Сиромаштво хара Србијом. Народ је гладан. Деца су жељна – свега.
Уз Еспресо апликацију ни једна друга вам неће требати. Инсталирајте и проверите зашто!
Мислила сам су ове фразе клише. Мислила сам, није истина. Међутим…
Супермаркети су у данима викенда пуни као око, а људи као муве без главе јуре међу рафовима у потрази за што јефтинијим производима.
Како је викенд “ударни” дан за шопинг, хипремаркети пуни су људи, али и промотерки које за разне маркетиншке агенције нуде производе фирми за које раде.
Тако се у већим маркетима викендом, нећете сударати само са реком људи већ и са штандовима великих фирми, али и симпатичним хостесама које ће по сваку цену покушати да вам “увале” производ који “ваљају”.
Верујте на реч, из угла једне промотерке, оправдано тврдим да се то колика смо сиротиња, и колико смо огољени и гладни, може видети баш у тим хипермаркетима.
Рекао би човек да у велике набавке, па самим тим и такве маркете, иду само они који имају, међутим – далеко од тога.
Дебели вишегодишњи стаж у послу хостесе ме је убедио у све контрадикторности, али и у суровост овог окрутног света и живота у земљи у којој су нам рекли да ће нам – бити боље.
И даље памтим једну баку.
Стари, посивели цегер је увек преко њеног рамена. Руке – грубе, огољене. Стално носи са собом стару, већ умрљану флашицу воде. На лицу, пуном бора види се да једва преживљава. Једва крпи крај с крајем, а кроз руљу пуних колица намирница вуче малу корпу. У њој је кифла, павлака, и паштета. Та бака је, знам, сатима тумарала кроз локал. Умилно је гледала у сваку промотерку. На избораном лицу појављивао се осмех детета кад год би је нека понудила сиром, чајном, воћним јогуртом, или било којим прехрамбеним производом који се тог дана налазио на штандовима…
И није једина. Међу онима који су месечне плате трошили у маркетима само да би им фрижидери само на неколико дана били пуни, ова бака није била усамљени случај.
Једна старија госпођа открила ми је шта значи “Бермудски троугао на српски начин”.
– Знаш сунце, ти мене виђаш сваког викенда овде. Некад водим унука са собом, кад ми га деца оставе…Истина је та да сам ја веома сиромашна. Дешавало ми се да немам ни 200 динара кад ми деца оставе унуче.
– Да не би био гладан, ја га наговарам да идемо у шетњу и куповину, да се дете наједе. Тако је код вас појео неколико коцкица сира, код ваше колегинице неколико колутића чајне.
– Ако негде има воћног јогурта који је гратис – е тада је најсрећнији. Још ако испроба неки нови кексић – целог дана ће бити насмејан и, што је најбитније – сит! А шта је мој троугао – ти то мила најбоље знаш!
Одлази госпођа, уздигнуте главе, та жена коју знам већ годинама уназад и коју виђам. И тада контам. Виђам је у три различита маркета – сваког викенда. Жена крене редом, сваког викенда, и наређа сва три маркета – њен “Бермудски троудао”. На то изгуби неколико сати и много енергије, али барем мало, уз куповину само хлеба и маргарина поједе још нешто приде.
Рекох – нисам веровала. Нисам, и то само док нисам схватила.
Много је људи који живе на рубу егзистенције. Не исмевајте некога ко чека у реду да би пробао коцку сира. Можда га је последњи пут окусио толико давно да се ни сам његовог укуса не сећа…
(Сузана Трајковић)
Еспресо.рс
