Виктор Орбан – једини “путиниста” на власти у ЕУ

Пре четврт века, у време када је Мађарска била део великих политичких промена на европском тлу, бурни догађаји су у тој земљи изродили нову политичку звезду. Виктор Орбан је тада имао 26 година, у руци је држао диплому правног факултета, а дуга коса је била део његовог имиџа, пише амерички Неw Yорк Тимес у великој причи о актуалном мађарском премијеру.

 

У јуну 1989. године, пет месеци пре пада Берлинског зида, говором је запалио окупљене на комеморативном скупу поводом пропалог револта против Москве 1956. Позивао је на слободне изборе и затражио да 80.000 совјетских војника коначно напусти Мађарску.

Данас, у тренутку када се обележава 25 година од пада Берлинског зида, Мађарска је чланица НАТО и Европске уније, а Орбан одрађује свој трећи премијерски мандат. У међувремену, док је Мађарска можда и била на тријумфалном путу према демократском капитализму, је то постала знатно комплекснија прича о држави и лидеру који је почео да преиспитује западне вредности, подстиче национализам и све отвореније се угледа на Русију.

Након што је своју странку десног крила одвео у низ победа на националним и локалним нивоима, Орбан је почео рапидно да централизује моћ, окружујући се са олигарсима, обрачунавајући се са непослушнима, јачајући везе са Москвом.

Због тога га западни лидери и мађарска опозиција све чешће упоређују са руским председником Владимиром Путином.

– Он је једини путиниста који је на власти унутар Европске уније – јасан је у изјави за НYТ Јошка Фишер, некадашњи немачки министар спољних послова.

Неке друге источноевропске државе, поготово Пољска, задржале су своју прозападну оријентацију па и даље  сумњичаво гледају на постхладноратовску Русију. Ипак, Мађарска је једна од неколицине земаља у некадашњој совјетској сфери која је разапета између Запада, који им се након распада СССР-а учинио јако привлачним, и утицаја данашње Русије. Новац, култура и енергетски ресурси и данас већину држава у тој регији чврсто везују за Русију баш као и за Европу. Путинов борбени национализам популарнији је од онога што многи називају демократском склерозом Запада.

Орбан је изнео филозофску визију и аргументе за свој приступ који нагиње ауторитарном систему. Циљ му је да на дуги рок Мађарску претвори у нешто знатно другачије од онога што је Запад очекивао након пада Гвоздене завесе. У једном говору одржаном овога лета, Орбан је прогласио пад либералне демократије па је похвалио ауторитарне “нелибералне демократије” у Турској, Кини, Сингапуру и Русији.

Своје гледиште је појаснио указујући на неуспех западних влада у предвиђању и решавању финансијске кризе која је започела 2008. године и која је донела болну рецесију. Тај тежак период је назвао четвртим шоком прошлог века – прва три су била Први и Други светски рат и на крају Хладни рат – покретач “трке за стварањем државе која је у стању да један народ учини успешним”.

– Западне демократије вероватно неће успети да задрже своју глобалну конкурентност у наредним деценијама и вероватно ће ослабити осим ако не буду у стању саме себе значајно да промене – рекао је Орбан у споменутом говору.

Мађарска ће, додао је, “раскрстити са догмама и идеологијама које је усвојио Запад” па ће створити “нову мађарску државу” која ће бити “конкурентна у великој глобалној трци која нас чека у наредним деценијама”.

Орбан, који је још 2008. године био велики критичар Владимира Путина, ипак је у међувремену ублажио тон па се са руским лидером спријатељио, а резултат тога је значајан пораст руских инвестиција у Мађарској.

– Орбан је популиста који нешто ради, није само да прича – каже Питер Креко, директор будимпештанског Института за политички капитал. Мађарска стога, каже он, другим државама у источној Европи може да послужити као узор, а њеном ауторитетном моделу владавине су почеле да се приближавају и Румунија и Бугарска.

Једина разлика између Орбана и ауторитарних лидера у другим државама, каже Креко, је да се други лидери у односима са Западом јако труде да буду макар насмејани, док Орбан на тако нешто ни не помишља.

На западу Мађарске, немачке фабрике аутомобила и друге стране инвестиције одају дојам западноевропског животног стила, ипак дојам је сасвим другачији на руралном истоку земље. Сиромашне породице, крпе крај са крајем зарађујући цркавицу у неком од Орбанових пројеката који се граде кроз јавне радове или једноставно чекају нека боља економска времена.

У међувремену, у самој Будимпешти је дошло до неких измена које рефлектују Орбанову владавину. Најбољи пример за то је постављање контроверзне скулптуре прошлога лета у близини парламента која приказује немачког орла како напада анђела, који би требао представљати мађарски народ. Многи тај уметнички приказ виде као покушај мађарских националиста да сперу мрљу мађарског савезништва са нацистима током Другог светског рата.

Истина, чак ће и најжешћи Орбанови критичари признати да се још није ни приближио Путину у ућуткавању својих противника. Нико за сад није завршио иза решетака јер је критиковао власт, нема цензуре, а за недавне масовне протесте против увођења пореза на интернет издана је дозвола па је Орбан био присиљен да повуће предлог контроверзног закона.

Упркос томе, спољне критике су све жешће. Када је амерички председник Барак Обама недавно говорио о државама које ућуткују организације цивилног друштва, Мађарска је била једина европска држава која се нашла на том попису. 

Након првих слободних избора одржаних 1990. године, Орбан је био тек један од неколико кључних људи који су помогли у рушењу комунизма, а који се домогао моћи и утицаја. Већина Мађара, као што је случај и у другим државама средишње и источне Европе, имали су нереална очекивања према којима ће им демократија и капитализам брзо донети бољи живот.

Ушли су у НАТО, а то им је одмах 1999. године донело обвезу да заузму став против Русије и тадашњем рату на Косову. Дуго су преговарали о чланству у ЕУ, али су на крају ушли у Унију у друштву девет других држава, укључујући неколико из бившег совјетског блока.

С обзиром да су Мађари у време комунизма имали виши животни стандард од многих других држава бившег совјетског блока, пролазак кроз транзицију су доживели са нешто више горчине.

– У Мађарској смо имали гулаш-комунизам. Либерална демократија је донела слободу говора, али и губитак радних места и осећаја сигурности – каже Балинт Аблонцзи, уредник политике у провладином мађарском листу “Хети Валасз”.

Бирачи су 1998. године сменили социјалисте са власти и мандат поверили Орбану. Но, како каже аналитичарка Јулиа Лакатос, у првом мандату је претерао са национализмом па су социјалисти 2002. победили на изборима.

Ипак, 2010. Орбан се вратио, након што је научио из претходних грешака. Критичари ће данас да кажу да власт државним новцем контролише уметност и тера медије да буду послушни. Непослушност се напада кроз државно контролисане медије, а неретко се покрећу и истраге. Чак су и конзервативци постали опрезнији због количине моћи коју је Орбан згрнуо у властите руке. Судове је напунио себи оданим људима, променио је и устав и неке законе како би властитој странци омогућио доминацију.

– На изборе је ишао као неко ко је обећавао помирење две стране мађарске политике, али када је освојио власт кренуо је у освету према левици – наводи споменути Балинт Аблонцзи.

Ласзло Магас је 1989. године био један од организатора паневропског пикника у Сопрону, граду на мађарско-аустријској граници, који је био први наговештај пада Берлинског зида. Ту пригоду је тада искористило неколико стотина грађана Источне Немачке за прелазак дотад чврсто затворене границе. Магас је данас члан градског већа у Сопрону, али о политици за Неw Yорк Тимес уопште није хтео да говори јер, како каже, странци не разумеју оно што се догађа у Мађарској. Западни медији, додаје, само желе да разговарају са Орбановим противницима, који су у данашњој Мађарској у дебелој мањини.

Блиц