Србија

Време је за српску антиелиту

  • С елитом и интелигенцијом израслом из атеизма и заблуда ХIХ и ХХ столећа изгубићемо ХХI. Или ћемо породити антиелиту или ћемо се повући са сцене

Време је за српску антиелиту

ПИШЕ: Славољуб Лекић

У доба историјских прекретница изванредне задатке на себе преузимају елите. У великим државама оне су стабилније и дуготрајније од српске, вазда непостојане и порозне. Отуда је домаћа интелигенција на себе преузела део послова елите, мада се за њих није спремала. Интелектуалце срећемо у скоро сваком друштву – у заједницама усмене традиције као врачеве и свештенике, поете и гусларе или као родословце, а у заједницама које користе писмо као философе, адвокате, теоретичаре, друштвене и политичке коментаторе.[1] Интелектуалци су у Француској били главни критичари цркве и старог режима.[2] Насупрот, у Британији нису имали значајан утицај нити у парламенту нити у области друштвене мисли и критике.[3]

Данас се у Србији, као и у евроатлантском свету, сударају либерали интернационалисти (елита) с једне стране и националисти (контраелита) с друге стране. Мушичав сукоб председника САНУ Владимира Костића и чланова председништва САНУ с двојицом академика Чаславом Оцићем и Данилом Бастом сведочи о непомирљивости елите и контраелите. Али овај сукоб није важан због садржаја већ контекста. Отвара велико питање: зашто после два столећа европеизације Србија није достигла материјално благостање, привредни развој и организацију метропола у којима су њена елита и интелигенција стекле светоназор?

Антиматерија 

Већ у другој половини XIX столећа у Русији на историјску сцену ступа интелигенција. Обухвата слој људи с универзитетским образовањем квалификованих за професионална занимања.[4] Француз Жилијен Бенда помало разочарано писао је о национализму клера и интелектуалаца, често истичући немачки. Сматрао је да је националистички интелектуалац у ствари немачки изум те је у области духа немачка победа.[5] Фихте и Хегел, учинили су тријумф Немачке врховним и нужним циљем развоја Бића, што је имало утицај на срце немачког народа.[6] Осим просветитељства, интелигенција је сасвим нехотично и узгредно у доба националног буђења развила далекосежну делатност – организацију политичке мржње.[7] Упрегла је сву знану јој науку да мржњи да прецизност и јачину.[8] Док је национално осећање било ограничено на краљеве или на министре оно се сводило на оданост неком интересу (ширење територија, погодности у трговини и сл.) а онда је постало питање поноса.[9] Некада су ратови трајали годинама али не и мржња; данас она не престаје ни часа те „национално уједињење“ води у општу мржњу.[10] На крају видимо да су шовинизам, облик патриотизма изумеле демократије.[11]

Српска интелигенција није се много разликовати од европске и руске. Прошла је три развојна стадијума. С почетка, до 1918 (кнежевина, краљевина Србија), владала је великим талентима али и снажним осећањима, вером, традицијом и пасионираношћу. Већ после ослобођења од отоманског окупатора српска интелигенција почиње да опањкава свој народ, да се диви култури европских колонијалиста и да распаљује самопрезир. Српска браћа из Аустрије отворила су све капије према Западу.[12] Владика Николај вели да су Кнез Милош, кнегиња Љубица и Вучић увиђали опасност од немачкара (Срби из Аустрије) али им нису могли одолети; кнез Александар подлегао је западу безвољно и малодушно, кнез Михаило драговољно а краљ Милан свим срцем и душом.[13] Ипак, од немачкара гори беху школовани шумадијски синови који су све што је српско одбацивали као турско а ово презирали као азијатско мада у суштини нису познавали ни турско ни азијско.[14] Између два светска рата (Краљевина Југославија) интелигенција је још увек талентована али утопљена у безлично свечарство и све даља од Србије. После 1944. (СФРЈ) остала је без вере и без талента а започела је и надметање с Европом у самољубљу. Европски атеизам и паганизам помогли су јој да се ослободи сувишног и недостојног наслеђа које су упртили и носили столећима СПЦ и геџа. Мали туђи народ (Достојевски) запловио је према Европи али још увек није у сигурној луци; затекао се на пучини док бура руши пристаништа.

Да се туђи народић мање китио европским перјем запитао би се зашто философије настају на западу а религије на истоку и зашто на истоку философе сматрају свецима док су они западни професори?[15] Или зашто је раздаљина између светаца и професора већа него од Истока до Запада.[16] И не би се ни постављало питање: зашто је међу децом непопуларан књижевни језик, ћирилица а популарна неписменост и језик ријалитија?[17] Тешко је одговорити али ако се удубимо сетићемо се да су бејби бумери (р. 1946-1964) и Х генерација (р. 1965-1980) углавном преспавали рат за српски језик. Z генерација (р. после 1990), наследила је њихов пораз – дијалект створен у раздобљу учвршћивања демократије и либералног капитализма (1990-2000). А дијалект је језик који је изгубио битку док дијалект постаје језик тек пошто политички успе.[18] Језик „ријалитија и криминала“ победио је уз помоћ демократије и тржишта. Од Француске револуције демократија је ковала свој језик мешајући дијалекте међу којим је најцењенији био дијалект потрошачког друштва. Правопис за њега је испевало тржиште а бележењем од заборава отела буржоазија. Из евроатлантског света демократски језик увезла је српска/југословенска елита. Пером уместо мачем ширила га је и одомаћила интелигенција – духовна војска материјалног уверена да су праведно и лепо одређени корисним.[19] Тог правописа држе се организатори свих ријалитија на кугли земаљској.

Но, осим избора језика (дијалекта) важно је и његово крштење. Прва омеђена територија сваког народа је матерњи језик те је право на именовање у пракси језичка страна права на присвајање.[20] И то добро знају кумови бројних језика насталих преименовањем српског. Ако САНУ и универзитет негују шверцовани српски језик различитих назива у каталогу Народне библиотеке Србије шта је остало омладини? После препуштања српског језика намерницима, цензор европског светоназора у нас – САНУ, први пут од када постоји, почетком овог столећа, јавно је оспорио наше небо – Косово. Челништва универзитета и САНУ излазе из историје како су и живела – без елемената достојанства, мимо Заједнице и косовског завета.  Дакле, да ли је корисник транзиционог новоговора кривац, жртва или купац?

Елита и контраелита 

Окренимо се господару интелигенције коме она служи – елити Југословенске револуције. Где је она данас у пирамиди моћи и угледа и какве су њене могућности? Подсетимо се да је у другој половини ХХ столећа ова елита била важан учесник антисовјетске игре и неколико деценија је пландовала на таласима геополитичког паразитизма. Сукоби у комунистичкој елити СФРЈ довели су до издвајања контраелита, првенствено националистичких. Управљање Србијом после 1990. одвијало се преко парламента и партијских пројеката као што су: ЈУЛ, СПО, ДС, ДСС, СРС. Први је обезбеђивао трансформацију друштвене својине у приватну и контролу владе и парламента у последњој деценији ХХ столећа. СПС јој је терцирао. ДС и ДСС су осигуравале привид вишегласја а за узврат су ухлебиле део интелигенције и дисидената и трајно учврстиле везе с атлантистима. Солирао им је Гестапо Револуције – ГСС. Напокон, СРС је настала делањем активиста задужених за губитнике транзиције (радништво, сељаштво) да би сировим национализмом одржавала симулакрум политичке разноврсности. После обављеног задатка 2000. ЈУЛ је расклопљен а делови су уграђени у данашње политичке структуре. Читав политички живот измештен је из парламента у невладин сектор. Коначно, последњих година са политичке и животне сцене једна по једна одлазе ДС, СРС и ДСС… Без читуља, помена и комеморативних скупова. Њихов формални наследник СНС, ни са ким у роду, бескрвно се бори за имовину оставиоца. Чини се да је дошло време да се након продаје суверенитета Србије, земље старије од Ротшилда, Рокфелера, Виндзора и барона Југословенске револуције, промени и природа њеног народа. Промену ваља да учини елита Југословенске револуције. Али авај, неспособна је да обавља како геополитичке задатке (несврставање, антируска пропаганда, симулација неутрализма…) тако и локалне комуналне послове. Али и за то се назире решење. Уз музику на тему „иностране инвестиције“ тихо затварати део по део школског, социјалног и здравственог система и остати сам једини господар спржене земље. Као источноевропске клике.

Легион

Прошлост нас учи да земље напредују ако их предводе мудри и смиони људи способни да чувају и бране тековине и слободу. Чак и највеће државе су у опасности ако елите прожима геополитички идиотизам а лакомислени представници интелигенције, кратковиди транзициони барони не презају да начине штету без посебне користи. Збивања у САД, Француској, Скандинавији, Немачкој наговештају продубљивање кризе капитализма и настанак нове Европе.

Велики неред начињен у ХХ столећу неко мора да поспреми. Изгледа да је судбина тај задатак поверила Z генерацији. Поколења ђака која су уместо часова српског и математике у школи, похађала демократију на улици, преживела реформу основног и средњег школства и болоњску реформу универзитета спремна су за велики посао одлучне разградње старог поретка. Све је ту: нестанак појмовног мишљења, ишчезавање етике и дугорочног планирања, искорењивање блискости и заједништва. До 2025. стручњаци рођени пре 1960. отићи ће у пензију а техничка елита рођена до 1975. биће времешна мањина самлевена пандемијским карантином и долазећом геополитичком олујом. Завиримо ли у интернет схватићемо да су технотронички кубикаши оставили језик коректности и приграбили „језик ријалитија и криминала“ да би се избавили из света у коме за њих нема места. Чујете ли пркосну песму Легиона: „Нећу Владу, хоћу младу председницу САНУ“?

Време је за српску антиелиту

Антиелита

Пре сто година Кашанин пише да смо у Први светски рат ушли да спасемо голу душу и егзистенцију а да се религиозни и морални проблеми којима се бави свет код нас мало постављају. Ни трага разматрањима бесмртности душе, контемплације, хришћанства, будизма, материјализма, агностицизма.[21] Данас је тишина још гласнија. Цео социјални и политички пејзаж обележава одвојеност СПЦ од секуларне државе у којој су случајни људи на местима елите остали ускраћени за духовну вертикалу. Заређени атеизмом нису могли да приме и усвоје предање од кога се црква никада није одвајала. Ако је Револуција укинула монархију, одвојила Заједницу од Цркве како је српска елита могла да досегне до просвештеничког поимања света и човека?

Елита и контраелита у Србији осуђене су на сигурну пропаст пошто нису завршиле грађански и верски рат чиме су изгубиле поверење Заједнице (темељ сваке власти). Нерешени сукоб убрзаће настанак антиелите, сасвим нове појаве усредсређене на усклађивања духа и економије. Антиелиту ће ваздићи стихија и просвештеници новог поретка.  Уочи надолазеће пандемије безумља, антиелита ће служећи се мудрошћу, снагом и искуством, прибрано расклопити паклену машину грађанског рата. А онда ће потрошачко друштво (тржиште) засновано на потребама заменити новом социјалном и духовном структуром оживљеном православљем. У срећном сплету околности српска антиелита уместо да постане елита (изабраник на месту које никад није пусто) прерашће у мањину пробрану животом – племство.

Заједница мислећих

Велики српски план подстаћи ће настанак нових организационих облика попут мреже основних и средњих школа за талентоване ослоњене на СПЦ. Оне би биле основа универзитетског образовања у два смера: духовничког и војничког. Можда је право време да Православни богословски факултет иступи с Београдског универзитета (БУ) ради оснивања православног универзитета. На њему би млади људи упознавали духовну и материјалну страну човековог живота проучавањем не само богословља, већ и црквеног градитељства, рестаурације, антропологије, етнологије, лингвистике, те биологије, медицине, агрономије и др. У универзитетском животу учествовали би одабрани манастири са посебне мапе сакралних тачака (Тиватска превлака, манастир Хилaндар и др.). Институт у Винчи може да послужи као посебан узор обуке секуларног правца. Оснивањем православног универзитета превазишле би се расправе о статусу богословских студија на БУ исказане почетком ХХI столећа и између два светска рата. Уједно, СПЦ би се ослободила настојања демократске елите да богословима наметне учења попут дарвинизма и малтузијанизма.

Окно могућности

Велики пир евроатлантског света приводи се крају највећом трансформацијом после Француске револуције. На духовну кризу успешно ће одговорити малобројни народи и њихове даровите вође. У наредним годинама на видело ће изаћи избори и одлуке начињени у претходне три деценије у Вашингтону, Кремљу, Лондону, Риму, Јерусалиму и Пекингу. Неповољни трендови: опадање старих индустрија и брзо увођење нових информационих технологија, повећање слободног времена људи (беспосленост), нестанак средње класе и хришћанства у Европи, те промена њене етнографске слике јесу велики изазов али и прилика српској антиелити и СПЦ. Можда већа него што слутимо. Ако савремену елиту и контраелиту не замени антиелита милиони људи ће постати непотребна биомаса, бескорисна чак и за најразноврсније опите (социјалне, економске или медицинске). Сви у којима је живо и чило осећање чојства, части и стида показаће да ли су спремни за обнову: вером а не науком, срцем а не умом. Да ли ће се снаћи две црне овце Академије – Часлав Оцић и Данило Баста видеће се. Можда ипак напусте табор контраелите и придруже се антиелити пред којом стоји тежак задатак да изнесе велики план заснован на духовности, слободарству и новој дигиталној економији. Наше је да носимо Истину јер народ предања нема право на грешку. С елитом и интелигенцијом израслом из атеизма и заблуда ХIХ и ХХ столећа изгубићемо ХХI. Или ћемо породити антиелиту или ћемо се повући са сцене. Знамења промена севају као Илијине муње на небу. Прво, „Косово је Србија“ – истиче државни разлог, друго „Косово је срце Србије“ бисер је нашег етоса, а треће „Не дамо светиње“ наговештава поновно тумачење света иза физике. Окно могућности за надарене и смеле биће отворено кратко време. Свако ће моћи да се бори или да побегне. Пандемијски карантин показао нам је и ко ће бити победник. Који победи страх и зајаше највеће зло данашњице – безумље, узеће све. Заслужено. Читајте водич за антиелиту. Најбоље је пред нама!

Аутор је професор универзитета, уредник Форума Пољопривредног факултета Универзитета у Београду и хобиста


[1] Botomor, T. 2008. Elite i društvo. Mediteran publishing, Novi Sad, prevod O. Stefanović,  str. 74.

[2] Botomor, T. 2008. Elite i društvo. Mediteran publishing, Novi Sad, prevod O. Stefanović,  str. 75.

[3] Botomor, T. 2008. Elite i društvo. Mediteran publishing, Novi Sad, prevod O. Stefanović,  str. 78.

[4] Botomor, T. 2008. Elite i društvo. Mediteran publishing, Novi Sad, prevod O. Stefanović,  str. 73/74.

[5] Benda, Ž. 1996. Izdaja intelektualaca, Socijalna misao, Beograd, str. 43

[6] Benda, Ž. 1996. Izdaja intelektualaca, Socijalna misao, Beograd, str. 55

[7] Benda, Ž. 1996. Izdaja intelektualaca, Socijalna misao, Beograd, str. 25

[8] Benda, Ž. 1996. Izdaja intelektualaca, Socijalna misao, Beograd, str. 13.

[9] Benda, Ž. 1996. Izdaja intelektualaca, Socijalna misao, Beograd, str. 17.

[10] Benda, Ž. 1996. Izdaja intelektualaca, Socijalna misao, Beograd, str. 13.

[11] Benda, Ž. 1996. Izdaja intelektualaca, Socijalna misao, Beograd, str. 18.

[12] Велимировић, Н. (владика). 1996. Изнад Истока и Запада. О лакомим и превареним. Београд, Глас Цркве, Изабрана дела, књига II, приредили Љ. Ранковић и Р. Биговић, стр. 294.

[13] Велимировић, Н. (владика). 1996. Изнад Истока и Запада. О лакомим и превареним. Београд, Глас Цркве, Изабрана дела, књига II, приредили Љ. Ранковић и Р. Биговић, стр. 295.

[14] Велимировић, Н. (владика). 1996. Изнад Истока и Запада. О лакомим и превареним. Београд, Глас Цркве, Изабрана дела, књига II, приредили Љ. Ранковић и Р. Биговић, стр. 295.

[15] Велимировић, Н. (владика). 1996. Изнад Истока и Запада. О лакомим и превареним. Београд, Глас Цркве, Изабрана дела, књига II, приредили Љ. Ранковић и Р. Биговић, стр. 299.

[16] Велимировић, Н. (владика). 1996. Изнад Истока и Запада. О лакомим и превареним. Београд, Глас Цркве, Изабрана дела, књига II, приредили Љ. Ранковић и Р. Биговић, стр. 299.

[17] Видети један осврт на новоговор у чланку: Рајна Драгићевић: Деца говоре језиком ријалитија и криминалаСтање ствари, 19.10.2020.

[18] Kalve, L. Ž. 1981. Lingvistika i kolonijalizam. Mala rasprava o glotofagiji. Beograd, BIGZ, str. 67.

[19] Benda, Ž. 1996. Izdaja intelektualaca, Socijalna misao, Beograd, str. 53.

[20] Kalve, L. Ž. 1981. Lingvistika i kolonijalizam. Mala rasprava o glotofagiji. Beograd, BIGZ, str. 72.

[21] Кашанин, М. 1928. Напомена о проблему Запада и Истока. Летопис Матице Српске, год. СII, књ. 313, св.3.

ИЗВОР: Стање ствари

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!