Зоран Чворовић: Српску цркву лишавају српског идентитета

5
(2)

Стручњак за српско питање, Павел Тихомиров, и српски правник, Зоран Чворовић, разговарају о позадини хајке коју спроводе власти Црне Горе против епархија СПЦ на територији Републике

Тема данашње дискусије у оквиру Балканског клуба „Руске народне линије“ је сложени проблем са којим се СПЦ суочава у Црној Гори. Хаос је изазвао закон, чије се доношење са забринутошћу ишчекује, јер ће жестоко закомпликовати живот СПЦ у Републици Монтенегро, која је, иначе, заузела курс радикалног дистанцирања од свега што има везе са свесрпским духовним и културним јединством.

На питања познатог руског стручњака за српско питање, Павела Вјачеславовича Тихомирова, одговара наш стални саговорник, српски правник и професор, Зоран Чворовић.

Павел Тихомиров: Поштовани господине Чворовићу, шта се тренутно дешава у Црној Гори?

Зоран Чворовић: У Црној Гори је у току усвајање Закона о слободи вероисповести (прим.: интервју је дат у четвртак, 26. 12. 2019., док је још трајала скупштинска расправа о предлогу Закона). Члан 62 предлога Закона о слободи вероисповести прописује да ће, ако верска заједница не успе да докаже своје право својине, држави Црној Гори припасти сви верски објекти који су изграђени пре 1. децембра 1918. године, као и верски објекти и земљиште који су прибављени и изграђени средствима из државног буџета или прилозима грађана. Овај пропис, као и неке друге одредбе Закона о слободи вероисповести, јасно показују да се у овом случају ради о национализацији, односно поступку принудног преласка црквене имовине у руке државе.

Црквена имовина се према канонима Цркве може употребити само у црквене сврхе и као таква искључиво служи богослужбеној и мисионарској активности Цркве. С тим у вези, право Цркве да слободно, без мешања државе и по својој увиђавности располаже црквеном имовином, представља нужну материјалну основу слободе вероисповести. Зато најугледнији нововековни српски каноничар, епископ др Никодим (Милаш) закључује, да када држава почне да се меша у имовинске послове Цркве, она тада спречава саму слободу богослужења, чиме почиње гоњење Цркве. И обрнуто, када је са доношењем Миланског едикта у Римској империји престало гоњење хришћанске Цркве, јер је хришћанима дозвољена слобода вероисповести, ромејски цареви су почели да доносе прве законе који су Цркви гарантовали неприкосновеност права својине.

Владика Јоаникије и полицајац током протеста у Подгорици 26. 12. 2019. (Фото: Митрополија црногорско-приморска)

Чини се да је Мило Ђукановић одлучио да раскине са древном традицијом поштовања имовинских права Цркве и да пође путем богобораца, који су се отворено залагали за ограничење слободе вероисповести?

Ту везу између нарушавања имовинских права Цркве и ограничења слободе вероисповести режим Мила Ђукановића и не крије, пошто Српској цркви  намерава да национализује имовину једним законом који би требао да гарантује слободу вероисповести у Црној Гори.

Притом, Српској цркви биће одузимане непокретности, иако држава Црна Гора још увек кроз поступак реституције није вратила СПЦ ону имовину која јој је одузета после Другог светског рата. Истовремено, опште је познато да Српска црква тешко може да обезбеди тражене доказе о власништву над неким храмовима, јер су ти докази неуредно издавани, а често су страдали током ратова и страних окупација. Најважније од свега је то што Ђукановићев режим игнорише чињеницу да Српска црква има вишевековну савесну државину на свим храмовима, па и на оним храмовима код којих према одредбама предложеног Закона можда не би могла формално да докаже своје право својине.

После ослобађања југословенских територија од нациста и формирања нових федералних јединица на простору некадашње НДХ (Хрватске и Босне и Херцеговине), Српску цркву су задесили нови прогони. У мржњи према Србима, југословенски комунисти су се показали као доследни наследници нациста и усташа. Код нас у Русији људи то не схватају, јер мисле да се у Југославији нису рушиле цркве као у СССР, и да код вас, наводно, није било неког нарочитог гоњења Цркве. С чим су започели антиправославни прогони у социјалистичкој Југославији?

У новом веку сви револуционарни режими, од јакобинског у Француској, до бољшевичког у Русији и титоистичког у Југославији, обнову неопаганског гоњења Цркве Христове најавили су доношењем закона о национализацији црквене имовине. Како је то у изузетној научној студији, „Српска црква у комунизму и посткомунизму (1945-2000),“ документовао биограф патријарха Павла, Јован Јањић, у Југославији је прогон СПЦ започео доношењем Закона о аграрној реформи 1945. године, када је Српској цркви одузета огромна имовина у целој Југославији, па и у Црној Гори. Док је под окупацијом у Другом светском рату Српска црква најтеже страдање доживела од Хрвата на подручју НДХ, најкрвавији прогон Српске цркве од стране комуниста догодио се управо у Црној Гори. Ту је убијено на стотине свештеника и монаха, убијен је и митрополит црногорско-приморски свештеномученик Јоаникије (Липовац), док је његов наследник митрополит Арсеније (Брадваровић) најпре осуђен на пет и по година затвора, да би после изласка из затвора био прогнан из Црне Горе.

Митрополија црногорско-приморска на Цетињу (Фото: Н. Ђурић)

И док је Српску црква на подручју Црне Горе под Брозовим режимом задесио терор налик оном у НДХ, Исламска заједница и Римокатоличка црква нису преживеле ни делић таквог страдања. Чак је и митрополит Арсеније био осуђен зато што је ширио верску мржњу према римокатолицима.

Искуство примене двојних стандарда, притом стандарда који имају јасна антисрпска обележја. Према твом суду, за шта данас идеолози монтенегринства могу најпре да окриве СПЦ?

Имајући у виду трагично искуство из прошлости (случај митрополита Арсенија), можемо са основаношћу да претпоставимо да у будућности епархије СПЦ у Црној Гори могу лако доћи у ситуацију да на основу члана 32, а у вези са чланом 30 Закона о слободи вероисповести, изгубе законски статус и то због наводног ширења националне мржње према Црногорцима. Управо на тај начин може да се протумачи јавно изречен став према коме је црногорска нација вештачка, јер су Црногорци уистину део српског народа. Уколико би се неки свештеник усудио да на такав начин јавно оспори постојање лажне црногорске нације, на његову епархију могу да се примене прописи из Закона о слободи вероисповести о забрани ширења националне мржње и последичном губитку правног статуса, док би свештеник могао и кривично да одговара.

Када је у питању однос државе Монтенегра према СПЦ мора се рећи и следеће: имајући у виду прогон којем је СПЦ била изложена у периоду од 1945. до 1990. године наводно једнако третирање свих верских заједница према предлогу Закона о слободи вероисповести, представља, заправо, дискриминацију СПЦ. Правда се не може успоставити садашњим законским једнаким третирањем свих верских заједница, јер су оне у прошлости дискриминисане у драстично неједнакој мери. Међутим, чак је и ова апстрактна законска једнакост лажна, пошто се одредбе предложеног Закона највећим делом неће примењивати на Римокатоличку цркву и Исламску заједницу, зато што су оне путем посебних споразума већ регулисале своје односе са државом Црном Гором. То исто режим Мила Ђукановића није  хтео да учини са СПЦ.

Све ове чињенице показују да је режим Мила Ђукановића диктаторски, антисрпски и пре свега, богоборачки у оној мери у којој је то био и режим Јосипа Броза. Српска црква је Ђукановићу, као и Брозу, главна мета, пошто се лажни монтенегрински идентитет не може створити све док у Црној Гори постоји снажна Српска црква и док се у њеним рукама налазе највеће светиње, као што су манастир Острог (17. век), манастир Пива (16. век), манастир Морача (13. век) и Цетињски манастир (15. век). Ови манастири су истовремено, доказ непрекинутог осмовековног присуства Српске цркве у Црној Гори, али и историјски доказ припадности Црногораца српском националном бићу.

Манастир Морача (Фото: Новица Ђурић)

Пошто су на православном Истоку нације у средњем веку настајале у оквиру аутокефалних Цркава, данашњи творци нових лажних нација на српском и руском националном простору покушавају да овим псеудонацијама обезбеде аутокефалне псеудоцркве.

Зар ће Ђукановић да ради тако отворено, па да једноставно храмове отме од митрополита Амфилохија и преда их Мирашу?

Мишљења сам да Ђукановић нема план да после доношења Закона о слободи вероисповести српске светиње насилно одузме од епархија СПЦ, како би их предао секти Мираша Дедејића, тзв. Црногорској православној цркви, организацији без икаквог утицаја и ауторитета у народу. Ова парацрквена организација, основана од стране Ђукановићеве полиције, има исту функцију као и Закона о слободи вероисповести.

Има функцију инструмента притиска…

Овим инструментима антисрпски Ђукановићев режим врши притисак на Митрополију црногорско-приморску, како би је законским, медијским и свакојаким јавним притисцима довео њен клир у стање страха и потпуне неизвесности – правне и финансијске несигурности, и истовремено, зависности од милости појединих државних моћника. Зато ће епархије СПЦ у Црној Гори бити формално лишене права својине над најзначајнијим храмовима и највећим светињама, али и највећим изворима прихода, као што ће се по предлогу Закона о слободи вероисповести Српска црква опорезовати, уз наставак примене мера судског прогона свештеника и монаха који нису родом из Црне Горе.

Управо на овом месту хоћу да укажем на један моменат који је важан за мене лично и који објашњавамој однос према тзв. црногорској нацији и црногорској државности. Потичем из братства Чворовића из Жупе Никшићке, братства коме је св. Петар Цетињски лично даровао крсташ-барјак, који је братство поносно носило од боја на Крусима са Турцима, 1796. године, до битке на Гласинцу против Аустријанаца у Првом светском рату. Све то ми даје право и обавезу да се оштро борим против става да Црногорци нису Срби, али истовремено не негирам државност и независност Црне Горе.

Шта је стратешки циљ такве црквене политике?

Крајњи циљ је да се под жестоким притиском постепено, најпре из страха, потом из осећања безнадежности, и најзад, из навике, у редовима клира Митрополије црногорско-приморске отпочне са компромисним прихватањем лажног црногорског националног идентитета, како би се епархије у Црној Гори постепено лишиле једног по једног српског идентитетског обележја.

Мило Ђукановић и Душко Марковић (Извор: ИН4С)

По том питању ја сам песимиста. На Украјини се у томе успело. Иако се обични парохијани сматрају чедима Московске патријаршије, званична УПЦ (Московске патријаршије) је такође „украјинска црква,“ као што је то делимично призната расколничка група коју подржава званични Кијев. И када су националисти тражили од наших православаца на Украјини да буду доследни и да себе сматрају „Руском Православном Црквом у Украјини,“ тај захтев је свуда и на сваком месту доживљен као акт понижења, налик „жутим тракама“ које су нацисти наметали Јеврејима. Убеђен сам да неће протећи много времена, а у Републици Монтенегро неће више бити никаквих проблема са Српском црквом. Постојаће Црногорска црква и она неће бити изграђена на темељу Мирашеве секте, већ на темељу поткопане Црногорско-приморске митрополије.

Руским читаоцима морам да укажем и на везу која постоји између лажног црногорског идентитета и римокатоличког хрватског политичког програма. Данашњи антисрпски Монтенегро није наследник државности Црне Горе династије Петровића, јер је ова државност имала српски идентитет, као и ондашње становништво Црне Горе, већ државних традиција Брозове Социјалистичке Републике Црне Горе, чији је уставни идентитет почивао на тада од комуниста први пут створеној црногорској нацији. Црна Гора као посебна државна јединица у федерално уређеној југословенској држави, при том са несрпским уставним и националним идентитетом, први пут је била предвиђена уставним нацртом хрватских странака, окупљених око тзв. Народног клуба, који је 1921. године био поднет Уставотворној скупштини Краљевине СХС. Одредбе овог нацрта устава које се тичу федералног уређења југословенске државе суштински су преузете у првом Уставу комунистичке Југославије, који је као и нацрт хрватских странака из 1921. године, предвиђао поделу државе на шест федералних јединица. Тако је Броз, уз помоћ Енглеза и совјетског комунистичког руководства, заправо остварио циљеве хрватске националне политике да се од српских земља, као што је Црна Гора, формирају посебне несрпске државне јединице.

На развалинама Србије, на рачун Србије и против Србије.

Промена националног идентитета у Црној Гори је историјски процес дугог трајања, у коме се примењују средства која представљају комбинацију голог физичког притиска и перфидне асимилације. Имајући то у виду, национални идентитет Срба у Црној Гори и права Српске цркве, не могу се одбранити компромисима са лажним црногорским идентитетом и политичком трговином са диктаторским и антисрпским режимом Мила Ђукановића, већ само одлучним исповедањем Српства и то тако што ће се силом одговорити на силу. Јер, закони којима се одузимају природна, Богом дарована права, као што је слобода вероисповести, представљају, заправо, безакоње једне тираније, на које се мора одговорити свим средствима.

Да би се у таквој борби успело, поред одлучности код Срба у Црној Гори, која је и после вишедеценијског прогона и данас на итекако завидном нивоу, мора да постоји одлучна подршка из матице. Режим у Београду, оличен у Александру Вучићу, иако има уставну обавезу да брани интересе Срба у иностранству, није предузео ништа конкретно како би помогао Српској цркви у Црној Гори. Под оправдањем да не сме да се меша у унутрашње ствари Црне Горе, Александар Вучић се придржава принципа регионалне сарадње које су установили Брисел и Вашингтон са циљем да Србија прихвати антисрпске државе које је НАТО насилно створио на Балкану током деведесетих година. Да Србија никада више не покуша да оствари српски национални идеал о уједињеној српској држави, већ да српски народ у Црној Гори, али и на просторима бивше Републике Српске Крајине, препусти коначној асимилацији.

Истовремено, Мила Ђукановића и Александра Вучића повезују исти западни ментори и припадност јединственој балканској криминалној хоботници. Притом је утицај Ђукановићеве мафије у Србији огроман, она контролише трговину наркотицима, трговину некретнина, несметано врши ликвидације по Србији.

Атентат на Давидовића је њихових руку дело?

Вероватно. Црногорска мафија у Србији, коју, на жалост, њен систем безбедности не може да контролише, представља идеално средство за произвођење хаоса, нереда и смутњи, те корумпирање органа власти.

Британски траг… „неџентлменско вођење рата.“

Класични манир.

Сумирајмо речено.

Када применом Закона о слободи вероисповести најзначајнији манастири у Црној Гори пређу у формално власништво државе, тада ће држава Црна Гора имати инструменте да и без физичког одузимања храмова из руку СПЦ, а у име заштите културних добара, уклони са ових светиња сва видљива српска обележја: забрањујући, примера ради, истицање застава и грбова СПЦ, уклањајући текстове и натписе који историјским чињеницама доказују да се ради о српској културној баштини.

Разговор водио: Павел Тихомиров

Са руског посрбио: З. Ч. 

Стање ствари

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Kардиолог: „Од срца умре много више људи него од короне, скините маску и дишите дубоко“ (видео)

5 (23) Највише људи умире од кардиоваскуларних болести, прошле године у Србији је преминуло преко …

Срби некад и сад (видео)

5 (2) “Срби некад и сад”, документарни филм Продукције Пријатељ Божији, бави се питањем духовног …

Један коментар

  1. kad dva nistaka terana svojim bolesnim ambicijama, svojim fix idejama i licnim interesima, nemajuci kuce i kucnog vaspitanja, nemoralna, komunisticka kopilana, dakle niko i nista od nikoga, dva kurvina sina i dve neizlecive psihopate krenu da ,,Srpsku Crkvu lisavaju Srpskog identiteta,, koja zastupa i sa kojom je cvrsto povezano nekoliko miliona ljudi, izazivajuci time nemire sa velikim i opasnim posledicama, nema druge alternative nego nacrtati na tim monstrumima par krugova sa krstom, a srecnog strelca bogato nagraditi i slavom i lovorom ovencati, jer to je junastvo, ne manje nego smaknuce onog barbara i smrada murata.
    psi obicno u coporu napadaju, kad osete slabiju stranu, da im ne preti motka ne odustajua dok zrtva ne bude rastrgana a najglasniji su i naj opasniji oni mali i sugavi.
    resenost, motka i metak su jedini lek za pascad zaraznu i poganu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Send this to a friend