Зашто сви аларми не звоне на узбуну поводом љигавих изјава ПАПОЉУБЦА Порфирија о Косову?
Продувољено лице лажног патријарха и папољубца Порфирија

Зашто сви аларми не звоне на узбуну поводом љигавих изјава ПАПОЉУБЦА Порфирија о Косову?

4.9
(7)

Политички аналфабетизам српске јавности је безобалан. Све се претежно тумачи у маниру „шта је баби мило, то јој се и снило“. Најсвежији пример тога је нерегистровање дубоко забрињавајућих изјава новоизабраног патријарха Порфирија о Косову. Понегде, где су ти и други упитни Порфиријеви ставови били критички прокоментарисани, поједини болећиви читаоци јављали су се са невештим приговором, „Ви претерујете. Патријарх Порфирије је тек изабран, а угрожава га корона, и налази се у самоизолацији, док ви пишете о лошим стварима које је учинио у прошлости. Где је ту хришћанска љубав?“

Кратак одговор на овакво питање гласи да је хришћанска љубав у истини, а у домену јавног живота то се своди на реално сагледавање  и саопштавање стварности, за разлику од сентименталног фантазирања. Када неко доспе на одговоран положај, било политички, верски или у области културе (ту циљамо на председника САНУ), већ од прве секунде обавеза да се одговорно делује постаје практични  императив. Ту нема простора за болећивост или одлагање да се заузме критички став, а најмање за гледање кроз прсте, без обзира о коме се ради.

У том светлу, од како је устоличен, Порфиријеве изјаве о Косову изискују неодложну критичку пажњу и помну анализу. Подразумева се да када је реч о њему, ту постоји и низ озбиљних богословских и пастирских недоумица којима није место у другом плану. Али у политичком тренутку када ово пишемо, без минимизовања било чега другог, питање Косова је трансцендентно. У области државне политике, лукаве припреме за признање отимачине морално и симболички средишње српске земље улазе у последњу фазу и одвијају се вртоглавом брзином (и овде). Најављују се неопходни практични кораци у том правцу, пре свега измена Устава, чиме би тај чин велеиздаје био формално омогућен и „легализован.“ То је сасвим довољно да пажњу усресредимо на ту тему.

Да размотримо, дакле, пресек Порфиријевих ставова о Косову, од како је изабран за патријарха.

  1. У својој приступној беседи, у вези са Косовом патријарх Порфирије је рекао да ће хришћански водити бригу о српском народу на Косову. То је јако лепо чути, наравно. Али ако је само до тога, исту врсту хришћанске бриге он би могао да води и о народу Бурме или Јемена. Оно што је знаковито је то да он нигде у свом првом формалном обраћању не помиње чињеницу да је Косово не симболички него морално и правно део Србије, нити исказује одлучност, ни своју личну нити Цркве коју представља, да обезбеди да ће Косово остати у том статусу. Чак је и претходни патријарх Иринеј на томе инсистирао. Ово је битна промена у нијанси и она нам нешто открива о будућим ставовима и плановима.
  2. У интервјуу који је непосредно после избора дао РТС-у, дакле најважнијем медијском средству у Србији, Порфирије је утешно изјавио да је „референдум на Косову извршен 1389. године“ и да је „Косово не само колевка нашег народа већ и кивот препун моштију светих,“ допунивши ту мисао констатацијом да „физички, наша држава није присутна тамо у пуном смислу те речи“, али да је „суштински Косово део Србије“ и „заиста за нас тема нашега идентитета“.

Те опште и апстрактне фразе ни за кога нису спорне, оне делују пријатно српским ушима и чак штавише појачавају већ створени утисак „забринутости.“ Али оне не пружају одговор на питање које је тренутно кључно и у односу на које сви имају легитимно очекивање да чују недвосмислен став поглавара српске Цркве: да ли је за њега Косово, не метафорички него физички, неотуђиви део српске  државе, па самим тим и најнепосреднијег канонског домена Цркве у чије име Порфирије говори?

  1. У Танјуговој верзији чини се истог разговора, Порфирије наводи да „нико ко је патриотски расположен не може ни помислити да Косово није део Србије“ и да „Косово није само геополитичко питање за нас већ је то заиста тема нашег идентитета“. Опет, ништа спорно али такође и ништа обавезујуће. Па сугестивно, и без навођења основа за такво уверење, закључује: „Уверен сам да без обзира на све реалне политичке околности које нису нимало наклоњене нашем народу, држава чини све како би се пре свега сачувао мир на тој територији и учинило највише за добро нашег народа“.

Јевреји су две хиљаде година стајали на становишту да су Јерусалим и Палестина средишња тема њиховог идентитета, али се ту нису заустављали. Упоредо са тиме, они су такође два миленијума јасно и недвосмислено пред целим светом тврдили да по њиховом виђењу тај град и та земља физички припадају њима и да ће се (већ „догодине,“ како су све то време говорили) оно што им је било силом одузето, њима бити враћено. Зашто исту такву потврду за Косово не чујемо из уста патријарха Порфирија?

  1. Ако пођемо неколико година уназад, у интервјуу за лист „Експрес“ 2018. године, који преноси портал Српске православне цркве, Порфирије тамо даје неколико ретроспективно врло занимљивих изјава: „Нисам политичар, него свештеник … Ми свештеници о томе често не знамо довољно, или можда неки и знају, ја свакако не. Ваљда зато и постоје држава, избори и демократски поредак … Питање Косова је толико болно и истовремено важно … оно не сме да продуби постојеће и створи нове поделе међу нама“. Дакле, сви у исту колону, али иза какве политике?

Па наставља: „Молим се за помирење српског и албанског народа. Молим се Богу да, узимајући у обзир све изречене ставове и мишљења, наши политички лидери у дијалогу са албанским и међународним факторима, што је неминовно, буду кадри да пронађу решење у којем ће степен незадовољства обе стране бити сведен на минимум. Бојим се да идеалног нема“. А шта је то непостојеће „идеално“? Да се Косово врати у државни и уставни поредак Србије?

За „неполитичког“ човека, Порфирије је још 2018. године са запрепашћујућом прецизношћу антиципирао све рефрене данашње званичне политике спрам Косова. Да се Срби и Албанци „помире“ (нико се не сећа када су се Срби са Албанцима свађали и тражили кавгу са њима), да треба да се води „дијалог,“ али без прецизирања на каквим основама, и (како Порфиријеву тадашњу мисао данас савршено резимира особа која се у Србији за све пита и све дијалоге води) „решење за питање Косова и Метохије мора да буде такво да ниједна страна не добије све, али да добије довољно“ док, у неком обрту догађаја, „не искључујем могућност да Србија призна Косово“ (ове речи нису Порфиријеве, да будемо потпуно фер), мада се двосмислено, у порфиријанском стилу, на другом  месту исто лице ограђује да док је њега таквог признања неће бити, а „после тога народ одлучује“.

И овакав потпури (можда би „папазјанија“ било прикладнији израз) ставова највиших представника Цркве и Државе довољан је да јавности дочара праву природу „симфоније“ која се између те две установе у Србији заметнула. Како проф. Самарџић правилно  оцењује, „као што од става данашњег владара Србије зависи да ли ће Србија de iure признати ‘Косово’, тако и од става Цркве зависи да ли ће се он усудити на тај корак“. Истичући везу која би требало да постоји између „великих и лепих речи“ и политичких ставова и одлука, Самарџић инсистира на томе да „када би недајбоже изостала та веза – жила куцавица – између завета и стварности, онда би се свака реч и проповед претворили у оно што патријарх Порфирије назива ‘мит’, који, како каже, припада свету имагинације“. А при таквом стању ствари, наставља проф. Самарџић, погађајући у срж, „исповедање косовског завета остао би празан духовни ритуал ослобођен било какве и духовне и световне одговорности пред људима и историјом; то би било наше приватно право које не би имало никакво објективно значење. Чак нам ни идеолошки новосрбијанци не би на томе замерали“.

И то је суштина ствари. Патријарх Српске православне цркве се не налази на политичком положају, то је тачно, али његов положај није ни искључиво верски. Он је етнарх српскога народа, па је и опсег одговорности коју он својим положајем и установа коју представља покривају неупоредиво шири од бављења чисто абстрактним или искључиво богословским темама. Све што се односи на виталне  интересе народа који сачињава Цркву којој је Порфирије као патријарх сада на челу улази у оквир његове надлежности. По неком виталном питању, Врховни суд се још и може из кукавичлука огласити „ненадлежним,“ али патријарх – никако и никада.

У овом тренутку Косово је највеће и најзначајније од тих виталних  питања. Зато, у односу на Косово код првојерарха Српске православне цркве секуларни изговор „ненадлежности“ у начелу је искључен, а притом врдање или двосмислености, било какве врсте, апсолутно су недопустиви.

Време је да се патријарху Порфирију, пред камерама, на јавној фреквенцији и у ударном термину, постави следеће питање: Да ли су Косово и Метохија са његовог становишта саставни и неотуђиви део српске државе, или не?

Извор:
ARCHIBALD REISS INSTITUTE

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Москву папак можеш само да посетиш као туриста а настави да кењаш па ћеш од Русије видети само аеродромску зграду

Москву папак можеш само да посетиш као туриста а настави да кењаш па ћеш од Русије видети само аеродромску зграду

0 (0) Кристијан Шмит којег је недавно Савет за имплементацију мира именовао за новог високог …

Боцан-Харченко: Резолуција 1244 је важећа, говори о посебном статусу Косова, а не о независној држави

Боцан-Харченко: Резолуција 1244 је важећа, говори о посебном статусу Косова, а не о независној држави

5 (2) * Београд није ништа тражио од нас, нити би ми на тај начин …

Један коментар

  1. Rated 4 out of 5

    Odakle sada „Leave Rating….Leave Review….POST REWIEW ………. Kud nestadoše naši izrazi sa ove pozicije….i zašto? Moramo li zaboraviti naš jezik i preuzeti neki moderni i zaboga „Cool “ jezik. Sve što je Srpsko ovako neprimetljivo postepeno nestaje zaslugom deformisanih Srba ….a bojim se da će i nase KiM nestati aktivnostima “ modernih osavremenjenih Srba“ Takav strah prisutan je već dugo vremena.

    Naš-Srpski Narod koji je još vezan za Svetosavlje – ima šansu da se ne utopi niti u Zapad niti u Istok. Ako ostanemo vezani za svoje pozitivne istorijske
    pretke – možda ćemo i u budućnosti pretrajati kao narod i ime naroda. Ako na bilo koji način izgubimo KiM – mi ćemo uskoro nestati , naši potomci će biti
    rasijani svuda kao bezlične jedinke ljudskog tadašnjeg roda. Zato KiM moramo braniti i po cijenu fizičkog sukoba sa protivnicima i rizika izginuća – jer bolje je da nestanemo u borbi za svoja prava nego da nečasno ali temeljito nestanemo pod pritiscima zapada kao oličenja svakojeg zla.

    Evo jednog predloga za mirno razrešenje problema oko KiM :
    Uzimajući u obzir da je suživot Srba i Albanaca na istom prostoru pod istom državnom upravom potpuno nemoguć ,apsolutno nekompatibilan – ne uz omalovažavanje jednih ili drugih već zbog prirodnih razlika koje su iskristalisane kroz protok hiljade godina – pregovori sa Kosovarima moraju biti obustavljeni. Može se pregovarati sa državom Albanijom za razmenu teritorija.To bi trebalo da bude jedini realni pristup problemu oko KiM.
    Ako Albanci sa jedne strane i Srbi sa druge strane žele dobro svom narodu tada treba u razmjeni teritorija da Srbiji pripadne dio Albanije uz Crnu Goru do mora, te obala od Bojane do rta Rodonit,zatim da granica ide od rta Rodonit preko vrhova brda zapadno od magistrale Priština –Drač, (da ima geografski prirodni tok ) do Prizrena ili blizu,,možda do Junika, a da Albaniji pripadne dio KIM južno od svih srpskih svetinja ( da u Srbiji ostaju Peć,Dečani, Gračanica, Kosovo polje na kome je bila bitka), i takođe da Albaniji pripadne dio (t.zv. preševske doline) naseljen većinskim Alb.stanovništvom sve do Makedonije.
    Albanci na teritoriji koja bi pripala Srbiji i Srbi na teritoriji koja bi pripala Albaniji moraju biti preseljeni u matične države uz naknadu za ostavljenu imovinu. O visini naknade imovine trebalo bi da odlučuje ista komisija imenovana saglasno od Srbije i Albanije i uslovljena da svaki slučaj okonča u vrlo kratkom vremenu
    Izuzetaka od preseljenja nebi trebalo biti – jer bi inače dio problema ostao i nadalje . (Pored svih sladunjavih priča danas – Srbi i Albanci jedni sa drugima na istoj teritoriji – potpuno su nekompatabilni)
    Pored Gračanice trebalo bi izgraditi visok i dosta dug zid koji Gračanicu uklapa u srpske teritorije, a Prištinu u albanske teritorije. da bi se sprečili incidenti pojedinaca koje ne kontrolišu Vlade. Prislino , iako ekonomski obeštećeno preseljenje palo bi vrlo teško onima kojih se tiče, međutim to bi trebala biti svjesna žrtva za dobro svojih budućih generacija. (Naši pretci su podnosili mnogo veća žrtvovanja uključujući i svoje živote).
    Ova razmjena teritorija i preseljenja nebi bili dopušteni od strane država koje su inače zainteresovane za ovaj region.Ali i za Albance i za Srbe ovakav način ostvarenja razmjene teritorija bio bi mnogostruko koristan. Mislim da dio Albanaca shvata što bi time dobio njihov Albanski narod. I što je vrlo važno – nebi više bio faktor u rukama velikih sila već bi imao mogućnost za svoj vlastito željeni razvoj.
    (Sada moram napomenuti da sam od marta 2019 god. u medijima -naišao na članke u kojima Milijana Baletić predlaže već od 2012 godine veoma slične predloge onima do kojih sam ja samorazvojno došao…i nadam se da u našem narodu ima dosta onih koji su obični Ljudi- i razumno možda dolaze do sličnih ideja, a meni bi bilo drago da takve ideje preovladaju većinom Srba.)
    O navednom rješenju problema KIM – ne govori niko (osim Milijane), međutim ovo nije neostvarivo. Umni Albanci znaju da je čitava Albanija na srpskoj zemlji i ako ima Božje pravde , ovakvo rješenje bi bilo pravedno i trajno.Mislim da bi umni Albanci podržali ovo rješenje, ali me je strah da Srbi u današnjoj Srbiji imaju kontinentalni mentalitet i da im do izlaza na more nije stalo.
    Pojam mora im je turizam,plaža,gužva na plaži,kupanje i ništa više,te sve to uz novac mogu sebi omogućiti i bez svog mora. Vrlo kratko reagovanje na kratke staze,stav profitera makar vrlo sitnih,beznačajnih..i uklapanje u zapadni materijani poredak pun zla i nesoja svake vrste.
    Mnogi će reći-nema razmjene teritorija , jer Skadar je ionako bio naš.To znači nema pregovora,poništava se ideja,i sve nadalje ide kao do sada. Tačno je da je Skadar bio naš, ali sada tu živi drugi narod. I bez razmjene teritorija u koje bi bio uključen i Skadar,Skadar nikada neće biti naš. Upotrebimo razum i dobru volju da ne naškodimo drugome, te će Bog dati da ni drugi ne naškode nama. Nadam se da će se ovo ostvariti kad tad, osim ako Srbi nestanu kao narod i kao Srbi.
    U smislu da nebismo nestali, uzor bi nam trebali biti Izraelci, koji su konačno proglasili da je Izrael nacionalna država Izraelaca i da su non stop spremni da brane svoju zemlju. Tačno je da imaju podršku moćne države S.A.D, ali bi i mi imali podršku moćnih država Rusije i Kine.
    Na tako dobijenoj obali trebali bi smo napraviti veliku transšipment kontejnersku luku (koja bi bila značajna za čitav Jadran) i saobraćajnice od te luke do Mađarske .
    Uz ovaj izlaz na more, reaktiviranje brodograđevne industrije na moru i u Beogradu, te uz zadržavanje kvalitetnog poljoprivrednog zemljišta i slatkih voda i rudnog bogatstva u svojim nacionalnim rukama, imali bi smo pristojan život i budućnost za naše familije i potomstvo.Poljoprivredno zemljište treba da bude zaštićeno i na istom bez obzira dali je vlasnik individualna osoba ili društvo treba zabraniti bilo kakve izgradnje bilo kuća ili nečeg drugog.Takođe treba ograničiti porast i širenje velikih gradova,već u istima treba dobro urediti postojeće stanje a priliv stanovništva usmjeriti na druge za to odabrane centre. ( U suštini broj stanova u jednom gradu morao bi biti ograničen prema mogućnostima zapošljavanja,tako da svaki stan daje pravo na dva radna mjesta). Prekobrojni pretendenti na naseljenje u gradu koji nema više mogućnosti za zapošljavanje – morali bi biti upućeni u drugi centar koji se izgrađuje na daljini 50 do 100 kilometara od već postojećeg centra. (Prostor između bi trebao biti uotrebljen za proizvodnju hrane, a ako je za to nepogodan, onda za druge djelatnosti.)
    I ponavljam – ako izgubimo KIM – a sve ide ka tome – mi smo izgubili sami sebe. I nikada više nećemo se pronaći. Ostaćemo prokleti za vječita vremena.
    Izgleda da nam ne preostaje ništa drugo nego da molimo Boga da nam pomogne i da preumljenim Srbima vrati pamet u glavu.

Leave a Review

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Send this to a friend