Велибор Кузмановић из Снеготина је у Лихтенштајну провео осам и по година. Каже да му није било тешко јер је отишао код родитеља, који су већ живели у малом селу Ћур више од 30 година кад им се он придружио.
– Имао сам преко 27 година када сам отишао те данас далеке 1988. године. Био сам ожењен и имао сам три кћерке: Клаудију, Лидију и Александру. У Снеготину сам оставио супругу Драгицу и децу. Добро је што сам радио неко време у Швајцарској, јер не бисмо имали све ово што имамо данас, али да се не лажемо, тежак је то живот – каже Велибор и признаје да је најтеже поднео раздвајање од кћерки и супруге и да је све време био оптерећен бригом о њима.
– Нисам могао папире да завршим за њих и страшно сам патио. Једва сам издржао и те 1996. године сам у договору са супругом и родитељима одлучио да се вратим у Снеготин – сећа се Велибор и додаје да је свих осам и по година радио на истом месту у болничкој кухињи.
– Био сам и помоћник кувара и главни кувар. Радио сам по цео дан. Дешавало се да дођем у зору, по мраку, и изађем с посла опет у мрак. Такав је то посао, тежак, напоран и одговоран. Нисам морао да идем, родитељи су нам помагали и слали новац, али какав сам ја то мушкарац, какав супруг и отац ако сам и сам издржавано лице. Таквих људи се грозим и нисам себи могао тако нешто да дозволим. Значи, кад више нисмо могли да преживимо од пољопривреде, покупио сам се и отишао у Швајцарску – каже Велибор и додаје да није покајао и да би опет исто све урадио, па би чак можда и раније отишао у иностранство.
– Мука ми је од ових наших дијаспораца који једва два пута годишње дођу око Божића и Ускрса и онда се као разбацују парама и причају о неком животу, а нигде нису ишли, ништа од света нису видели, па још кад почну да ми причају о неким астрономским зарадама, а ови наши јадници стварно мисле да се лако и лепо живи на Западу. Тешка је то кора хлеба, само наши људи крију колико се муче – каже Велибор.
Сви се стисли
– Признајем, ни док сам живео у Швајцарској нисам био одушевљен са њом. Скоро сам био нешто послом поново у Швајцарској и видео да је и тамо горе. Тамо се некад излазило само петком и суботом, а сад ни петком ни суботом, што значи да су се и они стисли. Ударила криза и на њих. Скупоћа, плате смањене, посао несигуран – каже Велибор.
– Издржао сам осам и по година, а већ смо неколико година раније почели да се бавимо узгојем крава, тако да се посао ширио и неко је морао да се врати да помогне Драгици. Одлучили смо да то будем ја, а да родитељи сачекају пензију. Дакле, по повратку у Снеготин, засукао сам рукаве и још озбиљније кренуо у посао.
Данас Велибор има 50 крава музара. Ипак, у Србији га је дочекао други проблем, живео је с породицом, али није могао да наплати напоран рад од једне познате млекаре.
– Не кајем се због повратка, радим онако како могу. Генерално сви привредни ресори Србије су разорени, јер свака власт ради исто, гледа што више да се обогати, а држава пропада, све смо на горем гласу. Зато и нема страних инвеститора. Што се тиче наших људи из расејања, не знам шта је паметно, повратак у Србију или да остану и живе тамо где су. Свуда нас чека нека мука – искрено ће Велибор.
Вести
