fbpx

ЗА СТАРЛЕТЕ СТЕ ЧУЛИ А ЗА ДР ВУКА АЛЕКСИЋА СИГУРНО НИСТЕ: Он је наш понос, са само 28 година је будућност српске…

0
(0)
Знате га са малих екрана као члана жирија у једном телевизисјком шоу програму. Да живимо у некој другој земљи за њега би се и раније знало али би широј јавности био познат прво као сјајан студент медицине (просек 9,7) али и као неко ко представља будућност једне од њених најтежих грана – неурохирургије.
Ово је прича о др Вуку Алексићу, двадесетосмогодишњем специјализанту неурохирургије који је од уписа на студије па до сада, дакле пуних 10 година, живот посветио медицини, трудећи се да постане што бољи лекар. Ово је прича о младом човеку, једном од оних људи на које Србија треба да буде поносна што их има.Налазимо се у једном кафићу у центру града и одмах започињемо причу о томе како је цео живот маштао и припремао се да буде ништа друго до лекар.“Разредна из основне школе ми се скоро јавила и рекла – Ево сад кад си већ постао лекар да видиш свој писмени задатак који си писао на тему шта желим да будем кад порастем. Послала ми је текст и видео сам да сам још тад желео да се бавим медицином. Никад нисам желео да будем нешто друго. Цео живот сам се спремао да будем лекар. И ево коначно сам остварио и живим свој сан. Људи поинекад кукају како им је напорно на послу, мрзи их да иду… А ја једва чекам да дођем у болницу”, започиње причу Вук Алексић.

Ишао је у Пету београдску гимназију где је како каже научио све о радним навикама.

“Имао сам сјајне професоре и сјајно друштво. Био сам окружен веома амбициозним људима. Нас троје из одељења је уписало медицину. Заједно смо се и спремали. Кад год кажеш некоме да се спремаш за медицину коментар је – размисли можда боље нешто друго, надји нешто исплативије… Многи су ме одговарали али ја нисам имао ни један промил дилеме да ли да упишем медицину”, прича Вук.

Његов старији брат Немања је исто лекар, специјализант кардиохирургије. Када је Вук одлучио да упише медицину брат је у почетку био против тога. Саветовао га је да упише нешто што је профитабилније и нешто где ће лакше наћи посао.

“Ипак када је видео да сам дефинитивно решио, подржао ме је. Био је све време уз мене. Он ме је и спремао за пријемни испит”, са поносом прича мој саговорник.

Како каже није имао резервни план. Решио је да ако не упише медицину то ће бити знак да то и није за њега и да је онда време да крене неким другим путем.

“Надао сам се, имао сам добар просек, био сам сигуран у себе. Нисам имао алтернативу. Деловало ми је из те перспективе тада да ако не упишем медицину да ће то бити смак света. Али испало је све како треба. Чим сам видео питања на пријемном знао сам да ћу бити примљен.”

Питам га да ли је тачно да они који дођу из медицинске школе на медицински факултет због неког предзнања које су стекли могу понекад и превише да се опусте, док они из гимназије морају много више да запну.

“Има у томе истине. Занимљива је једна анегдота. На првом предавању на факултету које је било из анатомије хтео сам да одустанем од медицине. То је било предавање код чувеног професора Штимца. Почео је тако брзо да прича, све латински изрази… Ја гледам, не знам шта се догађа. Само што ми сузе нису кренуле. Рекох нисам ја за ово. А поред мене су седели неки за које сам знао да су дошли из медицинске школе, климају главу и све разумеју. Али како је време пролазило, схватиш да брзо уђеш у целу причу. И можда има истине да су они који су дошли из средње медицинске школе у почетку у благој предности, али се највероватније због тога некад и опусте, па то плате неким неположеним колоквијумом или испитом. Цела моја група је била одлична и већина је завршила факултет у року. Још једна дилема ме је стигла седам дана после тог првог предавања када сам купио књиге из анатомије. Кад сам видео оних 8 књига… Прва страна и одмах латински. А ја сам латински имао само једну годину у средњој. Мислио сам да никад то нећу моћи да научим. Рекох себи, готов сам. Учим кости, брат ми се смеје јер ја мало мало па дођем код њега да га нешто питам. И фармакологија ми је била тешка. Спремао сам је 6 месеци сваки дан. Е то је био стрес, али је на крају испало добро”, каже Вук.

Факултет је уписао на буџет, а добар део књига је срећом могао да позајми од брата па ту није било већих проблема. Ипак како каже књиге умеју да буду веома скупе поготову страна литература.

“Књиге страних аутора се крећу и до неколико стотина евра. Срећом често су доступне преко интернета у електронској форми, па не боли глава баш толико“.

Каже да је све време уживао на факултету и да са добром организацијом ништа није тешко.

“Некад сам морао да смањим изласке, али то је то. Нисам се ничега специјално одрицао. Ако неко хоће да упише медицину да би помагао људима, да се бави науком онда нек иде ка томе. Али ако неко жели да је упише само да би носио бели мантил или само зато јер су му родитељи рекли да мора, онда боље да се не упушта у то. Сваки дан мораш да радиш, нема кампањског учења. Вероватно неко и има оно што неки зову таленат за медицину… Ја свог брата никад нисам видео да бди над књигом по цео дан, али кад год сам га питао нешто, он је све знао. Код њега се види тај дар и таленат за медицину. Ја нисам толико талентован и то знам, али сам велики радник. Ако треба ја ћу учити и преко 12 сати дневно да нешто савладам”, каже искрено.

Од друге године је био на судској медицини где је у професору доктору Слободану Савићу пронашао великог пријатеља и учитеља.

“Поред њега сам додатно заволео медицину и поред њега сам научио како јој се посветити. Прва идеја ми је била да ћу се бавити судском медицином. Иако се она слуша тек на шестој години ја сам већ у другој години радио са професором Савићем, учио много од њега. Онда сам на трећој години почео да учим неурологију, и преко летњег распуста, након што сам положио испит из неурологије, почео сам да помажем на том одељењу где сам имао вежбе. Ипак хирургија ми је деловала као најфасцинантнија и просто сам имао велику жељу да се окушам у томе. Мене је иначе одувек највише интересовао централни нервни систем, односно мозак. И тако се одлучим за неурохирургију. Иако звучи ускоумно, знао сам или ћу радити то или нећу радити ништа друго. Сад сам ево на специјализацији неурохирургије и веруј ми једва чекам да устанем ујутру и одем на посао”.

Причамо и о теми о којој лекари некад нерадо говоре а то ње њихов однос према пацијентима. Вук је и ту искрен и истиче да постоје врхунски хирурзи који су неприступачни за пацијента.

“Не знам из ког разлога. Да ли је то због обавеза, или темперамента, али дефнитивно постоје сјајни хирурзи који једноставно имају такав „строг“ однос према пацијентима. То морају људи да разумеју. Ово је веома стресан посао, стално пазимо да нешто не погрешимо, да савесно радимо овај посао. С друге стране мислим да сам многе пацијенте придобио због односа који имам са њима. Увек се јавим, представим се, пружим руку и саслушам пацијента. Чак и кад сам нервозан или преморен, натерам себе да то урадим јер мислим да је то прави приступ. Када сам ја био пацијент видео сам колико то значи. Имао сам упалу колена и нисам знао о чему се ради, када ми је ортопед рекао да се опустим и да не бринем, да ћу већ сутра моћи да тренирам – он је за мене у том тренутку био светац. И тада сам схватио да је много битан однос између лекара и пацијента. Иако сте нервозни, иако можда имате проблеме код куће, сваког пацијента морате дочекати са осмехом. Али некад је то тешко, дежурства су по 24 сата, буде много посла, проблема….”

Открива како људи некад дођу са намером да се свађају, тачније имају тај неки нападачки наступ јер су дошли са предуверењем да ће бити лоше дочекани. То код њега како каже произведе одбрамбени гард.

“Али мислим да никад нисам био непријатан, нити сам се са неким свађао. Дужност лекара је да у разговору води пацијента, а не обрнуто. Али разумите како је нама кад нас после операције која је трајала 10 сати сачека 25 пацијената да нас нешто пита за шта они мисле да је веома битно. А ради се нпр о неким небитним стварима. Не кривим их, они не знају да су то небитне ствари… С друге стране молим људе да схвате колико је наш посао стресан. Мени некад буде тешко, а како ли је тек мом начелнику који држи 60 пацијената на одељењу, контролише рад 10 лекара, 30 медицинских сестара, има 6 пацијената у коми на интензиној нези, имао је нпр 2 операције тог дана, после тога мора да организује трансплантацију – и онда неко дође и каже е мене мало боли глава. У Србији људи врло лако могу да дођу до лекара специјалисте. Ми додуше у КБЦ Земун заиста не враћамо пацијенте са врата. Али с друге стране то доводи до тога да један неурохирург доживи да га позову у 3 ујутру јер је неког пацијента супруга ударила гуменом папучом у главу, што свакако није случај за неурохирурга, а онда му у 4 сата дође пацијент са крварењем у мозгу кога мора да оперише наредних 10 сати. И уместо да је ушао у операциону салу релативно свеж и одморан тај хирург је преко 20 пута силазио са одељења у хитну амбуланту јер су га звали због углавном минорних проблема. Вероватно јер су претрпани послом и имају и по преко 50 прегледа по једном дану неки лекари опште праксе олако пошаљу пацијента код специјалисте. У целој земљи имамо око 70 неурохирурга и замислите кад би свако кога мало заболи глава одмах дошао на преглед код неурохирурга”, прича Вук.Увек ме је занимало како лекари издржавају оне маратонске операције од по неколико сати јер знам да је мени некад напорно и да седим толико дуго…“То је ствар тренинга, али и адреналин одради своје. Прва операција којој сам присуствовао је трајала два сата и питао сам се како ли ћу ја ово издржавати. Једном сам путовао аутобусом са братом неких 5-6 сати на спортски семинар. Тај пут ме је уморио као да сам копао данима. А сада, да сам дупло више сати био у операционој сали не бих се уморио. Док траје операција немам осећај да ме било шта боли, да ми било шта смета… Умор те стигне тек након тога. Тих 7-8 сати у сали током операције си максимално концентрисан. Уосталом, није то видео игрица па да можеш да снимиш позицију и да наставиш сутра.”Каже да је у једном тренутку размишљао да ли да оде из Србије али је ипак одлучио да остане.

“Мени је тренутно савршено у животу. Имам посао који волим, здравље ме служи, држава ми је све што сам тражио омогућила. Ја сам се трудио и за свој труд сам био награђен. Мени се сваки напор исплатио. Трудио сам се од друге године факултета да будем виђен, да будем ту, пишем радове, да волонтирам. С друге стране знам да су плате мале. За сада имам довољно новца. Али могу да замислим свог начелника који има малу плату, да не спомињем цифру, а има велику одговорност, трпи велики стрес, има породицу и двоје деце… Тужно је да неке моје колеге који су старији и врхунски хирурзи некад не могу да одвоје пар стотина динара да себи купе нешто да поједу током дежурства, већ радије једу болничку храну. То је заиста неправда. Гледам људе који учествују у разним ријалити програмима како излазе из кола која вреде као три нечија стана. Ја таква кола никад нећу имати. Одакле њима таква кола не знам, и нећу да улазим у то. Некад ми само буде криво, али не због мене већ због неких старијих колега који су спасли небројани број живота а не могу себи некад основне ствари да приуште. И онда се изнервирам када то видим. Понекад би неурохируг хтео да после напорне операције оде на масажу да би био одморан за сутрашње операције. И то не сваки дан, него ако може једном недељно рецимо, али и за то хирург мора да размисли да ли има да одвоји новац. У свету је недопустиво да неурохируг о томе мора да размишља. Али то није од сад, то се годинама нагомилавало. Ја могу или да кукам или да пробам да променим нешто. Ја бирам ово друго, да својим примером покушам да променим. Време је сада на нашу генерацију да почне да мења ствари, да ова држава за 10-15 година буде боља”, каже Вук.
Не заобилазимо ни причу о медијима, који, како каже некада пласирају ствари које нису до краја проверене, а све због веће гледаности или читаности.“На једном предавању из судске медицине о теми лекарске грешке и лекарске одговорности, од професора смо добили новине, и као да је било јуче сећам се наслова – Ј.П. силовао мајку и ћерку, Г.Л. терао ме да пасем траву, обио 44 куће и 2 стана, запалио голфа… Сви криминалци су потписани иницијалима. А највећи текст је онај где се каже како је лекар заборавио газу у телу пацијента, па мислећи да је газа хирурзи му извадили здрав бубрег. И све то са пуним именом и презименом лекара. Као прво то не може да се деси, то су сензационалистичке приче да би се очигледно новине боље продале. Али оно што је тужно је што се у тим новинама једино лекару спомиње пуно име, а оно што је најбитније није доказана његова кривица. Лекари греше, није то тајна, од тога не треба бежати. Али ниједан лекар не греши свесно, јер би онда био убица а не лекар. Али најважније је да треба сачекати и проверити да ли грешка стварно постоји. Кад новине објаве тако нешто каријера тог лекара је готова, поготову ако се ради о неком мањем граду. Чак иако се касније докаже на суду да је лекар невин, људи у то неће поверовати и рећи ће да је лекар у добрим односима са судијом и да је зато ослобођен оптужби. Нажалост знам неколико примера где су лекари били медијски оптужени, доказало се после на суду да су невини, али њима је трајно била нарушена и каријера и здравље. Један од тих лекара је после тога добио карцином панкреаса и умро. А притом је био један од наших чувених професора који је ишколовао хиљаде добрих лекара”

Враћам га на ријалити шоу програме из простог разлога јер су они постали наш неодвојиви део стварности. Постали су она ружна слика нашег друштва која је, чини се, 24 сата присутна у медијима.

“Ко су ти људи тамо? Које је њихово занимање, чиме се они баве. Они су константно на ТВ. Ја сам одрастао уз Бранка Коцкицу, Фреда Кременка, Тома и Џерија… А сада су уместо њих на ТВ-у неке  старлете. Чак и данашњи цртаћи ми делују као хорор. Ствари се у тој сфери мењају на лоше. Са ким год да причам нико не гледа ријалитије, али ипак такав формат на ТВ-у цвета. То је потпуни парадокс.

Из ријалитија смо прешли на политику. И таман када сам помислио да смо можда промашили тему Вук ми каже:

“Наша политика некад стварно делује као најгори ријалити програм.”

“Ја сам потпуно аполитичан, пратим политику чисто да будем информисан због опште културе. Али нисам у странци, нити ме то занима. Само бих волео да се свако бави својим послом најбоље што уме и да се не меша у туђи посао. Нажалост, деси се да ми дођу људи и кажу – читао сам на интернету да ово треба оперисати. У шали кажем, па ти иди онда и опериши се преко интернета. Не учи се неурохирургија толике године из обимних и стручних књига да би неко поставио дијагнозу читајући 5 мин по интернету. Данас често чујемо како не треба вакцинисати децу. То је неодговорно кад неко тако нешто изјави. Погледајте шта је било са епидемијом богиња, сетите се куге… Да ли знате каква је грозна болест рецимо полиомијелитис? Пустите људе који се у то разумеју да о томе говоре и одлучују. Та друштвена хистерија је много опасна и лако настане паника. Замислите шта би било да нису пронађене вакцине за поједине болести и какав би то био удар на здравствени систем када се не би спроводила вакцинација?”

Причу о лошој страни нашег менталитета објашњава и једном живописном цртицом из шетње градом.

“Пре пар година брат и ја шетамо Булеваром који се тада реновирао. Пребројали смо, од 100 радника, само двојца раде. Преведите то на општу популацију. Знате, има неки човек на Јутјубу, тај снимак има милион прегледа, који апелује да се деца не шаљу у школе. Одмах сам помислио: шта ти човече причаш? Систем мора да се одржи, наравно уз константно усавршавање и унапређивање. Ја не кажем да је наш образовни систем савршен, али је свакако боље да дете буде у том систему него да се не школује”, изричит је Вук.

Током целог разговора примећујем да је и више него скроман, што је мало чудно за данашњег младог човека а посебно за младог човека који је уједно и лекар. Знате ону причу да су лекари, глумци и новинари најсујетније професије.

– Шта би волео материјално да поседујеш?

– У ком смислу?

– Па нпр добар стан, скупа кола, викендица?

“Нисам материјалиста. Волео бих само да цео живот могу спокојно да се бавим спортом и медицином. Ако будем морао у животу да одустанем од тога због нечег материјалног, онда то није то… Поента је живети просечан живот, али не овај који је сада у Србији јер је нажалост просечан живот у нашој земљи лош. Не требају ми скупа кола и томе слично. Фирмирана гардероба ми ништа не значи… Кров над главом имам, додуше од кредита, али другачије и не може. Само не бих волео да у неком тренутку размишљам да ли купујем паштету од 90 или 190 динара. Сада ми је ок али сам што би рекли таман са новцем. Плашим се само ако једног дана будем имао породицу да нећу можда моћи да им приуштим нормалан живот… Да ћу морати да кажем да немам, да ћу морати по цео дан да размишљам о томе, а с друге стране ме чекају нпр три операције које морам да урадим најбоље што знам. Надам се да тога неће бити. Знам да људи умеју да буду зли и да кажу – ето лекари узимају новац од пацијената. Ја то нисам никад видео. Највероватније се и то негде дешава, али сам сигуран да су такви лекари у мањини. Ја знам за себе, ја никада у животу не бих узео новац од болесног човека. Давно сам се заклео да то никада нећу урадити. Не само што је против закона него је то проклет и крвав новац. Десило ми се некад да пацијент хоће да ме части. Веруј ми да ми је тад било непријатно толико да скоро побегнем. Па се после преиспитујем јесам ли ја дао неки повод… А знам да нисам. Наравно нису сви цвећке…. Али верујте ми ја знам једног нашег познатог неурохирурга који чоколаду од пацијента не би узео, а камоли нешто друго. Моји претпостављени не возе кола као они из ријалитија”, каже Вук.
Враћам причу на оно што ме највише интересује – како је успео све то да постигне у животу са, релативно, мало година.- Јеси ли мерио некада свој ИQ?

“Тестирао сам интелигенцију у средњој школи у склопу обавезне припреме за факултет, али резултат не знам. За себе знам да нисам натпросечно интелигентан, али јесам велики радник. Додуше и радим оно што волим па је лакше. Кад радиш овај посао и кад некад нешто и не иде како си замислио, дужан си да урадиш то најбоље што можеш. Пацијенти препознају мој труд… ја овај посао не радним ни због славе ни због новца. Кад читам стручну литературу, посебно из нерухирургије, мени то дође као да читам Политикин Забавник. Ето колико у томе уживам. Толико уживам у послу да ми се чини да бих платио само да могу да га радим”.

Све време говоримо о радости коју му посао доноси али знамо да бити лекар значи и видети ствари које су некада тешке и болне.

“Кад видиш неку несрећу, кад су пацијенти млади људи, посебно када су упитању деца… Када су лоше прогнозе… То је тешко… Лекар не сме да изгуби емпатију, али не сме ни да се везује за пацијента. Имао сам пар пацијената који су ми прирасли за срце. Неки су прошли добро, неки не… Све зависи од патологије болести. Медицина на много тога нажалост нема одговор. Али имате и оне случајеве које памтите по томе што су испали добри упркос бројним препрекама”

“У једном мом дежурству у сред ноћи су довезли младу девојку са масивним крварењем у мозгу. Била је клинички мртва али смо ми ипак решили да је оперишемо. Око три ујутру смо начелник и ја ушли у операциону салу и започели операцију која је била веома тешка. Анестезиолози су врхунски урадили свој посао, а касније и физијатри који су радили са њом да се што пре опорави, набављали смо јој високопротеинску исхрану…. И она је на ногама отишла кући. То је био истински тријумф медицине, био је то тријумф живота.”

Медицина није свемоћна и некада је потребно да човек и верује у оздрављење. Понекад можда и да се помоли… Има ли Бог последњу реч, помаже ли када је човек верујући?

“Ја сам верник. Али сам и реалан. Не верујем у Бога као у човека са белом брадом који седи на облаку. Није битно у ког Бога верујеш, само је битно да црква, небитно која, проповеда праве вредности. Онај ко живи по тим правилима није ни битно ако не верује ни у једног Бога… Али ја као што рекох јесам верник. Помолим се и ујутру и увече… Прочитам молитвеник. Мени то помаже, тако надјем свој мир. Да ми рука буде мирна, да ми дан прође мирно…Духовни живот да би био исправан не мора под обавезно бити праћен религијом”

Питам га о ситним ритуалима против урока…

“Ритуале против урока немам, јер у урок не верујем. Али имам неке ситне ритуале овако, који ми на неки начин смањују стрес. Не пијем кафу пред операцију, али зато увек једем пред улазак у операциону салу. Волим да знам где сам тачно оставио сат, куда улазим у салу, где се пресвлачим… То је можда смешан протокол али ето… Не мислим да ће се нешто лоше десити ако нешто од тога не урадим, али више волим да знам да сам то урадио.”

О својој ненаданој популарности кроз шоу програм “Суперљуди” каже да му прија али да не би желео да га препознају само као лекара који је учествовао у шоу програму.

“Ја нисам јавна личност нити бих то волео да будем. Волео бих да будем познат као добар лекар и хирург. Сматрам да је шоу добар и драго ми је што сам пристао да учествујем”.

Вртим по глави колико овај млад човек има обавеза преко дана. Питам се стиже ли нешто друго…

– Пишеш научне радове, имаш двадесетчетворочасовна дежурства, учиш, радиш… Видиш ли ти белог дана? Излазиш ли некад?, питам скоро па забринуто. Смеје се…

“Излазим али мање него раније, а некад и када ми се излази немам снаге… Мислим да сам изласке и прерастао. Имам слободно време, али гледам да га искористим на најбољи могући начин.”

– Стижеш ли да читаш нешто ван струке?

“Много мање него раније. А приметио сам да кад имам књигу која је стручна и дело које није из домена медицине ја се увек определим за стручну литературу као да се плашим да ће ме нешто друго одвући од науке. А имам још много тога да научим. Читам и популарну литературу, није баш да не избијам из библиотеке, али највише читам стручну литературу. Е да, волим Хари Потера, колико год то некима можда било смешно.”

Поново нам се намеће прича о стању у друштву, о томе где живимо и радимо… У једном тренутку ми је рекао нешто због чега сам се искрено замислио:

“Није на нама да се сами пробијамо, на систему је да изабере најбоље од нас и да им пружи шансу за посао и шансу за напредак. Имам друга који је био сјајан студент, 6 језика течно говори… Отишао је у Немачку да тамо ради, није желео овде да остане. А уместо држава да га задржи она га пусти да оде. А шта ураде Немци? Они приме и његову вереницу у стални радни однос само да би њега задржали“

О тој теми би могли још много тога, али желим да завршимо у неком другом тону. Питам га за његову другу највећу љубав, а то је спорт.

“Спорт, односно бразилска џиу џица ми је можда и већа љубав од медицине. Дуже сам у борилачком спорту него у медицини. Од њега не одустајем и поред великог броја повреда… Ујутру ми треба пола сата да устанем због болова, а без диклофена не идем нигде. Али то је ситна цена коју морам да платим да би се бавио спортом који волим. Знам само да не бих могао да се бавим медицином а да се не бавим спортом.”

За крај га питам како види себе у две речи…

“Срећан и упоран…”

Разговарао: Петар Латиновић

Извор: Курир

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *