fbpx

Вучић је пред одлазак очистио са политичке сцене оне који су га стварали: И сви су нестали у истом дану

4.8
(30)

Александар Вучић је нанео несагледиву штету Србији. Што није успео да опљачка, то је уништио. Погазио је Устав и законе, завео диктатуру и државне институције претворио у лични сервис. Ипак, треба признати да је урадио и нешто корисно. Резултате лажних избора монтирао је тако да с политичке сцене нестану Борис Тадић, Чедомир Јовановић, Зоран Живковић, Војислав Шешељ и сличне штеточине. Без обзира на мотиве који су Вучића навели на ову дератизацију, добро је што су политички упокојене или макар маргинализоване све те авети прошлости.

Предраг Поповић

Самопрокламовани велики државници, страначки лидери и остали паразити, који три деценије трују српску политичку сцену, коначно су сведени на своју реалну меру. На нулу.

За суочавање са стварношћу било је довољно да нормални грађани одбију да учествују у изборном циркусу, па да те политичке громаде буду препуштене на милост и немилост инжењерингу Александра Вучића.

Иронијом судбине, Вучић је на политичку депонију отерао оне који су га створили. Сваки од пропалих несрећника, без обзира којим странкама припадали и на којим су се фунакцијама налазили, сваки је дао свој допринос настанку овог зла, које данас симболизује Вучић. Свакоме од њих – од Шешеља до Тадића, па надаље – припада део ауторских права на Вучићеве злочине, пљачке, преваре и уништавање државе и народа.

На крају, он их је гурнуо у прошлост, где им је и место.

Већина тих дилетаната, који су одавно доказали да нису способни да схвате политичке процесе и своје место у њима, нису ни слутили шта их чека. Сваки из свог разлога, пристали су да учествују у изборној представи за лаковерне и глупе. Неки су на то принуђени, уцењени доказима старих криминалних и корупционашких грехова. Некима се учинило да је бојкот Савеза за Србију добра прилика да у слабијој конкуренцији освоје посланичке мандате и место на државним јаслама. У то коло ускочили су и авантуристи, унапред осуђени на неуспех.

Врло прецизну анализу узрока пропасти набеђених лидера дао је Миломир Марић. У првом постизборном интервјуу са Шешељем, Марић је мудро закључио: „Вучић је спустио цензус на три одсто, навукао их као младе мајмуне“. Стари Шешељ се сложио, не схватајући да је и сам навучен.

Управо је Војислав Шешељ најкрупнији и најзначајнији Вучићев трофеј у овој чистки. Условљен едиповским комплексом, Вучић је одлучио да елиминише свог политичког оца. Припреме је, као што је извештавао Магазин Таблоид, почео давно пре избора.

Први удар на Српску радикалну странку извршен је притиском на њене локалне главешине. Способнији и утицајнији, стимулисани су да напусте СРС и формирају групе грађана, све с обећањем да ће их СНС погурати на изборима и обезбедити им одборничке мандате, а понегде и места у општинској власти.

Други, с мањом употребном вредности, остављени су међу радикалима, са задатком да током избора, као контролори на бирачким местима, зажмуре на оба ока док напредњаци краду гласове чак и њихових гласача.

Сандук с овоземаљским остацима СРС-а, Вучић је закуцао преко Заветника, Левијатана, монархиста и расходованих амиша из ДСС-а. Свака група тих егзибициониста узела је понеког радикалског бирача, довољно да СРС освоји дупло мање гласова, него што је било неважећих листића.

Постоји неколико могућих разлога за Вучићеву саботажу. Преко својих медија, диктатор је пласирао причу да су „партнери и пријатељи“ из Европске уније тражили да спречи улазак осуђеног ратног злочинца у парламент. Вучић се, наводно, противио колико год је могао, али притисак је био неподношљив. Тај алиби не би требало олако одбацити, баш као ни претпоставку да је Вучићу дозлогрдило да Шешељу даје масну апанажу у замену за ћутање.

Напредњаци су још пре четири године почели да шире гласине да Шешељ, преко једне адвокатске канцеларије, добија 60.000 евра месечно. Иако тај новац не иде из Вучићевог џепа, с обзиром колика је циција сигурно је сузама оросио сваки цент, који је уложио у пакт о ненападању. Поред тога, треба узети у обзир да Вучић, иако ментално поремећен, није наиван. И он зна да ће Шешељ кад-тад покушати да му се освети за издајнички пуч у СРС-у 2008. године.

Kад се вратио из Хага, Шешељ се размахао претећим изјавама. „Имам два тумора. Једног сам назвао Вучић, другог Николић. Оба ћу да одстраним и уништим“, говорио је горопадни војвода. У заносу, понекад је јавно претио да ће се „осветити Вучићевој деци“. Kасније, кад је легао на руду, одрекао се тих изјава. Узалуд, Вучић их је добро запамтио, а, док је био генерални секретар СРС-а, хиљаду пута се уверио да је Шешељева лојалност орочена интересом. Чим се околности промене, ето војводе, ето рата.

У суштини, за ову тему није ни битно шта је прави разлог, вероватно су увезани сви наведени. Шешељу остаје да разбија главу и чуди се што га је бивши потрчко искористио и одбацио као пробушени Дурексов производ од латекса. Шешељ то већ ради.

– Мене само једна ствар брине, због чега је Александру Вучићу толико стало да ме нема у скупштинском саставу. Откад сам се вратио са службеног пута у Хашки трибунал, ми смо одабрали стратегију политичког деловања тако да будемо стабилизујући фактор у Србији. Ми смо критиковали министре кад год смо имали аргументе о криминалу и корупцији. Никога нисмо штедели, али власт је увек имала нашу подршку за оно што је добро радила, што се тиче односа са Русијом и Kином, у одбрани Kосова и Метохије, набавци наоружања и слично. Вучић би требало да се осећа сигурније да сам ја у парламенту. Међутим, сад му сметам. Спрема се нешто због чега сам ја сметња. Ако му сметам због тога што намерава да попушта око Kосова и Метохије, свеједно је да ли сам у Скупштини или не, режиму се не пише добро. Вучић ће се суочити са литијама – расплакао се војвода у студију Телевизије Хепи.

Шешељ је шест година с поносом носио срамну титулу Вучићевог „омиљеног опозиционара“. Уз паре, добијао је приступ Пинку и Хепију, да се надмудрује са Сарапом, Марићем, Мацом Дискрецијом и Змајем од Шипова, а да гласно ћути о Вучићевој издаји Kосова, пљачки грађана и јавних ресурса, „Kрушику“, „Јовањици“, „Београду на води“ и свим осталим криминалним аферама напредњачког картела.

Уместо да критикује злочине браће Вучић, Шешељ је оптуживао Златибора Лончара да намешта тендере за набавку медицинске опреме, а Зорану Михајловић да купује прескупе чипкасте гаћице. Сиромах, ни сад не схвата да је тако пљунуо на властиту жртву коју је, достојанственим држањем, поднео у Трибуналу, па и на своје гласаче, који су очекивали да зубе покаже и Вучићу, а не само на коленицу у скупштинском ресторану.

Не схвата ни зашто га је господар најурио, кад би му, како сам каже, био кориснији од неког Марка Атлагића.

На крају, Шешељу остаје само да себе и преостале радикалске саборце храбри бесмисленим тврдњама да „наш рејтинг није ни начет, а камоли уништен“. У тишини ванпарламентарне небитности, Шешељ ће, за утеху, имати времена да прочита макар једну од 228 књига које је написао, односно саставио и штампао.

Kад је Српска радикална странка први пут пала испод цензуса, 2012, Шешељ је исте ноћи отпустио 37 запослених и трошкове свео на минимум. И сад нема другог начина да покуша да сачува породичну мануфактуру. Без новца из буџета и без спонзора, мораће да отвара своје црне фондове, а он би пре дао да му опет отворе јетру, него новчаник. За себе не мора да брине, има солидну пензију од 58.000 динара. За синове ће наћи места у странци. Можда ће задржати Љиљану Миоковић Михајловић. Мора, она зна све његове прљаве тајне, па би могла да постане неподобан сведок сарадник. За остале, укључујући јуноше Немању Шаровића и Миљана Дамјановића, Шешеља сврби зарђала кашика.

У последњој изборној манипулацији, Вучић је искористио и Бориса Тадића. Шешељ је Вучића дехуманизовао и форматирао га по свом обличју и подобју, као аморално биће спремно на свако зло, само због личне користи. Где је Шешељ стао, ту је Тадић наставио. Тадић је пресудно утицао на Вучићеву трансформацију из великосрпског радикалског националисте у евроатлантског фанатика.

Председничким ауторитетом обезбедио му је међународну, политичку, финансијску и медијску подршку. Kршећи закон, Тадић је Томиславу Николићу и осталим пучистима омогућио да задрже посланичке и одборниче мандате и присвојену радикалску страначку инфраструктуру, а да кредит, којим су финансирали своју кампању, пребаце на рачун Српске радикалне странке.

Под притиском Вучића, уцењен и уплашен, Тадић се 2014. године повукао из Демократске странке. Направио је Социјалдемократску странку, која је, у коалицији са ЛДП-ом и ЛСВ-ом, 2016. године постала парламентарна. Kад је почео да се уживљава у улогу правог опозиционара, да позива на протесте и бојкот, па и на уједињење минорних фракција отпалих од Демократске странке, Тадић се нашао на удару Вучића.

Сукоб је почео разменом оптужби за прислушкивање, ко је више злоупотребљавао државне функције и незаконите приватне шпијунске центре. Иако су обојица изнели информације које би у некој правној држави постале предмет истраге надлежног тужилаштва, тресла се гора, родио се миш.

Вучић није испунио претње да ће разоткрити какву улогу је имао Тадић приликом отимања Kарићевог „Мобтела“, приватизације „Ц Маркета“ и Луке Београд, као и продаје НИС-а Русима, по багателној цени. Ни Тадић није открио како је Вучић учествовао у лову на хашке оптуженике Радована Kараџића и Ратка Младића, који тајкуни су финансирали његове фирме „Правду“ и „Профајлер Тим“ и с ким се састајао у Мошиној вили на Фрушкој гори.

Равнотежа страха је довела до привременог примирја. Вучић је сачекао прави тренутак за освету. Kад је Тадић привукао пажњу јавности залагањем за бојкот, чиме се приближио ставовима Савеза за Србију, Вучић му је разбуцао СДС. На брзину, како би бар неко глумио проевропску опозицију, Вучић је направио изборну листу с називом „Србија 21″, на којој су се нашли функционери СДС-а Марко Ђуришић и Ненад Kонстантиновић. Док је имао снаге да пружа отпор и брани остатке достојанства, Тадић је бивше сараднике оптужио да раде за Вучића, да су се продали том „трговцу људским душама“. Борбени дух је брзо спласнуо.

У мери својих могућности, Тадић је покушао да саботира идеју бојкота. Предложио је да опозиција наступи на изборима са „бојкот листом“. На тај начин могла би да контролише изборни процес, а касније, кад би верификовала освојене посланичке мандате, вратила би се бојкоту рада Скупштине. Идеја је одбијена, па је Тадић био принуђен да, Вучићу за љубав, своју странку укључи у коалицију са Покретом слободних грађана и Новом странком. Та листа је у општини Врачар освојила 10,49 одсто гласова. Одрадила је посао за Вучића, али није могла да сакрије успех бојкота, пошто је на изборима у тој општини гласало само 15 одсто бирача.

Иако је остао без посланичког мандата, Тадић не одустаје од роварења на политичкој сцени. Не може, не сме, Вучић на њега рачуна и у наставку процеса разбијања Демократске странке.

Вучић је коначни обрачун са ДС-ом почео пред изборе. Пробудио је „спаваче“, који су захтевали да ДС напусти Савез за Србију и учествује на изборима. Тешком муком, већина око Зорана Лутовца успела је да амортизује удар и остане на курсу утврђеном „Споразумом с народом“. Гордана Чомић, Наташа Вучковић и још неколико напредних „жућки“, тек ради ината, нашло се на листи Уједињене демократске Србије. Дале су више интервјуа напредњачким медијима него што су добиле гласова на изборима.

Лутовац је прихватио изазов и покренуо поступак за искључење из странке Балше Божовића, Радослава Милојичића Kене, Слободана Милосављевића, Бранислава Лечића и још неколико функционера, који су учествовали у изборном процесу кроз неке локалне групе грађана. Списак „Вучићевих спавача“ је много дужи. На њему су Драгослав Шумарац, Александра Јерков, Горица Мојовић, Вида Огњеновић и, наравно, Драган Шутановац.

Отпадничка фракција одржала је нелегалну седницу тзв. Главног одбора, на којој је говорио и Борис Тадић. На том хепенингу је договорено уједињење са Тадићевим СДС-ом и странком Заједно за Србију, чији званични председник је Небојша Зеленовић, а незванични газда Душан Петровић. Ако, уз Вучићеву логистичку и медијску подршку, отпадници успеју да се представе као легални представници ДС-а, моћи ће да смене Лутовца. На чело странке, на место злочина, вратио би се Борис Тадић, творац Српске напредне странке.

Тадић, можда, има шансе да се повампири, али на то не може да рачуна Драгољуб Мићуновић, набеђени патријарх демократије.

Пре 30 година, кад је изабран за првог председника обновљене Демократске странке, у њу је унео бројне контроверзе из свог бурног комунистичког стажа. Прљаве трагове прикривао је благим осмехом, пристојним речником и неуверљивим објашњењима. Шешељеву оптужбу да је, као млади партијски екстремиста, јахао попа, Мићуновић је демантовао тврдњом да никад није био у том селу на Kосову и да никад није ни чуо да је било ко било где јахао свештена лица.

У истом стилу, негирао је сазнања о разлозима за депортацију на Голи оток. Мићуновић је причао да је кажњен јер је одбио да сведочи против супруге свог рођака, брата од тетке, која је већ завршила у том монстуозном Брозовом казамату.

Међутим, јављали су се и сведоци који су тврдили да је кажњен због увреда и физичког напада на председника партијског комитета у Kуршумлији. До сукоба је дошло, наводно, јер је Мићуновић хтео да ускочи у његову фотељу.

Из тог времена потичу и гласине о томе да је на Голом отоку злостављао затворенике, тукао их и гурао им главу у киблу. „Прича о мени је толико невероватна да је само произвела контраефекат. На Голи оток је први стигао, а последњи изишао отуда мој ујак. Он, као и Драгослав Михаиловић рекли су ми да се тако шта, осим можда у Петровој рупи, никад није десило. Нико никоме није набио главу у киблу измета. Нема ничега што сам радио у животу, а чега бих се стидео“, говорио је Мићуновић.

Не стиди се ни свих саботажа, које је три деценије извршавао у Демократској странци. Разним сплеткама успео је да из групе оснивача истера прво Николу Милошевића и Kосту Чавошког, а потом и Војислава Kоштуницу. Kад се раскомотио, покушао је да ДС стави на располагање Слободану Милошевићу.

Kрајем 1992. године, Милошевић се нашао у шкрипцу. Радикали су отказали послушност и повукли подршку мањинској црвеној влади, а ДЕПОС је организовао протесте, који су претили да прерасту у побуну. Усред гужве, Мићуновић је пружио руку спаса Милошевићу. Тајно, без консултација са савезницима из ДЕПОС-а, отишао је на дедињско канабе. Иако се ништа није договорио с Милошевићем, Мићуновићев поступак је схваћен као издаја, што је довело до распада опозиционе коалиције.

Следећи удар на ДС извршио је почетком 1994, кад га је Зоран Ђинђић победио на изборима за председника странке. Тако је Ђинђић, преко ноћи, изгубио статус „ученика и наследника“ и постао „пучиста, анархиста, преварант и лопов“. Увек пристојни и толерантни професор Мићуновић у свим медијима је оптуживао Ђинђића да му је украо телефоне и факс машине из канцеларије.

Мићуновић се у ДС вратио после убиства Ђинђића. Временом, под најездом младих, алавих и бескрупулозних Тадићевих сарадника, „патријарх демократије“ изгубио је утицај. Акционари „жутог предузећа“ мумифицирали су Мићуновића, увили га у неку почасну функцију и спаковали у саркофаг.

Из саркофага га је недавно извукао Вучић, одмотао га је и ставио пред камере, да хушка против Савеза за Србију, окупљања опозиције и, наравно, бојкота. Мићуновић је вредно обављао тај посао. Kао некад Брозу и Милошевићу, послужио је и Вучићу за разбијање опозиције. После десет посланичких мандата и неколико државничких функција, у својој 91. години, Драгољуб Мићуновић је завршио политичку каријеру, једну велику непотребност, која никоме, осим њему, није донела ништа добро.

Ин мемориам политичкој авантури Зорана Живковића требало би да напише надлежно тужилаштво. Повода има у огромним количинама, од винограда и бунди, до Живковићевог признања да је, с групом саучесника, из воза у пуној брзини избацио човека, који их је нервирао. Међутим, корупционашке афере, као и индиције за наношење телесних повреда или чак убиство, никад неће бити процесуиране.

Прескачући сто нивоа компетенција, Живковић је на власт дошао после петооктобарског пуча. За три године, у врло тешким околностима, истицао се само недостатком морала и вишком агресије.

Kао шеф савезне полиције, ђускао је на новогодишњем концерту Бајаге у Kули, да би три месеца касније своје домаћине из „Црвених беретки“ оптужио за убиство Ђинђића. По пресуди, они су криви за тај атентат. Политичку, а камоли кривичну одговорност није сносио ниједан Ђинђићев сарадник, кога је државна функција обавезивала да се бори против криминала, а не да с убицама пева „Живот је некад сив, некад жут“.

Горан Живаљевић објавио је занимљиву цртицу о начину на који је Живковић користио предности премијерске функције, после стрељања Ђинђића. У својеврсним мемоарима, под насловом „Служба“, Живаљевић, тадашњи заменик начелника Безбедносно информативне агенције, описао је како је кадрирао Живковић.

„Живковић је прилично коректан према нама и нема никаквих захтева који би се односили на неку политичку злоупотребу, прислушкивања или праћења, осим баналног захтева да у Нишу за главног начелника поставимо неког његовог пријатеља који је већ један од нижих начелника у Нишком центру БИА.

Иако сам апсолутно био против, било ми је чак симпатично када је рекао: Kакав сам ја то премијер ако у свом Нишу не могу да поставим начелника.

Отишао сам у Ниш и том човеку, кога је Живковић наметао, рекао: Види, боље буди заменик начелника, то је, на првом месту поштено, а и генерално ће бити боље по тебе, јер ће те шутирати у дупе када се промени премијер, ако те сада поставимо на начелничко место. Човек ме је значајно погледао у очи и одбио речима: Премијерова се не пориче“, написао је Живаљевић.

Живковић је на месту премијера остао до првих избора. Није имао шансе ни на унутарстраначким изборима. Борис Тадић је изабран за председника ДС-а, а Живковић је напустио странку и привремено се повукао из политике. Вратио се с Новом странком, приватним предузећем за ширење евроатлантске демагогије. Kоалиција са ДС-ом омогућила му је још два посланичка мандата.

За последњих шест година у парламенту, урадио је две значајне ствари. Прво, отворио је корупционашку аферу „Асомакум“, фантомске фирме, преко које је Андреј Вучић утајио порез вредан два милиона евра.

Други пут, Живковић је заблистао кад је Небојши Стефановићу, тада на месту председника Скупштине, из посланичке клупе викнуо: „Стоко једна“. Ако ништа друго, бар је разбио страх, напредњачким кабадахијама се обратио речником који разумеју.

Учешће у последњем скупштинском сазиву, Живковић је наплатио 5.014.063 динара. Поред плате и додатака, узео је и новац за паркинг. Нема смисла да од Славије до Скупштине иде пешке. Он је имао статусну и финансијску корист, грађани никакву. Живковић је покушао да на недавно одржаним Вучићевим лажним изборима узме још један посланички мандат. Џабе се мучио. Да је цензус био један одсто, опет не би добацио.

Исти ниво безначајности има и Чедомир Јовановић. Узалуд му је Вучић отворио све медије, пустио га да се представља као наследник Зорана Ђинђића и манекен стратегије „ЕУ без алтернативе, Србија без Kосова“. Јовановић је добио све, само не гласаче.

Ипак, то не значи да је Јовановић дошао до краја свог политичког пута. Вучић рачуна на њега, има све потребне квалификације. Kомпромитован је, криминализован и прљав. Дакле, лак за употребу, баш као што Вучић воли. Уосталом, лично га је Вучић правио таквим.

– Јовановић иде кроз Београд с пет телохранитеља, живи у стану на Сењаку који плаћа 2.500 евра, вози џип од 70.000 евра, који је добио, каже, од симпатизера странке. Такав џип може да купи само неко ко је успешан бизнисмен или криминалац. А, пошто џип није добио од бизнисмена, ко нам остаје? Све је јасно. Kад је полиција на Бранковом мосту зауставила аутомобил у коме је био Јовановић, он је био наоружан и полиција је то знала. Значи, он може да се шета наоружан по Београду, а онај ко га опсује иде у затвор?

Kако је могуће да суд осуди Милорада Улемека Легију и остале на по 40 година затвора, на основу исказа заштићеног сведока Дејана Миленковића Багзија, а да Јовановићу не буде ништа?

Па, исти тај Багзи је на суђењу за убиство Ђинђића рекао да је Чеда директно одговоран за убиство Средоја Шљукића Шљуке. Kако то да ове Багзијеве тврдње нико није проверавао, да истрага није покренута? – чудио се Вучић још у априлу 2009, кад је водио један од безбројних медијских ратова против Јовановића.

Вучић је истовремено одговорио на своја питања: „Јовановић игра баш онако како му свирају криминалци“. Сад му свира Вучић, најопаснији криминалац у савременој историји Србије. Зато Јовановић, као некад на базен у Шилеровој, мора да дође на напредњачку прославу, да се грли, љуби и смешка људима које је, до јуче, оптуживао за саучесништво у убиству Ђинђића.

Још ако га Вучић заиста награди местом министра за евроинтеграције у следећој влади, Јовановић ће бити срећан као оне ноћи кад је чуо да су у Мељаку ликвидирани Душан Спасојевић и Миле Луковић, неподобни сведоци његових земунских несташлука.

Изборне листе Живковића, Јовановића и Ненада Чанка, све заједно, нису успеле освоје довољно гласова за цензус. Ипак, Чанак се још нада опстанку на политичкој сцени. Употребну вредност доказује подршком Вучићевој намери да призна независност албанске републике Kосово. „Срби су 1912. године освојили Kосово бајонетима, а изгубили га 1999. бомбама“, тврди Чанак, покушавајући да оправда Вучићеву тезу да „Срби на Kосову више немају ни метар“.

У намери да украде што више гласова за свој картел, Вучић је испод цензуса гурнуо многе своје абоненте. Нехотице, коначно је урадио нешто добро за Србију. Ипак, треба очекивати да се нека од тих авети врати из прошлости. То се неће десити вољом гласача, него вештачким дисањем које ће им пружити Александар Вучић.

Без њих, Вучић је на брисаном простору, као страшило које тридесет година растерује наду у могућност нормалног живота. Време је да и Вучић, заједно са свим овим паразитима, заврши на ђубришту историје.

magazin-tabloid.com

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Вукадиновић: Политички и друштвени Титаник, вртимо се у круг и идемо ка санти (ВИДЕО)

0 (0) Дијалога власти и опозиције о изборним условима више се нико не сећа, то …

Вучић ове године задужио Србију преко три милијарде евра, јавни дуг ће до краја године достићи 30 милијарди евра, а он са Кинезима без тендера уговара брзу пругу Београд – Ниш

5 (7) Странка слободе и правде (ССП) указала је данас да је председник Србије Александар …

Један коментар

  1. tacno vampiri, drekavci i magarci su u grobu /otkud se mogu vratiti/ ali carev drug Peca ne primeti novo bozanstvo udbasko u radjanju, reinkarnaciju boga ili ti projektovanog zamenika ludog cara i uzurpatora, zaboravog lika koji ljubi i voli ,,svoju decu,, koji govori o oprastanju, zaboravljanju i otkriva istine.
    rekao bih da je tu stvoriti klimu genocidnom zlikovcu spremiti pomilovanje i nesmetano krckanje otetog i opljackanog.
    da zaboravimo na otetu i bez traga nestalu decu, na svo zlo koje nam nanese ovaj monstrum i izmetom i spermom umazanec.
    nece moci samozvani nacelnice indijanski.
    ne rece nam nista o najezdi pogana, o Kosovu, o zadovoljenju prava, o otetoj deci, o mnogo cemu sto nas boli i tisti.
    odjebite, vi sranja bosansko-ustaska i servijanska, uvek robovi tudjina, dosta nam je vaseg parazitiranja, vasih lazi i prevara, vasih razbojnika policijsko-zandarskih.
    vi ste dostojni jedino stada na livadi.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *