fbpx

Злочинцима из врха власти не смемо заборавити ни злочине ни пљачку

5
(20)

Свргнути судански дикатор Омар ал Башир осуђен је, пре три недеље, на затворску казну због корупције. Последњег дана прошле године, суд је изрекао смртну пресуду за 29. припадника тајне полиције, који су учествовали у мучењу и убиству опозиционог активисте. Окривљени су се бранили тврдњом да су „само вршили дужност и радили свој посао“. „То и ја сад радим, зато вас кажњавам смрћу“, рекао је судански судија. На питање да ли жели да осуђеници буду помиловани, брат покојног активисте је одговорио: „Убиством невиног човека одрекли су се права на живот, нека буду погубљени“.

Милица Грабеж

Тако то раде озбиљни народи у озбиљним државама. Србија, нажалост, није Судан. Србија није ни Хрватска, где је, такође крајем прошле године, бивши премијер Иво Санадер осуђен на шест година затвора због примања мита у афери око продаје нафтне индустрије ИНА мађарском МОЛ-у. Санадер се већ налази у затвору, по правоснажној пресуди којом је кажњен на 4,5 године робије због примања провизије приликом продаје предузећа „Планинска“. Санадер је бивши председник ХДЗ-а, који је на власти, али ни то му није помогло.

У Србији никад није осуђен ниједан председник или премијер, иако су се налазили на челу организованог криминала, који 30 година пљачка државу и народ.

Србија је и званично проглашена најсиромашнијом државом у Европи, а њени политички лидери су уверљиво најбогатији.

Од 1992. године до данас, укупни изгубљени ГДП износи 485 милијарди долара. Актуелна власт Српске напредне странке додатно је убрзала пљачкашки тренд.

Браћа Вучић, њихови кумови, пословни партнери и политички сарадници присвојили су све јавне ресурсе, постали су власници земљишта, река, планина, фабрика и људи. Завели су диктатуру тежу од оне каква је доскора била у Судану.

Kао у затворима Ал Башира, тако и код Алека Вучића умиру критичари власти. Милорад Николић је 2017. године ухапшен због увреда на рачун Вучића, које је написао у СМС поруци. Под неразјашњеним околностима умро је у затворској болници. Због псовки на Твитеру, које је упутила Данилу и Милици Вучић, већ четири месеца се у притвору налази Александра Јанковић-Аранитовић. Прекршена су сва њена права, само још није убијена. Вучићева власт је, такође незаконито, ухапсила Николу Пилиповића због ношења пластичне макете вешала на опозиционом протесту у Београду. Са својих 15 година, тај дечак је постао најмлађи политички затвореник у Европи.

Док се над грађанима врши стравична тортура, власт штити криминалце из својих редова. Зоран Бабић, директор „Kоридора Србије“ учествовао је у саобраћајној несрећи у којој је убијена Станика Глигоријевић. Прошло је 11 месеци, званична истрага још траје, а незваничну пресуду је изрекао Вучић. Погледао је снимак убиства на наплатној рампи и закључио да Бабић није крив. Kао одштету, породици погинуле жене понудио је један трактор.

Бабић није ни то урадио, није ни изразио саучешће. Баш га брига. Платио је заштиту, па може да се проводи на Брионима, Миконосу, Врњачкој бањи… У једној руци томпус, у другој виски, а на уво му пева Аца Лукас.

Бахати криминалци попут Вучића и Бабића мањи су проблем од страха у који је окован народ. Постоји педесетак људи – сведока с наплатне рампе, полицајаца, тужилаца, адвоката и судија – који знају да је Бабић возио смртоносни ауто. Знају, а ћуте. Нису сви подмићени, нити су сарадници режимских убица. Уплашени, пристају да учествују у прикривању истине, иако су свесни да сутра и њих може да задеси судбина Станике Глигоријевић.

Александар Митровић, син власника Пинка, убио је малолетну Андреу Бојанић. Ивана Бодрожић, љубавница Жељка Митровића умрла је у „Хајату“ од прекомерне дозе дроге. Две године касније у саобраћајном удесу погинула је њена мајка Нада. Опет су политичари, полицајци, медији, тужиоци и судије успели да изврдају правду и да се наругају покојним жртвама.

– И ја само вршим своју дужност, зато вас осуђујем на смрт – рекао је судански судија.

У Србији нема таквог. Овде судије мисле да им је дужност да извршавају налоге политичара из власти. Другачије и не може да буде кад српским правосуђем управља Александар Вучић, преко Николе Селаковића и Александра Степановића, вечитог председника београдског Вишег суда. Осам судија је игнорисало доказе и закон, извршавајући налог по коме је Александру Обрадовићу, узбуњивачу из „Kрушика“, одређен притвор.

Злоупотребом судијске функције, за ситне паре или политичку милост, чак 17 судија је неколико година помагало Предрагу Ранковићу, званом Пецони, да избегне одговорност за озбиљна кривична дела. На исти начин српско правосуђе штити Звонка Веселиновића и остале припаднике његовог криминалног клана. Исте судије, без имало гриже савести, потписују извршне пресуде којима омогућавају јавним извршитељима да грађанима, због неплаћених рачуна за струју и комуналија, отимају станове, старе телевизоре, фрижидере, књиге и дечје играчке…

Страх, који је парализовао цело друштво, створен је уверењем да Србија није правна држава и да су криминалци јачи од правде. За такво стање најодговорнији су тужиоци, пре свих Загорка Доловац. Она је симбол свих некажњених злочина, који у дугогодишњем континуитету разарају државу.

Тако ће остати док год се Срби не угледају на цивилизованије народе, какви су Суданци, па не узму судбину у своје руке, ослободе се диктатора и његових сарадника. А, до тога ће доћи кад-тад. Суданци су се дигли на устанак кад је убијен сеоски учитељ. Не зна се шта може да буде варница која ће запалити Вучићево буре барута, којим се он игра док спроводи тортуру над поданицима.

Kад се то деси, ослобођење ће бити потпуно само ако се спроведе потпуна правда, као сатисфакција свим жртвама напредњачких зликоваца и чистка, која ће створити услове за будућност без авети прошлости.

На оптуженичкој клупи морају да се нађу браћа Вучић и сви остали саучесници у заједничком злочиначком подухвату. Није довољно да за убиство Станике Глигоријевић одговара само Бабић, него и сви сведоци, полицајци и тужиоци који су ћутањем прикривали злочин. Исто важи и за остале злочине, од оних које је извршила пинкоидна породица Митровић, до сваког судије, записничара и судског курира, који су свесно саботирали правду.

Судијама и тужиоцима, пре свих Степановићу и Доловац, треба дати шансу да у фер и поштеном поступку одговарају за злоупотребу функција. Нека признају по чијем налогу су и за какву надокнаду штитили убице, разбојнике, преваранте и силеџије. Нека открију ко је и колико платио да застаре процеси против Богољуба Kарића, Михаља Kертеса, Млађана Динкића и осталих штеточина, које су завиле Србију у црно. Није довољно да одговара само Мирослав Богићевић, власник Kонцерна Фармаком, већ и сви политичари и финансијски манипулатори, предвођени Синишом Малим, који су му омогућили да изврши вишемилионске преваре. (Синиша Мали мора да буде кажњен и због пребијања своје супруге Марије, као што и тужиоци треба да буду судски санкционисани јер су одбили да спроведу истрагу, на шта су били обавезни по службеној дужности.)

Милион је разлога да Небојша Стефановић заврши на оптуженичкој клупи. Друштво би морали да му праве тата Бранко и кумови Горан и Александар Папић. Међутим, макар дисциплинским казнама требало би да буду подвргнути полицајци који су, пре неки дан, салутирали и рапортирали Биљани Поповић-Ивковић, приликом дочека на београдском аеродрому, кад се вратила с новогодишње екскурзије у Дубаи.

Уместо да је приведу и саслушају под сумњом да је корупцијом дошла до 400.000 евра којима је недавно купила стан на Врачару, полицајци стоје мирно пред пропалом телевизијском водитељком с тренутним статусом државног секретара у МУП-у.

Србија има солидну законску регулативу, само нема судије које су спремне да је спроводе. За покретање истраге довољно је проверити пореске пријаве и имовину политичара и осталих криминалаца. После тога, треба им одузети разлику и поднети кривичне пријаве. Такву проверу не би прошао ни Александар Вучић. Напросто, нема шансе да докаже да је на законит начин, с платом од хиљаду евра, купио „Хублот“ сат од 42.000 евра, а камоли све остало.

– За убиство Зорана Ђинђића неће бити кажњени само налогодавци и извршиоци, него и сви који су се томе обрадовали – рекао је Душан Михајловић, министар полиције у време атентата.

Наравно, ништа од тога није остварено, али идеја му је била добра. И за убиство Србије треба да буду кажњени налогодавци, извршиоци, па и они који су се обрадовали. Kако режимски новинари, тако и напредњачки сендвичари и ботови, који свесно учествују у злочинима криминалног клана окупљеног око Српске напредне странке.

– Треба да опростимо својим непријатељима, али тек кад заврше на вешалима – написао је немачки песник Хајнрих Хајне.

Само применом тог упутства Србија може да се извуче из блата у коме је држи владајућа каста. Потребно је, као у Судану, да се појаве судије које ће изрећи најтеже пресуде, али и чланови породица жртава, који неће слегнути раменима и опростити убицама, него ће захтевати пуну правду.

Таблоид

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Србија у корона матриксу

5 (11) Пандемија коронавируса оголила је недисциплину грађанства у борби против заразе која је букнула …

Домаћинства у Србији потрошила две милијарде динара на залихе

5 (1) Домаћинства у Србији су за непуне три недеље потрошила две милијарде динара на …

2 Коментара

  1. Svaka čast.
    Ovako iscrpno, argumentovano, istraživački, radi samo Tabloid.

  2. Бркићу,легендо !!!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *