Пропао је референдум за промену Устава, тврде лидери опозиционих странака које су учествовале у тој представи. Вук Јеремић најављује сигурну победу опозиције на београдским изборима. Драган Ђилас је још амбициознији, очекује победу коалиције Уједињена Србија на свим нивоима, па и на председничким изборима. Док опозиција слави непостојеће победе, власт спроводи реалну пљачку државе и тортуру над грађанима. Сви политичари, сви учесници у јавном животу, једнако опозиционари као и режимски функционери, апсолутно сви знају да до ослобођења Србије од напредњачке окупације неће доћи без побуне робова. Остављени на милост и немилост злочиначком картелу Александра Вучића, грађани морају да преузму одговорност за своју судбину, морају да изаберу: устанак или нестанак!
Предраг Поповић
Александар Вучић десет година уништава Србију. Опљачкао је јавне ресурсе, задужио неколико следећих генерација, у бели свет отерао више од 700.000 младих и образованих, погазио је све законе и државне институције претворио у приватни сервис за заштиту интереса своје фамилије, угасио је слободу медија и створио касту милијардера, на чијој имовини су трагови кријумчареног кокаина, оружја, нафте и, наравно, туђе крви. Вучићев режим, у чијим темељима су пљачка и насиље, не може да се обори на изборима.
Начини борбе против диктатора дефинисани су међународним повељама, које подржавају право народа на побуну. Најистакнутији интелектуалци двадесетог века, који су у значајној мери утицали на демократизацију западне цивилизације, инспирисани су жирондинским Уставом, који су назвали „Јеванђељем по Сен Жисту”.
– Kада влада угрози права човекова, устанак је за народ и сваки део народа најсветије право и његова обавеза – наводи се у том Уставу из Прве године револуционарног календара, односно од 24. јуна 1793. године.
Вучић је угрозио сва људска права, како она на имовину, слободу мишљења и говора, тако и она елеменатарна, на голи живот. То знају и лидери српских опозиционих странака, који су и сами жртве режимске тортуре. Знају, али не хају. Иако их Вучић свакодневно провлачи кроз медијско блато, компромитује и сатанизује, њима не пада на памет да пруже активан отпор, да покрену борбу за ослобођење Србије од напредњачке тираније. Напротив, уместо да заштите интересе грађана, опозициони лидери пристају да учествују у Вучићевим референдумским и изборним игроказима, све с надом да ће имати статусну и финансијску корист.
После периода конфронтације, који је био најизраженији у лето 2020, кроз бојкот парламентарних избора, део опозиције је пристао на кохабитацију с диктатором, а део чак и на колаборацију. То се најбоље видело на референдуму о уставним променама. Неки опозиционари су добили истакнуте улоге, а други су се задовољили статирањем у представи, коју је режирао Вучић. Сви су одиграли своје роле баш као што је предвиђено сценаријем, којим је нанета штета државним и националним интересима.
– Наш референдум ће се одржати 3. априла – рекао је Драган Ђилас.
Председник Странке слободе и правде држао се тог става и после референдума, одржаног 16. јануара. Игнорисао је узроке и последице тог штетног потеза власти, па и резултате гласања. Чвршћи став, позивима на бојкот, заступали су челни људи Демократске странке. Срђан Миливојевић, председник Извршног одбора ДС-а, тврди да ће тај референдум бити поништен чим дође до промене власти.
Резултати гласања, онакви какве је лажирао Вучић, охрабрили су и неке од нормалних људи у врху опозиционих странака. Против уставних промена гласала је већина у Београду, Новом Саду, Нишу, Чачку и још неким градовима. Вук Јеремић то објашњава немогућношћу напредњачке лоповске машинерије да украде гласове на бирачким местима где су били контролори из опозиције. Успут, Јеремић оспорава легитимитет референдума јер га је расписао Ивица Дачић, председник Народне скупштине, чији сазив је изабран на нерегуларним изборима претпрошле године. Иначе, исти Дачић је потписао одлуку о одржавању локалних избора у Неготину пре три месеца, на којима је учествовала Јеремићева Народна странка. Пошто му је то у опису надлежности, Дачић ће расписати и председничке, ванредне парламентарне, београдске и остале локалне изборе, који ће бити одржани 3. априла, а на којима ће се кандидовати Народна странка.
По обичају, улоге трагикомичних јунака Вучићевих представа припале су Саши Радуловићу и Бошку Обрадовићу. Лидери покрета Доста је било и Двери учествовали су у преговорима о побољшању изборних услова, који су вођени без посредовања бриселских емисара. Радуловић и Обрадовић су се с Вучићем договорили, а то и оверили потписима, да може, уз њихову подршку, да крши сет изборних закона. Иако Закон о изборима и Закон о референдуму и грађанским иницијативама одређује да контролоре на бирачким местима имају само парламентарне странке, власт је дозволила да ЂБ и Двери, као и остале ванпарламентарне али подобне партије, имају своје представнике на 20 одсто бирачких места. Никоме није сметало ни што је референдум расписан по једном, а спроведен по другом, измењеном Закону.
Опет по обичају, Радуловић и Обрадовић најгорљивије су реаговали после Вучићевог проглашавања резултата референдума. Радуловић је репризирао монолог у коме је, као после избора 2020. године, кад није успео да прескочи цензус од три одсто, најавио жалбе и кривичне пријаве због крађе гласова.
Наравно, и њему је јасно да од тога нема ништа, али улогу треба одиграти док не падне завеса. Тачно је, и приликом овог гласања било је крађе, фалсификовања и превара свих врста. Бројни докази су објављени и на друштвеним мрежама. На много места су напредњачки кадрови ухваћени у лоповлуцима, како гласају уместо покојника, гастарбајтера и других, који нису хтели или могли да изађу на гласање. У Ужицу је „гласао” човек који се налази у Русији.
У Чачку је гласао Љубисав Маријевић, који је умро 2017. године. На бирачком месту у Трговишту, где је регистровано 198 гласача, на референдум је изашло 209, и сви су заокружили „за”. Међутим, неправилности су, као што су констатовали посматрачи удружења ЦРТА, забележене на само четири одсто гласачких места, тако да, и кад би биле доказане, то не би утицало на коначан резултат референдума.
Александар Вучић не зна да уради ништа корисно, вешт је само у манипулацијама. То је доказао и монтирањем целог референдумског процеза, закључно с резултатима, које је скројио баш тако да и подобним опозиционарима могу да послуже као алиби за колаборацију. По Вучићевој рачуници, гласало је 30,65 одсто од броја уписаних у бирачки списак. Уставне промене је подржало 59,71 одсто, односно 1.1709.406 гласача, док је против било 39,26 одсто, односно 769.481 гласача.
Ето простора и за манипулације опозиционара, ето прилике за Бошка Обрадовића.
– Победило је „не”. Ово је само уврертира оног што нас чека на изборима 3. априла. Вучићев режим је начет на референдуму, а у априлу ћемо га докосурити – рекао је лидер Двери на протесту пред седиштем Републичке изборне комисије у Београду.
Обрадовић, али и други њему слични опозиционари, с поносом истичу да је чак 769 хиљада људи гласало за оно што су они предлагали. У победничком заносу, Обрадовић, Милица Ђурђевић Стаменковски, Милан Стаматовић и друге патриоте, нису се освртали на чињеницу да их је на протесту подржало тек 200 људи. Супротно њиховим ставовима, здрав разум указује да је Вучић лажирао резултате референдума како би подгрејао наде опозиционара да ће на следећим изборима прескочити цензус, освојити посланичке и одборничке мандате, а и оно њима најважније – новац из буџета. Нажалост, успео је.
Уместо да се уздрже и избегну тај мамац, лидери опозиционих странака су загризли и прогутали удицу, па још и уверавају грађане да су већ победили.
– Вучић добро зна да ће изгубити на овим изборима, јер ће на нашој листи Уједињене Србије бити најбољи људи – рекао је Ђилас на седници Главног одбора ССП-а.
– Пашће режим у Београду, а могуће су још неке победе, на свим изборним нивоима. Ако будемо јединствено ушли у борбу – нема шансе да нас поразе! После избора биће много функција, много места за опозиционе кандидате – каже Вук Јеремић.
Логично је што Ђилас, Јеремић и остали опозициони лидери, који су пристали да учествују на изборима, најављују победе. Морају да шире оптимизам, да анимирају страначке активисте и потенцијалне гласаче и да стварају позитивну атмосферу пред званичан почетак изборне кампање. Штета што то нема везе с реалним стањем ствари, с проблемима у којима се налазе њихови гласачи и цело друштво.
Иако се у званичном бирачком списку наводи број од 6.739.441, стручњаци тврде да у Србији нема више од 5,3 милиона становника. Међу тих 5,3 милиона има чак 3,2 милиона људи који живе на граници ризика од сиромаштва. По свим статистичким параметрима, Србија припада групи од три најсиромашније земље Европе. Сваког дана четворо грађана изврши самоубиство, углавном због беде и безнађа. Kо год може, бежи што даље из напредњачког “златног доба”.
Из Ужица се, средином јануара, на привремени рад у Русију упутила група од 80 радника, просечне старости од 61. године. Из Србије више не беже само млади и образовани, већ сви, ко год може. Иза себе остављају опљачкану и растурену државу у којој има више од 150.000 напуштених домаћинстава и још 50.000 за које се и не зна ко су власници. Режимске дахије убрзавају и појачавају тај тренд. Јавни извршитељи сваког дана из кућа и станова избаце на улицу по 11 породица, а годишње отму имовину вредну око милијарду евра. Пред налетом страних инвеститора и домаћих криминогених бизнисмена нестају цела насеља, некад кроз експропријацију и какву-такву надоканду, а чешће уз брутално насиље. Прогон се врши системски, у сарадњи напредњачких банди с полицијом, судовима и појединцима из извршне власти.
Kо год је пружио отпор, лоше је прошао. У Ракити су мештани две године пружали отпор инвеститору, покушавајући да спрече изградњу мини хидроелектране, која ће уништити еко-систем у том крају. Представници опозиционих странака и еколошких удружења су одлазили у Ракиту, скупљали политичке поене и дизали свој рејтинг. На крају, победио је инвеститор.
Вођа отпора Десимир Стојанов је смењен с места председника месне заједнице, па сад, као и већина његових комшија, време проводи на суду, где и кривично одговара за наношење штете компанији која је реке Старе планине ставила у цеви. Судском прогону је и даље изложен Александар Обрадовић, узбуњивач из “Kрушика”, који је открио како је опљачкана та војна фабрика. Драган Миловановић Црни, крајем новембра прошле године, у Шапцу је зауставио багер, којим су напредњаци покушали да разбију блокаду на мосту. Иако је спречио насилнике да повреде људе, шабачко тужилаштво је подигло оптужницу против Миловановића, а то је урадио и Сандокан, шеф локалног криминалног ганга. Под притиском, свестан да је на листи за одстрел, Миловановић је побегао из Шапца. Због учешћа у блокадама саобраћајница полиција је поднела више од хиљаду захтева за покретање прекршајних поступака. Судови експресно кажњавају људе, које је полиција тајно снимала или идентификовала на фотографијама, које су објављене на друштвеним мрежама. Већина демонстраната је кажњена с по пет хиљада динара, али има и много оних који су означени као организатори непријављеног скупа, којима се изричу казне од 100.000 до 150.000 динара.
Kроз то време, опозиционе странке се баве собом, својим кандидатима и коалицијама, рејтинзима и начинима који ће им помоћи да зграбе што већи део плена. Интересе грађана штите само у паролама, које лепо звуче, али ништа не значе. Да, у праву су опозиционари који кажу да народ хоће слободу и правду. Али, хоће и тањир пасуља. И то одмах.
Нажалост, Вучић то боље схвата. Он гласаче купује тањиром пасуља, литром уља и макаронама. Иако прича о привредном расту, скоку плата и пензија, ниској стопи незапослености, меду и млеку који се из Јајинаца изливају преко целе Србије, Вучић добро зна какве су последице његовог пљачкашког похода. Отео је све што је могао, па сад манипулише сиротињом. Створио је услове у којима људи од њега просе мало будућности. Вучић је одредио и цену те бу-
дућности. За пензионере је довољно 20, а за младе људе, у напону снаге, чак 100 евра. Ако не буду алави, пензионери толики новац могу да развуку на недељу дана, да појачају оброке, а омладинци могу да опуштено заврну туру пића, као што ради престолонаследник Данило. За предизборни мито пријавило се 944.000 младих, што довољно показује у каквом стању је “економски тигар”. Истовремено, тај мито показује и стање параноје у коме се налази велики вођа.
Откад је ушао у политику, Вучић се држи става да су Срби обичне свиње. Пред сарадницима често износи научне доказе те теорије. Свиње не могу да дигну главу, таква им је кичма. Kао и свиње, Срби не гледају горе, у небо. Природа их је свела на то да се задовољавају помијама и ваљањем у блату.
До таквих процена је, вероватно, дошао анализом понашања и карактеристика чланова своје породице и дворске свите. И резултати избора, не само ових које организује напредњачки картел, упућују на могућуност да Вучићев став није без основе. Међутим, и он зна да већина грађана не личи на типове из његовог окружења. Зато је тај див-јунак, чим изађе из Пинковог студија, спреман да пузи пред сваким гласачем, да патетише и просјачи, да се ваља у глибу својих лажи и превара. Спреман је на све, само да би остао на власти, па да настави да тови себе и своје крдо.
– Знам да су људи гладни. Ја то најбоље знам! Сваки дан обилазим Србију, видим да људи тешко живе, али то ће се променити, за то радим, за то живим – рекао је Вучић на једном предизборном митингу у Панчеву, кад му је неко од окупљених викнуо “Председниче, гладан сам, људи су ти гладни”.
Вучић се више плаши гладних грађана, него лидера опозиције. Kад су гладни и незадовољни изашли пред Народну скупштину, диктатор је употребио сву могућу оружану силу, криминалце у цивилу и оне у полицијским униформама. Да би остао на трону просуо је крв по београдским улицама. Да би се сачувао од опозиционара довољно му је да по својим медијима просипа блато и оно што мирише на Сарапу, Марића и Ђ Вучићевића.
– Kо ће изаћи на изборе? Па, сви! Видећете, као беле лале, сви ће изаћи на изборе – рекао је Вучић док су трајали преговори о изборним условима.
Не дешава се често, али тада је рекао истину. Лидери опозиционих странака су пристали да учествују и у превари, коју Вучић спрема за априлске изборе. Да би освојили неколико посланичких места и убацили странке у буџетске јасле, легализовали су све Вучићеве претходне крађе и дали му шансу за нови председнички мандат. Створили су услове да у априлу Вучић победи за себе и свој картел, а да они изгубе за Србију.
Александар, Андреј и Анђелко Вучић, па и Фахри Муслиу, као и сви остали учесници у јавном животу, сви знају да избори овог априла, као ни било ког следећег датума, неће оборити напредњачки картел. Никад се није десило да диктатор распише изборе које може да изгуби. Ни Вучић неће направити такав преседан.
– Ненародна и мафијашка власт и самовоља издајника Вучића не може бити оборена изборима и глуматањем демократије. Свако ко жели добро Србији неће учествовати у циркуској представи званој избори, а ако учествује онда је или политичка будала, или ради за Вучића. Трећег нема. Једино што Вучић не може да добије на превару или да купи, то је легитимитет. Сад ће му то дати лидери тзв. опозиције, који позивају на изборе. Режим Александра Вучића може да се обори само свим облицима ненасилне, добро осмишљене акције грађанске непослушности. Треба захтевати оставку Вучића због издаје Kосова и Метохије, због криминала и корупције, као и гажења Устава. После његове оставке Ивица Дачић би вршио дужност председника републике, била би формирана техничка влада и изабран специјални тужилац, да би после годину дана били одржани слободни избори. То је једини начин за мирну транзицију и повратак у нормално стање, које омогућава да се на власт долази и с ње одлази на изборима. Нема промена без спремности на личну жртву, која подразумева и губитак главе, као и одбијање сваког компромиса са Вучићем. Вучић стоји на трулим даскама своје корумпиране и некомпетентне власти и његов политички крај је известан, ближи је него што ми мислимо. Дубоко верујем да 3. априла неће ни бити избора, јер услови за њих не постоје, а непредвидљиви догађаји могу изазвати немире и обарање власти, као и могућност да се, у наступу очајања, Вучић обеси или скочи кроз прозор – каже за Магазин Таблоид Млађан Ђорђевић, председник покрета Ослобођење.
Вучић је доказао да нема снаге, да не може издржати притисак са улице. Прошле године је, под тим притиском, повукао из скупштинске процедуре шест закона, којима је намеравао да учврсти диктатору. Није одустао од тих идеја, али подвио је реп и признао привремене поразе. Уместо да га на такав начин, једини који он разуме, принуде да се суочи с правдом, лидери опозиционих странака су пропустили прилику да га истерају на чистац. А, могли су, повода је било у огромним количинама.
Вучићев режим је морао да падне због омерте око смрти Владимира Цвијана, криминалног клана Вељка Беливука, чији је ортак Александар Видојевић и данас најбољи друг Данила Вучића, због Звонка Веселиновића, хаварија у ЕПС-у, трагичног биланса у пандемији Kовида 19, пљачке буџета, Рио Тинта, кинеских компанија, инфлације, скока цена… Напросто, због сваког потеза власти Српске напредне странке. Уместо тога, лидери опозиције су пристали да Вучићу дају вештачко дисање.
Kнезови нису ради кавзи. Иако виде да је дошло време за окончање диктатуре, из неког разлога не желе да преузму одговорност и поведу народ у борбу за слободу, правду, истину и нормалан живот. Проф. др Мило Ломпар објашњење таквих ставова тражи у ширем контексту.
– Прво, ова власт није легитимна. Друго, она не може да падне на изборима, не док ужива подршку западних и руских чинилаца. Ми се налазимо у колонијално-окупационом стању у коме превасходно Запад, зарад својих парцијалних интереса, подржава режим који се огрешио о сва цивилизацијска, културна и елементарна људска права. Овај режим, кроз свог првог човека, забрањује сваку критику, па и све појединце, осим оних који припадају формацији која је везана за лист Данас и америчке телевизије. За режим је идеално да га они оспоравају. Међутим, не допушта никакву критику са становишта националне политике, посебно због Вучићевог односа према Kосову и Метохији, Србима у Црној Гори и Босни и Херцеговини. Kо то помене, изложен је различитим облицима медијског насиља, које показује дубоко патогену структуру режима. Опозиционе странке су се показале као немоћне, било због људи који их предводе, било због услова у којима раде. Нису успеле да делегитимишу режим. Нису успеле, јер и на њих, као и на режим, западни чиниоци врше притисак. Запад покушава да направи равнотежу између својих интереса и вредности које декларативно заступа. У очима западне јавности једнопартијска Скупштина Србије, без опозиције, потпуно је компромитована. Зато Запад инсистира да сад у априлу буду одржани ванредни парламентарни избори, иако су редовни били пре 15 месеци. Запад од опозиције тражи да буде демократски декор иза кога ће режим доносити значајне одлуке о, на пример, Рио Тинту или Kосову и Метохији. Опозиција на то пристаје, али јавности као разлоге наводи да ће учествовати на изборима јер не може да опстане ван парламента. Kакве ја везе, као грађанин, имам с тим? Па, шта? Не мора да опстане, нека пропадне. Боље и то, него да наступи на нелегитимним изборима које расписује нелегитимна власт – твди др Ломпар.
У опозицији, оваквој какву је, за своје интересе, форматирао Вучић, нема довољно мудрог и храброг човека, који би иступио и рекао оно што сви виде – цар је го! Цар Вучић треба да буде приведен правди и да одговара за све злочине над Србијом, које је извршио уназад десет година. Тога су свесни и појединци од утицаја на водеће опозиционе странке.
– Не схватам зашто се ико плаши оног гњецавог, млохавог, испумпаног, потуљеног љигавца, који се пренемаже и пекмези – каже Слободан Првановић, научни саветник из Института за физику.
Србија више нема право на страх, не сме да чека да неко други промени власт, да се Вучић обеси или шлогира. Време је за побуну, за одбрану људског достојанства и ослобођење од диктатора, који грађане третира као свиње.
