У СРБИЈИ су у последње две године искрчене велике површине под малинама, а оне воћњаке који нису преорани, малинари су престали да обрађују. Међу главним разлозима свакако је ниска откупна цена, али и то што је малина сађена на местима која нису за њу погодна. Без малињака је највише остала Мачва, која и није подручје са добрим агроекономским условима за гајење овог воћа.
– Један од генералних проблема, када је малина у питању, јесте низак принос по хектару, који не може да подмири трошкове производње – каже Лукић. – Због тога је садни материјал од пресудног значаја. Наш институт производи знатне количине садница, које спадају у највише и најбоље категорије одабраних сорти виламета и микера.
Нажалост, каже Лукић, последње две године имамо врло мало нових засада, а потражње за новим садницама готово да није ни било. Кад год произвођачи нису задовољни ценом малине, то се одрази и на засаде. Ове године јесмо били у ванредном стању због епидемије, али је Министарство пољопривреде излазило у сусрет са дозволама за кретање, па није било проблема да се воћњаци обилазе и да се ради у њима.
Према речима Лукића, сада имамо доста лоших, али и добрих засада малина. А, да бисмо имали добре приносе, што је око 25 тона по хектару, битне су саднице. У плану је да се уради пројекат, којим ће се прецизирати у којим подручјима ће она моћи да се гаји. То не значи да остали неће моћи да је гаје, али држава неће давати субвенције свима.
– Држава не може да се меша у откупну цену малине, али може да обезбеди транспарентан и легалан откуп – сматра Лукић. – Немамо довољно произвођача који имају род од 25 до 30 тона по хектару.
Како тврди Бранислав Гулан, аналитичар, у нашој земљи има око 5.000 “малих фабрика” под отвореним небом, које годишње произведу око 20 милиона тона малине. Када је реч о извозу, малина је и даље наш највећи адут: највише одлази у Немачку и Француску, али и у САД, Велику Британију, Аустрију… Влада је недавно формирала и тим за унапређење производње и тржишта малине.
, Новости.рс
