Александар Вучић је изолован као вирус. Западни центри моћи су му дуго толерисали криминалне афере и диктатуру, очекујући да изврши политичке задатке око Косова и Републике Српске. Вучић је урадио што је могао, предао је и продао много тога, али то није било довољно. Није имао храбрости да потпише споразум с косовским Албанцима и да уведе санкције Русији, ни способности да обори Милорада Додика. С друге стране, Вучић је успео да се замери Русији. Одбачен и усамљен, српски диктатор је осуђен на пропаст.
Америка и чланице Европске уније и НАТО-а воде рат против Русије. Оружани сукоби трају у Украјини, политички у међународним организацијама, а економски по целом свету. Поделе су глобале и трајне, а зараћене стране, НАТО и Русија, јединствене су само у односу према Александру Вучићу, сви су га презрели и одбацили.
Пише: Предраг Поповић
Какав му је рејтинг код западних газда, Вучић је схватио на последњем септембарском састанку с америчким амбасадором Кристофером Хилом. Одмах, у првој реченици, Вучић се похвалио споразумом с властима из Приштине, којим је Србија признала документе албанске независне републике Косово. Вучић је подсетио Хила да је то предвиђено првобитним планом Мартија Ахтисарија из 2007, који је одбацила тадашња српска влада, а он га је имплементирао, чиме је направио још један корак ка признању независности Косова.
Вучић је америчког амбасадора известио о предизборној кампањи у Босни и Херцеговини, односно у Републици Српској. У том контексту, истакао је уверење да ће његова лична и подршка Српске напредне странке бити довољна за победу над Милорадом Додиком. Вучић је рекао да Додик прави велике проблеме Србији јер отворено подржава Русију и Владимира Путина. За разлику од Додика, Вучић је спреман да, како је истакао, покрене процес увођења санкција Русији чим се у Србији конституише нова влада, што очекује да ће се десити до краја октобра.
– То више није битно – одговорио је Хил.
Креатори америчке спољне политике проценили су да је Вучић пропустио тренутак у коме је требало да се определи кога ће подржати, да ли ће следити америчку и европску спољну политику или ће наставити да заговара илузију о неутралности. Америка је од Србије захтевала да уведе санкције Русији како би се политички одредила и јасно показала којим путем хоће да иде. Америка, баш као и Србија и Русија, зна да економски ефекат тих санкција не постоји. Американци, такође, добро знају да Вучић није подржао увођење санкција Русији због својих пословних комбинација и рачуна у московским банкама, на које је депоновао више од 2,5 милијарде евра изнетих из Србије. Да му тај новац не би био блокиран и одузет, Вучић је куповао време, одлагао је одлуку све док није закаснио.
Американци су заокрет према Вучићу демонстрирали приликом његове прошломесечне посете Њујорку. Амерички председник Џозеф Бајден је организовао пријем за стране државнике, који су учествовали на седници Генералне скупштине Уједињених нација. Позвани су албански и црногорски премијери Еди Рама и Дритан Абазовић, али не и председник Србије. Вучић је, демонстративно, одвео своју саветницу за медије и бејбиситерку Сузану Васиљевић на вечеру у ресторан, где су јели руски специјалитет боршч. Истовремено, са истом врстом поруке Американцима, српски и руски министар спољних послова, Никола Селаковић и Сергеј Лавров, у Њујорку су потписали дипломатски протокол о сарадњи. На тај детињасти начин Вучић је показао да је љут на Американце јер више не рачунају на њега.
Неколико дана после Вучића, у САД је отишао Драган Ђилас. Лидер Странке слободе и правде је, у друштву најближих сарадника, Борка Стефановића и Маринике Тепић, у Вашигнтону примљен на вишем нивоу него Вучић. Ипак, пошто и Американци и Ђилас знају да је његов политички рејтинг ближи нули него цензусу, политичка посета се претворила у ђачку екскурзију, на којој су се гости селфирали и сликали једни друге. На томе се заснива основна порука Ђиласу – може да се слика.
Исту поруку је добио и Вучић прошле недеље, на Самиту европске политичке заједнице у Прагу. Непосредно пред почетак Самита објављена је вест о одлуци Европске уније да Србији забрани увоз руске нафте преко јадранског нафтовода ЈАНАФ. Одлука, наравно, не представља неку врсту притиска на Србију, него средство у борби против Вучићевог криминала, односно ратног профитерства.
Европска унија је пре шест месеци изузела Србију из санкција према Русији. Нафтна индустрија Србије није стављена европску „црну листу”, иако је у већинском власништву Гаспрома и Гаспромњефта, значи руске државе. Међутим, европске институције су обавештене о томе да Србија руску нафту, коју купује по 25 одсто нижој цени од тржишне, препродаје компанијама у Босни и Херцеговини и на тај начин остварује екстрапрофит.
Да би спречила Вучићево ратно профитерство, Европска унија је донела одлуку да у осмом пакету санкција према Русији не буду изузете земље Западног Балкана, тако да ће од петог децембра и њима бити забрањен увоз руске нафте.
Вучић је забрану увоза руске нафте представио као једнострану одлуку Хрватске, која „забија нож у леђа Србији, иако нафтовод ЈАНАФ остварује 70 одсто зараде од Србије”. По том сценарију, режимски политичари и медији покренули су хајку на „подле усташе”, како би сакрили истину о Вучићевим профитерским комбинацијама, иако је свима јасно да Хрватска сама не би ни могла, ни хтела да забрани транспорт нафте. Ана Брнабић је била најактивнија у дизању буке, гласнија и агресивнија чак и од Александра Вулина.
– Хрватска хоће да нас уништи! Хрватска нас уништава, а Европска унија ћути! Е, неће моћи тако. Сада ће, на Самиту у Прагу, њих 43 напасти председника Вучића. Њих 43, а он сам. Али, нека нападну, видеће на кога су се намерили, видеће његово право лице!- застрашивала је Брнабић на ТВ Хепи представнике Европске политичке заједнице.
Заиста, Вучићево право лице су видели и европски државници, као и јавност у Србији. Видели су миша од два местра висине и 120 кг тежине, како усамљен и скрхан тумара, изгубљен у гомили. Осим кратког, куртоазног поздрава Орбана и Ердогана, на Вучића нико није обратио пажњу. Вучић је и ту прилику искористио да докаже да у Европи нема подела, сви су против њега.
Вучић се надао да ће продужити свој рок употребне вредности обарањем Милорада Додика с власти у Републици Српској. Од почетка рата у Украјини, Вучић је западним емисарима обећавао апсолутну подршку у процесу свргавања Додика, гушења руског утицаја у Републици Српској и стварања унитарне Босне и Херцеговине.
Понуду је свео на трговину главама: „Даћу вам Додикову главу, не дирајте моју”. Изгледа чудно, али био је искрен, потрудио се да испуни то обећање. Вучић је дао пуну политичку, финансијску, медијску и логистичку подршку Додиковим противницима. Покушао је да им уступи и своје батинашке одреде, али то није прошло. Намерио се на јачег, искуснијег и опаснијег.
Додик је избегавао отворени лични сукоб с Вучићем, али не и примену свих бруталних начина обрачуна с напредњацима. У Бањалуци, у насељу Борик, полиција је привела Владу Мандића и Адама Шукала, чланове Главног одбора СНС-а, због сумње да су куповали гласове. Бивши рукометни репрезентативац, познат као син Момчила Мандића, министра полиције РС у време владавине Радована Караџића, Владо Мандић је прошле године био ухапшен и у Никшићу, такође под оптужбом да купује гласове на локалним изборима.
Додикова полиција је у Требињу ухапсила истакнуте напредњаке Марка Басару и Владимира Драгутиновића, који су осумњичени за подмићивање гласача. Код њих је, наводно, пронађен списак од 180 гласача, који су узели по 50 конвертибилних марака да би гласали за Јелену Тривић, Додикову противкандидаткињу.
Док су они били у притвору, Додикови сарадници су гласачима давали по 100 КМ, односно 50 евра. Милан Остојић, шабачки криминалац познат по надимку Сандокан, није био наиван као Мандић и Шукало. Иако је било предвиђено да и он утерује капиларни терор међу бирачима у Зворнику, Сандокан није прешао Дрину. Добро је разумео поруку из Додиковог окружења да црни џипови без регистарских таблица нису пожељни у Републици Српској, осим као мете. Ето, чак је и Сандокан схватио да је Вучић отписан, да није добро бити у његовој близини и извршавати његове налоге.
„Не може нам нико ништа, јачи смо од судбине”, опет је певао Миле Додик, прослављајући изборну победу. Иако опозиција није признала резултате избора, па најављује протесте у Бањалуци и другим градовима РС, сви су изгледи да је Додик завршио посао, добио нови председнички мандат и, најбитније, показао да је јачи од судбине и Вучића.
Да је духовит, Додик је могао на истом слављеничком концерту да отпева и други хит Митра Мирића: „Не дирај оног човека за столом, мучи га туга нека”, баш као што је илустровано у Прагу, где је Вучић снимљен за столом, с погнутом главом, поражен и одбачен као употребљени Дурексов производ.
Александар Вучић је отписан, то је добра вест. Лоше је што ће, због његових криминалних и корупционашких афера, казна задесети целу Србију. Забрана увоза руске нафте, коју ће по свом џепу осетити сви грађани Србије, само је прва у низу колективних казни за Вучићев предратни криминал и ново ратно профитерство.
Ако не жели да подели Вучићеву судбину, па да и она буде отписана, Србија хитно мора да се ослободи његове диктатуре.
