Милан Кнежевић, председник Асоцијације малих и средњих предузећа и предузетника и власник Модне конфекције „Модус”, запошљава 160 људи. Важи за веома непријатног саговорника представника економских власти, никад задовољан оним што предузимају за раст и развој српске економије.
Он је за њих ,,онај што стално мрачи”. А Министарство финансија и привреде у овој влади је, кажу упућени, прилично учинило да помогне привреди.
Укинуто је 138 парафискалних намета, као и фискалне касе за занатлије, Закон који обавезује државу да своје обавезе плаћа до 45, а све остале до 60 дана недавно је ступио на снагу, држава субвенционише банкарске камате на кредите за ликвидност, скраћен је рок за враћање ПДВ-а извозницима, малим предузећима и занатлијама ће се поклањати новац за куповину алата и опреме…
Министар Динкић је 2013. најавио као годину заокрета. Статистика је у прва два месеца забележила значајан раст индустријске производње и двоцифрени раст извоза, у октобру прошле године објавила је пад незапослености…
А Милан Кнежевић ће на све то: ,,Држава и даље ништа не чини од онога што би морала да привреди и народу не би било још горе. Оно што је давно требало да буде завршено, још није ни почело.”
– Све што је ова влада до сада предузела с намером да спашава оно што је преостало од српске привреде само је шминкање мртваца. Та краткорочна довитљивост служи да се, по ко зна који пут, одложе одавно закаснеле структурне реформе, што је друго име за коначно заустављање расипништва и даљег задуживања на рачун привреде и будућих генерација. Укинула је 138 такси, али је повећала ПДВ и акцизу на гориво, па опет нема обећаног растерећења. Динкић обећава милион евра за куповину опреме, а мала предузећа и занатлије толико месечно потроши за пластичне кесе. Привреда је зрела за увођење ванредног стања и стварање тима министара који ће свакодневно радити на њеном спашавању, стварањем сношљивих услова пословања.
На челу сте једног од привредних удружења, а размишљали сте да угасите фирму?
Немогуће је пословати са оволиким захватањима државе, у земљу у којој нико ништа не плаћа, под притиском нелојалне конкуренције из сиве зоне пословања и с најскупљим банкарским кредитима у Европи. Више од 45.000 фирми је у блокади, за 165.000 је мање предузећа и предузетника у последњих пет година. Држава је морала бити најсавеснији дужник, али наша није. Агробанка проневери 300 милиона евра, Развојна банка Војводине 14,5 милијарди динара, јавна предузећа праве губитке, држава се задужује да покрије злоупотребе и јавшлуке, али нема да плати оно дуг приватном сектору. Како да опстанемо, да стварамо, и да пунимо буџет? Дакле, ко „мрачи”, ко шири песимизам? Камо среће да Кнежевић и његови сапатници не виде то што виде. С друге стране притиска све мања куповна моћ грађана, растућа незапосленост, мале инвестиције. У протеклих годину дана моја фирма је имала за 40 одсто мањи обим промета. А обавезе исте, ако не и веће.
Надлежни тврде да ће Закон о роковима плаћања, писан заједно са привредом, коначно стати на пут општој неликвидности?
Камо среће. Али, држава дугује привреди милијарду евра. Она је била генератор неликвидности. Раздуживаће се штампањем обвезница са роком доспећа од 36 месеци. Колико ће фирми дочекати свој новац? Хоће ли до тада преживети? Законодавац је пошао од претпоставке да пара има, али да привреда, држава, јавна предузећа, општине и градови, нису хтеле да плаћају своје рачуне. А пара, заправо , нема. Зато стриктна примена закона прети да блокира предузећа која би могла да раде плаћајући у року од 90 или 120 дана.
Да ли је ваше удружење предложило боље решење?
Министарство финансија није усвојило наш предлог да се примењује постојеће законско решење, по којем се на првом рочишту у суду, на основу неспорне документације, изрекне забрана располагања рачуном дужника у корист повериоца до потпуног измирења дуга. У том случају би, по извршеном плаћању, основаност потраживања повериоца доказивао дужник, а не поверилац.
Држава субвенционише банкарске камате на кредите за ликвидност?
Ново задуживање зарад раздуживања је најкраћи пут до коначног банкрота. У последње четири године банке су привреди одобриле 4,5 милијарди евра субвенционисаних кредита за ликвидност. За субвенционисање њихових високих камата држава им је платила око 130 милиона евра. Банке су тако зарадиле око 360 милиона евра, а привреди је само продужена дужничка агонија. Коначни резултат је пад БДП-а у протекле три године и раст незапослености. Привреда дугује 20 милијарди евра. Права помоћ привреди било би смањивање пореза ниско акумулативним гранама привреде које запошљавају највећи број радника. Али таква помоћ је изостала.
Држава никако да погоди шта привреди заиста треба, а у Министарству финансија и економије тврде да су „стално на терену” и у непрекидној вези за предузећима?
Не бих рекао. Још нема праве комуникације између државе и привреде. Поготову нико не чује власнике малих и средњих предузећа и предузетника, највише пострадалих од почетка кризе 2009. године. А од њих се очекује да производе, извозе и запошљавају. Они и у овим немогућим условима стварају 46 одсто бруто домаћег производа, запошљавају 56 одсто од укупног броја запослених. Упркос томе, у Националном савету за привредни опоравак седе шест тајкуна, неколико банкара, али нема ни једног представника малих и средњих предузећа и предузетника.
Значи ли то да држава брка ред потеза?
Прво, држава не ради свој посао. И, да се разумемо, привредници од државе захтева да ради само оно што раде државе у најразвијенијим земљама тржишне привреде. Наша ништа не чини, а када нешто предузме, онда је то половично, или прекасно. Од прошлог септембра смо сведоци само ситних удварања и испразног популизма, без неизбежних болних промена. Ми немамо више времена. Тражимо све и одмах….
Шта, конкретно, редом?
Уочи последњих избора наше удружење је подржало Српску напредну странку, верујући да ће прекинути деценијско лоше управљање економијом. Да би привреда могла да ради, тражили смо департизацију, деполитизацију, успостављање правне државе и институција, структурне реформе, сузбијање сиве економије и дискреционог одобравања субвенција и дугих подстицаја. Затим, престанак злоупотребе државних банака и успостављање контроле токова и трошења јавних средстава, ограничење рока плаћања на 60 дана, ригорозну наплату пореза, промене закона о раду и занатству, ефикасно правосуђе, контролу трошења сваког динара из буџета, сузбијање сиве економије и црног тржишта. Да запослени у државним службама деле судбину оних који производе и стварају нову вредност. Јер, просечна плата у јавним службама је за 35 одсто виша од просека у привреди. У прошлих 13 година у привреди је без посла остало око 660.000 људи, а у јавном сектору ни један. Реформу здравственог, пензионог и школског система. Изградњу инфраструктуре. У протеклих десетак година моје предузеће је на име пореза и доприноса држави платило 25 милиона евра, али никако да дочекам неколико стотина метара асфалта до фабрике. У најкраће, да држава мање узима и троши, а да више оставља онима који стварају. Да се исплати производња, рад и запошљавање, а не поседовање и трговање. Србија је на 85 . месту на свету по условима привређивања. Стопа пореза и доприноса на зараде је 63 одсто, што је неподношљиво. Послодавци плаћају боловања до месец дан, трошкове превоза, огромне отпремнине, трошкове запошљавања инвалида. Ова привреда то не може да издржи.
У фискалној стратегији 2013–2015. пише да ће да ће се, коначно, кренути с реформама?
Ах, пише… Одавно је наша садашњост премештена у „рајску будућност”. Такву будућност чекамо 20 година. Зашли смо у април, а нигде никакве најаве. Нема предлога. Када ћемо га видети, хоће ли бити јавне расправе? После тога следи скупштинска процедура и ето краја прве године владања ове коалиције. А у тој првој години свака влада почиње са болним променама, какве ће ове морају бити. Не знамо шта ћемо са неприватизованим фирмама, са фирмама у такозваном реструктурисању, које су за пет година потрошиле 4,5 милијарди евра, а у горем су стању него него почетка тог процеса. Јавна предузећа су социјалне установе. Њихове услуге плаћа ко хоће и кад и колико може. Систем се и даље урушава. Тек после тога би могло да се разговара о стратегијама развоја на основу мишљења струке и науке и људи из привреде.
Упорно, већ деценију, указујете на погубне последице сиве економије, шверца, корупцију у јавним набавкама. Има ли вајде?
Чврста решеност Александра Вучића да спречи корупцију у јавним набавкама уродила је плодом. Недавно је саопштено да је у другом тромесечју прошле године, у време избора, вредност хитних набавки, склапаних преговарањем, достигла рекордних 8,7 милијарди динара. После избора, од јула до децембра, укупна вредност преговарачких поступака по хитности била је четири пута мања, око две милијарде динара. Зар то није доказ да политичари могу, кад хоће. Усвојен је и нови Закон о јавним набавкама. Годинама указујем и на незаконити увоз роба из различитих земаља. Да је Царина извор огромне корупције и узрочник огромног црног тржишта и сиве економије. Од 2000. године нелегално је увезено робе за више од пет милијарди евра. Губици државе само на основу неплаћене царине и претходног ПДВ-а премашују две милијарде евра. Недавно је ваш лист објавио да је на адресе Тужилаштва за организовани криминал, Агенције за борбу против корупције, Службе за сузбијање финансијског криминала и Пореске управе стигло анонимно писмо у коме је детаљно описано како се то ради. Неком је на тој царини досадило да то зло гледа својим оцима. Царина је све демантовала. Затим је објављено да је одређен притвор до 30 дана за 13 цариника и шпедитера осумњичених за злоупотребе, док ће се један осумњичени бранити са слободе. Они се терете за незаконито поступање приликом увоза и царињења текстилне робе произведене у Кини. Нелегална продаја по пијацама и улицама је такође стара прича којој се крај не наслућује. Као антиматерија; нема краја лошој бесконачности.
Али ви не одустајете?
Као Сизиф. Ја и даље гурам свој камен уживајући у лепотама апсурда. Јер, Србија је неуређена земља. Она мора поново „да се роди” као уређена, демократска држава, а демократија је диктатура институција, једнака права и обавезе за све и Уставом загарантована равноправност на тржишту. Да нам деца не буду најтраженији „извозни производ”. Да и мој син јединац, који је завршио државни економски факултет, не оде у свет, иако му је отац индустријалац. У уређеној земљи све има смисла у неуређеној све је бесмислено.
