Како отпоче приказивање контроверзне серије „Сенке на Балкану“, тако се расписаше наручени истраживачи о лику и делу Мустафе Голубића, али притом пажљиво обилазећи још нерасветљене детаље као врло клизав терен, нарочито данас, када се на комунистичке активности гледа кроз обавезне ЕU наочаре, натакнуте обавезујућом резолуцијом о осуди злочина тоталитарних режима, која напрасно изједначава нацизам, фашизам и комунизам.
Једни га увијено хвале као „балканског Бонда“, козера, швалера, организатора атентата као уобичајеног средства политичких обрачуна широм Европе и шире, у трећој деценији XX века.
Други га описују као рационалног извршиоца тешких задатака у сложеном времену, када се европска стварност обликује под утицајем немачког реваншизма који има карактер нацизма, са свим последицама које су уследиле, али и бољшевичке експанзије која осваја присталице.
Обавезно сви истичу, да је као млад био четник код војводе Вука, да се изјашњавао Србином као муслиман, што аустроугарске власти никако нису трпеле, те је бунтовни младић доспео у слободарски Београд да се даље школује, када су га у Сарајеву искључили из гимназије.
Као и сви бистри и жељни знања из БиХ, и он је почесто састављао ручак и вечеру, понет идејом уједињења свих Словена у заједничку државу, притом и спреман да оружјем на томе поради!
Чак је у Београду добио и државну стипендију за студије у иностранству, али је ипак радије наставио ратовање у Првом балканском рату, стекавши и одликовање и чин наредника.
Међутим, притом сви избегавају да кажу да га је на ратишту, лично регент Александар одликовао медаљом Милоша Обилића за храброст!
Упорно му потурају да је био организатор Сарајевског атентата (један од неколицине) као близак Владимиру Гаћиновићу, али га Владимир Дедијер не именује тако, а био је један од најупорнијих истраживача лица из круга атентатора, преврћући разне папире у разним архивама, упорно разговарајући са бројним државним чиновницима различитих страна у време атентата, храбро расветљавајући многе замршене међуодносе, без страха да ће га за то прозвати недодирљиви са Дедиња!
Причу о Мујки, како су га земљаци ословљавали, подгрејаваће комунистички „шпанци“, бивши студенти у Прагу, Бечу и Паризу, који су га сусретали током његових радних „шетњи“, које ни њима ни многима нису биле познате, а били су само статисти у тим играма без граница, вукући заостало „камење у својим џеповима“, јер су многи напрасно скончали од тровања оловом у присуству обавезног Павла Бастајића, као незаобилазног члана тог радног тандема!
Обавезна прича да је толико мрзео Александра, желећи да му наплати смрт Аписа и другова у Солуну, замагљује суштину његовог деловања као припадника совјетске службе.
Мустафа ће тако „због Николе замрзети и Св. Николу“ како Срби кажу, те је мрзећи Александра почео да разара државу коју је као млад, и срцем и душом упро да створи.
По дозираним изјавама већине његових површних познаника, који су преживели грађански рат и окупацију, те постали комунистичке главоње (мање или веће), није био кадар Коминтерне, то је тада било резервирано за припаднике „угњетених народа“ у Југославији, штавише, сматрао их је за стране сараднике и сумњива лица, са којима се зна шта им следује!
Али, нико од вајних нових „истраживача“ не дотиче, нити ни не покушава да расветли (а неопходно је детаљно урадити истине ради) суштину наступа Коминтерне наспрам Југославије!
Још од III конгреса КПЈ (која је забрањена као терористичка а не политичка партија!) у Бечу 1926.године, оценила је Коминтерна да на Балкану само бугарска ВМРО има могућности за успешне акције, те је стога обавезно треба користити за растурање Југославије!
Иван Караиванов, кадровик Коминтерне за Балкан, одлучио је зато да користи кадрове ВМРО, и тако путеви антијугословенског деловања иду трасом — Софија — Загреб – Беч, да заврше у Прагу, где је био обавештајни пункт Коминтерне за изучавање активности „Мале Антанте“!
Почесто тим путем иде и Голубић, избегавајући притом Београд где има многе познанике, који су сада државни чиновници, као победници у Великом рату!
Праг је његова честа дестинација, ту има слободу делања, пажљиво избегавајући да се открије да истражује активности белоемиграната у Југославији, нарочито у Београду, када су они почели серију терористичких аката у Москви и Петрограду!
Међутим, те акције су осмишљене у Београду где је језгро некадашње војне обавештајне службе царске Русије, а власти Југославије дозвољавају њихово деловање, јер је Мала Антанта заправо и замишљена као санитарни кордон који чува Европу од „црвене куге“!
Ко је и када одлучио, да Анте Павелић пред Судом за заштиту државе брани терористе ВМРО и тако успостави везу и познанство са Ванчом Михајловим, који већ има везу са шиптарским качацима који раде на истом задатку, до сада није никако расветљено, а битно је, веома!
Прихватајући комунистичку идеологију, нови Мустафа почиње да сарађује са усташама и вмроовцима, доказаним непријатељима српског народа, који напокон живи у једној држави, крвљу створеној у одбрамбеноослободилачком рату!
У Бечу ће тај Мустафа сарађивати са усташким повереницима, на изненађење српских студената који не смеју да питају детаље, који занимају и југословенског полицајца Бедековића док истражује усташке активности, да би у NDH постао шеф загребачког редарства (полиција)!
Мустафа се прочуо као организатор отмице генерала Кутјепова, који је успео да окупи све организације белоемиграната у заједницу, нарочито стварајући реформисани РОВС (Руски општевојни савез) као будуће језгро за рушење совјетске државе.
Тек када је из Београда отишао у Париз, намеран да убеди Французе да подрже планирани устанак у Русији, стекли су се повољни услови да буде отет као у акционим филмовима, омамљен и спакован у сандук, те бродом пребачен у Москву на подужи мучан разговор у Лубјанку, који ће се окончати пред стрељачким стројем, а организатор те отмице отперјао је из Париза у Праг, где је и планирао филмске детаље свог задатка.
Када почиње закулисни сукоб између руководства Коминтерне и Стаљина, јер је он захтевао да се очувају државе настале после распада Аустро-Угарске, а челници Коминтерне (аустријски Немац, Бугарин, Мађар и Талијан) терали по свом, растакајући партије и помажући разне терористичке покрете, наћи ће се Мустафа у улози организатора теренских радова, кога већ прати глас да није пожељно сусрести га изненада, на неочекиваном месту!
Упркос Стаљиновог захтева да се сачува Југославија, Коминтерна ствара КП Словеније и КП Хрватске као изразито антијугословенске партије, које сарађују са свим антисрпским покретима и опозиционим грађанским странкама, а у самом Загребу делује обавештајни центар Коминтерне и то за Балкан, створен после окончаног грађанског рата у Шпанији, који је искоришћен за међуобрачуне наводних фракција комуниста, све док коначно није засјала браварова звезда, али подалеко од Москве, коју ће поново видети тек на крају ослободилачког рата, већ јавно наметнут од Ватикана и Черчила као нови југословенски „месија“!
Окупацијом Чехословачке (продане у Минхену од драгих Енглеза и Француза) угасила се „Мала Антанта“ и престаје деловање пункта у Прагу, те се и Мустафа сели на нове радне задатке, притом обнављајући старе везе са некадашњим „црнорукцима“ као изразитим противницима нациста, који не подржавају приближавање Југославије Немачкој, која је после организовања Аншлуса у Аустрији, одједном постала „драги“ комшија!
Совјетско руководство плански купује неопходно време за своје ратне припреме, свесно да је немачко оружје, нарочито авијација, корак испред њих, што се видело у Шпанији, на делу.
Водећи комунисти, нарочито хрватски и словеначки, дубоко углибили у антијугословенске воде заједно са усташама, вмроовцима и шиптарском братијом, са зебњом прате околно Мустафино кретање, који им се полако примиче ко неизбежна судбина.
Бравар ће се зато сместити у свој Загреб, чистећи своју партију ко рибу од главе, избором њему оданог руководства, подржан од своје братије из Шпаније, где су напрасно нестали неки директни конкуренти за „његово“ место, које ће он потом дуги низ година грчевито бранити и одбранити.
Мустафа се обрео у Београду, баш пред онај 27.март као прекретницу, увод у окупацију државе! Тек након договора усташких и кроатокомунистичкиг главешина о стварању KP NDH, бравар ће напустити Загреб да се смести у вилу власника Политике, кога поодавно бије глас да је совјетски човек, а Немци већ окупатори у Београду, што бравара нимало не брине.
Али га брине када сазна да је Голубић у Београду, те организује његово тајно фотографисање да би се уверио, потом неко анонимно обавештава GESTAPO о Мустафиној адреси боравка, где га изненада хапсе после оне диверзије у Смедереву, која је однела преко 2500 невиних живота!
Не пије воде прича да GESTAPO није знао кога је ухватио, одавно је бечка служба безбедности записала Мустафу у своје „папире који не горе“, а пред сваку агресију, прављени су спискови лица за хапшење одмах при окупацији, а Мустафа није био обичан пион у играма без граница, као што ни HANS HELM, шеф GESTAPO-а у Србији, који је управо из Беча стигао у Београд, није био обавештајна Црвенкапа, па да лута непознатом шумом.
Ко и зашто данас збуњује радознале, жељне сензација, притом вешто избегавајући московске архиве и чепркање по браваровим тајнама које напокон треба извући на светло дана, да се Срби не залуђују будућом „балканском заједницом у породици срећних европљана“, све уз драге усташке и вмроовске антисрпске потомке, те придодате шиптарске, монтенегринске и муслиманске цвећке, као изабранике хуманог NАТО!
Иако се Мустафа у младости изјашњавао као Србин, већи део живота је посветио баш видљиво антисрпским активностима, али није тумачио зашто то ради, а оних који су знали одавно нема на овом свету, те наручени истраживачи могу изнова, несметано, да пермутују већ давно пермутовано, јер док год има радозналаца, биће и читалаца, али изгледа и гледалаца!
Владимир Фролов, Анфор.орг
