fbpx
Насловна / Србија / Фељтон / Злочин у рату-геноцид у миру (1)

Злочин у рату-геноцид у миру (1)

Књига „Злочин у рату-геноцид у миру“ у издању Службеног гласника и Друштва за борбу против рака дело је три аутора и представља поглед на НАТО бомбардовање 1999. године у коме је коришћена муниција са осиромашеним уранијумом из угла дипломате и бившег министра спољних послова Владислава Јовановића, из угла генерала Слободана Петковића који је командовао АБХ јединицом и академика Слободана Чикарића, радиолога који је пратио ширење смртоносних тумора међу становништвом узрокованих радиоактивним бомбама.

Ово издање, штампано на српском језику, ћириличним писмом и на енглеском језику, представља тужно подсећање, али и страшну опомену на последице бесправног и безумног акта агресије из које преносимо неке делове.

У првом наставку представљамо делове књиге које је написао Владислав Јовановић, некадашњи министар иностраних послова, које бацају светло на политичку и правну позадину агресије:

„Агресија НАТО-а са САД на челу, која је отпочела 24. марта 1999, била је круна циљаних политичких, пропагандних и психолошких припрема које су текле месецима. Скоро годину дана пре тога напуштена је званична квалификација ОВК-а као терористичке организације. Средином 1998, западне силе предвођене САД, спречиле су уништење ОВК од стране југословенских антитерористичких јединица и купиле им време да се реорганизују и ескалирају терористичке нападе на полицијске и цивилне циљеве на Косову и Метохији. На алиби-преговорима у Паризу, СРЈ су отворено претили ратом ако не прихвати ултимативни документ о капитулацији не само на Космету него и на целој преосталој територији. Није поштован став међународног права од нирнбершког суђења 1946. па наовамо да преговори под претњом рата нису допуштени. Посматрачка мисија ОЕБС-а злоупотребљена је за прављење и појачавање црно-беле слике о ситуацији на Космету, додељујући СРЈ улогу „лошег момка“, а терористичкој ОВК улогу жртве. Инсцениран је „случај Рачак“ ради добијања изговора за „хуманитарну интервенцију“ НАТО-а, под циничним називом „Милосрдни анђео“.“

                                                                    * * *

„Посебна нечовечност била је садржана у одлуци да се масовно и неселективно користе оружја са осиромашеним уранијумом. Иако употреба таквих оружја није у време агресије била формално забрањена ни санкционисана, њихову употребу није дозвољавао здрав разум, с обзиром на моралну неприхватљивост и несагледиве последице које расути осиромашени

уранијум има за садашње и будуће генерације. Политичко и војно вођство НАТО-а није смело тако олако и неодговорно да пусти злог духа из боце. Ако се међународно ратно право дотле није бавило разматрањем штетних последица пуњења пројектила

осиромашеним уранијумом, постојала је аналогија са „дум-дум“ мецима и хемијским и биолошким оружјем, који су стављени ван закона управо због тога што изазивају далеко веће патње и губитке у животима војника и цивила него што је то оправдано разумним потребама рата. Неприхватљивост коришћења осиромашеног уранијума у војним конфликтима налази се ако не у слову, оно у духу и објекту заштите међународних споразума о неширењу нуклеарног оружја, чији је циљ да спречавањем даљег распростирања нуклеарног оружја и обавезивања признатих нуклеарних сила да раде на постепеном смањивању нуклеарних арсенала, доведу до коначног повлачења нуклеарног Дамакловог мача опасно надвијеног над човечанством. Али и да не постоје поменуте аналогије, требало је да проговори толико истицана и глорификована демократска савест друштава развијених чланица НАТО-а да се у рату, као и у миру, не чини већа штета него што је то апсолутно неопходно, а посебно да се не угрожавају животи цивила и њиховог потомства у будућности на ратом захваћеним подручјима.“                                                          

                                                                  * * *

„Уместо очекиваног извињења и изражавања спремности да Србији надокнаде сву материјалну штету и новчано компензују губитке у животима њених грађана, челници НАТО-а и његових чланица не престају с упућивањем позива Србији да им се придружи и постане пуноправни члан Атлантског пакта. При томе се не устручавају од отвореног мешања у њену унутрашњу политику и вршења притисака, директних или преко од њих зависних невладиних организација, да се процес доношења такве одлуке убрза, по могућству уз избегавање референдумског изјашњавања. Из депеша америчке амбасаде у Београду које је објавио Викиликс, а које нису демантоване, види се да се од српских симпатизера САД и задужених политичара, аналитичара и других ревносника непрестано тражи да убрзају преобликовање свести грађана Србије, како би они што пре оставили иза себе сећања на бомбардовање НАТО-а и прихватили да је будућност Србије у тој војној организацији, а не у држању одстојања од ње. Толико непоштовања и оспоравања права жртве бомбардовања на хладноћу осећања према агресору није забележено у историји међународних односа од краја Другог светског рата наовамо. Међутим, „квака 22“ није само у безобзирности манира агресора већ у његовом пакленом политичком циљу да се жртва натера на признање да је агресија била потребна и да, уласком у НАТО, она чак буде захвална што ју је „Милосрдни анђео“ милосрдно бомбардовао и помогао јој да нађе пут спасења, тј. безбедног живота у најмоћнијој војној организацији у историји света! Психијатри би можда рекли да има нечег фројдовског у тој апотеози окрутности агресора према жртви. Изгледа да наслада у патњи другога није одлика само извитоперених појединаца већ и макијавелистичких држава и војних организација, којима циљ оправдава средство.“

                                                                  * * *

„Поставља се легитимно питање зашто политички врх Србије (као и раније СРЈ, и Државна заједница Србија и Црна Гора) упорно гура под тепих питање употребе осиромашеног уранијума у нелегалном рату против СРЈ и не дозвољава другима да оно буде предочено нашој и страној јавности у свим својим димензијама. Зашто се наш политички врх никада није јавно изјаснио о томе? Зашто то питање није покренуто на одговарајућим међународним форумима, пре свега у ОУН, чак ни онда када су га критички покретали представници других држава чланица? У Генералној скупштини ОУН, где је од других чланица тражено да се осуди коришћење осиромашеног уранијума у оружаним сукобима, Србија је била уздржана. Зашто Србија није искористила оболевања од леукемије војника шпанског контингента КФОР-а, као и неколико Италијана, за алармирање међународне јавности и залагање за озбиљну међународну истрагу под патронатом ОУН о последицама употребе оружја са осиромашеним уранијумом по животе и здравље становништва на угроженим подручјима, а посебно на Космету? То је била њена државна и морална обавеза према регистрованим и потенцијално угроженим жртвама радијације.

Очигледно је да су обзири да се не повреде НАТО и његове чланице које су у међувремену постале наши најближи партнери и савезници, имали одлучујућу улогу у таквом држању Србије. Али да ли би се иједна друга земља, ако би била жртва сличне агресије, постављала тако недостојанствено и мазохистички као Србија, или би све чинила да пажњу међународне јавности и надлежних институција

фокусира на трагичност коришћења оружја са осиромашеним уранијумом? Човечанство с правом осуђује експерименте др Менгелеа над живим заробљеницима у Другом светском рату и гнуша се над његовим монструозним злочинима, али оно још није казало праву реч, нити изрекло осуду због масовне и неселективне употребе оружја са осиромашеним уранијумом, чије су видљиве последице дуготрајна загађеност људске околине и осуђеност више генерација на трпљење последица тог загађења.

Агресорски НАТО и његове водеће чланице све чешће упућују и понављају позиве Србији да се окрене будућности и не дозволи да прошлост угрози перспективе учлањења у ЕУ и НАТО. Као пример такве политике наводе се САД и Немачка, које су од некадашњих ратних непријатеља постале савезници и пријатељи. Намерно се испушта из вида „мала“ разлика, да је Немачка објавила рат САД у Другом светском рату, док Србија не само да није објавила рат САД него је од НАТО-а, са САД на челу, била неизазвано војно нападнута, и то уз пуно кршење Повеље ОУН и статута самог НАТО-а. С друге стране, ако је корисно за обе стране да оставе прошлост и гледају у будућност, зашто то не важи за другу страну, него САД и НАТО на прошлости граде и спроводе своју политику одмазде према Србији, одузимајући јој Космет и помажући албанско сепаратистичко вођство да једнострано прогласи независност Косова и да ту независност призна  низ држава. Исто тако, као страна одговорна за отпочињање скоро тромесечног варварског бомбардовања Србије, САД и земље НАТО нису се досад због тога извиниле Србији, нити су јој помогле да се подигне из рушевина и врати у редовно стање. Модерна историја није без примера да су се велике државе извиниле земљама жртвама због својих злочина. Немачка се извинила Израелу због геноцида над јеврејским народом у Другом светском рату и исплатила одштету у примереном износу. Русија се извинила Пољској због злочина почињеног у Катинској шуми током Другог светског рата. Француска се извинила Алжиру због вођења окрутног колонијалног рата. Немачка се извинила Намибији због покоља становника у неким селима почетком 20. века и тако даље. Злочин против мира који су САД и друге чланице НАТО-а учиниле против Србије, захтева да се оне извине како Србији тако и ОУН због кршења њене повеље. Шта их то спречава да се морално издигну и признају да су против Србије водиле противправни рат и да на тај начин стекну кредибилитет за позивање Србије да остави прошлост на миру и заједно с њима гради нову будућност? Сасвим је видљиво да су у питању интереси да се експлоатацијом прошлости од Србије извуку нови значајни уступци, пре свега признање независности Косова и дистанцирање од Републике Српске, уз задржавање притисака за даље територијално слабљење Србије.“ 

 

Балкан Магазин 

 

 

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Нико још није гласао. Будите први!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Шаљете ви поруку Русима на Балтику и у Пољској?! Е, мукице моја…

2.3 (3) „Уколико дође до напада на Пољску или балтичке земље, цела Алијанса ће одговорити“ …

Русија пре времена Србији испоручила четири јуришна хеликоптера МИ-35 (видео)

5 (1) етири хеликоптера типа Ми-35, које је Србија купила од Русије, испоручена су на …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *