10.09.2011. –
Догађаји који су почели да се одвијају од почетка 2011. године у Северној Африци и на Блиском истоку наводе на мисао да су после скоро 7 година САД почеле да активно остварују пројекат „Велики Блиски исток“ (theGreaterMiddleEast), који је званично објављен још у време Џ. Буша – млађег, 2003. године. Управо тај план је представљао базу за нову блискоисточну политику САД. У академској литератури пројекат је први пут детаљно изложен 1997. године, у монографији Џ.Кемпа и Р. Харкавија „Стратешка географија и мењање Блиског Истока“ (GeoffreyKempandRobertE. Harkavy. StrategicGeographyandtheChangingMiddleEast). Претпоставља се да су упади САД и НАТО-а у Авганистан (2001.) и Ирак (2003.) били директно повезани са тежњама за геополитичко прекрајање источног дела „Великог Блиског истока“ (ВБИ). Тада се радило о Авганистану, Пакистану, државама Средње Азије и Закавказја и Персијском заливу. Међутим, од онога што су Американци замислили није се много остварило. До 2011. они су одлучили да своје активности на мењању политичке карте ВБИ појачају својим активирањем у западном делу тог макрорегиона, тако што ће извршити смену режима који су у њему били на власти.
Најчешће се у „Велики Блиски Исток“ америчке геостратегије данас убрајају, осим „традиционалног“ Блиског Истока и арапске Северне Африке од Либије до Мауританије, још и Иран, Авганистан, Пакистан, као и Сомалија и Етиопија. Осим њих, на карти Џ.Кемпа и Р.Харкавија у „велики Блиски Исток“ су укључени и Турска, државе Закавказја, некадашња совјетска Средња Азија и Казахстан. Као циљ је постављено да се у тим земљама прошири западна демократија.
Да би постигле тај циљ САД су имале намеру да земљама које сарађују са њима дају финансијску помоћ, али је то позитивно примила само Турска, док су се остали према тој идеји понели прилично хладно. До скора се само у активности сомалијских гусара који су се досетили, „појма немамо како“, да пљачкају бродове и да паралишу поморске путне магистрале које воде из Азије у Европу, могао приметити рад на том плану. Међутим, са доласком „арапског пролећа“ и епохе „твитер-револуција“ постало је јасно да се ти догађаји не могу назвати „случајним“. Једино, што може да их објасни је – оживљавање пројекта „Велики Блиски исток“.
Пре седам година, у јуну 2004. године, покушај да се преко самита Г8 легализује план Буша о натурању демократије „Великом Блиском Истоку“ претрпео је крах. Мишљење оних, који тада нису подржали план САД, изрекао је председник Француске Жак Ширак, изјавивши да блискоисточне земље морају саме да решавају да ли су им „мисионари демократије“ потребни. Уосталом, у то време су и Египат, и Саудијска Арабија такође одбиле Бушов план, пошто нису ни прихватиле позив за учешће на том самиту. Нико од лидера других арапских земаља се није изјаснио за „демократско мисионарство“; једини који је то учинио је био нови председник Ирака (америчке марионете).
Од тада се много тога у свету променило, а и Саркози није Ширак. Пошто је постао један од зачетника агресије НАТО против Либије, председник Француске је демонстративно изабрао проамерички курс и тиме не мало предодредио ток рата у Либији.
Према мишљењу Јевгенија Примакова, када је обелодањивао план ВБИ, Вашингтон је имао на уму неколико циљева. Прво, пошто се обезбедио подршком низа државних лидера, као последње оправдање за интервенцију у Ираку било је: уколико би пројекат ВБИ био подржан – операција у Ираку би била представљена као једна од епизода те операције. Друго – покушај да опет уједини око себе све савезнике и суседе који су се дотле били разишли са Сједињеним Државама у процени њихових дејстава у Ираку. И треће – поновно јачање водеће улоге Америке у односима са муслиманским светом.
Сада, у условима економске кризе, САД су се поново вратиле Бушовом плану, али „помоћ“ се више не ограничава новцем, већ се нагласак прави на извоз кризе у облику револуција и ратова.
Крај Либијске џамахирије и нови рат за освајање колонија
После успешног почетка дестабилизације северне Африке, победе „твитер“ револуција у Тунису, Египту, успешног парчања Судана на два дела, као и оштрог гушења опозиционих скупова у Бахреину и Јемену (уз помоћ Саудијске Арабије), код САД је у Либији дошло до застоја. Покушај да се Гадафи обори лако, тако што ће се инспирисати скупови „демократске опозиције“, су пропали, између осталог и зато што таква опзиција није ни постојала. Није се оправдало ни улагање у разбојнике и Гадафијеве стране непријатеље, уз извесну помоћ племенских вођа, незадовољних пуковниковом политиком.
Рат против Либије је показао да, мада је НАТО у стању да тепихом бомби потпуно уништи инфраструктуру у којој нема атомског оружја и савремене против-ваздушне одбране, Алијанса ипак није способна да решава стратешке задатке. Убиство једног од вођа племена обеида Абдел Фатаха Јуниса од стране другог дела опозиције, уз толеранцију НАТО-а, одмах је довело до раскола међу побуњеницима и нагло смањило војну моћ добровољачке војске мародера, која се уз помоћ авијације НАТО бави пљачком и убиствима мирног либијског становништва.
Пошто су најамници, уз помоћ специјалаца НАТО и француске легије странаца заузели Триполи, док се Гадафи повукао у родни Сирт (који авиони Алијенсе већ другу недељу сравњују са земљом уз тотални мук УН), Либију сада чека нов живот, или тачније речено – смрт. Смрт, јер ће земља бити издељена на делове. Пошто је „нова влада“ Либије објавила Алжиру рат – започиње још један колонијални рат за енергетске изворе читаве Северне Африке…
Улога Турске – лобиста САД или нови хегемон?
Немири у Сирији и скуп прилично загонетних околности у којима су се демонстранти сукобљавали са снагама реда већ давно привлаче пажњу читавог света. Посебно је узнемирујућа реакција северног сиријског суседа – Турске. Почетком августа у средствима јавног информисања су се појавиле вести да Турска врши мобилизацију резервиста и да скупља војску на граници са Сиријом. Азербајџански политиколог Тофик Абасов сматра да Турска „трчи пред руду“, обзиром да председник владе Р.Т.Ердоган не крије да ради према налозима Вашингтона. То се потврђује и тиме, што се пре тога контакт-група за Либију нашла у Истамбулу, а и зато што се после тога Х.Клинтон поново састала са Ердоганом ради дискусије о проблему Сирије. „Мишљење Анкаре које се поклапа са источним курсом Вашингтона у арапском и муслиманском свету изазива не само раздражљивост, већ и бојазан. У последње време многи постављају питање – а да ни је то онај исти Ердоган, који се до јуче врло гласно борио за права палестинаца и чврсто бранио „Флоту за мир“ која је била упућена у сектор Газе“ – каже азербајџански политиколог.
Да подсетим да Турска, не само што је подржала пројекат „Велики Блиски Исток“, већ активно учествује и у његовој реализацији. Према речима бившег генералног директора Министарства за индустрију и трговину Турске, Билента Есиноглу (BülentEsinoğlu), аутора књиге „Загњурени у Запад“, Ердоган је „копредседник“ пројекта „Велики Блиски Исток“ и спреман је да учини све, како би обезбедио цепање Сирије на три дела, које захтева Вашингтон. Таква позиција Анкаре може да доведе не само до рата Турске са Сиријом, већ и до оснивања независног Курдистана. Док Сирија и Турска буду заузете ратовањем Курди ће, пошто прво обезбеде подршку Вашингтона, покушати да уједине у једну нову државу територије на којима живе (а то су делови четири државе: Турске, Ирака, Сирије и Ирана).
Истовремено Турска води политику зближавања са Русијом, како би за сваки случај имала и „резервну варијанту“, или бар сагласност Москве за акције против Сирије. У ствари сада само Русија (и посредно – Кина) представљају брану да не почне активна војна фаза конфликта.
„Издаја“ Израела. Палестина – чланица ОУН? Демарш САД
У пролеће 2001. САД су извршиле издају свог главног савезника на Блиском Истоку – Израела: 19. маја председник САД је јавно предложио да се поново погледају резултати Шестодневног рата и да се границе Израела врате на границе из 1967. године. Обаму су подржали званични представници Француске, Немачке и Пољске и главни представник Евросавеза за иностране послове и политику безбедности Кетрин Ештон. Са своје стране, Бењјамин Нетаниаху, израелски председник владе, је категорично одбио могућност повратка у старе границе.
13. августа је палестински министар иностраних послова Риад ал-Малики објавио да има намеру да 20. септембра ове године (на пола године од почетка рата против Либије) преда Уједињеним Нацијама званичну молбу о за ступање у пуноправно чланство Палестине у ту организацију. Пре тога, 9. августа, представник Палестинске аутономије у ОУН Риад Мансур је изјавио да, уколико независност Палестине не буде призната од стране Уједињених Нација, палестинске власти ће се трудити да добију статус који данас у УН има Ватикан. Према његовим речима, програм – максимум за Палестинце је да буду признати и да добију статус чланице УН, као што је то недавно урађено са Јужним Суданом, али су они спремни да, уколико се то буде морало, статус „земље – посматрача“ замене статусом „државе која није чланица ОУН“, као је то препоручено у Резолуцији 181 из 1947. године.
Подела Судана на две државе је иницирана од стране САД, а одобрена у Уједињеним Нацијама, и представља наставак политике двојних стандарда, која је постала норма међународног понашања Америке још у време агресије НАТО против Југославије и издвајања Косова из Србије. Уколико Палестина буде призната за чланицу ОУН, неће остати никаква препрека да са као чланице ОУН признају и Придњестровље, Абхазија и Јужна Осетија. Међутим, у једном тренутку су Сједињене Државе решиле да се повуку и у више од 70 земаља- чланица ОУН послале предлог да се Палестина не призна за пуноправног члана. За сада није јасно шта је изазвало тај демарш. Можда страхом да (САД) више немају довољно снаге за контролисање свих ратова на Блиском Истоку, а и да би их губитак Израела потпуно онемогућио да убудуће имају пуну контролу над исламистичким снагама.
Све наговештава почетак новог рата. Тачније – активну фазу већ одавно започетог колонијалног рата за енергетске изворе. А можда је то почетак Трећег светског рата. Јер криза у економији развијених земаља јача, економске мере не дају очекивани ефекат, те је тако на дневном реду – рат. Није преостао ни један други начин да се капитализам избори са финансијским кризама.
Јуриј Гаврилечко,
