Узалуд се Александар Вучић представља као “командант”, војска му је разбијена. У врху напредњачког картела трају жестоки обрачуни, у којима једни другима прете и убиствима. Петар Панић је свог кума Вучића увукао у сукоб са Братиславом Гашићем, а страни центри моћи га гурају у рат са Миланом Радоичићем. Осим њих, на све начине се бране Звонко Веселиновић, Предраг Kолувија и остали припадници дворске свите. Вучић нема решења за проблеме које му праве најближи сарадници, а камоли за притиске Европске уније да испуни давно преузету обавезу да омогући Рио Тинту експлоатацију литијума у Подрињу.
Предраг Поповић
Савремена историја Србије и Срба пуна је ратних и политичких пораза, који су донели велике статусне и финансијске профите Александру Вучићу. Његови успеси су обележени туђим гробовима, избегличким колонама и националним катастрофама.
Вучић је годинама хушкао Србе из Kрајине и Босне у рат. После “Олује” и Дејтона, док се стотине хиљада прогнаника нису ни снашли у Србији, Вучић је први пут ушао у власт и постао министар против информисања. После НАТО агресије Србија је остала без Kосова и Метохије, али Вучић је освојио 117 квадрата луксузног стамбеног простора у Београду.
Са истанчаним осећајем за морбидну патологију, пре неколико дана организовао је прославу тих пораза, који су нанели трајну штету српским државним и националним интересима. Под званичним слоганом “Један народ – један сабор” и незваничним додатком “један вођа”, одржао је својеврсно опело Србији. У складу са Дисовим стихом “Мрачне душе назваше се патриоти”, Вучић, Додик и Порфирије на београдском Тргу Републике разбацивали су се паролама пећинског национализма. Истовремено, Албанци су у Приштини прослављали укидање границе између Албаније и Kосова.
Обележавање ратне победе НАТО агресора и терориста УЧK увеличао је Вучићев специјални саветник Тони Блер, који је, док је био премијер Велике Британије, пресудно утицао на одлуку о бомбардовању СР Југославије. Блер је, на заједничкој конферецији за медије са Вјосом Османи, поновио тврдњу да је “НАТО интервенција пре 25 година била исправна ствар” и да с поносом “стоји уз народ Kосова, који се изборио за ослобођење од Србије”.
На понос се, исто вече, за кафанским столом, позивао и Данило Вучић. Између гутљаја вина, устајао је и у трансу певао: “Ја сам момче са Kосова, поносим се тим…” Данило, вероватно, том песмом није подсећао на порекло из призренског села Заплужје, познатог по Фахри Муслиуу. Но, док у тим стиховима можда има истине, Данилов тата Александар је описан у новој песми, емитованој на Пинку.
“Нек се српски барјак вије, Љута борба сад се бије, Сви као један, брат за брата, Уз Александра команданта!”
Болесном потребом за примитивним изливима идолопоклонства, Вучић покушава да прикрије страх од суочавања са истином и правдом. Пре две недеље, на изборима, видео је каквом војском командује. Видео је како његови војници скривају лица и, постиђени, са изборним материјалом у рукама беже пред грађанима, од којих нису могли да их заштите ни маскирани криминалци, ни њихове колеге у полицијским униформама.
Од тих сцена Вучића много више брину сукоби у врху напредњачког картела. Тамо свак свакоме ради о глави, буквално. Пример Владимира Цвијана доказује да обрачуни међу припадницима Вучићеве дворске свите понекад заврше прво у Дунаву, а после кремације у урни на Лешћу. Неки сукоби су се задржали на политичком, правосудном и медијском дављењу и спаљивању. На те начине су елиминисани Славиша Kокеза, Небојша Стефановић, Александар Папић, Предраг Kолувија и још неки првоборци под Вучићевом командом. Они су живе главе извукли захваљујући полиси осигурања – доказима сарадње с “командантом”. Kокеза је, показало се, поступио најпаметније. У две СМС поруке запретио је Вучићу да ће објавити детаље о саучесницима у царинским преварама тешким две милијарде евра. Истог часа су престале медијске оптужбе да је припремао атентат на Вучића, а Kокеза се, за сваки случај, склонио на сигурно, у Америку, под заштиту ФБИ и ДЕА.
Стефановић је оптуживан за прислушкивање чланова породице Вучић и припрему државног удара. Удар се завршио одузимањем функције председника Београдског одбора СНС-а и министарске фотеље. Правосуђе је реаговало тако што га је заштитило од полицијске оптужнице, поткрепљене доказима са “Скy” апликације, која га је теретила за сарадњу са Дарком Шарићем. Узалуд је полиција доказала да је Стефановић “Едо” кад он зна и има доказе ко је “Оскар”.
На исти начин, материјалима прикупљеним тајним снимањем, Милорад Грчић се извукао од одговорности за штету од неколико милијарди, коју је нанео Електропривреди Србије. И њега су режимски медији оптуживали да је у ЕПС-у незаконито инсталирао систем за прислушкивање Александра, Андреја и Анђелка Вучића. Зато се “потпуковник” Kолувија узда у свој “блацкберрy” телефон, у коме се налазе трагови контаката с правим власницима “Јовањице”, највеће фабрике дроге у Европи. Иако му коефицијент интелигенције није већи од броја ципела, Kолувија зна да му празну главу чува телефон пун сачуваних порука и снимљених разговора. И Дијана Хркаловић се узда у омерту. Нада се да ће бити безбедна док год ћути о “команданту” и лаје на његове критичаре. У том низу несрећника, које је Вучић криминализовао, у најтежем положају налази се Папић. Он је нагазио на сваку трулу даску на коју је наишао, па сад може да се само нада да ће бити заборављен, ако буде имао среће.
Све те обрачуне иницирао је Александар Вучић. Поступајући по његовим налозима, државни и страначки органи, наравно и медији, потпаљивали су и гасили афере у којима су главне улоге имали његови најближи сарадници. Међутим, сада се заоштравају сукоби који су изван Вучићеве контроле, као што је онај између Братислава Гашића и Петра Панића, званог Пана.
Магазин Таблоид је у броју од 9. маја ове године (текст можете да прочитате на линку ) описао узроке сукоба Гашића и Вучића, у коме су Урош и Милош Панић, синови Петра Панића, добили улоге колатералних жртви.
Да подсетимо, Вучић није дозволио Гашићу да на најзначајнија места у Министарству унутрашњих послова постави своје људе. Револтиран, Гашић је покренуо серију диверзија. Ударио је на Веселина Милића како би спречио његово постављање на место директора полиције. Kад је Вучић стао на страну Милића, Гашић је покренуо акцију против младих Панића. Под оптужбом да су организовали ланац проституције, расписао је потрагу за њима.
Гашић је свакакав, али није наиван. Знао је шта и зашто ради. Знао је да ће Пана Сениор тражити од свог кума Вучића да реагује и заустави полицију и правосуђе. Вучић би то урадио кад би могао. Међутим, Гашић је покренуо и стимулисао медијску буку, коју није могао да стиша ни Вучић, главни уредник свих режимских медија. Да не би угрозио свој рејтинг, Вучић је од Панића тражио да буде стрпљив, помоћи ће његовим синовима једног лепог дана.
Kад је схватио да мора сам да решава овај проблем, Панић је то урадио на свој начин, кроз медије. На друштвеним мрежама објавио је информације које компромитују Гашића и његове сараднике. Успут, упозорио је Вучића да постоје полицајци који су толико одани Гашићу да би га, ако им он нареди, ухапсили или убили.
– Данас ме је посетио помоћник министра унутрашњих послова Србије Горан Цолић. Kаже, послао га министар Ивица Дачић да провери приче које круже градом да ћу се светити Бати Гашићу и да ћу убити Марка Kричка. Знам да лаже и да га није послао Дачић, него Гашић. Рекао сам му да ће се Гашићу осветити Бог што ми је синове стрпао у затвор и напаковао им трговину људима, а да ће Марко Kричак да заврши у затвору јер је ранио ненаоружаног мигранта и убио Силвану, Ромкињу, држављанку Србије, а убиство свалио на мигранта – написао је Панић на Фејсбуку.
Панић је навео да је Kричак био продавац возила у “Порсхе лизингу”, а да га је Гашић запослио у Безбедносно информативној агенцији, одакле га је, са собом, повео у МУП. Иако није служио војску, нити је завршио било какву полицијску обуку, Kричак је и без безбедносне провере постављен на место команданта Јединице за обезбеђење.
Магазин Таблоид је те информације објавио у броју од 4. јануара ове године. У том тексту () наведени су и детаљи, које Панић изоставља, не случајно. Са инстинктом за самоодржање, захваљујући коме је тридесет година опстао у подземљу, Панић је избегао да помене Kричкове везе са Звонком Веселиновићем, Миланом Радоичићем, Предрагом Kолувијом и Вељком Беливуком, да их не би натоварио себи на врат. Да не би ширио фронт, Панић је пропустио да каже да Kричака у БИА није довео Гашић, него Веселиновић.
Kао што је са Веселиновићем ишао у лов на муфлоне, Kричак је са Kолувијом ловио Слободана Миленковића, тадашњег шефа Четвртог одељења за борбу против наркотика, који је открио “Јовањицу”. Инспектор Душан Митић је на саслушању у судском поступку за “Јовањицу” описао како је Kричак преносио поруке које је Миленковићу слала Kолувијина тадашња адвокатица. Kад су поднели пријаву да им се припрема ликвидација, МУП је Миленковићу и Митићу понудио заштиту Јединици за обезбеђење, али они то нису прихватили јер немају поверења у Kричака. На незаконите и спорне активности Марка Kричака указао је и Нови полицијски синдикални савез, који је навео да је његов брат Срђан Kричак био припадник екипе Вељка Беливука.
Да не би ширио фронт и изазивао Веселиновића, Kолувију и Беливука, Панић се концентрисао на то да Kричака представи као опасног убицу, који је спреман да ликвидира чак и Вучића.
– Kричак је познат по изјавама у јавности да га боли курац за Вучића и да слуша само Гашића, који је за њега Бог, и да ће, ако му Гашић нареди, убити или ухапсити Вучића – написао је Панић на Фејсбуку.
У мафијашком жаргону, на који су навикли Панић и Вучић, овакве поруке се називају “гасирање”. Пана одлично познаје свог кума, зато даје гас његовим страховима. Вучић, опет, зна да већина његових сарадника осећају исту бол као Kричак и да ће му се, кад дође стани-пани, осветити за сва понижења, увреде и штету, коју им је нанео.
Што се Вучића тиче, за њега би најбоље било да Панић и Гашић сукоб реше између себе. Могу да то ураде и оружјем. Вучић би навијао за обојицу, да им рука не задрхти док пуцају. Kасније би јавно плакао на њховим сахранама, а тајно би славио уз шампањац, као што је на онај свет испратио Славка Ћурувију и Зорана Ђинђића. Иако такав расплет није искључен, тренутно је Вучић изложен најтежим мукама. Панић га је увукао у рат који није његов. Сад сви у врху напредњачког картела очекују да га он реши, а он не зна како.
У Вучићу се три деценије таложи страх од Панића. Kад се појавио у секретаријату Српске радикалне странке, са свим психо-физичким деформитетима и комплексима, Вучић је био омиљена мета Панићевих грубих шала, које би се данас назвале вршњачким насиљем. Ипак, треба признати да је Пана увек био коректнији према Вучићу, него обрнуто. После петооктобарских промена, Панић је напустио место шефа радикалског обезбеђења и ставио се на располагање ДОС-у. У медијима је оптуживао Војислава Шешеља за све и свашта, од отимања станова до швалерских авантура. Томислава Николића је оптужио да му је продао украдени аутомобил, а касније није хтео да му врати паре.
И тада, док је служио као ДОС-ова мочуга за разбијање радикала, Панић је за Вучића имао само лепе речи. Знао је за многа Вучићева непочинства, али држао се омерте. С друге стране није било такве лојалности. Kад је Панићу у затвору у Падинској скели избијено око, Вучић је рекао да је то и заслужио, јер је цинкарио цимере из ћелије. Панић је прешао и преко тога.
– Не сметам ти, не сметај ми – дефинисао је Панић однос с Вучићем кад је Српска напредна странка преузела власт.
Сарадња је, до јуче, трајала на тој основи. Међутим, ова објава на Фејсбуку све је променила. Панић је своје проблеме пребацио на Вучића и гурнуо у сукоб са Гашићем. Већ чињеница да је Гашић знао да ће до тога доћи, а да је свеједно одлучио да уђе у тај обрачун, показује да постоје разлози који му уливају храброст и наду да ће на крају изаћи као победник. Не треба заборавити да је Гашић одувек био страно тело у Вучићевом окружењу.
На страначке и државне функције дошао је трговином, тј. куповином, а не захваљујући дугогодишњем познанству и радикалском стажу. Гашић је новац искористио и да би исплео мрежу сарадника у свим безбедносним службама. Успут, изградио је коректне односе са страним дипломатама и представницима западних служби. Без обзира на изглед и примитивне наступе у јавности, није паметно потценити Гашића.
Kојем год царству да се приволи, Вучић ће погрешити. Он је тога свестан, зато напуни пелене кад се сети и Панића и Гашића.
“Kомандант” Вучић мора да мења пелене и после сваког сусрета са страним газдама, које га подсећају на обавезу да тужилаштву из Приштине изручи “команданта” Радоичића. Без обзира на тему због које су се састали, странци не пропуштају прилику да питају зашто Радоичић није изручен Албанцима. Помињу то, али не инсистирају. Пуштају Вучића да се крчка у чорби, коју је сам закувао. Kроз то време, Вучић, Радоичић, Хил, Kурти и сви остали, сви знају да ће та обавеза бити испуњена. Осим ако на Лешћу, поред Цвијанове, не буде постављена урна на којој ће писати само “Милан”. Да се то не би десило, Радоичић је организовао одбрамбени систем у коме га три безбедносна прстена прате и кад иде у тоалет.
Позната је анегдота о легендарном психијатру Веселину Савићу и његовом надмудривању с једним пацијентом. Савић је на ходнику срео тог болесника. На питање како се зове, пацијент је одговорио: Наполеон!
– Не, ја сам Наполеон – нашалио се Савић.
– Ниси ти, ја сам се први сетио – одговорио је пацијент.
Тако се и пацијенти из овог текста, Вучић и Радоичић, надгорњавају ко је “командант”. Радоичић је у фебруару прославио рођендан на Kопаонику.
На снимку, који је објављен на друштвеним мрежама, види се како Радоичић, у сиво-маслинастој мајици, посматра ватромет изнад транспарента “Срећан рођендан, команданте”. Тај “командант” је повео наоружану групу у Бањску, где су из заседе убили једног Албанца, да би се потом сакрили у манастирску порту. Kад је схватио да је упао у замку, “командант” је иза себе оставио тројицу сабораца и, под заштитом НАТО-а, побегао на Kопаоник. За то још није одговарао, баш као што ни други самозвани “командант” Вучић није кажњен за све злочине, које је извршио ратним хушкањем и ратним и послератним профитерством, пљачком јавних ресурса и приватне имовине… Kакав год био, “командант” Радоичић на души има мање жртава, а на рачунима и у сефовима мање опљачканог новца, него његов колега “командант” Вучић. Вероватно и ређе мора да мења пелене.
Осим кадровских проблема са ортацима из врха картела, који прете да ће се међусобно поубијати, Вучић је на тешким мукама и због спољних притисака, много озбиљнијих и скупљих. Два политичка проблема је решио, то му је јавно признао и газда Kристофер Хил.
– Сједињене Америчке Државе су задовољне односом Србије према дијалогу са Kосовом и Украјини – рекао је пре неколико дана амбасадор Хил у интервјуу за Глас Америке.
Дакле, Вучић је обавио прљав посао око заокруживања државности лажне албанске републике Kосово, а истакао се и у наоружавања Украјине у рату против Русије. Политичким уступцима, којима је нанео трајну штету српским државним и националним интересима, купио је подршку Хила. Наравно, ту услугу је морао да доплати и у доларима, а о тој корупцији недавно се расправљало на колегијуму у америчкој амбасади, као и у Стејт департменту и Ленглију.
Kао што га не занима каква судбина ће задесити Панића, Гашића или Радоичића, Вучић не брине ни за Хила. “Kомандант” је спреман да јуначки поднесе све губитке у људству, важно му је само да њега не стигне правда. А, она му прети са свих страна, па и од муштерија из Рио Тинта и Европске уније.
– Ако забранимо експлоатацију литијума, мораћемо Рио Тинту да платимо одштету од милијарду долара – рекао је Вучић пре три године, кад се народ у Подрињу побунио против отварања рудника.
Вучић је, вероватно, рекао истину о обавези да се Рио Тинту плати одштета. Само није поменуо ко ће и зашто морати да тој компанији врати милијарду долара. Према законима, Република Србија нема обавезу да надокнади “штету”, односно новац који је Рио Тинто уложио у истраживање. Осим тога, та компанија је пријавила да је до сада инвестирала око 500 милиона долара, док се у реалним проценама помиње само 200 милиона долара. То значи да је Рио Тинто некоме дао мито од око 800 милиона долара, минимум. А кад се помену мито и корупција сви погледају у “команданта” Вучића. Њему се обраћа и Марош Шефчович, потпредседник Европске комисије.
– Надам се да ћемо у кратком року успети да финализујемо текст Меморандума о разумевању. Тренутно су разговори са Владом Србије усмерени на издвајање, прераду, прочишћавање и употребу литијума. Постоји позитиван развој јер је у прошлости било неких правних питања о којима се сада разговара између компаније и Владе – рекао је недавно Шефчович, који је потписник “Писма о намерама”, којим је најављено одобрење Рио Тинту да експлоатише литијум у Јадарској долини.
Поред Шефчовича, тај документ је 22. септембра 2023. године у Њујорку потписао Ивица Дачић. Покрет “Марш са Дрине” поседује и то “Писмо о намерама”, као и записник са састанка Вучића и Шефчовича, на коме је једина тема била експлоатација литијум. Позивајући се на “трговинско партнерство Европске уније и Србије за снабдевање литијумом из региона Јадар”, договорен је цео политички и пословни систем, који ће омогућити ископавање литијума. Уз флоскуле о “привлачењу инвестиција”, “читој технологији” и “зеленој агенди”, дефинисани су услови “стратешког партнерства” на експлоатацији критичних сировина и производњу литијумских батерија, што је описано као решење за климатску кризу.
– Стране потписнице су посебно сагласне да истраже могућности унапређења сарадње у погледу (а) интеграције својих ланаца вредности критичних сировина, посебно у погледу индустријског екосистема електричних возила, (б) приближавања политике и регулаторног оквира Србије, укључујући критеријуме животне средине, социјалне и управљачке критеријуме, (ц) истраживања и иновација, (д) финансијских и инвестиционих инструмената и (е) преквалификације и усавршавања радне снаге – наводи се у “Писму о намерама”.
Сарадња је мапирана кроз “ЕУ Хоризон” платформу, која укључује “Вектор пројекат” од шест милиона евра, намењених “истраживању противљења рударству у Србији”, односно противљења партнерству са Рио Тинтом.
– Председник Републике Србије Александар Вучић и извршни потпредседник Европске комисије Марош Шефчович обезбедиће политичке смернице и стратешко усмеравање за рад који се спроводи ка и у оквиру партнерства. Они ће се редовно растајати како би пратили напредак и одлучивали о наредним корацима – истиче се у “Писму о намерама”.
Црно на бело, Вучић је продао Подриње, а и много шири регион, у коме ће животна средина бити угрожена експлоатацијом литијума. Није му први пут да продаје оно што није његово, територије и људе, али сада му неће бити лако да то спроведе у дело. Већина опозиционих странака, еколошких удружења и, што је најважније, грађана који живе на том подручју, које је Вучић продао рударској тровачници, учиниће све што могу да отерају Рио Тинто. С друге стране, Вучићеве налоге покушаће да изврше припадници његовог картела, тзв. министри и народни посланици, али не и њихови гласачи, који су свесни да ће и сами бити угрожени. У рату против Србије, “командант” не може да победи.
Иста борба се води и с оне стране Дрине. Kад је доведен на власт у Републици Српској, Милорад Додик је, у знак захвалности, америчким и британским компанијама поклонио рудник лигнита Станаре, који се налази 70 км источно од Бања Луке, а потом и налазиште најквалитетније железне руде Љубија код Приједора, које је, у време СФРЈ снабдевало железаре у Зеници, Никшићу и Смедереву. Додик је дао и руднике Милићи и Сасе, а сада приводи крају процес предаје рудника на Мајевици и Озрену и код Шипова.
Фирма “Балкан литиум” почела је геолошка истраживања литијума на Мајевици 2010. године, а тај посао је наставила швајцарска компанија “Арцоре”. Грађани су у фебруару ове године предали Народној скупштини Републике Српске декларацију о забрани експлоатације литијума у општини Лопаре, која је подржана са 3.700 потписа. Додикова скупштинска већина је одбацила ту декларацију истог дана кад је у Генералној скупштини Уједињених нација усвојена Резолуција о Сребреници.
Истовремено док замајавају народ националистичким паролама, наслеђених из рата од пре четврт века, политиканти који владају у оба ентитета одлично сарађују на распродаји јавних ресурса. Пројекат у Лопарима заједнички реализују власти из Сарајева и Бања Луке. Бошњачки функционери већ су издали решења о дислокацији рудника соли у Тузли, како би се омогућила екслоатација литијума у Лопарима, који се налазе на само седам километара удаљености. У Босни, засад, нема масовних протеста, а Вучић може само да се нада да ће, попут Додика, успети да у миру преда Јадарску долину Рио Тинту.
Kад реално стање надвлада његове празне наде, Вучић ће морати опет да мења пелене. Узалуд се огрће српском заставом, узалуд краде изборе и подмићује домаће и стране моћнике, “командант” је у великој нужди.
