Време испирања мозгова

5
(1)

Губљењем Косова као колевке српске државности и духовности, Срби заправо губе себе, каже за „Новости“ др Гордана Живковић, виши научни сарадник у Институту за европске студије и председник Центра за хришћанске студије у Београду.

– Не може се порећи да видовданска порука и косовски завет имају парадигматичан значај за српску историју. На Косову се читав један народ мистично принео на жртву; на њему су се сусрели и спојили пораз и васкрсење, смрт и вечни живот. То подразумева залагање за праведну и морално „чисту“ друштвену заједницу унутар које се једино могу осигурати услови за стицање „добре“ личне и колективне судбине. Тако и стављање у преамбулу Устава Србије да је Косово било, јесте и биће саставни и недељиви део српске државне и духовне целине, задобија сасвим логично и оправдано место!

* Губе ли Срби уласком у ЕУ идентитет, како то неки противници евроинтеграција тврде?

– Европа је изразито плурализован политички, културни и привредни простор. И њена „формула“ интеграције мора бити сложена и противречна. Супротно плуралности, њен „императив“ садржан је управо у очувању идентитета. И од тога на неки начи зависи судбина демократије у Европи! То значи да процес нашег интегрисања у уједињену Европу не подразумева пуку рецепцију прописаних образаца, те усвајање таксативно наведених правила, већ сасвим обрнуто, оставља „отворен простор“ за проналажење праве мере и складног односа. Док интеграција оличена у Унији умногоме подсећа на знане комунистичке идеолошке захвате на овим просторима.

* Да ли су Срби успели духовно да се обнове након комунистичког периода?

– Огромна ослобођена друштвена енергија на почетку деведесетих прошлог века „спремних да се оправославе“ у великој мери остала је неоплођена. Православље у српском народу није васпоставило дубље корене, а још мање изнедрило своје младе изданке, подсећајући умногоме на „плитко засађену биљку“. Највећа снага православља данас лежи у оживљавању и покретању његових столетних залиха значења и вредности, како би се пронашли ваљани одговори на основна питања духовне ситуације нашег времена – а то су питања о смислу нашег живота и постојања. Овде и сада! Да ли је реч о великом повратку православља у наше животе, или тек отпочиње аутентична православна друштвена обнова? Једно је сигурно: без дубоког унутрашњег преображаја нашег моралног и духовног просветљења, нема „озбиљне приче“ о „одуховљењу“ Срба.

НАРОД И ЦРКВА СВЕ више људи одгајаних у атеистичком духу окреће се ка цркви. Шта то заправо значи бити део цркве? Одлазити повремено у храм, палити свеће, молити се, исповедати, причешћивати? Реч је, заправо, о покајању као стварном егзистенцијалном почетку благодатног препорађања читаве човекове личности, без кога нема плодова православног црквеног живота. Дакле, реч је о индивидуалној катарзи!

* Какав је данас јавни морал код Срба?

– Ми живимо у условима потпуне доминације политике и прагматизма и подаништва, суноврата друштвених и моралних вредности, везивања за групе у чијим рукама је новац. Сведоци смо страхотног притиска тоталитарних идеолошких и политичких „захвата“ на нашу друштвену и личну свест. Медији су преплављени увезеним стереотипима и у функцији су својеврсног испирања мозгова уношењем убитачног „вируса“ медиокритетства и разарања личности и креативности, достојанства и слободе. Данас сви троше и последње резерве позитивне енергије заједништва, солидарности. Сва питања се сажимају заправо у једно: питање о моралности!

* Шта значи то што НВО острашћено нападају СПЦ?

– У свету „хелсиншке Европе“ човеку се заправо нуди сасвим извесна перспектива: денацификација, губљења личног и колективног идентитета, слепе послушности ауторитетима, утапања свега личног у сивило отуђеног и надређеног колективитета… Против оваквог својеврсног глобалног рата за душе људи и разарање бића старих европских народа (и српског) можемо се борити једино историјским памћењем, неговањем своје традиције и њеним осавремењавањем. Ето, зато је управо Српска црква главна мета напада ових тзв. алтернативних невладиних организација, које знатно утичу на политички живот у Србији. Оне имају чак доминантну моћ у формирању јавног мњења, осигурано им је стално присуство у медијима. А они православље проглашавају заосталим, примитивним, анахроним, провинцијалним, антимодерним, недемократским, ауторитарним, фундаменталистичким, шовинистичким, клерофашистичким…

* А каква је улога СПЦ у друштву?

– У кризи СПЦ се наглашено окреће активном осмишљавању стања без смисла и вредности. Она се „отвара“ и нуди одговоре у текућем дијалогу о питањима друштвене заједнице. Црква постепено напушта устаљени и „затворени“ круг у коме је „сервис“ за задовољавање искључиво верских потреба и непосредније се укључује у јавни живот. Црква мора ући у дијалог о актуелним и „горућим“ националним и друштвеним питањима. То је, мислим, једини пут.

 

Новости

 

 

 

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *