ЗАБРИЊАВАЈУЋА „ЗАБРИНУТОСТ“ ВЕСТЕРВЕЛЕА ЗА КиМ

ЗАБРИЊАВАЈУЋА „ЗАБРИНУТОСТ“ ВЕСТЕРВЕЛЕА ЗА КиМ

Александар ПАВИЋ

Некако се поклопило да немачки министар спољних послова Гвидо Вестервеле посети НАТО-окупирано Косово и Метохију 11. августа 2011, тј. тачно на 12-годишњицу последњег потпуног помрачења сунца које је Србија доживела – а које је, како се испоставило тек нешто више од годину дана касније – тј. 5. октобра 2000. тек било увод у истински мрак, који траје и данас, а који немачки министар очигледно тежи да додатно продуби. Вероватно зато није повео ни „супружника“ са собом. Неке ствари човек једноставно мора да уради сам…

Вестервеле је рекао много тога битног, колико у својству високог државног представника Немачке, толико и у својству својеврсног гласноговорника западних сила и њихове политике према јужној српској покрајинипоготово после кризе настале 25. јула, када су специјалне јединице „косовског премијера“ Хашима Тачија, уз пасивну (у виду неодазивања на телефонске позиве званичника Србије у првим часовима кризе) и активну (у виду хеликоптерског превожења шиптарских цариника на административне пунктове Брњак и Јариње) подршку западних „пријатеља“, покушале да окончају процес претварања административне границе између КиМ и централне Србије у „државну“. Вестервелеов наступ је притом био зачињен пословично бруталном директношћу и цинизмом, који су током последња два века постали заштитни знак – или, „про-српски“ речено, „бренд“ – политичке комуникације између немачких државника и овог дела Европе, тј. делова који се не желе уклопити у све „напредније“ верзије споља-диктираних „нових поредака“.

У Приштини је, на првом месту, Вестервеле истицао важност дијалога: „Важно је да сви спорови буду решени дипломатским путем, кроз дијалог, кроз сарадњу.“ Одлично, помислили би они наивнији и неискуснији – дајмо шансу миру! Овај Вестервеле је раван по свом миротворству Обами! Ма каквом Обами – председнику Србије! Но, међутим, испоставило се да је „дијалог“ врло селективна категорија за немачког министра, и да се односи искључиво на легитимизацију садашњег стања, изазваног једностраним потезима западних сила и њихових локалних извршитеља радова. Дакле: „Сада је важно да се привремено решење које је пронађено и примени.“ Ово се односи на споразум између КФОР-а и „српских преговарача“ Стефановића и Богдановића, који је фактички замрзнуо стање настало после неуспелог Тачијевог упада на север КиМ, када је КФОР преузео надлежност над прелазима Јариње и Брњак. Али то није све: „Ми смо за дијалог који се води под покровитељством (високе представнице ЕУ Кетрин) Ештон, и да се овај процес што пре обнови.“ То јест, „дијалог Београда и Приштине“, који би требало да легитимише „добросуседске односе“ између једног дела Србије с њеним другим делом, привремено окупираним од стране западних сила које Вестервеле и представља. Ту се, међутим, могућности „дијалога“ исцрпљују. Наиме:

„Наш је став да је географска карта нацртана у овом региону, и да нема повратка у ранија доба где су границе довођене у питање. Ово је јасан став Немачке и немачке владе које сам изнео пре годину дана, и сада понављам. Географска карта југоисточне Европе је нацртана, статусна и територијална питања по ставу Немачке су решена, и сви треба то да прихвате“. Овде тешко да има и примесе нечега што би се могло назвати „дијалогом“. О агресији на једну суверену земљу, о кршењу међународног права се, дакле, нема шта говорити. То није „дијалог“. То је заправо позив на рат – што ће вам потврдити било који западни званичник. Ко није раније схватао шта је Орвел хтео да каже својим слоганом „рат је мир“ – сада вероватно схвата:„мир“ је заправо пасивно, фаталистичко прихватање плодова агресивног ратовања. У мрачном свету надирућег глобалног тоталитаризма, ви сте „миротворац“ само ако се повинујете западној (тј. глобалистичкој) агресији – или, разуме се, ако у њој учествујете. Ако, пак, покушате да се одупрете – па ви сте ти који заправо желите рат. Јасно?

У истом контексту је, нешто касније, приликом посете северу КиМ, Вестервеле изјавио да је „шокиран траговима насиља“ на административном пункту Јариње, оном којег су још увек непознати починиоци – за које се, некако по аутоматизму, сматра да су српске националности – спалили 27. јула. Па је онда још једном поновио, ваљда ради утврђивања градива: „Прилично је шокантно видети овде трагове насиља.“ Присутни новинари су обе изјаве марљиво забележили и пренели. При том, разуме се, било какав „шок“ над изворним насиљем Тачијевих плаћеника, чији је покушај насилног заузимања прелаза 25. јула и изазвао кризу – изостао је. Јер, треба запамтити – „рат је мир“. Тачијева акција је имала прећутно одобрење Запада, тако да се има „мирно“ прихватити – баш како Србе њихов актуелни председник неуморно саветује – док је свака реакција на исту, на кршење мира – заправо „рат“. Капирамо ли се?

(Још једна ствар која није изазвала „шок“ присутних је да је свима са севера КиМ, укључујући и новинарима, био онемогућен приступ месту Вестервелеове посете, јер су војници КФОР-а поставили бодљикаве жице – Немци на српским просторима очигледно не могу без бодљикаве жице – и „јежеве“. Тек да тамошњи „неалбанци“ не посумњају да се судбина јужних српских енклава не спрема и за њих.)

Да би овај принцип схватили још боље, треба поменути да је, још пре него што је посетио север КиМ, Вестервеле одржао заједничку конференцију за штампу са „косовским премијером“ Тачијем, у духу већ устаљене традиције по којој немачки званичници користе локалне злочинце за „сређивање стања“ на још увек непокореним деловима ромејске Европе. Паралеле између Загреба 1941. и Приштине 2011. не треба, дакле, посебно апострофирати:

„Премијер Косова Хашим Тачи поновио је на заједничкој конференцији за новинаре са шефом немачке дипломатије да су недавне одлуке косовске владе биле неопходне за успостављање реда и закона на северу Косова и да су у складу са Уставом, Ахтисаријевим планом и Резолуцијом 1244 СБ УН.
Влада Републике Косова донела је одлуке које су недостајале много раније за стварање новог нормалнијег и стабилнијег живота за око 40 хиљада српских грађана на северу Косова који су били таоци криминалних структура”, рекао је Тачи“ (Глас Америке).

Уз чињеницу да је Вестервелеово ћутање значило и одобравање „Змијиних“ речи, није забележено да је Вестервеле доживео икакав „шок“ чињеницом да је своју конференцију одржао у тандему с човеком оптуженим за организовано касапљење људи ради вађења и продаје њихових органа (о оптужбама за трговину дрогом, белим робљем, изнуђивање, убиства и застрашивање сведока да и не причамо), а још мање чињеницом да се исти уопште усудио не само да даје суд о „криминалности“ неког другог, већ и да се бави „сузбијањем“ исте. Али, то ипак не треба да нас шокира ако знамо да су Вестервеле и Тачи део једног истог „партнерства за мир“ – према којем је сваки отпор унапред криминализован. Зато, како је приметио Џерард Галучи, бивши амерички дипломата и регионални представник УН за подручје Митровице у недавном ауторском тексту за сајт организације Трансконфликт, земље тзв. Квинте (САД, В. Британије, Француске, Немачке и Италије) „стварају слику српских насилника, хулигана и криминалаца који пружају отпор успостављању косовског закона и реда и при томе држе као таоце локално становништво”. Оно што Галучи није рекао, а што је између редова исписано крупније од самих редова, је да је ова реторика ништа мање него психолошка припрема пред нове акције „успостављања реда и закона“.

У том контексту, дакле, највише брине „забринутост“ немачког министра спољних послова, који је, са изразито сензибилним и забринутим изразом лица, приметио да се „насиље може поново, сваког момента, распламсати“ и да се „та чињеница не сме потценити“. Зашто је министар „забринут“? Да ли он зна нешто што обични смртници не знају? Јер, оно што сви „неалбанци“, и са једне и са друге стране административне линије знају је да је управо насиље оно што власти у Београду никако не толеришу, поготово када је реч о заштити виталних националних интереса. Није ли недавно председник Србије, по ко зна који пут, пред очима јавности, пред Народном скупштином, изричито поновио да „Србија неће ратовати“, док су се ненаоружани Срби на барикадама северног КиМ бранили од комбинованих снага НАТО и „Змије“?

И не само то – није ли директор полиције Србије, Милорад Вељовић, изричито изјавио да ће заштитити међународне снаге на КиМ против „екстремиста“ из било ког дела Србије? Одакле би то онда, по Вестервелеу, опасност од новог насиља могла да прети? Од српског напада на територију јужно од Ибра? То тешко да би и западни медији могли да прогутају као смислену могућност.

Што оставља само две очигледне могућности: још један покушај Тачијевих „љубитеља закона“ да заузму административну границу, или насилан покушај западних „мировњака“ да тај посао обаве уместо њега. То, наравно, Вестервеле неће рећи – зато што он, остајући доследан својој логици, то не би ни сматрао насиљем. „Насиље“ би представљао само отпор таквим покушајима. А једини отпор таквим покушајима могао би да потекне од „неалбанаца“ – које би затим, разуме се, Вестервеле и компанија већ некако оптужили за „изазивање насиља“.По цену „напада“ на још неки косовски Глајвиц – под заштитом ски-маски и капуљача, наравно. А док се нека нова „независна истрага“ буде спровела, на терену би се могла успоставити нека нова „реалност“ – коју би, наравно, београдски „реалисти“ са филозофским миром аминовали, а министар и директор полиције бранили. (Незванично се већ говори о формирању специјалне полицијске јединице „Мохандас Ганди“, која би била коришћена управо у такве сврхе, тј. насилно обезбеђивање искључиво ненасилног српског отпора било каквој употреби силе против и најмањих српских националних интереса.)

Истог дана када је Вестервеле посећивао КиМ, француски „амбасадор на Косову“, Жан Франсоа Фиту, најавио је и оквире за будуће евентуалне манифестације западне „забринутости“. Према извештају Танјуга, „Фиту је на скупу у Приштини организованом поводом збивања на северу Косова рекао да је, што се тиче присуства и улоге међународних институција на северу, тренутно најбоље да КФОР остане и успостави неку врсту сигурности за тамошње грађане, а да Еулекс припреми терен за спровођење закона на северу“, додавши да је „стање на северу могуће решити кроз спровођење Ахтисаријевог пакета“. Преводећи то на западни језик, „миротворно“ ће бити да Запад награди покушај Тачијевог насиља тако што ће да замрзне садашње стање и полако се припреми за следећи агресиван корак – „спровођење закона на северу“, баш онако како је „Змија“ и најавила у присуству Вестервелеа. При том, покушао би се применити Ахтисаријев план, којег је Савет безбедности УН одавно одбио. Природно, сваки отпор оваквим „мировним“ иницијативама неминовно ће бити означен „ратоборним“ илити „насилним“.

Технику оваквог приступа већ је умешно демонстрирао шеф Еулекса Гзавије де Марњак, иначе представник још једног српског „стратешког партнера“, Саркозијеве Француске. На заједничкој конференцији за новинаре са „председником Владе Косова“ Тачијем, одржаном 30. јула у Приштини, де Марњак је рекао да су „напади на КФОР и Еулекс неприхватљиви и да неће толерисати никакав облик насиља“, додавши при том да „Еулекс поштује Устав и законе Косова и подржава успостављање царинске контроле на целој територији Косова“. Дакле, нису били „неприхватљиви“ Тачијеви упади на север КиМ, већ „напади на КФОР и Еулекс“ – што се уствари односи на све акције Срба са севера предузете у циљу одбране од једностране акције Тачијевих плаћеника.

О „статусној неутралности“ коју је шеф Еулекса овом приликом изразио („Еулекс поштује Устав и законе Косова“) не вреди трошити превише речи – најбоље је за то питати шефа дипломатије Србије, Вука Јеремића, који се већ три године уби да нас све убеди да није оно што је свима другима очигледно да јесте. Можда ће и Јеремић изразити „забринутост“ над том, сад већ ноторном чињеницом. Мада би пре требало да буде забринут што Вестервелеа много више „брине“ могућност реакције неколико десетина хиљада косовских Срба у непријатељском окружењу него могућност реакције потпуно пасивизиране, вишемилионске државе Србије. Јер, лепо је замислити колико би Вестервеле тек био забринут овим другим – тј. могућношћу реакције једне другачије, нормалније Србије, ослобођене вештачких стега бескрајних бриселских условљавања, Србије која је схватила ко су јој пријатељи или бар природни савезници, и да једино Србија нема алтернативу. Замислити – а затим и спровести. Али кључ за то није ни у Бриселу, ни у Северној Митровици, већ у Београду. У рукама свих који се сматрају истинском опозицијом садашњој власти.

 

Фонд Стратешке Културе

 

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Поделите вест са пријатељима

Актуелно

Гогић: НВО пројекти које финансирају стране владе имају за циљ разбијање српске државе (видео)

Гогић: НВО пројекти које финансирају стране владе имају за циљ разбијање српске државе (видео)

Политиколог Огњен Гогић, као менаџер на пројекту “Јачање локалних гласова за правичан развој”, чији је …

Спољно-трговински дефицит у првих шест месеци катастрофалних 2,91 милијарди евра

Спољно-трговински дефицит у првих шест месеци катастрофалних 2,91 милијарди евра

Републички завод за статистику саопштио је да укупна спољнотрговинска робна размена Србије од јануара до …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *