да треба све одједном да променимо: и ефикасност система, и ефикасност предузећа, и савест власти у смислу извршавања својих обавеза и пожртвованост. Коначно, ипак мислим да је мислио да мењамо навике. Променити свест народа је бесмислица, али навике да. Али кад би директно требало да одговорим на његову реченицу, рекао бих: „’Ајте ви, прво ви политичари на власти промените своју свест, то би било најбоље. Почните да личите на Немце, па ћемо онда и ми, кад нам омогућите бољи живот, бити као Немци.” То би било сјајно.

Један од „Немаца” којег смо имали, био је Зоран Ђинђић. Ваш колега Миодраг Костић у Недељнику је упоредио Ђинђића и Вучића. Како ви као човек који од Костића боље познаје Вучића видите ту сличност?

С обзиром на моју ситуацију, паметније би ми било да уложим неки дирљив напор, попут Колета, да се умилим Вучићу и упутим му неки комплимент. Онда бих морао да кажем нешто више од Колета, на пример, да је свако поређење недопустиво јер је Вучић јединствен и фантастичан. Међутим, изгледа да имам лошу нарав и радим против себе, па сам више склон да некоме упутим поштовање него дивљење, а мислим да јавне личности заслужују дивљење тек на крају једне каријере у којој су заслужили поштовање. У Вучићу постоји потенцијал.

Да ли сте поштовали Ђинђића?

Ђинђића сам и поштовао и волео, он ми је био изузетно близак човек, чији губитак и данас осећам. У државном смислу, без обзира на његову фантастичну памет, Ђинђић је био симпатични анархиста, који је могао да буде сјајан опозиционар. Да је преживео, био би изванредан коректор власти. Али он никад није прихватао државу с великим Д. За њега је то био болид који је могао да се вози као ферари, лево-десно, да прати све његове брзе идеје. Држава је, ипак, огроман брод који кад хоћете да скренете, иде врло полако.

Али се тако споро возећи 2013. нађемо у решењу за Косово које је он тражио 2002. Шта је ваш став о Косову?

Нисам био близу Ђинђићу док је био на власти, могу вам рећи само своје мишљење. Ђинђићев став о Косову је еволуирао. У почетној фази га је сматрао политичком грешком претходних власти и веровао је у решење које се може постићи једним добрим дијалогом са Западом. Онда је схватио да је оно много сложеније, и на страни Запада и на страни Срба. За Србе који тамо не живе, Косово, поред свега, представља један мистични центар наше духовности. Није нам присутан у свакодневном животу, али постаје веома важан ако је изложен некој претњи. Као ћирилица, само важније. Запад већ има свој интерес. У овом тренутку не видим да питање Косова довољно комплексно решавамо. Тамо смо већ много губили, прво биолошки, у наталитету, па институционално, затим територијално, на крају ћемо га изгубити и економски. Ми смо на Косову доживели цео рафал губитака, и то траје већ деценијама. И никако да заузмемо релевантан политички став у погледу његовог решавања. А мислим да то решење не лежи искључиво у политичкој сфери.

‘Право решење за Косово је да се понашамо као Руси. Губили смо га 40 година, враћајмо га исто толико’

Мислите да можемо да га повратимо економски?

Свет се данас променио. Државе су се промениле и еволуирале, од националних држава какве су некада биле постају заједнице које везују економски интереси. Руси данас не звецкају више нуклеарним ракетама, осим кад се бране, већ главни аргумент имају у својим економским ресурсима. На пример, пусте гас, па за њим. Тако су дошли у Србију, па их одједном ево у банкарству, ево их у осигурању, проширују своје интересе. Хоће и Телеком и ЕПС. Ми од њих ништа не учимо. Право решење за Косово је да се понашамо као Руси. Економски заинтересовано. Да из једне административно-санкционистичке фазе пређемо у једну сасвим другу, експанзивно-економску. Мислим да на Косово треба да улажемо. Да држава инвестира и Косово повеже квалитетније путном мрежом, да се гасификује, да охрабри и субвенционише приватна српска улагања доле. Да доле подигнемо квалитет живота, за све. Да запошљавамо и Србе и Албанце, без предрасуда. И да све то траје. Губили смо га 40 година, враћајмо га исто толико. Али данас, кад би неко од нас направио предузеће на Косову с Албанцем, на насловним странама свих новина био би нападнут као највећи издајник. То је рефлексија политике.

На крају ће таблиоди испасти криви и за губитак Косова. И за уништену економију. Није ваљда да се и ви плашите таблоида?

Србију укопава недостатак критичке јавности. Она је убијена подизањем ауторитета таблоида. Започео Тадић, наставила данашња власт. Примећујете ли да у најделикатнијем тренутку, кад економски пропадамо, кад не знамо границе своје државе, кад имамо отворен проблем у Санџаку, кад не можемо да одбранимо ни југ Србије, кад имамо кризу институција, разваљен правосудни систем, нетранспарентну медијску слику, ми говоримо о свему осим о томе. Пре свега о сексу на „Фарми”.

Ко данас гласно говори? Да можда САНУ није критична и иницијативна? Мук одатле. Задовољни су у својој тишини. Србија им је дала статус и они су задовољни. Сматрају да су довољно учинили. Црква нешто говори, али ми се њен језик баш увек и не допада. И нико више. Да ли чујете професионалце, стручњаке, угледне људе? Не. Зашто? Зато што се, као и академици, плаше да ће њихове биографије осванути на насловним странама најгорих таблоида. Да ће и сами од “Шапића” постати “Гангуле”. Та таблоидна јавност доћи ће и по Вучића сутра, као што је дошла и по Тадића, уколико не почне да мења систем и институције. Ето, нека промена свести почне од стварања критичке јавности.

Видите ли у свему томе и своју кривицу? Кривицу своје генерације? Ви сте човек који је у медијима, у бизнису, у политици. Како је све то прошло пред вас?

Све треба да нас је срамота, и ја себе ту не издвајам. Ми смо најгора генерација која је икад водила Србију. Кад само помислим какве су фантастичне ствари урадиле генерације пре нас, чему су све одолеле и шта су успеле да направе! И кад помислим шта смо ми урадили. Како смо све упропастили, унаказили, и како и даље не налазимо решења… Тада закључујем да смо ми најгора генерација. Мене је срамота. И све треба да нас је срамота.

У чему видите узроке таквог пада? Како се то баш нама десило? И видите ли решење?

Ми смо народ склон идолатрији. Обожавамо своје лидере којима потпуно препуштамо ауторитет. Болујемо од њихових болести као друштво, ми смо чиста рефлексија њиховог карактера и њиховог ангажмана. Немамо способност да се другачије форматизујемо, тако да од лидера све зависи.

Зато и кажем: ако Вучић помиње Сингапур као добар пример, онда нека га и примени, да видимо први корак у том правцу. Дајте да почнемо да учествујемо у некој већој идеји, а тај ће ангажман захтевати укупну мобилизацију. Неће то он моћи да уради сам, неће моћи да активира Београд на води тако што ће да се договори са шеиком. Морају сви да се мобилишу у Србији и да верују у оно што раде.

Али ви сте сами рекли сину да се не враћа из Америке? Како да напредујемо ако су отишли сви који вреде?

Слажем се. И даље одлазе који вреде. Ми смо биолошки измучен народ. Моје поверење у систем мора да буде засновано на неким јасним наговештајима да ће се ствари мењати. И још сам спреман на неке жртве, али само лично, не и за децу. Док год будем имао ауторитета спречаваћу њихов повратак, док не будем видео да овде могу да буду достојанствени грађани који ће моћи да заснују квалитетан живот. У овим годинама постао сам, дозволите, личан што се деце тиче. А мене је ухватио генерацијски јаз. Мени се не иде одавде, ја бих да будем овде.

Шта је истина о вашем наводном сукобу с Мишковићем? Спекулисало се да сте на саслушању у полицији рекли за Мишковића да је ваше велико разочарање…

Никад нисам изјавио да ме је Мишковић разочарао. То је Блиц објавио јер га је преварила полиција, па сам им доставио записник са саслушања који су следећег дана објавили. Прецизно и тачно изјавио сам следеће: да сам био разочаран кад сам схватио да је Мишковић променио своје пословне намере, и да је напустио заједнички пословни подухват Луке Београд, који је требало да се наслони на Делтин финансијски и стручни потенцијал. Кад сам схватио да ће, притом, Мишковић реализовати своје пословне намере на пројекту у којем је стопостотни власник, а то је памучни комбинат у близини Луке, закључио сам да ми не само да више нисмо партнери, него смо конкуренција. Тада сам почео сам да браним своје пословне интересе на други начин. Али то нас није посвађало лично. Ни тада ни данас с Мишковићем нисам у свађи.

Да ли је Мишковић крив? Како вама изгледа оптужница?

Нисам видео оптужницу, нити учествовао на било ком састанку на којем се расправљало о стратегији његове одбране. То је за Мишковића најзначајније питање у овом тренутку, и своје поверење је затворио у најужи круг. С разлогом. Али ћу вас питати нешто што ме и самог зачудило. О Мишковићевом хапшењу тако се много писало, а да ли ви можете да ми кажете шта му се тачно у оптужници ставља на терет? Питао сам људе из привреде, нико не зна, питао сам своје најближе пријатеље, нико опет не зна. Како објашњавате контроверзу између те две крајности, да је то најубедљивији догађај прошле године, а да нико не зна за шта је конкретно оптужен?

Добро, како вама то изгледа?

Нека се тиме бави Тужилаштво. Ја бих као обичан грађанин Србије волео да је држава увек у праву. Али да је сигурно у праву. Коначно, таква држава гаранција је свима нама. Феномен тог Мишковићевог случаја, ипак, крајње је занимљив. Пуштен је уз највећу кауцију у историји правосуђа. Светског. Ухапшен је његов син. У истражном затвору је провео шест месеци. Онда је Мишковић очигледно закључио да је за њега лично и његову економску будућност ово тако велика опасност да је мобилисао сва финансијска средства да би се бранио. Ангажовао је “перике”, како им се већ код нас ругају и поред њих најопаснију америчку лобистичку групу Подеста, где је рођени брат власника – директни саветник Обаме. То све забавља нашу јавност, а ја мислим да од ове тачке све постаје неупоредиво озбиљније за Србију. И нема никакве дилеме да је држава, или Вучић, ко год, много јачи од Мишковића, али је игра крајње опасна. Ангажман Мишковићевих “перика” је такав да може темељно да пољуља перспективу у тој међународној еманципацији Србије. То су људи великог угледа у својим срединама, где битно утичу на формирање званичних ставова.

Оно где мислим да је Мишковић крив, пошто сам вам обећао да ћу одговорити на свако ваше питање, јесте да је као највећи привредник Србије и најбогатији човек региона, пропустио своју историјску одговорност да промени своју улогу у друштву и нас остале повуче. Он је желео да остане политички партнер свакој новој власти, уместо да једном изађе из политике и да и нама осталима на тај начин затвори врата. У том смислу, Мишковићева кривица је цивилизацијска. Додаћу и ово – ни међу политичарима, у његовом случају, нема невиних. Надам се неком облику спуштања тензија, да цела ствар изгуби своје детонаторе и експлозивну убојитост, нека остане на суду да то реши без политичке и међународне драматизације.

Сведоци смо да цела земља зависи од шеика који треба да уложи неколико стотина милона у Србију. Је л’ неко причао с вама о томе? Зар ви у клубу Привредник немате веће паре од тога? И где још можете онда да их уложите, осим Косова?

Данас више нико не располаже озбиљним парама у приватном сектору, осим пар лепих изузетака. Пре ћете те милијарде наћи у нашим дуговима. Погледајте дебакл Беохемије и Интеркомерца, претходни дебакл Интеркопа, пре тога Фармакома. Јавна предузећа генеришу губитке и држава се непрекидно задужује како би покривала те губитке, док приватни сектор тоне. Међутим, оно што је живахно у српском приватном сектору јесте флексибилност. Дајте мало подршке па ћете видети како расте. Сетите се 2000. Српски приватни привредни сектор је био мали и финансијски неубедљив. Словенци су овде долазили с малим парама као огромни богаташи. Меркатору је Ђинђић дао земљиште бесплатно, само да би ушли у инвестицију, да бисмо за тек пар година касније Мишковић и ја покушали да нападнемо Меркатор. Ми смо потенцијално толико нарасли да смо могли да предузимамо озбиљне кораке у интеграцији економског простора бивше Југославије. Дајте нам шансу, то је живахан сектор који има перспективу.

Да ли се тај дил крупног бизниса и крупне власти одиграо једино под Коштуницом и како гледате на то време? Да ли је ипак време да јавно кажете да је, на пример, од вас неко тражио да купите Новости као отклон ВАЦ-у?

Коштуница ништа није иницирао у том смислу, али јесте био наклоњен домаћим привредницима у односу на странце, то је тачно. У време његове власти десио се светски инвестициони бум, кад је је дошло до вртоглаве потражње за свакојаким инвестирањем, а банке су на тржиште испоручивале невероватне количине расположивих кредита. Он је био само неми сведок догађаја и потпуно му се без разлога приписује одговорност у тајкунизацији Србије, како се то већ компромитујуће назива. А може ли то да се и овако погледа – да је нас, српске привреднике, баш он начисто упропастио? Задуживали смо се и куповали, а сад пропадамо. Друге државе су притекле у помоћ својим привредницима, наша власт се понаша потпуно супротно.

Да ли вам је он тражио да будете брана ка ВАЦ-у?

Како да будем брана од ВАЦ-а, када сам ба са ВАЦ-ом направио уговор? То је једна од тих мистификација. Чак је један члан уговора ограничавао ВАЦ да преузме Новости пре окончања избора, управо како бих побегао од Коштуничиног нерасположења кад схвати да ми је ВАЦ партнер.

Ко је онда данас власник Новости?

Доскора сам сматрао да је ВАЦ, а данас ћу вам рећи да сам ја већински власник, с тим што ми је ограничено управљање на 25 одсто. Питање на које немам одговор јесте коме дугујем паре за кредитирање те куповине? Да ли је то и даље ВАЦ или је то Богићевић из Фармакома, како пишу новине, али он то питање не покреће. Замислите, нико ме не зове око дуга од 20 милиона евра.

Критикујете државу како не зна да управља. Како сте ви у Новостима направили толики дуг?

Дуг Новости је наслеђен. Моја компанија је, кад смо преузели Новости, направила правни и финансијски биланс. Имате га на сајту Новости. У њима се јасно види да је тај дуг наслеђена ствар. Ново руководство га смањује, али је он нажалост и даље велики јер нас држава камати зеленашким каматама.

Да ли сте се помирили с премијером после оне оштре дебате преко блока на сајту СПС?

То је писао ваш колега новинар и из писма се јасно види да он није члан СПС. Поред свега пише: “Беко је био близак с Милошевићем.” Где то може у СПС да буде проблем? То је једно несрећно писмо које је тако трапаво написано да је у суштини највише нападнут Вучић. Говори о томе да је Вучић некредибилан и тако даље, што је испровоцирало реакцију напредњака. Мислим да је Дачић после дубоко зажалио што је дозволио да се у то упетља. Иначе, с Дачићем нисам у свађи. Видели смо се код Бјелогрлића на рођендану, нисам стекао утисак да постоји проблем.

Како вам данас делује Ивица Дачић, с којим сте били партнер из деведесетих. Колико вас је он изненадио?

Ивица сазрева у оквиру истог. Ивица може да трпи. То је показао код Милошевића. Замислите да не будете на Милошевићевој страни, а преузмете му странку док је још жив. Он је вешт политичар, има висок степен толеранције, која представља и његово највеће ограничење. Неће имати комфор на месту премијера све док постоји овако изражена неравнотежа односа снага.

А шта мислите о повратку Бориса Тадића у политику?

Све што је Борис Тадић знао и умео показао је на власти. А то се налази негде на релацији између Ништа и Страшно. Нема дилеме колики је Ђиласов допринос демолирању утицаја ДС. Ја сматрам да сви имамо право да се бавимо оним што се у странкама дешава, јер те странке нису приватне, већ јавна тековина и припадају свима без обзира што нисмо њихови чланови или оснивачи. Па на крају, оне управљају нашим животима, опредељују карактер државе у којој живимо кад дођу на власт. У том смислу тужно је да ДС може једино да понуди као алтернативу Ђиласу – Бориса Тадића. Можда привремено, али од њега не очекујем ништа више, и у то сам се уверио кад сам га недавно гледао у “Утиску недеље”. Сви други су погрешили око њега, и догађаји који су се дешавали десили су се изван њега. Ни трага о осећању одговорности или било чега што би показало да је сазрео у неким својим уверењима. Потпуно ми је јасно да је за њега власт у ДС најбоља опција. Али, није за нас којима је потребна јака опозициона странка као регулатор власти.

У чему мислите да је највише грешио Драган Ђилас? како су њих двојица моћника тако брзо пали?

Он је доказао да је неспособан политичар. Тешко је унаказио перспективе ДС на овим изборима. Као градоначелник је допринео компромитацији града, није учествовао нити у једном озбиљном подухвату који би мењао град набоље, него је правио читаву серију компромиса како би учврстио свој политички положај. Такође је тоталпопулиста и то ме ништа не чуди. Данас је у ситуацији да ће бити принуђен да брани своју личну сигурност и сигурност своје компаније која му је врло битна. Мислим да ће на самом крају, у том смислу, покушати да тргује нудећи странку.

А Чеда Јовановић, имали сте много вере у њега?

Чеда Јовановић је уз Вучића најталентованији политичар на нашој сцени. Недостаје му фокус, он је човек полицентричних интересовања. У исто време жели да буде и политичар и привредник, и да учествује у спортском, друштвеном и сваком другом животу. Имате га на свим географским меридијанима и у свим темама, он једнако добро познаје политику, голф и вина, летовалишта, зимовалишта, марке. Кад би се фокусирао и посветио, могао би да дâ крупан допринос српској политичкој сцени, јер је одлучан. Он и његова породица живе у рову већ годинама. Он је храбар човек.

А шта помислите кад чујете изјаву министра Бачевића? Да ли човек који не разликује десет од десет хиљада милијарди може да води један такав ресор? И да ли све то доводи у питање стару причу о кадровима СНС?

Министар Бачевић се по томе не издваја од доброг броја својих колега. Он је само погрешан, на различит начин од оних других погрешних у влади. Није само реч о језичкој грешци него о неразумевању величина, неразумевању ресурса којим се бавите. Да му је неко дошао и рекао: “Господине Бачевићу, имате милион евра плату”, ја сам сигуран да би он знао да нешто није у реду. Да уђе у радњу и да му неко каже да хлеб кошта хиљаду пута више, знао би да нешто није у реду. Кад сте министар, морате да имате јасну представу о ресурсима којима управљате и не можете да направите грешку између десет и десет хиљада милијарди. И ми се онда питамо зашто немамо пројекте? Ко је крив што за кредит који нам дају Арапи, сто милиона за пољопривреду, констатујемо да немамо пројекте? Да сте звали Костића у три ујутру, и питали га „да ли имаш пројекат за сто милиона”, рекао би „имам”. Сто милиона је за једну велику фирму ОК, а за националну економију ништа.

Где видите онда Србију за десет година, а где данашње главне актере – Николића и Вучића?

Увек кад кажем да пројекцију Србије кроз десет година сагледавам кроз пројекцију лидера, моја супруга ме упозорава да ће неко помислити да сам заговорник диктатуре. Наравно да нисам, али сам свестан нашег националног карактера који увек изнова тражи вођу.

Ми имамо економску перспективу, под условом да јој се окренемо. То ће пре свега значити да престане вођење нове изборне кампање и страначко напуцавање коалиционих партнера већ у следећем моменту након формирања владе. Наша најубедљивија економска будућност је у аграру и енергетици. Средњорочно, морамо да унапредимо образовни систем. Технолошка унапређења нас мимоилазе, ми смо образовно неспремни да подржавамо даљи раст.

И кога видите да спроводи тај план за десет година?

Ако Вучић буде поставио ту агенду, мобилисао помирење свих елита и власти, и почео да нас економски подиже, видим да ће тај двојац опстати. А ако Вучић то не буде урадио, видим да ће опстати само Тома Николић. Дакле, одлука је код Вучића.

 

Разговарао Вељко Лалић, Фото: Игор Павићевић

Недељник.цо.рс