Овако сте у смрт отерали шест људи и бебу, починивши тако тешко кривично дело седмоструког убиства из нехата!

Овај текст је реконструкција догађаја који су претходили паду хеликопетра Војске Србије у Сурчину у прошли петак 13. марта 2005. године. Ову реконструкцију смо направили уз помоћ текстова и чињеница доступних јавности који су објављивани у вези ове несреће у српским медијима али смо додатне информације о читавом случају добили и из наших извора из самог врха војске и МУП-а Србије. Посветићемо простора и пропагандној акцији Вучићевог режима која је уследила након пада војног хеликоптера а чији је циљ био заташкивање и гушење истине. Циљ овога текста је да се до детаља и у танчине утврди одговорност за ову несрећу свих релевантних људи у врху државе у војске. А те одговорности итекако има. Она није само морална и политичка веч и кривична.

Премијер Вучић у данима после ове тешке несреће нон-стоп понавља како се ето његовим министрима не може спочитавати жеља да од смрти спасу беду стару пет дана. То наравно нико министрима није ни спочитавао и ради се о веома лукавој замени теза премијера Вучића. Проблем који министри и одговорни у врху државе и војске имају није нестао због њихове жеље да се беби помогне и она тако спаси од смрти. Проблем је то што бебу НИСТЕ успели да спасите и што је у самој акцији спасавања поред бебе живот изгубило још шест људи од којих су четворица били војна лица. Зато се поставља питање одговорности свих оних који су својим чињењем или нечињењем допринели овом страховитом губитку људских живота. Али кренимо од почетка.

Оно што је једина константа у читавој причи спасавања бебе од пет дана је лаж. Режимска лаж, да будемо јаснији. Читава акција спасавања бебе која је из Новог Пазара кренула у Крагујевац због отежаног дисања базирана је на режимској лажи. Да би у потпуности разумели питање постављене одговорности морамо разумети и контекст у коме се читава операција спасавања и одвијала.

Тог дана од раног јутра медијски простор у Србији био је засут вестима о отмици двогодишње девојчице и читава Србија је брујала о томе. У акцији спасавања отете девојчице Маше нашао се “случајно” и министар полиције Небојша Стефановић. Режимска медијска експолатације те отмице кулминирала је као и увек у другом дневнику РТС-а и настављена је да се медијски експлоатише и у наредним данима.

Режимско објашњење да је у акцију спасавање бебе која је остала блокирана одроном на Ибарској магистрали кренуто из хуманитарних разлога је најобичнија лаж. И то спасавање требало је медијски експлоатисати и искористити у сврху промоције припадника тј. министара Вучићевог режима. У овом случају Братислава Гашића и Златибора Лончара.

Поставља се једно веома једноставно питање. Зашто хеликоптер Војске Србије и спасилачка екипа нису одмах и директно били упућени у Нови Пазар већ је то учињено тек након одрона на Ибарској магистрали? Оно што јавност Србије не зна је чињеница да су амбулатна кола са несрећном бебом већ кренула обилазним путем преко Јошаничке бање ка Крагујевцу како би заобишли одрон на Ибарској магистрали када им је дошла наредба да се врате у Рашку. Друга режимска лаж која је констатно провејавала кроз извештавање о овој спасилачкој акцији била је чињеница да су у амбулатним колима имали кисеоника за једва сат времена.

То је још једна ноторна лаж јер је медицинско особље које је возило бебу у амбуланти у Ушћу је добило још једну боцу кисеоника са којом су комотно могли да стигну и до Београда.

Оргинални план и задатак хеликоптерске јединице био је да у Рашкој покупи бебу и да је пренесу до најближег медицинског центра где би јој била указана потребна помоћ. Хеликоптер је из Рашке требао д аодлети до Крагујевца. Из за сада необјашњивих разлога посада хеликопетра је кренула за Београд. Према нашем извору из Војске Србије посада хеликопетра је негодовала када је од команде обавештена да са бебом треба да слети у Београд.

Ко је тај који је издао наредбу да се хеликоптер уместо у Крагујевац по првобитном плану упути за Београд?

Оно што је претходило том лету су чињенице које су исто тако готово непознате грађанима Србије. Иницијални позив за помоћ унесрећеној беби у Београд упутио је министар Расим Љајић. Није детаљно познато коме је министар Расим Љајић упутио тај позив за помоћ али са сигурношћу можемо тврдити да је тај захтев за превоз бебе прво добио МУП Републике Србије који је исти одбио због СМУ (сложених метео услова).

Ко је од надлежних министара или припадника њихових кабинета захтевао помоћ од МУП-а Србије?

Након одбијања надлежних из МУП-а да обаве лет због сложених метео услова тај захтев је упућен министарству одбране где је министар Братислав Гашић донео одлуку да се крене у спасавање бебе. На тај задатак упућена је хеликоптерска јединица која ће касније и пострадати у несрећи у Сурчину.

 

Оно што је претходило упућивању хеликопетерске јединице на задатак било је кршење ланца командовања у Војсци Србије јер је комуникација после одлуке министра Гашића била искључиво обављена приватним телефоном и то само између министра Гашића и генерала Бандића, команданта 204. ваздхопловне бригаде ВС. Спасилачки лет је договорен између министра и генерала Бандића чиме је прекршена уобичајена процедура обавештавања ОЦ (Оперативног центра) система одбране и ОЦ РВиПВО. Генерал Бандић је знао за лет пре команданта РВ и ПВО и самог НГШ!?

Читаву ову спасилачку акцију војске пратила је и уобичајена режимска пропаганда где је готово из минута у минут извештавано о току акције.

Проблеми посаде хеликопетра почели су у повраку већ код Младеновца. Смањена видљивост и веома густа магла почели су да им праве страховите проблеме. Режимска пропаганда убацује у том моменту причу како су рефлектори на стадиону Партизана и Црвене звезде били упаљени како би посади била омогућена лакша навигација. То је лаж. Рефлектори су на стадиону Партизана и Звезде упаљени тек после несреће.

Искусна посада ипак је успела и да у тако страховито лошим метео условима некако стигне у близину сурчинског аеродрома где је требала да слети. Оно што режимска пропаганда заборавља да каже је да је је сурчински аеродром пре тога затворен за летове и да су три авиона која су требала да слете на Сурчин због лоших метео услова преусмерена на аеродром у Темишвару.

Посада хеликоптера којом је командовао мајор Мехић три пута покушава да слети баш на Сурчин по таквој маглуштини, не тражећи алтернативну дестинацију? Или је можда тражио алтернативу? Не знамо; контактирали су мобилним телефонима, а не стандардном и обавезном ВХФ и УХФ радио-везом која се касније лако преслуша са магнетофона. Ко је и одакле контактирао приватним телефоном са мајором Мехићом издајући му тако наређења притом кршећи правила службе?

После два неуспешна покушаја слетања приликом трећег дошло је до несреће и пада хеликопетра у којој су погинили сви који су се налазили у том моменту у хеликоптеру. Међу настрадалима у паду хеликопетера су мајор Омер Мехић, капетан Милован Ђукарић, заставник Небојша Драјић, заставник Иван Миладиновић, лекар Жевад Љајић, анестетичар Мирослав Веселиновић, беба из породице Адемовић.

Оно што режимска пропаганда вешто покушава да сакрије је чињеница да је хеликоптер у акцију спасавања кренуо са резервоаром у коме је горива било тек нешто више од половине. То изричито тврде и наши извори из Војске Србије. Хеликоптер је по изричитој тврдњи нашег извора из војске остао без горива и то је резултирало падом хеликопетра.

Војни извор тако објашњава и чињеницу да приликом пада хеликопетра није дошло до запаљивања хеликоптерског горива и да на увиђају који су радила техничка лица Војске Србије, на ливади на којој је пао хеликоптер није било трагова просутог горива. Гориво се чак није ни осећало у ваздуху приликом увиђаја нити је по проналажењу места пада хеликоптера на исто упућена ватрогасна јединица која би прво неутралисала опсност и могућност запаљивања олупине.

Ова несрећа је директна последица маркетинишке операције којом је руковођено из Владе Србије уз помоћ генерала Предрага Бандића. Та маркетиншка операција којом је руковођено из Владе Србије већ је унапред продала резултате исте режимским медијима који су увелико јавили да је несрећна беба усешно пребачена у Београд и да је збринута у Институ за мајку и дете. Те информације о успешном завршетку акције спасавања су из врха власти тј. Владе Србије подменута је агенцији Бета да би је у веома кратком року пренео и остатак режимских медија.

Главне звезде успешне операције спасавања требали су да буду министар здравља Златибор Лончар и министар одбране Братислав Гашић који су хеликоптер и чекали у Сурчину. Циљ читаве акције било је медијско експолатисање читаве приче за потребе Вучићевог режима и медијског промовисања истог као што је то рађено много пута пре тога. На жалост, овога пута дошло је до страховитог губитка људских живота.

Александар Вучић и министри које је он окупио око себе од самог њиховог доласка на власт медијски експлоатишу туђу несрећу веома често злоупотребљавајућу и туђу децу у читавом том процесу.

 

Да ли сте заборавили ПР акцију у Фекетићу где је премијер лично спасавао децу из сметова. И том приликом у пропагандне сврхе коришћена је војска и и хеликоптерска јединица којом командује генерал Предраг Бандић. Уместо да се из сметова извлаче деца, жене и стари, војни хеликопери су на лице места у Фекетић довлачили премијера Вучића са пратњом и телевизијским екипама. Те пропагадне манипулације Вучића настављене су и приликом поплава у мају прошле године. Док је Обреновац нестајао под водом наш врли премијер Вучић је поново војним хеликоптером у Лозницу достављао ћебад и воду иако у том моменту у Лозници нису била потребна ћебад и вода већ камиони који би пребацивали земљу на бране. Које су у Лозници у ваздух дигнуте наређењем НН особе из Србија вода.

Онда је наш врли премијер из хеликоптера прешао у војни чамац и то заједно са министром Гашићем и тако кренуо у акцију спасавања људи из Обреновца а да се није потрудио да на ноге барем навуче чизме како би читава медијска манипулација барем изгледала уверљиво. У свим тим пропагандим излетима и манупалацијама ВУчића главну улогу имају деца. По правили туђа. Било да је било реч о Фектићу па касније Обреновцу где је Вучић из војног чамца на безбедно достављао децу или где су као основа за пропаганду служила деца, пре који дан отета Маша и несрећна беба из Новог Пазара. Ту матрицу злоупотребе туђе деце прате и министри из Вучићеве владе.

Имате у августу прошле године сцене где министар здравља Златибор Лончар у авион на рукама уноси Новака Кокоровића, дечака од четири године оболелог од Данди-Вокеровог синдрома. Безобзирност којом Вучићев режим користи туђу несрећу и туђу децу у сврхе личне и политичке промоције је запањујућа. Нећете ни у једној земљи у окружењу видети премијера и министре а веома су ретке и такве земље у свету где се раде такве ствари. Међутим у Србији данас под влашћу Александра Вучића такве ствари су основна пропагандна матрица режима.

 

Деца су у тој пропаганди користе из једноставног разлога. Деца представљају будућност и пропагандне акције Вучића имају за циљ да у јавности подсвесно створе утисак о томе како Вучић и његов режим брину о будућности. Психолошка маркетиншка игра и пропаганда.

Колико је тај Вучићев режим бесловесан у својем деловању и може се слободно рећи и зао показује и чињеница да после несреће и губитка живота нико из Владе Србије није отишао до породице бебе која је изгубила живот да им једноставно изјави саучешће. Реч је иначе о циганској породици муслиманске вероисповести. То нико није сматрао за релеватну информацију док је са нама није поделио премијер Вучић.

Долазимо и до дела о договорности и акцијама медијског спиновања премијера Вучића и припадника његовог режима које су за циљ имале да заташкају, искриве и сакрију праву истину и разлоге хеликопетесрке несреће.

Први се тим поводом огласио министар одбране Братислав Гашић када је у дану жалости изјавио да је за несрећу крива одлука пилота и контролног торња да се слети на сурчински аеродром. Ништа није даље од истине. Слетање на Сурчину није била одлука пилота већ је он поступао по наређењу које је добио. А то наређење је добио путем мобилног телефона. Минстар Гашић није сачекао ни завршетак истраге коју је покренуо он лично а већ је прстом упирао на оне који више нису моглу да се бране. Јер мртва уста не говоре.

Уследиле су затим већ познате тираде и кукумакање премијера Вучића и неповезано блебетање где је он опет ухваћен у неколико лажи. Прво је изјавио да није знао где су се у моменту пада хеликопетра налазили министри Лоначар и Гашић да би сутрадан под притиском јавности изјавио да је Лончар био на сурчинском аеродрому у моменту пада хеликопетра а да је министар Гашић био у Крушевцу. Изглада да није прочитао интервју министра одбране Гашића датог Куриру два дана после несреће где изјављује да је ту ноћ и он био на сурчинском аеродрому где је учествовао у потрази за хеликоптером.

У два дана, две жестоке лажи којима прмеијер Вучић покушава да прикрије почињено кривично дело. А то кривично дело је веома лако подвести под убиство из нехата.

Убиство из нехата постоји када је учинилац био свестан да својим поступком некога може да убије, али је „олако држао” да до тога неће доћи или да ће то моћи да спречи. Такође, овакво убиство постоји и када његов учинилац није био тога свестан, иако је био дужан да такав буде и због околности у којима се налази, али и због својих личних особина.

– За кривично дело убиства из нехата запрећена је казна затвора од шест месеци до пет година. *

Да је Србија држава као што није и да имамо тужилаштво као што немамо већ би била поднета кривична пријава оптужница против одговорних лица за ову несрећу. На првом месту ту је министар одбране Братислав Гашић, министар здравља Златибор Лончар а за њима одмах би таква оптужница била поднета и против генерала Предрага Бандића.

Ову несрећу би било правно могуће и подвести под убиство из члана 47. Кривичног закона Србије, став 5. који каже: 5) ко лиши живота службено или војно лице при вршењу послова државне или јавне безбедности или дужности чувања јавног реда, хватања учиниоца кривичног дела или чувања лица лишеног слободе или ко лиши живота друго лице при вршењу ових послова и дужности које обавља на основу закона или других прописа. У случају примене члана 47. запрећена је доживотна казна затвора.

Лично смо убећени да тужилац веома лако и без икаквих проблема може доказати убиство из нехата а да би убиство из члана 47. став 5. било могуће доказати вршењем истражних радњи, прикупаљем материјалних доказа и узимањем изјава свих који су учествовали у акцији спасавања бебе која се завршила губитком седам живота од којих су четворо били војна лица.

Сада је реч на Републичком тужилаштву и надлежнима у Војсци Србије да поступе у складу са законом и овлашћењима и да правди приведу све одговорне за катастофалан губитак живота. Уколико то из неких разлога надлежни у тужилаштву и ВС не ураде, треба да знају да по закону постају саучесници у извршеном кривичном делу и да сами потпадају под удар закона. Кривично дело убиства не застарева.

Колико је зло завладало Србијом сведочи и чињеница да су у дану и ноћу дана жалости активсти СНС читав Београд излепили плакатама са којих се кезио премијер Александар Вучић.

Који је опет неколико дана после несреће и то опет у Обреновцу поново злоупотребио децу у политичке сврхе и то приликом отварања спортске сале у Обреновцу. Србијом влада човек који себи подиже политички рејтинг прикупљајући политичке поене тако што злоупотребљава туђу несрећу и веома често тућу децу.

Нека нам је свима Бог у помоћи.

 

Милинко Милинчић, Србија данас

фото: Курир, Танјуг, Агенције

* у тексту кориштен део текста објављеног у Политици