У старој скандинавској поезији Хавамала која је препис Веда, стоји питање: Шта је потребно човеку да би путовао (кроз живот)? Памет, гласи одговор, јер будала оставља лош утисак. Свет се данас не може отети лошем утиску, али, прилагођеност дубоко болесном друштву није знак здравља. Зато је први корак ка сазнању, искорак из “информативног поља” владајуће науке – каже Слободан Филиповић.
Повод за разговор са етнологом који се бави митологијом и палеосемантиком, је објављивање два Речника србизама, у класичним и турско-источњачким језицима.Већ из наслова ових књига, на први поглед се намеће питање мотива научниог ставасупротног званичној науци. Шта је то, што је код вас у преломном смислу утицало насупротно гледиште?
Свако животно определење се формално своди на стицај околности. Далеке, 1975. године, доживео сам непријатност у расправи око једне историјске теме, од групе студената и професора на Философском факултету у Београду, због упорног инсистирања на аргументацији поводом определења за једну од две могућности. Тај догађај ме је заувек удаљио од комесара за науку, и оних који не воде рачуна о ономе што причају.
Обично се каже да “нема науке без расправе”, али званична наука оптужује србску алтернативну школу историографије за произвољност, недостатак доказа и романтизам. Колико су ове оптужбе објективне?
Знате како кажу: курва о поштењу, војска о скраћењу а америчка администрација о људским правима. Лицемеран човек увек прича о ономе што жели да сакрије, али двоструки морал обично није много маштовит. Најчешће, обрће ствари “на главу” па jе превара лако препознатљива. Зато се нелогична прича владајуће науке, објективно обара у једној јединој реченици: За србску историју постоји преко милион извора (амерички подаци), а владајућа наука користи само 200 (две стотине)!? Свака се прича овде се завршава за оне који мисле својом главом, а то је колико знам и мото портала „Васељенска“.
Има појединаца који пишу и говоре на нелегитиман начин, али на обе стране! Кривицу сноси владајућа наука, јер погрешна поставка, објективно, никада не може дати тачан резултат. Владајућа наука своје нетачне идеолошке поставке и бесмислице брани скривањем аргумената, идеолошки прилагођеним тумачењима, ћутањем на објективне приговоре, потпуном контролом медија и свим могућим видовима “водоравне” репресије од којих су у прошлости најчешћи били судско и полицијско гоњење, а данас “штап и шаргарепа”.
Шта ви подразумевате под историографским бесмислицама погрешних поставки званичне науке?
У владајућој науци постоје бројни “нерешиви” историјски феномени у проучавању (србске) историографије. Али, те вештачке странпутице званичне науке, лако разоткрива терминолошки кључ измишљених појмова, опет по принципу “обртања на главу”, по коме су архаични Срби претворени у “Индоевропљане”, антички Срби у “старе Грке”, а средњевековни Срби у “Словене”. Ако овде убројимо и преко 750 имена за Србе у последње три хиљаде година, уз димне завесе еволуционизма и “доласка” културе с Истока, онда принципски добијамо историјског “чича Глишу” владајуће науке.
Добро, то је ваш лични став, али како свет гледа на историјске феномене (србске) историје? Да ли постоји јединствен став по овом питању?
Не постоји јединствен став, напротив, решења су веома шаролика, али, управо таразличитост сведочи о измишљеним бесмислицама званичне науке! Још је Шафарикистакао, да су само Срби у старом веку били присутни на Истоку, када остали европски народи нису ни постојали. У Индији су Срби до недавно чак били у школском програму, али су избачени економском уценом. Јапанци знају да су старинци Јапана народ Сербес (Аини), као што Кинези знају да су племена Сабира или Сафира старинци Кине, којекинеске дворске хронике бележе под именом Срби.
Руси су, за разлику од Коминтернине забране проучавања историје пре петог века, донелипре неколико година Закон о борби против историјских фалсификата али Коминтерна је још увек жива. Енглези и Французи почињу србску историју од трећег века, јер је савремена Аргоновој држави коју Зонара зове именом Србско царство. То значи, да нема“досељавања Словена” али ни “сеобе народа” у четвртом веку! Немци су се одрекли норманске теорије, а неколико десетина немачких аутора систематски обара владајућу науку. Лајт мотив њихових проучавања је да се владајућа наука заснива на преписима, чији оригинали нису старији од 12. века! Треба истаћи, да скоро трећина европских аутора пише истинито о историји Срба.
Део америчке науке је такође сасвим објективна прича, за разлику од америчке администрације која је осведочени силеџија кад су у питању Срби. Да није тако, не би имали србски Законик познат као малоазијски “белег из Срба”, који је датован на осми век ст. ере. Нити би Јелине (“Грке”) који су добили писмо два века касније Џ. Фајн прогласио за фалсификаторе због присвајања туђих културних тековина.
Различити историографски приступи изучавања прошлости човека, сведоче сами по себи, али, објективно, како је могуће у толикој мери фалсификовати историју?
Процес вишевековног уклањања непожељних историографских доказа старог света, истовремено је пратило фалсификовање докумената по манастирима Западне Европе, који су стотинама година правили преписе оригиналних докумената. Наравно, томе је претходило уништење православља у Британији и Западној Европи, али, преписивачи нису писали нову историју, нити мењали историјске догађаје, већ су мењали само ономастику! На тај начин, помоћу промене именослова која није баш тако једноставно предузеће, Западна Европа је добила на поклон 1000 година историје. Немојте да се чудите, кад једног дана сазнате да “стари Грци” и “Римско царство” нису ни постојали. Они су измишљени, баш као Карло Велики и народи његовог царства. Да не помињемо новостворене државе, од Срба који су до пре 200 година заузимали простор од Јадранског до Црног мора.
Шта је онда у културно историјском смислу постојало?
До 14. века, у Европи је постојало само Србско царство (неетничко), коме је посмртно наденуто име “Византија”, као и србске државе укључујући и Русију са њеним азијским делом, прикривених етничким именословом од неколико стотина различитих имена! Очигледна је чињеница, да србско “море” у културном смислу постоји и данас на простору старог света од Британије до Индије, али са измишљеним и наметнутим именом “Индоевропљани” уместо Срби.
Да ли је ревизија историје неминовност?
То већ траже бројни историчари, међу којима су неки изричити као Гајзе и Пфистер.Ревизија је већ почела, али, нико не може да предвиди у којој ће мери она бити објективнаили (опет) идеолошка. Згодно поређење за процену је једна прича са Истока о слоновима који су били везани обичним канапом. Када је један намерник то прокоментарисао бесмисленим у односу на снагу слона, дресер му је одговорио како су слонови још као мали били везани тим канапом, па им не пада на памет да га могу прекинути.
Постоје ли трагови и докази историјских фалсификата које сте поменули?
О фалсификатима историје пре свега сведочи ватикански Кодекс забрањених књига, као и бројни бројни аутори који аргументовано о томе пишу у последња четири века: Хадруан, Балдауф, Милер, Фоменко, Пфистер… Римокатолички свештеник Џејкобс, недавно је у књизи “Највећи историјски лажови”, оптужио римокатоличку цркву да је написала томове књига на лажној документацији и да то не може донети ништа добро. Уз све то, постоји 19 хронологија (21 по Депену), у којима историји недостаје од неколико десетина до 1300 година! Могуће је, да су њени аутори у праву по различитим критеријумима, али, не могу да поверујем, да баш нико од њих није чуо за србски календар који данас користи НАСА, коме не “фали” ни један једини дан од неолита Винче!?
Очигледно је, да у европским и азијским језицима постоје сличности у језику изаједничким обичајима Европе и Азије. О јединственом језику сведоче Библија иантички писци, али, право питање је какви докази постоје, да је древни или “мајка језик” био баш један облик србског како тврде аутохтонисти?
Срби, или ватикански и коминтерновски “Словени”, једини су народ који језички обухвата све три климатске зоне земаљског шара: континенталну, средоземну и подарктичку! У освит историје, пре око 4000 година преци србских народа су “поцепани” на више огранака у Европи, Азији и Африци, створивши сва наречја која данас постоје (С. Лукин-Лазић). Отуда, сасвим је логично, што је србски еталон свих “словенских” језика (М. Алинеи), али исто тако већине европских и азијских језика. Јер, доказ антропогеографске распрострањености србских народа недри једну необориву чињеницу, да култура нашег међуледеног доба има континуитет само преко прве цивилизације Винче и духовности србског народног предања!
Јединствена археогенетска слика Европе сагласна је са чињеницом, да су Срби које зову измишљеним именом “Словени” чак и данас у њој најбројнији! Сви језици су старохелмског порекла из Подунавља Европе, каже Павле Соларић, а исто то исто тврди и А. Меје, да су европски менталитет изградили старохелмски источници. Како би иначе УНЕСКО прогласио 1993. године лужички србски за један од најстаријих језика на свету!?
Шафарик каже, да је србски језик независне природе и не потиче од било ког другог(европског) језика. Уосталом, србски спада у флексивну или најсавршенију групу језика, а то је сам по себи доказ највеће старости. Србски језик има иста граматичка правила као аријски или архаично србски. То су два једина духовна језика на свету, а србски је уз то, чак у измишљеној историји најстарији некласични књижевни језик Европе! Управо, тесна повезаност србског са класичним језицима сведочи о његовој великој старини!
За речнике србизама, као и Српско-аријски речник користили сте нову научну методологију. Можете ли нешто више рећи о томе.
Језик је средство споразумевања међу људима, али и са Богом, а то не бива без духовности, која пружа одговор и на питање вавилонске “пометње језика”. Ако је језик “кућа народа” како каже Исидора Секулић, онда је реч (слово) његов отац. Иако, не личе на оно што представљају, речи нас повезују са стварношћу (Панини). Реч је део Говора или Закона и печат постојећег, у вези истинитог Бића са свим стварима. Исто каже и Свето писмо. Зато се нова семантичка метода коју користим, заснива на унутрашњем и спољашњем језику а функционише на бинарном систему природе! Одговорно тврдим, даима далеко већи проценат тачности, у односу на класичну методу која се заснива на граматичким правилима.
Колико је од помоћи мудрост знања у овом нашем цивилизацијском суноврату?
Одговор на ово питање постоји у Светом писму, где се каже, да “мудрост не рађа само мудрост већ је мајка свему”. Отуда, мудрост србског народног предања каже, да нада нема права ни у кога до у Бога и у своје руке. Постоји само знање и његово разумевање којепредпоставља хармонију. Све остало је празна прича. Зато, мудре речи Димитрија Љотића треба схватити као светоотачко предање: Прекид (духовни) с прошлошћу никада не доноси добра.
Васељенска ТВ
