Владимир Адамовић, неуропсихијатар: Три избора у диктатури

Биографије познатих људи кроз призму психијатрије – психобиографије, одувек су занимале читаоце. Оваквом врстом дела код нас се предано бави неуропсихијатар др Владимир Адамовић (1937, Београд), чија је књига „Уметник и болест” била једна од најчитанијих пре пар година. Др Адамовић је недавно објавио своје ново дело – „Три диктатора. Стаљин, Хитлер, Тито. Психополитичка паралела” (издавач „Информатика”, Београд, 2008). Дуго се бавећи овом темом и тројицом политичара, Адамовић је, према мишљењу Николе Милошевића „успео да споји оно најбоље у психоаналитичким учењима са етолошком науком Конрада Лоренца, доводећи успутно са добрим разлозима у питање неке још увек важеће хуманистичке митове или, тачније, предрасуде.”

Како је избор пао баш на ове три личности?

Живот припадника бројних генерација на овим просторима, посебно од 1941. године преко 1945/48. до 1980. је буквално зависио од та три диктатора, појединачно или збирно. Они су располагали апсолутном влашћу, појединачне судбине су за њих биле апсолутно неважне, баратали су са милионима жртава (бар прва двојица), и нису никоме одговарали за своје поступке. Моћ којом су располагали била је апсолутна, те се поставља питање: како се осећа човек који има апсолутну власт, који може да нареди уништење читавих народа и стотине хиљада бивших сабораца пошаље на стрељање? Да ли његов супер-его – ако га има – може да поднесе толику количину злочина, а да се не сломије под осећањем кривице?

Које су основне сличности међу њима?

Уколико се упореди њихов породични роман, сличности постају просто фасцинантне: сва тројица потичу са маргине царства (Браунау на Ину, Гори у Грузији, граница са Словенијом), не припадају већинском народу (Аустријанац, Грузијанац и полу-Словенац). Очеви су непогодне фигуре за идентификације због своје агресивности, припадају нижем средњем слоју, алкохоличари су и веома груби како према деци, тако и према супрузи. Мајке су описане као приљежне, вредне, привржене деци. Сва тројица су аутодидакти, немају формално образовање, мада су се прва двојица лако кретала у веома удаљеним интелектуалним областима (Стаљинова интервенција код снимања Ејзенштајновог филма „Иван Грозни”, или Шостаковичеве опере (Хитлерова опчињеност Вагнером и историјом). Најзад, сва тројица нису срушена унутрашњим комплотом, побуном разочараних следбеника, него су отишли са овог света својом и туђом силом (Хитлер) и Божијом вољом (остала двојица). Насупрот увреженом мишљењу, диктатори прошлог века углавном умиру у кревету (Салазар, Франко, Пилсудски, Ататурк, итд.).

Изузетак су Чаушеску и Мусолини, који су стрељани од побуњеника у скоро идентичним условима.

У чему су основне разлике?

У технологији владања не постоје разлике: сва тројица као да су студирала комуникологију, тј. вештину односа са следбеницима и били су прави мајстори да успоставе брзу и спонтану комуникацију и поред лошег језика: Стаљин и Тито. Начин опхођења са околином је такође био идентичан: тражили су апсолутну покорност, и брутално реаговали на противљење. Победе су приписивали себи (када су совјетске трупе почеле да освајају источну Европу, саопштења о томе је потписивао Стаљин, а док су трпеле поразе Молотов који је, уосталом, и објавио почетак рата са Немачком. Тито је потписивао помиловања, али никад смртне пресуде.

У животном стилу су донекле били различити: политичке одлуке су доношене у интимном кругу неколицине најповерљивијих следбеника, код Стаљина на дугим седељкама. Занимљиво је да су сва тројица обавезно – свако вече – гледала стране или домаће филмове. Тито је био изразити хедониста, остала двојица аскете: зато су вероватно били знатно суровији. Захваљујући свом сиромашном пореклу, Тито никада није могао да се одупре луксузу; то (прстен, одела, колмована коса, пудлица, масажа) је све био покушај – кроз хиперкомпензацију – да се те ране инфантилне трауме неутралишу. Стаљин је избегавао следбенике, Хитлер такође у последњим годинама рата, Тито је био жељан помпе, парада и лажног сјаја.

Како објашњавате да и данас велики број људи сматра да су они били изузетни људи и изузетни владари?

Основно осећање садашњег човека јесте несигурност: оно је погубно по психички апарат. Стално очекивање претеће опасности, изненадност катастрофе, суморна будућност приморавају их да траже онај модел друштва у коме би се осећали сигурним, који би ту погубну несигурност неутралисао. Посматрајући неке периоде њиховог владања (посебно Титовог), оно већини данас личи на Периклово доба: све је било унапред планирано, егзистенција осигурана, плате су долазиле на време, отпуштања скоро да није било. Закључак већине је јасан: боље да живим под диктатором и обезбедим макар и биолошки минимум, него у демократији која је пуна неизвесности и у којој не знам шта ће ми се десити сутра, а камоли за месец или годину дана. 

Да ли је у психи човека од отпора јача покорност? Шта, уопште, значи храброст пред таквом диктатуром?

Експерименти из социјалне психологије из седамдесетих година прошлог века (Стенли Милграм) показују да је покоравање ауторитету далеко чешће него побуна против њега. У сусрету са доминантном и харизматичном личношћу, већина јединки прибегава покорности као реликт старог биолошког закона покорности вођи чопора или хорде („алфа”).

У диктатури су могућа три избора: сублимисати стално присутно окрутно окружење кроз рад (Иво Андрић), приклонити главу и мимикријом скривати своје право осећање (Кетман Чеслава Милоша), или се отворено побунити.

Зашто баш овакве личности бира Историја?

Избор диктатора је резултат деловања три независна фактора: историјских околности, време које је хаотично, турбулентно и веома неизвесно, што у будућим следбеницима држи стално високи ниво стрепње и страха од будућности и осећај да ће их само таква личност избавити катастрофе. Потом потребе следбеника за типом вође који једини нуди пут из кризе (Троцки каже да је вођа индивидуална понуда на колективну тражњу!) и, најзад, саме психолошке структуре вођине, која у себи мора да поседује способност да узбурка несвесно следбеника, да себе представи као месију који ће их једини избавити, и да поседује харизму.

Анђелка Цвијић, Политика