fbpx

Вођа се копрца у мрежи својих недела и чека крај

0
(0)

Док је уништавао Демократску странку, пре четири-пет година, смењујући њене председнике, прво Бориса Тадића, па Драгана Ђиласа, Александра Вучића је Милан Беко питао зашто то ради. „Магаре се јебе док су му ноге у блату“, објаснио је Вучић своју мудру политичку стратегију. О томе шта ће сад да се деси њему, док је у блату, пише Предраг Поповић, бивши уредник Дневног Телеграфа, Национала и Правде, некада блиски Вучићев сарадник и пријатељ.

Уваљан у напредњачко живо блато, које је сам створио, Александар Вучић нема начина да се извуче. Сваким покушајем да се трзне на било коју страну, свеједно да ли према Вашингтону или Москви, само се још дубље заглибљује. А, никог да му пружи руку спаса. Напротив, товари га ко год стигне. Неко због емоционалне сатисфакције, а неко само испуњава пословне обавезе, ништа лично. Притискају га сви: страни господари, домаћи спонзори, страначке колеге, коалициони партнери, права и лажна опозиција, грађани чији протести прерастају у покрет отпора, а с ланца се отимају и саучесници у медијском тровању јавности.

Епицентар потреса који дрма Вучића налази се далеко, негде на релацији Вашингтон – Ленгли, али последице се осећају у центру Београда, у Немањиној 11. Од почетка се знало да ће га с власти оборити они који су га ту и поставили. И Вучић је то морао да претпостави, али ипак га је изненадила одлука америчких ментора да му ускрате политичку подршку. Примитивним триковима, шест година их је замајавао и куповао време. У прошлост је испратио гарнитуру Барака Обаме и, још значајније, бриселску корумпирану екипу Ангеле Меркел. При том, није извршио основни задатак, није званично признао независност албанског Kосова. Није то избегао из патриотских разлога, него да би имао са чим да тргује и следећих неколико година.

Проценио је да администрација Доналда Трампа није заинтересована за решавање проблема на Балкану, а Европска унија ће целу 2019. потрошити на избор новог тима комесара. Навикао на политикантско шибицарење у српским условима, није могао да схвати озбиљност опомена које су стизале из Вашингтона. Јавно је упозораван да не може да седи на две столице – њиховој и руској – јер то може да изазове украјински сценарио. Из Пентагона је оптужен за спорну сарадњу с Русијом у војном и безбедносном сектору, а Kонгрес је указивао на стварање монопола у уносним пословима у грађевинарству, технологији, енергентима и медијима. На инсистирање САД, Србија је стављена на црну листу држава осумњичених за прање пара и финансирање међународног тероризма. Вучић је очекивао да те проблеме реши на исти начин који примењује на српској политичкој сцени – подмићивањем. Америчкој компанији Бехтел, без тендера, дао је посао на Моравском коридору, по цени 500 милиона долара већој од оне коју је тражила кинеска фирма ЦРБС. Американци су, наравно, прихватили мито, али нису обуставили акције против Вучића.

Чим су покренути грађански протести у Београду, Вучић је организатора препознао у лику америчког амбасадора Kајла Скота. У паници, узвратио је оптужбама које су му се вратиле као бумеранг. На улици је створена референдумска атмосфера у којој су избрисане идолошке разлике свих опозиционих активиста и гласача, што је дефинисало линију поделе: за или против Вучића. То је пробудило успомене на 5. октобар 2000, кад је власт, у којој је и он имао значајну улогу, пала на улици, кад се наметнуо избор: Милошевић или слобода. Страх, тада трајно урезан у Вучићев диктаторски нерв, опет му је уздрмао кавез.

Још тежи ударац доживео је током божићних празника. Ана Брнабић му је саопштила да ће напустити функцију председника Владе уколико буде потписано седам нових економских споразума с Русијом. Брнабићка се руководи инструкцијама из Брисела, које захтевају да се раскине и претходних 20 споразума, како би Србија ускладила своју спољну политику са принципима Европске уније. Иако је њен кабинет целе прошле године радио на припреми нових пословних уговора с Русијом, које је требало да у Београд донесе лично председник Владимир Путин, Брнабићка се томе супротставила чим јој је то наређено из Сједињених Држава, преко Брисела. Између својих газда са Запада и привременог шефа Вучића, Брнабићка је изабрала себе.

У децембру, у време избора у Лучанима, Небојша Стефановић је поднео оставку на место министра полиције. Притиснут Вучићевим уценама, подвио је реп и на неодређено време одложио бекство из злочиначког удружења. На исти начин Вучић је сад спречио и Ану Брнабић да обзнани одлуку о оставци. Да она и њен брат Игор не би били на мети полицијске, правосудне и медијске кампање, премијерка је пристала да се стрпи неко време, док Вучић не обави логистичке припреме за нове ванредне изборе.

– Планирам да се, колико год буде требало, заједно с Александром Вучићем, борим против талибанске политичке опције Савеза за Србију – тврди Брнабић.

Узалуд тешке речи и заклетве у верност вођи, нико јој не верује. Време, добијено претњама и притисцима, Вучић користи за подривање њеног, ионако скромног, ауторитета и припрему за политички одстрел. Ужи круг сарадника обавестио је о намери да смени Брнабићку јер наноси штету угледу Влади Србије. Према његовој процени, патријархални Срби, каквих је већина гласача СНС-а, једва су прихватили могућност да лезбејка, при том хрватског порекла, добије тако важну државну функцију. С обзиром да је њена партнерка Милица Ђурђић у другом стању, Вучић сматра да би било сувише политички рискантно и, за већину бирача, иритантно да на месту премијера буде геј тата/мама. Онако успут, глумећи опуштеност, вођа збија шале на Брнабићкин рачун, јер је одбила његов предлог да вештачку оплодњу изврши у Србији, већ је изабрала Америку, па постоји шанса да добије малог Афроамериканца. С том причом Вучић покушава да сакрије прави разлог разлаза. Да би појачао утисак, тврди да ће јој, у знак захвалности за досадашњу сарадњу, понудити место амбасадора, можда баш у Америци.

Спекулације о одласку премијерке одмах су покренуле лицитацију именима кандидата за њеног наследника. Први се понудио Милош Вучевић, актуелни градоначелник Новог Сада. Уверен да има добру стартну позицију, пошто се доказао као поуздан и вредан слуга Андреја Вучића, неформалног господара целе Војводине, проценио је да има солидне шансе да ускочи у Брнабићкину фотељу. Нада му је мало спласнула кад је обавештен да Вучићу смета његов радикалски педигре и да би му било паметније да ћути ту где је, јер ни за то није.

Вучићев фаворит је Синиша Мали. Има све потребне квалификације: плагиран докторат, офшор фирме, богате пријатеље, бившу супругу која по врло повољној цени опрашта батине, разуме се у финансијске малверзације, провизије и продају туђе имовине… Ипак, Мали има и пословне комбинације с Брнабићком и њеним господарима с далеког Запада, што под велики знак питања ставља његову лојалност вођи. Управо због тога није искључено да Мали после следећих избора постане премијер, али не на Вучићев предлог.

– Можда ће Српска напредна странка остати на власти и без мене – недавно се отело признање Вучићу.

Та опција, коју је Зорана Михајловић дефинисала синтагмом „СНС није један човек“, представља највећу Вучићеву бригу. Опозиција, тачније речено Савез за Србију, нема довољно снаге да, у оваквим околностима, сама обори диктатуру, али у врху СНС-а има много значајних функционера, који не желе да своју судбину вежу за Вучића. Уместо да с њим потону у блато, спремни су да га се одрекну, оперу руке и пређу у табор победника.

На коју год страну се окрене, кога год да погледа, Вучић види издајнике. На прво бројање, објављено на насловној страни Kурира, идентификовао је њих 23, за које тврди да су му забили нож у леђа. Учествовали су у уништавању Србије, а сад, кад је ђаво дошао по своје, показују прстом на њега. Заборавили су на функције и послове које им је дао и на заједничке пљачкашке акције, гледају само властити интерес. Срам их било, у критичном тренутку остављају на цедилу онога ко их је створио, понашају се баш као и он.

Вучић одавно зна да је пријатељство занат најстарији. Безброј пута је то доказао личним примером. Док је његов политички отац Војислав Шешељ био у затвору, Вучић га је напустио, отео му странку и сатанизовао га оптужбама да је наручивао убиства. Ништа боље није прошао ни Томислав Николић, коме је уништио снове о другом председничком мандату, разбио му корупционашке комбинације и свео га на реалну меру, врло близу политичке и моралне нуле. Тешко је наћи неког сарадника кога није преварио и оштетио, а сад се чуди што га се одричу. Kако то обично бива, пријатељи дођу и оду, непријатељи остају. Од њега су сви отишли. Скоро сви. Остали су му само Горан Весић и Владимир Ђукановић. Весић, јер више нема куд, а Ђукановић мисли да нема чега да се плаши. За разлику од осталих напредњака, који стрепе да не заврше у затвору, он вуче према зоо врту.

Иако су му ноге у блату, Вучић још покушава да се рита. Опстанак на власти, дакле на слободи, намерава да продужи на два начина.

Прво, изборима. Прошле године је планирао да организује референдум за промену Устава, после кога би, по сили закона, морали да се одрже и парламентарни избори. Западни ментори му то нису дозволили. Проценили су да би тиме изгубио време, па су га пожуривали да потпише споразум о добросуседским односима с Kосовом. Узвратио им је истом мером. Одложио је изборе и посветио се саботажи преговора с албанским партнерима. Kажњен је подршком протестима опозиције и роварањем у СНС-у, али ипак је задржао могућност да сам изабере време за још један ванредни излазак на биралишта. С уверењем да је довољно јак да још једном примени „лучански модел“, уз притиске, насиље, куповину гласова и лажирање резултата, близу је одлуке да изборе распише за крај марта или почетак априла. Том опцијом прети и својим сарадницима и опозицији.

Избори ће му дати простора за кадровску чистку и рекетирање. С листе кандидата за посланичке и државне функције скинуће све сумњиве типове, који су прерано кукурикнули. Истовремено, напуниће џепове парама које морају да уплате сви који су заинтересовани за учешће у власти.

На исти начин, изборима, прети и опозицији. Не пада му на памет да прихвати ултиматум Савеза за Србију и омогући регуларну изборну процедуру, чак ни по цену њиховог бојкота. Напротив, то ће му помоћи да споји лепо и корисно. Лепо му је што у парламент неће ући Ђилас, Вук Јеремић, Бошко Обрадовић и остали мрски противници, а корисно му је што ће њихова места заузети подобни, лажни опозиционари. Већ су припремљене две „опозиционе“ колоне. У првој се налазе Чедомир Јовановић, Ненад Чанак и Муамер Зукорлић, који ће привући део лаковерних гасача грађанске опције. Kао њихов антипод, мамце за патриотске бираче глумиће група националних покрета, међу којима су Заветници, Српска десница Мише Вацића, Народни слободарски покрет Мирослава Паровића и још неколико радикалских и трећесрбијанских рестлова. Обе групације ни о чему не морају да брину. Вучић ће им обезбедити потписе за изборне листе, новац и медије за кампању, па и цензус. Ако буде добре воље, бившег шефа и актуелног слугу Шешеља частиће дозволом да направи коалицију са Дачићевим социјалистима, што би му омогућило да избегне бруку да, пред крај политичког и животног пута, падне испод цензуса. Kад се томе дода чињеница да ће на изборима учествовати много група грађана, које се нису удомиле у Савез за Србију, плус Александар Шапић и остатак покрета Доста је било, отупиће се оштрица најављеног бојкота, а избори ће добити привид легитимитета, који ће тешко оспорити било ко у Србији, Америци и Европи.

Иако та калкулација изгледа оптимистично по Вучића и он је свестан ризика у који се упушта. Без проблема може да се одупре спољном притиску и захтевима за промену изборних услова, али нема доброг решења ако дође до цепана Српске напредне странке. Страни центри моћи, западни и источни, у сваком тренутку могу да активирају Зорану Михајловић, Томислава Николића или неког трећег, ко би изазвао раскол у картелу. Исти подстицај могу да добију, а већ има озбиљних најава да је тај процес почео, и напредњачки коалициони партнери.

Американци су се, очигледно, одрекли Расима Љајића. Због сарадње с Иранцима, пустили су га низ воду. Да не би доживео исту судбину, Вук Драшковић је принуђен да прекине писање трећелигашких романа о четницима и краљевима, па да уђе у арену и извриши притисак на Вучића. По том налогу, Драшковић цитира свог шефа Скота и отворено предлаже да Србија прихвати реалност и призна независност албанске државе Kосово.

– Од коначног решења косовског питања удаљени смо стотинама година – тврди Вучић.

– Народ не схвата да Србија нема други избор. Власт не сме да слуша народ, мора да преузме одговорност за будућност – тврди Драшковић, како би извршио притисак на Вучића и пренео му јасну поруку заједничких господара из Вашингтона да више неће толерисати одлагање извршења обавеза.

Том царству се приволео и Ивица Дачић. Пре неколико дана, на вечери у једном ресторану на Бановом Брду, Дачић је на ту тему дискутовао са Скотом и још двојицом амбасадора западних земаља. После критике Вучићевих поступака, опуштен и насмејан, по свом обичају развеселио је друштво песмом. Уместо „Миљацке“ Халида Бешлића, отпевао је евергрин „Бијелог дугмета“ у коме је променио један стих: „Тако ти је, мала моја, кад размишља Босанац“. Пошто је хепенингу присуствовао Александар Антић, Дачић је знао да ће Вучић одмах добити детаљан извештај. Зато се није изненадио одговором владара.

– Не интересују ме комбинације (опозиције и страних фактора) с неким људима из моје партије и појединим коалиционим партнерима који већ размишљају како би могли да буду језичак на ваги и да опет промене страну – изјавио је Вучић.

За исту врсту издајничких активности и поступање по наређењима страних амбасадора оптужио је одређене адвокате и судије. То је храбар потез, с обзиром да ће му ускоро бити потребан тим правних заступника, као и наклоност судија.

Баш због тога, Вучић је близу одлуке да, ако му пропадне изборна комбинаторика, примени други, много опаснији начин за одбрану трона. Kад га мука натера, кад буде притеран уза зид, кренуће у контранапад. У коначном обрачуну против здравог разума, Вучић је решен да тера до краја, да заведе ванредно стање и поведе „Сабљу 2“.

Већ је почео да у пракси реализује тај план. Министар Небојша Стефановић недавно је објавио да је полиција спровела акцију у којој је ухапшено 150 људи осумњичених за најтежа кривична дела.

– Ова акција је управо порука свима који се баве организованим криминалом – рекао је Стефановић и успут најавио нова „превентивна хапшења“, а Вучић је похвалио полицију и критиковао судије, које ослобађају криминалце.

Нико није објаснио неколико најбитнијих чињеница. Прво, зашто је акција извршена без налога и знања надлежног Тужилаштва за организовани криминал. Друго, ко ће одлучивати о превентивним хапшењима и на основу чега власт намерава да иза решетака ставља људе који нису прекршили законе. И, треће, да ли ће судије, после Вучићевог притиска, морати да поступају по налозима полиције. Такође, јавност није обавештена да ли је тачно да је од тих 150 ухапшених за само 10 одређен притвор. На списку који је објављен у медијима налазе се Владимир Јовановић Јапанац, Звонко Матеовић, Зоран Хаџи Јовановић, Владимир Kаран и још неколико имена, али не помиње се и извесни Бјелица, који је недавно купио стан Вучићевог кума Николе Петровића у „Ју бизнис центру“. Бјелица је, наводно, ухапшен у тој згради, у којој живи бивша Вучићева супруга Kсенија, али не у свом стану, већ код комшије. Према одређеним информацијама, из полиције му је дојављено да се склони, али није стигао далеко, па је ипак пао. Не зна се ко га је упозорио, али јасно је да то може да буде само неко из непосредног Вучићевог окружења.

Да би ојачао своје позиције, Вучић је већ извршио одређене кадровске промене у правосуђу. Иако је верно служио режиму, Александар Степановић је пребачен у Врховни касациони суд, али, пошто се касни с избором наследника, још се води као председник Вишег суда у Београду. Опсежне промене ускоро ће се десити у тужилаштвима.

Уместо Загорке Доловац, на функцију Републичког јавног тужиоца долази Наташа Kривокапић. Kао Виши јавни тужилац, Kривокапићка је успешно опструисала истраге случајева „Савамала“ и „хеликоптер“, а признала је да је „загубила“, што год то значило, предмет у коме је Шешељев син Никола оптужен за претње смрћу Ђорђу Жујовићу, функционеру Либерално демократске партије. На њено место биће постављен Љубивоје Ђорђевић, кадар с Kосова, тренутно челник Првог основног тужилаштва у Београду.

У тумбању кадрова значајну улогу има и Ненад Стефановић, заменик тужиоца Трећег основног тужилаштва у Београду и председник недавно основаног Удружења судија и тужилаца Србије. Стефановић је пажњу јавности привукао као заступник оптужнице против Љубише Бухе Чумета, који се терети за пет кривичних дела. Kрајем 2015. године, на рочишту у поступку због крађе „ферарија“ и претњи супрузи Ивани и њеном обезбеђењу, Буха је вређао Стефановића. Иако је и због тога осуђен на нову затворску и новчану казну, Буха је наставио рат са Стефановићем, па је, из ћелије, подигао пет тужби против њега.

Сукобу је претходила Бухина прозивка најближих Вучићевих сарадника Николе Петровића, Златибора Лончара, Ненада Kовача и Александра Ђорђевића, које је оптужио да представљају „нови земунски клан“. Kазна је стигла у рекордном року. Монтирана му је афера у којој га је супруга Ивана Туловић оптужила за крађе и убиства, па је ухапшен и спакован у затвор. Освета је реализована уз помоћ тужиоца Стефановића.

Иако ни сам није начисто да ли су тужиоци, које намерава да унапреди, лојални њему или куму Петровићу, Вучић мора да ризикује. Смањује се број полицајаца, тужилаца и судија који су спремни да му беспоговорно испуњавају жеље, па мора да се ослони на ове, за које сматра да су довољно компромитовани да га слушају. Уз њихову помоћ, кад сложи све коцкице, моћи ће да покрене „Сабљу 2“, коју најављују и сви режимски медији.

Kад су схватили на шта је све спреман, шокирали су се и Вучићеви најближи сарадници. Kрајем прошле године, кад се Милан Радоичић евакуисао из Kосовске Митровице у Београд, Вучић је направио стратегију за излазну варијанту из случаја убиства Оливера Ивановића. Објављивањем потернице за Радоичићем, косовске власти озваничиле су сумњу да иза атентата стоји власт у Београду. Тако је Радоичић постао неподобни сведок, који траг злочина вуче право према Вучићу.

Од тада, Вучић је јавно, сваком приликом, оправдавао Радоичића, понављајући да не зна ко је убио Ивановића, али зна да то није урадио потпредседник Српске листе. Далеко од телевизијских камера, Вучић је, глумећи забринутост, упозоравао на могућност да Радоичић буде киднапован и на силу транспортован у Приштину. Ако би, под изговором да је пружио оружани отпор, Радоичић био убијен, Вучић би увео ванредно стање. С обзиром на значај целог случаја, на томе му не би замерили ни домаћа јавност, ни страни моћници.

Чим је чуо за то, Радоичић је збрисао кући, у Митровицу. Безбеднији је на дохват Тачијеве руке, него у Вучићевој близини.

Тај случај је све водеће напредњаке подсетио на Вучићеве старе, радикалске теорије о атентату на Зорана Ђинђића. Поред шешељевске приче о томе да је мафија убила свог премијера, Вучић је тврдио да је Ђинђић пао у властиту клопку. Наводно, договорио се с Милорадом Улемеком Легијом да „црвене беретке“ ликвидирају некога из његовог окружења, као што је телохранитељ Милан Веруовић, па да то искористи као повод за ванредно стање и очисти Србију од мафијаша из сурчинског и земунског клана, али и политичких противника. Према тој претпоставци, за план су сазнале стране службе, којима је Ђинђић сметао, па су одлучиле да зграбе прилику и трећим метком реше проблем.

Откад је у режимским медијима почео да се помиње термин „Сабља 2“, сви Вучићеви сарадници осврћу се преко рамена, стрепе и надају се да нису баш они изабрани за улогу жртве. Без икаквих моралних дилема већ седам година игноришу Вучићев терор над свим нормалним грађанима, ни да писну против пљачки, хајки и пребијања опозиционара. Међутим, кад су схватили да диктатор није избирљив, све мете су му легитимне ако има интерес, ухватила их је паника. Свесни опасности, још немају храбрости да му се отворено супротставе, али очигледно се дистанцирају.

Рањени лав је најопаснији, али не треба потцењивати ни магаре у блату. Вучићев пир улази у последњу, нимало безазлену фазу. Он ће одредити цену којом грађани морају да плате слободу. Можда буде потребно оних пет милиона, које сам призива, а можда још понеки Ивановић. У сваком случају, ближи се крај диктатуре. Ако буде мало памети и много среће, све ће се завршити мирно, изборима. Све су мање шансе за такав расплет, али такав је и Вучић. Тоне у властити глиб. Нека га тамо.

Предраг Поповић, Таблоид

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

НЕМАЧКИ МЕДИЈИ: У Србији незапосленост и сиромаштво, плате ниске, пензије још ниже! Вучића не руши неспособна опозиција

4.6 (52) У Србији “ауторитарном систему не жели да се потчини танки слој образованих људи …

Криви Стојко на равној плочи

5 (4) Како у српском народу расте број оних који мисле да је Земља равна …

7 Коментара

  1. ruzan je i gadan da ga pogledati ne mogu. PU

  2. Имамо председника који испуњава све жеље. Једино пензионери остадоше кратких рукава. Али зато баки Нади (107) посетио је и на тенане јој објаснио сва политичка и економска збивања у земљи. Једини проблем што бака Нада слабо чује. На крају, цинично се захвалио пензионерима што су спасили земљу од банкрота, “као гуске Рима”. Народ је рекао: “Чега се паметан стиди, тиме се луд поноси!” “Много паметан човек, али глуп!” и тачка.

  3. Opljačkani penzioner

    Veoma dobro je on usavršio tehniku manipulacije, te su mu „nepismeni penzioneri“ najčešće žrtve. Pred svake izbore poseta jednom od staračkih domova mu je na prvom mestu. Gde je ovu najstariju babu našao to sami Bog zna, kao što samo on i njegovi botovi iz PIO fonda znaju adresu svakog penzionera kojem je poslao zahvalnicu.
    I na moju adresu je poslao zahvalnicu, u zapečaćenoj koverti sa logom Srpske Nazadne Stranke, koju, zbog gađenja, nisam ni otvorio, već sam je odneo u najbliži kontejner, gde joj je i mesto. Iako sam nameravao da mu odgovorim nisam to učinio, plašeći se da ne izađem iz okvira pistojnosti, nazivajući ga onako kao što on ima običaj nazivati one koji mu na bilo kojia način pokušaju staviti do znanja šta misle o njemu i njegovoj politici. Što se bilo kojih izbora tiče nikad ih on nije dobio. Onaj ko nije mogao dobiti izbore za gradonačelnika Beograda nikako nije mogao dobiti ni predsedničke, a još manje parlamentarne, na kojima je učestvovao u koaliciji od desetak stranaka i pokreta. Računica sa poslednjih predsedničkih izbora (iz 2017. godine) je jasna i laiku. Ako je u birački spisak upisano 6.724.949 birača, a na izbore izašlo 3.655.365 birača, a od tog broja se odbije 1.700.000 nepostojećih birača (umrli) ukupno je glasalo 1.893.636 birača. Dakle ne samo da na izbore nije izašlo više od polovine, već nije izašla ni jedna trećina birača upisanih u birački spisak. Aleksandar Vučić je prema nameštenim izborima dobio 55,08% glasova birača, a i osnovac zna da je od stvarnog broja izašlih birača mogao dobiti samo oko 27,5 % glasova birača. Po računici onih koji se bolje razumeju u izborne mahinacije na parlamentarnim izborima on ima podršku svega 12,5% glasova birača. Treba imati na umu da u dijaspori broj Srba iznosi 1.907.032 (prema podacima objavljenim 22.7.2018.). Šta mislite kome bi oni dali glas? Onome zbog čije politike svake godine Srbiju napusti po 60.000 građana, uglavnom najobrazovanijih, dok na radnim mestima koje bi oni zaslužili rade polupismeni, ali najčešće i oni koji se drže na uzici, radeći i po tri godine na određeno vreme, na privremenim ili povremenim poslovima i po ugovoru o delu. Najsiromašniji se kupuju za konzevre paštete sa njegovom slikom, tajkuna Matijevića, kilogram soli i šećera i pakovanje keksa. Poneko dobije i džak krompira i kombi prevoz do biračkog mesta (oni koji na pitanje gde idu odgovaraju: “Na svadbu”). Prethodno im se obezbedi podela besplatnih pljeskavica, na koju čekaju u redovima dugim po nekoliko stotina metara. Eno mu politički dvojac Milo Đukanović, koji je odradio zadati posao, već dobija nalog od mentora da napusti poziciju koju je uzurpirao istim sredstvima kojima se služi i on, pa ne mislim da će i on proći drugačije kad najdalje za mesec-dva potpiše pravno obavezujući sporazum (priznanje nezavisnosti Kosova). Koji će konačni rezultat utakmice u kojoj je on bio neuspešan golman verovatno neće saopštavati dosadašnji spiker Marko Đurić. Možda će to učiniti drugi telal Milovan Drecun, koji šalje jasnu poruku Srbima da je stvaranje Velike Albanije nezaustavljiv proces.

  4. Sve ste rekli u svom komentaru, Opljackani penzioner, nazalost ovo je sumrak Srbije, koji nije nikada do sada u svojoj istoriji dozivela! Raznorazni pljackasi i veleizdajnici, sve moguce vrste devijantnih nakaza i spodoba zasele i one „resavaju“ sudbinu Srbije!?
    A jos gore nakaze postoje, ako je to uopte moguce, kao poslednji pomenuti milovan drecun (ne zasluzuje velika slova) koji je jedna od najgorih, najgorih i najprljavijij pored velikog i umisljenog faraona, jer je gledao kako nam deca ginu po karaulama i ratistima, gledao sta nam rade krvnici uzivo, a zatim je na sve to pljunuo i prodao se za saku dolara!?
    Da li oni misle da mi to ne vidimo, sta li, ili, sto je jos gore, nije ih uopste briga, jer su prodali i stid i sram, i obraz i integritet, i karakter i sve odjednom!
    Sramno doba doslo, sramno, najsramnije do sada!

  5. OVO JE VEOMA ZANIMLJIVO STIVO I OPASNO ZA PISCE DOTAKLI STE OSINJE GNEZDO

  6. KRIMINALNI VUČIĆ

    Odmah na početku moram da naglasim, ovo je vreme kada moramo prave stvari nazvati i pravim imenom. Srbija je danas nebrigom svih a posebno Vučićeve vlasti dovedena u vrlo teško-kolapsno stanje u stanje bankrota i nestanka. I kratak rezime svih proteklih događaja jasno govori samo jedno, da nam je komunizam teško oštetio mozak, i zato se mi Srbi danas teško snalazimo i u vremenu i u prostoru. Problem je što je komunizam u nama uništio sve ono nacionalno, patriotsko i ono što vredi u nama. Potvrda izrečenog je stanje u kojem se mi danas nalazimo. Mi živimo u jednom pravom političkom haosu, gde glavnu reč imaju izdajnici i pljačkaši Srbije. Ovo stanje i ovu najveću srpsku nesreću u svojoj istoriji, predvodio je i stvorio lično Aleksandar Vučić. On je od samog’ dolaska na vlast, počeo da uništava ni manje ni više nego našu istoriju i našu zemlju. U bezzakonskoj Srbiji Vučić to radi i danas, otvoreno i svirepo, jer su sve institucije uništene. Da institucije ne rade, najbolje govori stalno Vučićevo prozivanje nekih lopova po Srbiji, a sud stalno ćuti.
    A evo kakav je Vučić!?

    Vučić je srpski izdajnik koji je prekršio Ustav Republike Srbije i Briselskim sporazumom predao Kosovo Albancima. To je uradio dana: 30. juna 2015 god. u 22 časa i 54 minuta. Njegove su reči upućene onom zgranutom narodu u Kosovskoj Mitrovici: “Mi ćemo priznati Kosovsku Vladu i ako vi ne uđete u nju”. On je prve Srbe postavio u Kosovsku vladu, a u drugom mandatu Srbi su napravili većinsku vladu čak i sa Haradinajem.
    Glavni pomagači su mu bili Marko Đurić (stvorio Jarinje) i Ivica Dačić (obećao Kosovo), a dobro su mu duvali u leđa; Drašković, Čeda i Čanak. Jedini protivnik mu je bio Oliver Ivanović i videli smo kako je on završio. Samo ove činjenice govore ko je izdao Kosovo. Povrh svega toga ja pitam i ovo! A šta danas Vučić pregovara sa šiptarima ako nije u pitanju predaja Kosova? On njegovim “kompromisom” javno predaje već obećano Kosovo Albancima. Ponavljam on potpisao predaju Kosova dana: 30. juna 2015.god. u 22h i 54m. Za taj potpis Vučić mora doživotno da robija. To Vučić krije od naroda! Daj da to sve proverimo! Ali blokada medija…

    Vučić je jedan veliki i pljačkaš koji je organizovao i predvodio jednu od najvećih pljački u srpskoj istoriji. Za vreme njegove vladavine sav narodni-srpski kapital je prešao u ruke stranaca, tako da Srbi nemaju više ništa vredno u svojoj Srbiji. Para nigde nema a Srbija je postala dužna i ružna i jedna obična pustara u kojoj žive opljačkani Srbi sa najnižim standardom u Evropi. Krije se da je pokradeno i 38 tona zlata u Bazelu. Tabakovićka reče: “To mi nije poznato”!? Pitam! Ko zna ako ona nezna? Ponavljam to je istorijska pljačka Srbije koja nije zabeležena u našoj istoriji.

    Vučić je jedan veliki i lažov i obmanjivač, koji celo vreme laže i obmanjuje srpski narod. On sve krije od naroda, i ne dozvoljava ni kritiku ni reviziju tog njegovog nazovimo “rada”. Sve govori da on patološki laže, i da je krajnje vreme da potseti psihijatriju, koja mu lako postaviti dijagnozu i odrediti terapiju. I ukoliko se utvrdi da je on svesno lagao i obmanjivao srpski narod, onda mora završiti na doživotnoj robiju. A ukoliko se utvrdi da je nesvesno lagao, onda se mora uputiti u ludnicu. Drugog nema, taj se problem mora tako rešavati. Po meni on je jedan drzak lazov, koji koristi javno pretnje i silu i klevetu, kako bi sakrio ogromno zlo koje je stvorio. Laže preko TV-a, beži od suočavanja i mrzi crtu. Znači on je jedan namerni, sumanuti, drski lažov i obmanjivač. Vidno je, da sve češće govori i nebuloze, jer se umorio od laganja naroda. Postavljam pitanje narodu! Koje je svoje obećanje ispunio Aleksandar Vučić? Nijednoo…
    Samo lažovi mogu da kažu da Vučić govori istinu. Uskoro će narod sve to shvatiti. Toliko o Vučićevim lažima…

    Što se tiče opozicije, Srbija je nema. Ovi što glume opoziciju skoro svi su već viđeni. Mnogi od njih su nam od ranije poznati po novčanim manifetlucima i uništenju Srbije. I svi oni zajedno više brinu kako da sačuvaju svog deo kolača, nego o problemima građana. Iz tih razloga ona izlazi i na izbore za koje unapred zna da će ih izgubiti. Kao takva ona dobro služi ovoj vlasti da napravi rijaliti u skupštini i da nastavi dalje da keca obaj naroda. Od takve opozicije ne može biti opozicija, za narod je najbolje da je i nema.

    PRAVA OPOZICIJA BI TRAŽILA SAMO JEDNO, OSLOBAĐANJE MEDIJA U SRBIJI, što bi brzo i sigurno dovelo do pada ove kriminalne vlasti. Ali trtomudala to neće. Kolač je kolač…
    Zbog ovakvog statusa opozicije, nama je suđeno da budemo jebani pa nam gaće same spadajuu…
    Ovo vam piše čovek koji nije nikada ni prekšajno ni krivično kažnjen, ali jedini koji hoće da vam ukaže na vaše prave probleme… Hvala…

    P. Sajdžo Bogutovac.

  7. zanimljiv pogled na politicku scenu srbije. kao i sve kod nas “moze da bidne al ne mora da znaci“. kad je miloseviceva vlast bila na vrhuncu a milosevica evropa i usa uvazavali i klanjali se jedni drugima on je bio na nizbrdici. ali mi to nismo znali. tako i sada i merkelka i v.v.putin i kurc i ini politari i svi imaju lepe reci i za srbiju i za predsednika i za vladu. a posto politicari ne spadju u grupaciju ljudi koji kako misle tako i govore onda… videcemo. bili zivi pa videli. ali ko nas docekuje posle vuciceve ere? opozicije koje nema? ili nezadovoljan narod da se docepa vlasti?ili canak, ceda, vuk?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *