ГУСКЕ И ОРЛОВИ

0
(0)

Пише: Предраг Анђелић

Светско становништво ће, према пројекцијама Националног института за демографске студије (ИНЕД) из Париза, до краја ове године премашити број од седам милијарди душа. У односу на пре педесет година, стопа прираштаја је практично преполовљена. Њу одржава неколико региона у свету са традиционално високим наталитетом, и исто таквим сиромаштвом. У остатку планете човечанство већ сада одумире, јер само више од двоје деце по пару представља раст; све друго је одложена смрт народа.

Од тих седам милијарди, мање од 7,3 милиона живи у Србији, не рачунајући њену јужну покрајину. Одприлике, сваки хиљадити. Поређења ради, у Турској, само оних који имају бирачко право има више од 50 милиона. Неко може рећи како није све у квантитету, да је битан квалитет, на исти начин како су паметњаковићи у смирај социјализма тврдили да тешку индустрију треба укинути за рачун лаке, да би данас имали њено супер лигхт издање у виду тзв. малих и средњих предузећа које држава фаворизује, и која ће нас, часна реч, извући из кризе. Велика предузећа су покуповале неке „будале“ из иностранства, оставивши нам туризам, разоноду и спорт као развојну шансу. И малине, али о њима нешто касније.

Поставља се питање, колики је број, између тих нешто више од 7 милиона становника скраћене Србије, на које Србија заиста може да рачуна? И чиме ће се народ величине статистичке грешке на нивоу човечанства, изборити у суровој и све тежој светској утакмици, тежој од спортске, не више да би се борио за челне позиције, него да би преживео? Разговарао сам недавно са особом која предаје страни језик у једној београдској школи. „Глобалне теме ме не дотичу“, рече ми. „Вараш се, рекао сам, дотичу те више него што можеш предпоставити“. „Имаш ли ти уопште неки план за свој живот?“, питао сам потом. Одговор који сам добио био је: „Какав план?“ и он ми је све рекао.

Ко је тај, као што је Карл Саган у својој знаменитој књизи Космос упитао за људски род, ко се заиста брине да овај народ преживи, и у његово име планира век унапред? Политичари у вишестраначју то објективно не могу све и кад би хтели, јер су омеђени изборним циклусима; црква на то није позвана, њена мисија је метафизичка иако надисторијска; тајне службе би требало да спроводе, а не да креирају политику… Остаје једино НАУКА као смислен одговор, и институти који би сваки у свом домену могли да пруже пројекцију будућности и решење за сваки проблем. Жреци у њима би требало да уживају највиши друштвени статус, али и највећу одговорност, да попут свештеника древног света воде државу, а политика и њене службе само спроводе налоге знања. Ако не буде тако, тумараћемо и даље као гуске у магли, и као гуске завршити.

По неким проценама, Србија је сваке године у мањку за око 80 хиљада душа, рачунајући ту збирно разлику рођених и умрлих те исељавање. То је мањак „глава“ по којима се обрачунава релативни степен задужености земље, тачније број пореских обвезника на које ће се свалити ова неподношљива лакоћа задуживања. Терет постаје све већи, док је оних који га носе све мање.

Ту нам, изгледа, не могу помоћи ни чувене малине. Не само да су оне из конкурентских земаља јефтиније премда лошијег квалитета, са којима се наше, боље, све теже боре на тржишту, ми од Богом дате малине нисмо кадри да направимо нити један производ који би извезли и зарадили више. Знам за случај хладњаче, некад узорног извозника поглавито у земље тадашње Европске заједнице, на чије замрзнуто поврће су пред њеном капијом чекале колоне страних камиона. Данас, двадесетак година касније, радници те хладњаче месецима не примају плату. Није јасно због чега…? Грашак се од онда није променио. Зар је то тешка индустрија која нам је била камен око врата, или висока технологија у којој смо изгубили корак, па су нам наши препаметни економски и ини стручњаци саветовали да од ње дигнемо руке? Тако ће, бојати се, проћи и „црвено злато“, као што је прошао зелени грашак.

Можда су те истине разумљивије спортским језиком изречене, пошто се ми хвалимо тиме да смо „спортска“ нација: противник има више играча на терену, у бољој форми је и игра боље са већом жељом за победом, уз суђење које је често пристрасно на његовој страни, а ми са њим морамо да играмо, хтели то или не. Неке важне претходне утакмице смо изгубили, па сада не би било згорег да проучимо игру оних који су нас победили, можда из тога нешто и научимо за убудуће. Јер, постоји пример да је народ, који је 70. године наше ере у ланцима одведен из своје постојбине и расејан да би био слуга другима, данас један од највећих, иако не и бројем.

Западу, који доминира и по своме уређује Свет, ништа у историји поклоњено није. Све што има је или створио сам, или отео. Жеља за моћи је жеља за животом, и то је једина формула за излечење наше болести. Будући да живот нема репризу, све друго је илузија која води у нестајање.

Извор: Сајт Предрага Анђелића

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Петиција љутих ИТ фриленсера кружи интернетом

0 (0) Инфлуенсери, фриленсери, јутјубери, програмери, преводиоци и други који послове налазе на разним иностраним …

„Задуживање Србије је забрињавајуће, увући ће нас у опасну спиралу враћања дуга“ (ВИДЕО)

5 (2) Председник Александар Вучић неће моћи да задржи земљу у Прањанима, јер такав поклон …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Send this to a friend