Зашто „бела куга“ по Србији изазива слепило власти: Осморо Тасића осуђено на мрак

5
(1)

Сав бесмисао политичке елите у држави и речи њених представника о очувању српства, борби против беле куге и осталих фраза од којих је и паперје теже, пада у воду пред реалном сликом Србије чим се мало макне из већих градова.

Сиромаштво у Србији има два краја. Свакодневно неки медији презентују број жиро-рачуна где се сакупља новац за неког болесног малишана или се објави прича о некој сиромашној породици са бројном дечицом којој је потребна помоћ јер држава не реагује на њихов живот у немаштини.

На другој страни ничу билборди, расписују се новчани грантови за помоћ мигрантима да се уклопе у српску средину. Док они добијају стан, храну, грејање, одећу и обућу, постоје породице које крпе крај с крајем и због тих лоших услова живота „разноразни стручњаци“ из центара за социјални рад прете им одузимањем деце. Једном речју, храниш туђинца о коме ништа не знаш, а растураш аутентичну српску породицу која кубури са егзистенцијом. Озбиљна држава мора прво да сагледа своје социјалне проблеме, па тек онда да решава туђе.

И уосталом, последњи дани прошле године, када су полиција, војска и медији јурили за некаквим отмичаром детета по селима између Kњажевца и Ниша, показали су да бела куга, или боље речено „српска туга“, озбиљно куца на врата. Чак су се и неки хрватски новинари запрепастили колико на тој територији постоји напуштених кућа и то грађених пре тридесетак година, јаких, чврстих. А оранице пусте. Плуг нису виделе годинама. На тој територији има на стотине напуштених кућа, то се не да пребројати. Озбиљна држава се бави тим проблемом.

Осмочлана породице без струје три године

Један од домова у ком се пази на сваки динар и где се пребројавају комади хлеба јесте породица Kатарине Цвијић (30) и Срђана Тасића (40) са шесторо деце. Тешко да неко може у то да поверује, али ова осмочлана породица пуне три године и два месеца живи без струје у алексиначком селу Љуптен. Нису гладни, имају дрва за огрев, то је ових зимских дана најважније. Овој породици, у којој би требало дневно обезбедити 24 оброка, потребно је око 150.000 динара да би сијалица поново бацала светлост на браћу и сестре, од којих најмлађе има годину дана, а најстарије 14 година.

Проблем датира од пре неколико година и то проблем са бројилом. Поменути новац им је потребан да га пребаце у своју кућу, а да потом добију струју и да нормално живе.

У трошној кући у Љуптену са родитељима живе Милош (1), Милица (2), Владан (5), Василије (9), Вељко (10) и Марина (14). Део куће око кубета и шпорета најмилији им је ових дана на температурном минусу. Милош и Милица рођени су у кући где се вече дочекује уз свећу.

‒ Шта може да нам буде неопходније од струје. Веш-машина је у квару, али када бисмо имали струју, некако бисмо се снашли да је поправимо. Нисмо гладни. Јесте да оскудевамо у многим стварима које нормалне породице и не размишљају да ли их имају, али сналазимо се. Осим Милоша, који пије лекове и који је добро, сви смо здрави. Некад туга наиђе, али дечја граја је одмах распрши. Сада живимо са 31.000 динара. То је преко зиме, а преко године Срђан оде да ради на дневницу, некоме закоље свињу, па донесе месо и изнутрице. Пшеницу посадимо за хлеб, онолико колико нам је потребно. И кад посадимо, деца помажу, комшија позајми трактор, Живи се некако… – прича храбра мајка Kатарина.

Претња одузимањем деце

Она каже да је много тежак живот без купатила, односно без бојлера, јер се за свако дете греје вода да би се сва окупала, али, како каже, кад се успостави ред, онда све функционише. Некоме би кућа овог невенчаног брачног пара изгледала као да је у добром стању, али када се уђе, види се колико је влага нагризла зидове, види се да малтер отпада, кров попушта…

У последње време ушла је нека бојазан у ову породицу да могу да их раставе.

‒ Центар за социјални рад је свакако упознат са нашом ситуацијом и има неког, засад, предлога да могу да нам узму децу зато што им нисмо обезбедили довољно услова. Ја не дам децу. Јесте да немамо струју, али нисмо гладни, имамо дрва, село је ово. Помажу нам комшије у чијим замрзивачима држимо понешто, напуним телефон да имам комуникацију са људима. И деца не знам како би то поднела. Јесте да је то предлог да нас раставе док не средимо рачун за струју, али ми немамо тај новац. И ко зна када ћемо да га набавимо – прича Kатарина.

Дакле, не треба човек да буде математички геније да не срачуна да једна осмочлана породица живи са 270 евра месечно, што је таман толико колико српска држава издваја за боравак једног мигранта у овој истој држави и у овом истом периоду.

Један од људи који доста путују од Ниша до Алексинца, хуманитарац, стоматолог и новинар Душан Остојић на разне начине стално указује на тешко материјално стање бројних породица на територији југа Србије.

‒ Нажалост, борба против беле куге у Србији је потпуно обесмишљена. Држава недовољно озбиљно сагледава тај проблем. Основа стимулације рађања у Србији требало би да буде постављена по моделу позитивне дискриминације породица са четворо деце. Позитиван прираштај једног народа види се тек након повећања броја породица са троје и више деце. Ми смо на позицији да је у Србији огроман број неожењених мушкараца и неудатих жена. Највећи број породица има само једно дете. Није ретко да када се помене тешка материјална ситуација неке породице са четворо или петоро деце, чујемо коментар: ,,Kо их је терао да се коте кад нису мислили како ће одгајати ту децу. Најлакше је дете направити, треба размишљати и о томе како га отхранити и одшколовати…“ На тај начин се сличне ситуације нигде не сагледавају, већ се подстичу породице, помаже им се. Тако се чува једна нација – каже Остојић.

Нема системског решавања проблема

Он примећује да нема системског решавања овог најважнијег српског питања, па зато и предлаже неке од мера такозване позитивне дискриминације које би олакшале чување деце и стимулисале рађање у Србији.

‒ Прво, робни ваучери за пелене, кашице и млеко за свако дете до две године морају бити бесплатни. Потребно је увести увећање дечјег додатка за свако четврто дете и то до нивоа просечног личног дохотка у Србији. Дакле, мајка са четворо деце би сваког месеца примала једну просечну плату до пунолетства четвртог детета. Родитеље са троје и више деце потребно је растеретити плаћања комуналија и неких ситних трошкова који за државу немају велики значај, а за породицу имају огроман – прича Остојић.

Он поставља стандардно питање: ко ће све то да плати и одакле новац за све то?

‒ Прецизном анализом то би се релативно лако израчунало. Оквирна процена указује на то да у буџету има пара за то. Ако држава има 300 евра месечно за финансирање живота азиланата у Србији, ако се за новогодишњу расвету по градовима Србије издваја близу 15 милиона евра годишње или за непотребно реновирање тек урађених путева и тргова по десет милиона евра, сигуран сам да би се једном озбиљном, домаћинском прерасподелом буџета обезбедио новац за биолошки опстанак нашег народа – закључује Остојић.

Има једна песма Жака Превера, зове се „Очај је сео на клупу“. Такав је осећај обичног човека коме морал не дâ да се осећа спокојно пред катастрофалним потезима политиканата који решавају овај, несумњиво, најкрупнији српски проблем. Обичан човек осећа се баш беспомоћно. Kао очај који је сео на клупу.

Помоћ за Тасиће

Алексинчанин Ненад Ђурић из Удружења грађана „Игра“, а који је покренуо хуманитарну акцију како би породица Тасић добила струју, каже да ће се новчана помоћ примати преко жиро-рачуна 200-3169190101932-66, Поштанска штедионица, с назнаком „За породицу Тасић“, село Љуптен, општина Алексинац.

‒ Нисам могао да верујем када сам био код њих у којим условима живе. То је радна фамилија. Имају земљу и план је да, када добију струју, однесемо њихово земљиште на процену код неких агроинжењера да нам кажу коју културу је најбоље да засаде. И да крену с производњом неког воћа или поврћа – каже Ђурић.

Пише: Марко Смиљковић, Београдски глас

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Отворена канцеларија америчке Финансијске корпорације за међународни развој (ДФЦ) у Београду

5 (2) Премијерка Србије Ана Брнабић и извршни директор америчке Финансијске корпорације за међународни развој …

Милан Гутовић: Све је постало тако вулгарно и банално, и без короне повукли смо се у изолацију и унутрашње избеглиштво

5 (6) „Све је постало тако вулгарно и банално, нешто што је било незамисливо пре …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *