Влада робијаша и криминалаца: Вођини изабраници с конопца и коца, од зле мајке и горега оца

0
(0)

Да би се проценила интелигенција владара довољно је само погледати људе којима је окружен. Примењена у актуелној српској политичкој пракси, та Макијавелијева девиза раскринкала би не само интелигенцију, него и карактер владара Александра Вучића. Колико је паметан види се по несрећницима којима је доделио министарске функције.

У Влади, трећој у три године, успео је да окупи гомилу робијаша, недоказаних криминалаца, наркомана, превараната и себи наликих моралних креатура, тврди колумниста Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник Дневног Телеграфа, Национала и Правде, и дугогодишњи Вучићев пријатељ и сарадник.

Међу 22 члана Владе готово да нема ниједног који се није огрешио о законе, или он или неки члан његове породице. Иза свакога се вуче неки корупционашки реп, чији трагови су остали у новинама, уместо у надлежним судовима. Припадници те паразитске касте, без обзира на идеолошке и личне разлике, уједињени су похлепом и страхом да ће кад-тад морати да одговарају за све што су чинили. Окупљени на гомилу, сваки од њих представља детаљ у сабласној слици Вучићеве диктатуре.

На врху пирамиде зла налази се, наравно, њен творац Александар Вучић. Његова приватна биографија и политичка каријера изгледају као романсирана верзија Кривичног законика. Тешко је пронаћи злодело које није извршио. Све је ту – велеиздаја, преваре, злоупотреба службеног положаја, све… У авантуре је увукао и рођеног брата Андреја. Иако званично не учествује у расподели власти, Андреј Вучић располаже истом количином моћи и утицаја као и старији брат.

Како користи тај статус види се у бројним аферама, од фантомске фирме „Асомакум“, „Франша“, земљишта у Срему и Бачкој, „Вршачких винограда“, „Београда на води“, сплетки с пасошима… Андреј је свакакав, али није наиван, зна да ће једном морати да одговара за све што му се ставља на терет, зато је на време почео да се распитује за азил у Русији. На запад не може, с те стране ће доћи рачуновођа да сведе коначни салдо, па млађи бата мудро припрема терен за трансфер у Москву, у комшилук Мире и Марка.

Пре него што дође време да пакује пинкле и бежи из Србије, Андреј ће морати, како би сва власт остала у кругу породице, да обавља дужност незваничног председника Владе Србије. Да би му посао био лакши, на место премијера постављена је Ана Брнабић, особа спорна по свим линијама. Иако добар део просечних српских гласача неће имати разумевања за њено национално порекло и сексуалну оријентацију, она има много озбиљнијих недостатака за обављање функције председника Владе.

Приступницу Вучићевом двору добила је пре две године, кад је сведочила у корист свемоћног кума Николе Петровића. Кад су Лидија Удовички, супруга Марка Крандала, власника америчке компаније ЦWС, тадашњи амбасадор Мајкл Кирби и председник ДС-а Бојан Пајтић тврдили да је Петровић тражио два милиона евра како би омогућио тој фирми да послује у Србији, Брнабићка је, с позиције директорке једног од сектора те компаније, демантовале наводе о рекетирању. И, ето ње на министарској функцији, а њеног брата Игора у прилици да, без обзира на сукоб интереса, склапа уносне послове с државом.

Већина Срба неће замерити Ани Брнабић претерану склоност ка алкохолу, иако није баш прихватљиво што пијана вози. Проблем је што ће је судије заштити од закона. Управо на дан кад је изабрана за новог геј-премијера, против Брнабићке је кривичну пријаву поднео покрет Двери.

„Ана Брнабић је извршила два кривична дела. Прво и најозбиљније је састављање нетачних бирачких спискова, а друго је злоупотреба службеног положаја. Јединствени бирачки спискови формирани су још 2012., као одређени експеримент. И још тада се појавила сумња да велики број уписаних бирача нити живи у Србији, нити гласа, а многи су чак и умрли. Јединствени бирачки списак закључује министар државне управе, а на последњим изборима то је управо била Ана Брнабић. Дакле, она је лично закључила Јединствени бирачки списак, својим потписом и печатом министарства и она је одговорна за све неправилности. Она је још тада постављена да завршава прљаве послове Александра Вучића“, наводи се у кривичној пријави која ће ускоро бити одбачена као неоснована.

Вучићу су потребне марионете попут Брнабићке, компромитоване и безначајне, лаке за управљање. Потрошиће је за три до шест месеци, у зависности од процене кад ће му више одговарати расписивање ванредних парламентарних избора. Бољу жртву није могао да нађе. За Брнабићком нико неће закукати, а и она ће морати да ћути и трпи.

Из истих разлога већ дуго ћути и трпи Небојша Стефановић. Уместо да буде предмет полицијске обраде, добио је други мандат на челу Министарства унутрашњих послова. Тренутно, лепо му је, заштићен је од истраге за саучесништво у фантомском рушењу у Савамали, злоупотребе службеног положаја и других кривичних дела. Не мора да објашњава како је плагирао докторат, а ни да доказује порекло имовине.

Ни Нела Кубуровић, тзв. министарка правде, не мора да објашњава зашто је у затворској болници умро човек који је притворен због смс порука у којима је помињао Његову Болесну Екселенцију. И њени претходници на тој функцији, посебно Никола Селаковић и Снежана Маловић, заслужили су место у историји бешчашћа, али тек у Кубуровићкином мандату дошло је до историјског помирења организованог криминала и правосуђа.

Тај злочин над правдом персонификује Златибор Лончар, министар здравља. Каријеру, коју је успешно градио у Шилеровој улици, у пуној мери развио је тек у Вучићевом окружењу, у пословима са кумовима Николом Петровићем, Александром Ђорђевићем и Петром Панићем.

У време „Сабље“ Лончар је био осумњичен за сарадњу са земунским кланом, а касније, на суђењу за убиство Зорана Ђинђића, сведоци сарадници Дејан Миленковић Багзи и Миладин Сувајџић, звани Ђура Мутави, оптужили су га да је био плаћеник Душана Спасојевића. Недавно су објављене и фотографије Лончара и Спасојевића поред базена у Шилеровој. Ко их је видео, приметио је Шиптарев кисео осмех, као да се стиди што је у лошем друштву.

На то дружење, у расправи о најновијој Вучићевој Влади, подсетио је лидер Нове странке Зоран Живковић. У сред Скупштине најбруталније претње одмах су му упутили Лончар, Александар Мартиновић и Небојша Стефановић. Ширењем лажи, увредама и притисцима на сваког ко се охрабри да каже истину, напредњачки ганг неће успети да сакрије криминалне трагове својих јуришника, може само да одложи сусрет са законом.

Лончар је осумњичен за најтеже злочине, али најдужи затворски стаж засад има Горан Кнежевић, актуелни министар привреде. Полиција је 1. октобра 2008. ухапсила тадашњег зрењанинског градоначелника и његовог сарадника Николу Халаса, начелника општинског Одељења за урбанизам, под сумњом да су злоупотребили службени положај и примали и давали мито. У истој акцији ухапшено је још осам припадника „грађевинске мафије“, који су осумњичени да су по унапред договореним условима и ценама знатно нижим од тржишних, избегавајући законску процедуру, добијали градско грађевинско земљиште на најатрактивнијим локацијама у дугорочни закуп на 99 година, да би их касније по знатно вишим ценама продавали другим правним лицима.

У то време, кад је Специјално тужилаштво, на чијем челу се налазио Миљко Радисављевић, водило истрагу Кнежевић је био члан председништва Демократске странке. Посао је обављен перфектно, у врхунском стилу оптужница је монтирана како би се елиминисала главна политичка мета, али да при том не изазове штету странци којој припада и да за собом не повуче друге, јаче фигуре. Грађевински и економски вештаци на главном претресу променили су исказ и проценили да није оштећен градски буџет. Суд није утврђивао ни порекло 160.000 евра, колико је пронађено у Кнежевићевом сефу. Он је тврдио да паре нису његове, већ да припадају Демократској странци, чији је био члан председништва, али касније је заборавио да их врати.

На крају, Кнежевић је ослобођен, а да никад није одговарао за остале спорне послове, који се памте још из деведесетих. Као директор туристичког предузећа у оквиру Пољопривредно-индустријског комбината „Серво Михаљ“, распродао је радничка одмаралишта у Врњачкој Бањи, Промајини, Поречу, Крањској Гори и Бледу. Иза тих акција остао је само један уговор из 2000. године, о продаји земљишта и зграда у Башкој Води за милион немачких марака, али није познато где је завршио новац.

Нема доказа ни како је приватизован „Дијамант“, који је касније препродат хрватском „Агрокору“. Познаваоци политичко-пословних дешавања у Зрењанину истичу улогу Предрага Гргића, тадашњег шефа Демократске странке за Банат, који је једно време био економски аташе у Загребу. Зрењанинска урбана легенда каже да је Гргић једно вече донео Кнежевићу кофер пун пара. Не зна се да ли је то помогло Ивици Тодорићу да по багателној цени купи фабрику уља и како су паре подељене, али чињеница је да је Гргић напредовао до функције шефа Републичке изборне комисије 2012.

Одмах по изласку из притвора, Кнежевић се удомио у Српској напредној странци. Захваљујући искуству и карактеритикама згодним за уцењивање брзо је стекао Вучићево поверење. Као министар пољопривреде је забрљао с афером око афлатоксина, у којој је финансијску штету имао Вучићев спонзор Миодраг Костић. Кнежевић је, по Гашићевом моделу, привремено удаљен из власти, а за утеху је добио место у Управном одбору с платом од 10.000 евра месечно, плус ауто, возача, кабинет, секретарице, све што воле млади… Чим је јавност заборавила на аферу с отровним млеком, Вучић га је вратио у Владу.

И министар Горан Триван има затворско искуство (видети текст – „Плаво небо, чиста вода, зелени долари“).

О везама Ивице Дачића с организованим криминалом све се зна. И све то Вучић злоупотребљава да би манипулисао с њим и његовом партијом.

„Полицију која је допустила онако лаганом и брзом Дачићу да побегне из стана с кофером пуним новца и да јој касније постане командант заиста треба укинути“, говорио је Вулин 2009. године, подсећајући на корупционашку аферу „Кофер“, у којој је лидер СПС-а узео 700.000 евра да би омогућио да Народна банка Србије врати дозволу за рад Кредитно-експортној банци.

Уместо Дачића, кога је спасао Дејан Михајлов, први оперативац тадашњег премијера Војислава Коштунице, ухапшени су директор СПС-а Владимир Заграђанин и Дејан Симић, вицегувернер НБС. Иако су ухваћени на делу, с рукама у тегли, односно у коферу, није било већих проблема за криминалце. У фебруару 2011. правоснажно су ослобођени оптужби за узимање мита, Заграђанин је наставио да развија лични и партијски бизнис, Симић је прво враћен у НБС, а пре неколико месеци Томислав Николић га је именовао за свог саветника у Националном савету за координацију сарадње са Русијом и Кином.

„Ослобађајућа пресуда у афери „Кофер“ није само највећа срамота, него и доказ да правосуђе у Србији више не постоји“, у праведничком заносу је тада лелекао млади радикал Александар Вучић.

Касније му се свидело што правосуђе не постоји. Без независног тужилаштва и суда Вучићу је лакше да Дачића уцењује доказима о сарадњи са Мишом Бананом и Дарком Шарићем, черупању „Дунав осигурања“, „Галенике“, „Србијагаса“ и других јавних предузећа која су пала у руке социјалиста. Свестан да ће из власти отићи право у затвор, Дачић је принуђен да трпи сва понижења и испуњава Вучићева наређења. У тој игри учествују и остали паразити из врха СПС-а.

Од 2004, кад се „банда црвена“ вратила у власт, партијски прваци баве се искључиво бизнисом. Систем су разрадили до танчина, не пропуштајући ниједан детаљ у злочиначкој слагалици. По систему Коза Ностре у посао су увукли чланове својих породица како би разгранали утицај и сакрили трагове.

Како то изгледа у пракси види се на примеру заменице председника СПС-а Славице Ђукић-Дејановић, тренутно министарке без портфеља задужене за популациону политику. Нежна и хумана, она користи сваку прилику да обећа како ће се залагати за заштиту „угрожених и осетљивих група“. У томе је већ остварила одличне резултате. Сина је послала у Португал, далеко од утицаја СПС-а. О туђим породицама се брине вршећи кривична дела.

Пре годину и по, кад је први пут покренута хајка на „Курир“, Ђукић-Дејановић је, с позиције директора Клинике за психијатријске болести „Лаза Лазаревић“, прекршила Закон о заштити пацијената и омогућила објављивање у јавности медицинске документације пацијента Александра Корница. За то кривично дело, крајње нечасно, Ђукић-Дејановић никад није одговарала.

Ни њен супруг Ранко Дејановић није одговарао за спорне послове, првенствено у фирми „Застава електро“ из Раче Крагујевачке. С двојицом ортака, Дејановић је 2006. приватизовао фабрику и обезбедио финансијску подршку Агенције за страна улагања и промоцију извоза. Извозио је раднике. У партнерске фирме из Словачке и Румуније слао је раднике из Раче.

Из Пољске је, као инвестиционо улагање, донео машине које никад нису стављене у погон, а њихова реална вредност је била далеко нижа од оне која је предвиђена уговором.Крајем 2008. блокиран је рачун „Застава електро. Дејановићева фирма годину дана није уплаћивала доприносе за пензијско и здравствено осигурање, као и плате, које су биле испод републичког минималца.

Огорчени радници три месеца су штрајковали, блокирали су аутопут и улаз у зграду општине Лапово. Агенција за приватизацију је прихватила лажни извештај ревизорске куће „Финекс“ и одбила да поступи по закону и покрене поступак за раскид уговора о продаји предузећа. Подршку штрајкачима дао је Александар Вулин.

С намером да се представи као храбри заштитник ојађених пролетера, Вулин је држао протесте пред фабриком и јуначки вређао Дејановића, бившег партијског друга с којим је оснивао ЈУЛ, тражећи од државних органа да га ухапсе и принуде да исплати дугове радницима.

Протести су уродили плодом, Дејановић је напустио фабрику, због спорне приватизације против њега је подигнута оптужница, али још није процесуирана. Иако у медијима кука да је незапослен, да седи код кућ, пегла и кува ручак жени, Дејановић је прошле године у Београду отворио ресторан брзе хране „Посејдон“. У том послу партнер му је Живојин Станић.

Скромни Ранко воли да своју супругу представља као „прави пример поштења Социјалистичке партије“. Подједнако добар и поштен, а и много женственији је Бранко Ружић, потпредседник СПС-а и новопечени министар, који је од Брнабићке наследио ресор државне управе и локалне самоуправе.

Откад је прочитао књигу „Александар Вучић – политичка фукара“, Ружић се у потпуности идентификовао с главним јунаком. Мимо политике никад ништа није радио, али има све што пожели. Пошто имовину не може да објасни посланичком платом од око 900 евра, користи Вучићеве примитивне трикове.

– Откуд ти стан од 450 квадрата?

– Купио ми тата.

– Откуд ти сат од 10.000 евра?

– Поклонио ми један пријатељ.

Поред богатог тате и дарежљивих анонимних пријатеља, Ружић има и успешног таста. Љубиша Ђуровић је стари социјалиста, дуго у владајућим структурама, али увек у сенци, да не привлачи пажњу. На његову несрећу, зет је неколико пута изјавама нервирао Вучића, па су напредњачки билтени повремено прозивали Љубишу.

Чим је дрчни Бане стао у заштиту свог другара Драгана Ђурића, криминалца који је признао злоупотребе у приватизацији Ветеринарског завода и против кога се води поступак за малверзације приликом купопродаје минералних ђубрива панчевачке „Азотаре“, у једном од својих билтена Вучић је објавио да „Ружићев таст штити грађевинску мафију“.

Љубиша Ђуровић је, према тим тврдњама, злоупотребио службени положај потпредседника општине Палилула како би омогућио Милету Векићу, власнику компаније „Милвек систем“, да нелегално подигне објекте од укупно 15.000 квадрата. Градска грађевинска инспекција није успела да спречи нелегалну градњу, Ђуровићев утицај је био јачи.

„Ниједан локал, пословни простор, ни локација на Палилули не може да се добије док за то не аминује неко из врха општине, међу којима је и Ђуровић, а та „услуга“ кошта од 5.000 до 10.000 евра за мање објекте, па чак 50.000 до 100.000 евра за веће објекте и боље локације. Највећи део тог новца иде странци социјалиста, у чијем је врху Ђуровићев зет“, објавио је напредњачки билтен „Ало“.

Доласком напредњака на власт у Палилули, Ђуровић је остао без функције, али задржао је утицај и, што му је много важније, тужилаштво није спровело истрагу оптужујућих навода да штити грађевинску мафију.

Док су чланови актуелне Вучићеве Владе читали текст заклетве, стари-нови министар рударства и енергетике Александар Антић није могао да се концетрише. Само је на крају рекао – живели! Једнако опуштено ће, кад Србија постане правна држава, стајати пред судијом и слушати оптужницу.

Док се остали истакнути социјалисти отимају о све што им падне под руку, Антић кулира. Вођен боемским навикама, не робује новцу. Толико је равнодушан да не плаћа ни кирију, ни рачуне за момачки стан који је изнајмио. Не узбуђује се ни кад га подсете да му је сестра Љиљана удата за Милана Зарубицу, лекара који је 2003. ухапшен и осуђен на 12 година робије због производње наркотика. Антић се трзне само кад неко помене нарко-тест, на нарко-босове је навикао.

Зарубица је 1995. основао фирму за производњу лекова „Варан Хемикалс“. Под сумњом да у неколико легално регистрованих погона у околини Београда прави синтетичку дрогу екстази, више од 400 оперативаца МУП-а и ДБ-а почетком 2002. године учествовало је у акцији која је завршена хапшењем Зарубице и 14 његових сарадника.

Тадашњи министар полиције Душан Михајловић и шеф београдске полиције Милан Обрадовић то су прогласили „највећим успехом у историји српске полиције“. Зарубица је завршио у Забели, да би 2011. МУП открио још три његове лабораторије за производњу таблета амфетамина, које су, наводно, биле намењене за тржиште у Аустралији.

Шта се дешавало и да ли је Антићев зет заиста нарко-бос разјасниће суд у Стразбуру, који је прихватио представку у којој је Зарубица истакао да му у Србији није било омогућено правично суђење. Није му дозвољено да докаже порекло свог новца, па му је с рачуна у српским и швајцарским банкама скинуто 10 милиона долара, а суд је у пресуди искористио доказ који је раније изузет из списа јер је незаконито прибављен, што указује да је цео поступак монтиран.

Антић се није изјашњавао о том случају. Против његове сестре Љиљане, која је сувласник фирме „Варан Хемикалс“, Тужилаштво за организовани криминал није водило истрагу. Београдско Прво тужилаштво подигло је оптужни предлог против ње због нетачног износа снижења цена у бутику чији је власник. Иначе, у том бутику је своју модну линију 2011. године представила и Ана Николић, певачица и тадашња интимна пријатељица Родољуба Радуловића, познатијег као Миша Банана, који се годинама налази у бекству.

Можда Антић нема никакве везе са свиме што се ставља на терет његовог зета, али његови другови кажу да му се очи зацакле чим чује реч – екстази. Као и Александру Вулину.

За разлику од свих колега из актуелне Владе, нови министар одбране је једини робијао из политичких разлога. У лето 2003, после две и по године бежања пред хашком потерницом, у свом стану у београдском насељу Церак ухапшен је пуковник Веселин Шљиванчанин. Иако Шљиванчанин није пружао отпор приликом хапшења, полиција је имала пуне руке посла с демонстрантима који су опколили зграду и изазвали сукобе у којима је повређено 46 припадника МУП-а.

Патриоте, њих више од хиљаду, који су покушали да спрече хапшење Шљиванчанина, предводили су Александар Вучић и Александар Вулин. Вучића, уплаканог од сузавца, приметили су само новинари којима је, кад је све прошло, давао патетичне изјаве. Док је он митинговао, Вулин је ухапшен и експресно осуђен на месец дана затвора због ремећења јавног реда и мира. У Централном затвору делио је ћелију с Момчилом Мандићем, босанским тајкуном, који је тамо смештен још у време „Сабље“.

„Не признајем ваш ненародни суд, признајем само суд своје партије“, рекао је тада Вулин, имитирајући једног од својих идола, друга Тита.

Касније се променио, па новом Титу, Вучићу, изиграва Рекса. Откад се ставио на располагање Његовој Екселенцији Алеку, Вулин је умешан у неколико афера, али на одговорност ће бити позван тек кад се Србија ослободи напредњачке тираније.

У нормалној, правној држави на суду би морао да одговара и Милан Кркобабић, председник ПУПС-а и министар без портфеља, задужен за регионални развој и координацију рада јавних предузећа, који је у изборној кампањи извршио више кривичних дела, ширећи панику и отворено износећи претње да „пензионери не чекају поштара ако не гласају за Вучића“. Но, у Вучићевом калифату све је могуће, па и да министарка правде Нела Кубуровић врши притисак на судије и правосудни систем ставља на располагање фамилији на власти.

Каква је Влада, таква је Скупштина и комплетна владајућа номенклатура. У поремећеном систему вредности не постоје ни закони, ни морални принципи који би спречили компромитоване појединце да преузму полуге власти. У нормалној држави не би могло да се деси да министарску функцију добије особа попут Јадранке Јоксимовић, чији брат Александар је осуђиван на затворску казну, да би по успону СНС-а на власт његова кривична евиденција била дискретно очишћена.

У нормалној држави посланичке мандате не би могла да добије Миланка Карић, чији муж је, под оптужбом да је опљачкао буџет Србије за 60 милиона евра, десет година био у бекству. Цивилизовани свет не познаје пример какав персонификује Муамер Зукорлић, коалициони партнер напредњачког картела, који учествује у законодавној власти, а бахато крши законе, сав поносан што му нико ништа не може.

Компромитовани паразити раширили су се по свим државним институцијама, једнако у полицији и правосуђу, као и у спорту. Док је тако, Србија није држава него ратни плен похлепних криминогених политиканата. Болест је узела маха, али лекови постоје – закон о пореклу имовине и лустрација.

За разлику од просечних грађана, који одлично знајуоткуд им сваки динар, мало који политичар би могао да објасни како је с платом од хиљаду евра успео да нагомила куће, станове, аутомобиле, сатове, томпусе, љубавнице… Зар је могуће да сви имају, као Вучић, очеве који им позајмљују стотине хиљада евра за куповину стана, а притом и сами, од пензије, успевају да уштеде за 500 стамбених квадрата у Београду.

Или имају пријатеље, као Синиша Мали и Бранко Ружић, који им поклањају по 60.000 евра годишње за школовање деце или скупе „ролексе“. Уместо тих бајки, правим истражним органима, заинтересованим за истину и правду, морали би да понуде много чвршће доказе порекла имовине. Или да у затворским ћелијама кукају што им је одузето све што су стекли незаконитим поступцима. Тек кад се то деси, Срби ће добити шансу да стану у ред цивилизованих народа.

А 1. Браћа Расим, Керо, Аркан, Вучић…

У развијеним западним демократијама, ма колико то изгледало лицемерно, постоје безбедносни механизми који спречавају успон политичара који су компромитовани. Ко год је повезан са криминалом, лично или преко блиских рођака или сарадника, аутоматски бива дисквалификован с политичке сцене.

У Србији то правило не важи. Напротив, везе с мафијом овде представљају гаранцију успеха. Ко не верује, нека погледа Расима Љајића.

„Брат Расим“ ускоро ће прославити пунолетство учешћа у власти, пуних 16 година седи у влади. Пошто је његова изборна јединица у америчкој амбасади, био је подобан свим премијерима, од Ђинђића и Коштунице, па до Вучића и његове марионете Брнабићке.

„Немам доказа да је Расим Љајић мафијаш, али зна се да је политичку функцију користио да штити свог рођеног брата Есада, званог Керо. Зна се да је Керо, сваки пут кад би био хапшен, уместо адвоката звао брата Расима, који му је омогућавао да експресно буде пуштен на слободу“, тврдио је Вучић пре него што му је наређено да Љајића задржи у власти.

Есад Керо Љајић је још 1991. године у Београду осуђен због трговине дрогом. На суђењу се држао јуначки, преузео је одговорност на себе и тако заштитио нарко-боса за кога је радио, Јеврејина с турским држављанством. После одслужене трогодишње затворске казне награђен је повластицом да хероин из Турске продаје на богатом лондонском тржишту.

Керо је у Новом Пазару направио чврсту мафијашку мрежу у којој се налазио и Хикмет Хајровић, који је, као и његов шеф, приликом хапшења, још док је витлао пиштољем, знао од кога да тражи помоћ. „Зовите ми министра Расима Љајића“, говорио је Хајровић, што је новопазарске политичаре, полицајце и криминалце убацило у дилему – чија је дрога и лабораторија за прераду хероина, коју је МУП запленио.

Као и Расим, и Керо је знао да склапа најчуднија пријатељства. И у Санџаку су се чудили причама о томе како Керо, сваки пут кад дође у Београд, сврати код Аркана на кахву. Да у томе има истине потврђује и чињеница да је Керо био на Аркановој сахрани. Такође, говорило се да Карићима позајмљује велике суме новца, наравно на камату. У то време, 2002. године, оптужен је за покушај убиства два човека, па се неко време скривао од полиције. Потерница је укинута на нечију интервенцију из тадашње владе.

Крајем марта 2003, у јеку акције „Сабља“, у Новом Пазару је ухапшено тридесетак криминалаца осумњичених да су сарадници земунског клана. Међу ухапшенима је био и Есад Љајић.

Три године касније, док је радио у својој лабораторији за прераду наркотика, Љајић је умро. Обдукција је утврдила да је смрт наступила услед гушења отровним хемијским супстанцама. У Новом Пазару се веровало да до трагедије није дошло случајно, Љајићевом непажњом, већ да му је неко заменио боце са киселином. Полиција, тужилаштво, судови, па и медији, тако добро су заташкали цео случај да се не зна ни где је нестала цела лабораторија.

Расим Љајић се није изјашњавао о лику и делу свог брата. Није ни морао, без обзира на мафијашке делатности свог брата, Расим ће остати константа у српској власти све док Србија не постане нормална, правно уређена држава.

Предраг Поповић, Магазин Таблоид

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Вучићу, ево стигла ти најновија понуда од ЕУ, на чело да је натакнеш!

5 (9) Председник Србије Александар Вучић рекао је да се нада да ће ЕУ разумети …

КОМЕ ЈЕ ПОТРЕБАН „МИНИ ШЕНГЕН“ или хоће ли српска сиротиња одлазити на печалбу у Албанију?

5 (5) Готово једна трећина људи у Србији живи са просечним приходом до 30.000 динара. …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Send this to a friend