Зашто Србија слави Милански едикт?

0
(0)

Колико сам обавештен, ниједна земља у Европи не прославља у толикој мери Милански едикт, који се збио пре седамнаест векова, као наша земља. Готово свакодневно можемо да читамо или слушамо нешто о томе преко нашег радија и телевизије, као: „Влада Србије образовала је Организациони одбор за обележавање 1.700 година Миланског едикта, а као копредседници именовани су председник Томислав Николић и патријарх Иринеј. За чланове Одбора именовани су председник владе Ивица Дачић, први потпредседник Александар Вучић…“  Јавност је обавештена да ће у оквиру обележавања јубилеја 28. јуна 2013. године бити изведена опера „Трубадур” у Нишкој тврђави, „када ће шеф државе Томислав Николић угостити лидере из читаве Европе“.

А ево што каже Римокатоличка црква: „Католичка и православне цркве ових дана нас подсећају, да је у фебруару 313 године, дакле, пре 1.700 година, у Милану издан едикт о толеранцији. Њиме су хришћанима у римском царству била загарантоване верске слободе. У историји Европе овај историјски догађај био је од огромног значаја. У Милану се, у палати Реале (Палаззо Реале), одржава озложба посвећена том догађају (1.700 Анни Едитто ди Цостантино). Изложба је отворена до 17. марта 2013. После тога преселиће се у Рим. Сем тога, у Милану је, у Саборној цркви, 6. децембра 2012. одржана свечана литургија, коју је предводио кардинал Анђело Скола (Ангело Сцола). У Србији, где је Константин рођен, један од најважнијих догађаја, гледано из угла римокатолика, у тој прослави биће у Нишу служба у католичкој цркви посвећена „Узвишењу светог крижа“. Концем септембра католичке ходочаснике предводиће кардинал Скола. Година прославе Миланског едикта почела је у Србији 17. јануара 2013, када је у Нишу одржан свечани концерт. Приликом отварање тог концерта говорили су српски председник Николић и српски Патријарх Иринеј. Међу говорницима био је и ватикански изасланик у Београду надбискуп Орландо Антонини. Он је у једном интервју за италијанску римокатоличку новинску агенцију СИР изјавио да, због „извесних историјских проблема“ (Ауфгрунд геwиссер „хисторисцхер Проблеме“), посета папе Бенедикта 16. Србији неће бити могућа.

Из ових информација донекле постаје јасно да службена Србија жели да искористи догађај како би промовисала нашу земљу у Европи. А, како се очекује и долазак око сто хиљада римокатоличких ходочасника, ваљда ће и они оставити нешто новца у Нишу. Сем тога, ово је прилика да се нимало позитивна слика о Србима, каква влада у свету, ево, већ преко две деценије – побољша. Против овога, разуме се, не може нико да има нешто против.

Ипак, многа питања остају отворена. Шта има везе, на пример, Милански едикт са Србијом? Да ли је сама чињеница да је цар Константин рођен у Нишу довољан разлог да се то обелажава тако бучно и на највишем нивоу?

КОНСТАНТИН И НИШ Какве везе имају Ниш или Срби са Константином? Никакве. Његов отац имао је седиште своје владе у Триру, а то је данас у Немачкој. Десило се да се приликом једног од бројних војних похода његова армија улогорила у Нишу. Вероватно нису ту боравили више од неколико недеља и онда је кренуо даље. Само сам код енглеског историчара нашао, да је Константин имао неки осећај за своје родно место: „Константин се играо сентименталном идејом да своје родно место Ниш учини главним градом. Но онда је његову пажњу привукао Визант, а изванредне предности тог места су очевидне. Није дуго оклевао“, и обрзо је кренуо са остваривањем своје идеје и основао Константинопољ („Цонстантине хад тоyед wитх тхе сентиментал идеа оф макинг хис биртхплаце Наиссус (ор тодаy Нисх) хис цапитал. Бут тхан хис аттентион хад беен драwн то Бyзантиум, итс супериор адвантагес wере манифест. Тхе wас но море хеситатион”; Стевен Рунциман, Бyзантине Цивилизатион; Метхуен, 1961 Лондон, п 13).

Због чега је Милански едикт важан?

Да би одговорили на то питање, потребно је да у најкраћим цртама дам опис тог времена. Дакле, реч је о почетку 4. века. Шта каже наука? Који су историјски извори поуздани, а где почиње легенда?

Већина се слаже, да је Буркхард био први историчар, који се подробно бавио царом Константином и његовим добом. Сви цитати у овом тексту потичу из његовог дела – Јацоб Бурцкхардт, Дие Зеит Цонстантинс дес Гроßен; Магнус Верлаг, 1986 Ессен, С. 362.

Из Буркхартове студије сазнајемо да није само римски цар Константин рођен на нашем тлу. За Аурелијана (Луциус Домитиус Аурелианус) каже да је рођен у околини Београда, у Срему („аус дер Гегенд вон Белград, Сирмиум“, стр. 27). Он је владао Римским царством од 270. до 275. године. Аурелијана је наследио Пробус (Марцус Аурелиус Пробус), такође Сремац, рођен 232. у Сремској Митровици. Римском империјом владао је од 276. до 282. (Буркхарт, исто, стр. 30).

Да би разумели цара Константина и његове време, никако не можемо заобићи цара Диоклецијана (Марцус Аурелиус Гаиус Валериус Диоцлетианус). Рођен је као син робова у Диоклесу (Διοκλς) око 240, а државом је владао од 284 до 305. Био је, према Пројсу (Тхеодор Преуß, Каисер Диоцлетиан унд сеине Зеит; Леипзиг 1869, Верлаг Дунцкер & Хумблот, С. 182), један од најзначајнијих римских војсквођа и државника. Име је добио, како је то чест случај код робова, по месту свог рођења, по малој Диоклији, а оно се налази недалеко Котора („Вон ихрер Хеимат, дем клеинен Диоцлеа, унwеит Цаттаро, хатте ер сеинен Намен ерхалтен“, Буркхарт, исто, стр. 33). Његова жена Приска родила му је само једно дете – кћерку Валерију.

ДИОКЛЕЦИЈАНОВА ТЕТРА Пре његовог доласка на власт, држава се налазила у веома тешком стању, а Диоклецијану је пошло за руком да реши највеће проблеме у земљи и да Римској империји поврати стару славу.

Реформисао је државу и увео модел власти (αρχη), где државом управља четворо људи – тетра. То долази од грчке речи „τετρα“, четири. Диоклецијан је увео тај систем, и он је био на снази све до конца његове владавине. Двојица су били императори и носили су име „Аугустус“, а двојица су били млађи цареви, а носили су титулу „цезар“ (Цаесар). Диоклецијан је споровео четзверовлађе јер је био убеђен да је држава сувише велика да би њоме могао да управља само један човек. Диоклецијан је 286. године именовао Максимијана (Маxимиан) за Аугустус-а. Један од њих је владао источном половином царства, а други западном. Именовао је и године 293. и два млађа цара (Цаесарес). Првом је било име Констанције (Цонстантиус И), а други Галерије (Галериус). Како би се данас казало, Констанције и Галерије били су цареви-јуниори. Констанције нам је у овом тексту важан јер је он отац будућег цара Константина Великог. Приликом прославе ступање на престо, дакле, као диес империи, Галерије и Констанције славили су истовремено 21. мај 293. Старији (сениори) цареви (Аугустус) били су Диоклецијан и Максимијан. Први је владао источном половином државе, седиште му је било у Никомедији (Никомедиа), недалеко од данашњег Цариграда, али на азијској обали, док је Максимијан за седиште западног царства изабрао град Милано. Старији цар имао је право да изабере да усвоји млађег цара, који је онда, по смрти цара сениора, аутоматски заузимао његово место као аугустус. Диоклецијан је изабрао Галерија као свог помоћника и цара-јуниора, а Максимијан је именовао као свог помоћника Констанција Хлора (Цонстантиус Цхлорус).

Диоклецијан је ипак уживао највећи углед – ауцторитас (достојанство, ауторитет) и у кључним одлукама остала три цара увек су се слагала са Диоклецијановом одлуком. Аурелиус Вицтор говори да су остали цареви Диоклецијана гледали као „свог оца“. Словом, Диоклецијан је био први међу једнакима. Овај систем владавине имао је неколико великих предности, а међу осталим да је спречавао узурпацију власти. Цар јуниор није имао више никав мотив да убије цара сениора јер је тачно знао да ће он ионако после двадесет година наследити престо. А управо је до Диоклецијана то била једна од највећих слабости Римске империје.

Диоклецијан је у погледу религије био, као и његови претходници, веран присталица римске традиције: веровао је у предсказања и магије, а у његовој околини важну улогу играли су свештеници паганских грчко-римских култова. (Буркхарт, исто, стр. 37). Диоклецијан је такође веровао у снове и поред себе имао је саветнике, који су имали задатак да његове снове протумаче. Галерија је и изабрао за свог наследника јер му се његово име појавило у сну и казао му да је управо он та личност која треба да га наследи. Сем тога, Галерије је рођен истог месеца и дана као Диоклецијан, па је и то утицало на Диоклецијана, да га одреди за наследника. Диоклецијан и његова три цара веровали су у „надмоћне богиње судбине“ („üбермäцхтиген Сцхицксалсгöттинен“). Био је веран и ертруском богу Харуспицину, док му је заштитник био Јупитер. У важним државним питањима саветовао се у храму милеског пророчишта Апола (Буркхарт, исто, стр. 108).

Диоклецијан је абдицирао у Никомедији (данашња Турска), где је централно место заузимао споменик у част бога Зевса, док је у његовој палати у Сплиту централно место заузимао храм посвећен богу Јупитеру. (Буркхарт, исто, стр. 38).И други сениор цар Максимијан рођен је као син сељака на тлу данашње Србије, у Сремској Митровици, а то је постојбина најхрабријих римских царева из 3. века („дер Хеимат дер тапферстен Каисер дес 3. Јахрхундертс“, Буркхарт, исто, стр. 38). Он је био веома везан за свој родни крај и намеровао је да у Сремској Митровици подигне велелепну палату. Но чести ратови омели су га да свој план проведе у дело (Буркхарт, исто, стр. 38).И римски цар јуниор Галерије рођен је на тлу данашње Србије, у Ромулијануму (Ромулианум), недалеко Зајечара. Он је био чобанин. Вероватно и Максимијан Даца је рођен у том крају („Маxиминус Даза wахрсцхеинлицх коммт аус дерселбен Гегенд“, Буркхарт, стр. 325).

ХРИШЋАНИ У ИМПЕРИЈИ При концу Диоклецијанове владавине, од 303. до 305, дошло је до великих прогона хришћана. Цареви су били многобожци. Хришћани су се, међутим, изругивали традиционалним боговима (Буркхарт, исто, стр. 102).

Тачан број жртава није никада утврђен. Недостају поуздани извори. Штојдлин (Стäудлин) тврди да су пола становништва у Римској империји били хришћани. Матер (Маттер) верује да их није било више од 20 одсто, а по Гибону (Гиббон) хришћана је било свега пет одсто, док Ла Бастие (Ла Бастие) каже да их је било око дванаестина од укупног становништва. Вероватно је овај последњи податак најближи истини. У западном делу Римске империје хришћана је било око седам одсто, а у источном делу једна десетина (Буркхарт, исто, стр. 103).

Пре него што је почео да прогони хришћане, Диоклецијан је године 296. побио много манихејаца. Државна религија Римске империја била је комбинација грчко-римског политеизма и класичне грчке философије, од епикурејаца до Платона. Диоклецијан је био забринут због порасти утицаја како манихејског веровања тако и хришћанства. „Манихејска религија јесте пре свега једна паганска, а тек је касније, у Европи, то веровање попримило хришћанску боју“ („Маницхäисмус ист еине üберwиегенд хеиднисцхе Религион, ерст спäтер ерхиелт дие Религион дие цхристлицхе Фäрбунг“; Буркхарт, исто, стр. 153). Основни принцип тог веровања представља дуализам између светлости и мрака, духа и материје, добра и зла. Основао ју је Перзијанац Мани, рођен 216. године. Његово учење брзо се раширило на простору Римског царства. Мани је у свом учењу покушао да споји паганске елементе са Заратустриним учењем, будизмом и хришћанством. Недостатак свих постојећих религија, по Мани, налазио се у чињеници да су све биле ограничене само на један језик. У томе се састојало његово откриће и његова основна идеја. Мани је тврдио да су Буда, Заратустра и Христ његови истомишљеници, његова браћа. Мани је створио веома способан подмладак, коме је пошло за руком да у кратком времену прошири религију свог учитеља од Кине до Шпаније. Године 763. манихејство је постала национална религија Ујгура. И поред прогона, ово учење одржало се на истоку све до 14. века.

Манихејству веома слична религија јесу богомили, који су били јаки међу Јужним Словенима те катари, а долази од грчке речи катарос (καθαρός), што значи чист. Но неке директне везе између манихејства, са једне стране, те, са друге стране, богомила и катара, научно није доказана. Зато је утврђено да постоји несумњив утицај богумила на катарско учење. Италијански епископ Нацарије (Назариус) примио је религиозне списе од бугарских богумила. Катари су били јаки на југу Француске, но било их је у знатном броју и на простору између реке Рајне, северне Италије и Пиринеја. Зову их и албингези, по имену града Алби (на југу Француске). Било их је у Скандинавији и Енглеској. Један од узрока успеха ширења тог учења лежао је у чињеници да су они проповедали на народном језику, док се Римокатоличка црква држала латинског, кога народ није разумео. Надаље, катарски свештеници живели су скромно, па и сиромашно, за разлику од сјаја и богатства римских папа и његових бискупа. Све их је то учинило веома популарним у широким слојевима друштва. Неки су их звали и патаренима. Римокатоличка црква их је немилосрдно прогонила и против њих водила прави крсташки рат између 1209. и 1229.

ВЛАДАР ПРОТИВ ХРИШЋАНА Тек што је 313. године хришћанство постало равноправно са осталим религијама, појавило се једно учење које му је постало опасна конкуренција. Реч је о неоплатонизму. Та религија ујединила је учење грчке класичне философије, пре свега Платона и Питагоре, са мудрошћу истока. Отац те школе био је египатски Грк Плотин (205-270). Он је био не само веома учен већ је поседовао много пеотског дара. (Буркхарт, исто, стр. 159-160). Плотин је покушао да уједини у свом учењу хришћанску оностраност са грчком овостраношћу погледа на свет („…дие цхристлицхе Јенсеитигкеит унд дер антикен Диессеитигкеит“, Буркхарт, исто, стр. 161). У његовим делима могу да се нађу идеали из паганског учења, животи хришћанских светаца. За ту религију нарочито су се одушевљавали учени и богати Римљани

Зашто се владар окренуо против хришћана? Буркхарт верује да је главни разлог био политички. Диоклецијанови најближи саветници су га убедили да хришћани спремају државни удар – „рем публицам евертебант“ – и да желе да преузму власт у држави. Цар и његови војни команданти нису се више осећали сигурним са трупама у чијем саставу је било много хришћана. Чисто паганска војска била је у очима Диоклецијана поузданија (Буркхарт, исто, стр. 214-215).У прогонима против хришћана нарочито се истакао цар (Аугустус) Максимијан. Цезар Констанције (Цäсар Цонстантиус Цхлорус), који је владао Француском и Британијом, задовољио се само са рушењем цркава, а саме хришћане не само да није прогонио него их је задржао на двору у својој резиденцији у Јорку (Yорк) и Триру (Триер). (Буркхарт, исто, стр. 219)

О Константину Великом највише је писао његов савременик Јевсевије Кесаријски. Писали су вероватно и други, но њихови записи нису се сачували. Према мишљењу Бургхарта, ово представља велику несрећу за Константина јер су утисци у његовом животу („Живот Константинов“) пали у руке најодвратнијег беседника хвалоспева, који је његову слику потпуно фалсификовао („Цонстантин хат дас гроßе Унглüцк, wеил ер ин дие Хäнде дес wидерлицхстен аллер Лобреднер гефаллен, дер сеин Билд ганз верфäлсцхт хат“, Буркхарт, исто, стр. 223).

Критичари, као, ево, Буркхарт, Јевсенију највише замерају да је потпуно прећутао ону другу тамну страну царске личности. Са великом сигурношћу се зна да је Константин убио свог сина Криспа из првог брака, а такође је наредио да се убије и његова друга жена Фауста. Своју мајку Јелену Константин је обожавао.

Јевсевије Кесаријски или Јевсевије од Кесарије (Εσέβιος τς Καισάρειας), док га у латинским списима спомињу као „Еусебиус вон Цаесареа“, рођен је 260. у Палестини, а умро 340. такође у Кесарији. Он је био теолог и историчар. Неки га зову и „оцем црквене историје“. Нарочито се истакао као велики познавалац Светог писма. Приликом првог већег теолошког сукоба у хришћанском свету, у вези са учењем аријанаца, он је прво стао у одбрану Арија, а против епископа из Александрије, Александра. На првом сабору у Никеји 325. Јевсевије је потписао „символ вере“ и анатему против аријанаца, али не безусловно јер је имао и неколико озбиљних аргумената који су говорили и у корист аријанства. И Буркхарт и Пројс верују да Јевсевије није био нарочито оригиналан мислилац, али му признају да је био вредан, а сем тога сакупио је велику библиотеку и могао је да се тако служи првоворазредним историјским изворима, приватним архивима и црквеним библиотекама. Зато су његови цитати веома драгоцени јер је већина те архивске грађе током времена уништена. Сем тога он је био сведок многих историјских догађаја, као већ поменутог Сабора у Никеји. Писао је, као и већина његових савременика, на грчком. Јевсевијева хроника Константиновог живота била је вековима извор за црквену историју 4. века. Ово је добро видео и енглески историчар Барнес (Тимотхy Д. Барнес: Цонстантине анд Еусебиус; Цамбридге, 1981). Барнес у поменутом делу донекле брани Јевсевија од напада Буркхарта јер је логично, према Барнесу, да после страшних прогона против хришћана, слави Константина Великог, који је Миланским едиктом хришћане изједначио са осталим верским заједницама. Јевсевијева оригинална дела нису сачувана, већ само од преписивача, а најстарија потиче из 6. века и то на јерменском језику. На основу тог јерменског преписа, јерменолог Карст (Јосеф Карст, 1871-1962) превео је први пут на немачки Јевсевијеву „Хронику“. Научници, разуме се, дискутују, колико је јерменска верзија, преписана у 6. веку, прецизна и веродостојна у односу на грчки оригинал из 4. века. Већина се слаже да је јерменски препис поуздан.

ШИРЕЊЕ ВЕРЕ Рансимен верује да је „хришћанство пре свега источњачка религија. Грчки философи су је тако прерадили да је попримила форму која је била прихватљива за Европу и Запад, но у битним стварима хришћанство по својој идеји остаје семитска религија“ (Цхристианитy wас ан Ориентал религион. Греек пхилосопхy хад моулдед ит инто а форм аццептабле то Еуропе анд тхе Wест, бут фундаменталлy ремаинед Семитиц ин итс цонцептионс“, Рунциман, Бyзантине…, стр. 31). Велики број хришћана, који су на самом почетку цркве били спремни да умру за веру, такође су одиграли велику улогу у ширењу нове вере. Места где су ти први хришћански мученици сахрањени постала су култна, где су верници одлазили у ходошашће, верујући да ће на њиховим гробовима моћи лакше да измоле милост од Господа (Буркхарт, исто, стр. 105)

Британски историчар верује да је велика снага хришћанства у овоме: да је од најранијих дана свог постојања дозволило грчкој философији да игра важну улогу у тој вери. Тиме је хришћанство добило тако богат интелектуалан садржај, кога су могли да прихвате и најобразованији људи тог времена. Због тога је хришћанство могло да произведе људе калибра Оригена, Иринеја, Тертулијана или Климента Александријског. Хришћанство је веома брзо постала најјача организација у Римској империји („Тхе греат стренгтх оф Цхристианитy лаy ин тхе инфлуенце тхат фром итс еарлиест yеарс ит хад аллоwед Греек пхилосопхy то плаy а проминент роле овер ит. Тхис инфлуенце гаве Цхристиан тхеологy ан интеллецтуал цонтент тха маде ит аццептабле алсо то тхе аблест анд леарнед мен. Цхристианитy продуцед оф тхе цалибер лике Ориген, Иренаеус, Тертуллиан ор Цлемент оф Алеxандриа. Цхристиантy рапидлy бецаме тхе мост поwерфул организатион ин тхе Емпире“   Стевен Рунциман, Бyзантине Цивилизатион; Метхуен, 1961 Лондон, п 19). Овиме се хришћанство, даље наставља Рансиман, у великој мери удаљило од својих семитских корена. Хришћанство је стоврило задивљујућу теологију, какву нема ни јеврејска релгија, а ни исламска.

Констанцијус Хлор (хлорус на грчком значи бледи) био је племићког рода. Током једног војног похода боравио је кратко са својом војском у Нишу. Ту се родио и његов син Константин. Константинова мајка Јелена била је нижег порекла и вероватно због тога Констанције и није могао да је ожени. Констанције се касније оженио Теодором, са којом је имао још три сина и три кћери. Године 306. Констанције је умро у Британији, у Јорку, а сахрањен је у Триру.

Гелеријус је умро године 311. и у том тренутку римском империјом владали су четири владара: Ликиније, Константин, Максиминус и Максентиус. Константин је владао Британијом, Француском и Шпанијом, а седиште његово налазило се у Триру.

ПОД ОВИМ ЗНАКОМ… У борби за превласт ујединили су се Ликинијус и Константин. Константин је 28. октобра 312. у бици код Милвиског моста, недалеко Рима, победио Максентијуса. Неки извори тврде да је Константин победио код Милвиског моста (Понте Милвио) свог супарника Максентиуса (Маxентиус), северно од Рима, јер се на небу јавио јасан знак Божје милости према Константину. Историчар, његов савременик, тврди да се пред почетак битке појавио крст са натписом „Ин хоц сигно винцес“ („Под овим знаком ћеш победити“). Руски извори наводе да се појавио напис, али не на латинском, него на грчком –ν τούτ  νίκα“ („Ев тојто вика“, „Победићеш под овим знаком.“

Према британском историчару Константин је до те године био, као и његов отац, паганин. „Обожавао је персијску богињу Митру, грчког бога Аполона и римског бога Марса. Међутим, после победе године 312. Константин је постао први хришћански цар у Римској импрерији. Тврдио је да је пред почетак одлучне битке на небу видео слику крста. Изгледа да је непобитно да је од те битке био искрени хришћанин“(„Цонстантине wас тхе фирст Цхристиан емперор ин тхе Роман емпире. Бефоре хис вицторy ин 312 ат тхе баттле оф тхе Милвиан Бридге оутсиде Роме, хе цлаимед то хаве сеен а висион оф а цросс ин тхе скy. Ит сеемс цертаин тхат фром тхат баттле ин 312 хе wас цоммиттед то Цхристианитy”, Стевен Рунциман, Бyзантине Цивилизатион; Метхуен, 1966 Лондон, паге 25).

Како је дошло до тога, да је уговор о телеранцији потписан управо у Милану? Већ је цар Диоклецијан тај град у северној Италији прогласио главним градом Западног римског царства. Вратимо се Миланском едикту, односно покушаћу да останемо на непобитним историјским чињеницама: Ликиније је у борби за власт желео да влада источним делом Римске империје. Константин је такође кратко пре тога постао неприкосновени владар у западном делу државе. Они су у то време били савезници и као такви успешно су поразили своје противнике. Тако је Ликиније (Лициниус), као цар Источног римског царства, решио да у фебруару 313. отпутује ка свом савезнику Константину у Милано. Ликиније је запросио Констанцију, која је била полусестра Константина Великог. Реч је о политичком венчању, које је имала очевидни циљ да још више ојача савезништво између Ликинија и Константина.

Поред свадбе, двојица владара су се договорила да се позабаве и питањима религије. Они нису измислили ништа ново, већ су само наставили са радом, кога је започео тадашњи цар источне римске империје Галерије (Галериус). Наиме, 311. Галерије је својим указом хришћанство прогласио за „религио лицита“(дозвољену религију). Тиме је хришћанима било допуштено да подижу цркве и стекли су право да се окупљају. Милански едикт из 313, поред тога што је потврдио ову одлуку Галерија, донео је решење да се црквена имовина, која је одузета у време владавине Диоклеција, цркви поново врати. Најважнија реченица у Миланском едикту гласи: „Свако треба да ужива пуну слободу и да исповеда ону религију, коју сматра да је за њега најбоља“. Укратко, овде није реч о томе да су хришћани уживали нарочите привилегије, а још мање стоји да је хришћанство постала државна религија. У Миланском едикту од 313. само се наглашава да су све религије у Римском царству равноправне. Римска елита је још дуго после 313. године остала верна својим паганским обичајима. (О тој теми види: Елисабетх Херманн.Отто, Константин дер Гроßе; 2007 Дармстадт, стр. 76-80)

ЕДИКТ НИЈЕ САМО КОНСТАНТИНОВ Ликиније је овим венчањем добио подршку Константина у борби за власт у источном делу државе. Чим се вратио у своју резиденцију, почео је са припремама за бој са својим главним ривалом Максиминусом и 30. априла 313. Ликиније га је код Хераклије (на обали Црног мора) победио. Ликиније постао господар источног дела државе, као што је од октобра 312. Константин био цар Западног римског царства.

Словом, видимо да је и пре Константина било државника који су се залагали за толеранцију. А, сем тога, приликом договора у Милану године 313. Едикт није издао само Константин, већ је он то урадио у договору са Ликинијем. Према томе, када се већ говори о том догађају, онда би морали да се помињу сва три римска владара: Галерије, Константин и Ликиније.

Византијско-православна историографија држи Константина за идеалног владара, који је био побожан, праведан и јак. Нарочито га цене Грци. Ово долази до изражаја код грчких историчара Јована Малаласа из 6. века и Јована Зонараса из 12. века. Сем тога, Константин је основао Константинопољ, светску метрополу а ипак грчку. Руска православна историографија, када говори о њему, обавезно га назива „Константин Великий Святой“. Словом, све православне цркве, међутим, гледају на Константина као на свеца. У бројним грчким, руским, српским и румунским манастирима фреске са ликом Константина и његове мајке Јелене присутне су на истакнутим местима.

На Западу слика о Константину није ни изблиза била тако позитивна. Тада се није знало да је Даровница цара Константина папин фалсификат. Наводно је Константина крстио папе Силвестер Први, а овај му је дао бројне привилигеије, пре свега да једини има право да потврђује избор краљева. Сад се зна да је фалсификат настао око 800 године. На основу тог фалсификата римокатоличка црква полазила је да је реч о правном акту. Тек су Немац фон Кис (Николаус вон Куес; лат верзија Цусанус) и Италијан Леренцо Вала (Лорензо Валла), готово истовремено, године 1433, независно један од другог доказали да је овде недвосмислено реч о фалсификату. Кис је био већ за свог живота славан, енциклопедијски образован философ, математичар и теолог. Уз помоћ беспрекорних филолошких аргуменената, доказали су да је Даровница цара Константина папи Силвестру – фалсификат. Поглавари римокатоличке цркве су се од 11. века позивали на ту даровницу и тиме полагали право на велике територијалне поседе те право да стоје на челу целокупног кришћанког света.

Римокатоличка црква у средњем веку није га у потпуности прихватила као „свог“ јер је током своје владавине толерисао и градио паганске храмове. Папе су му замерили јер се директно мешао у проблеме цркве и директно утицао у решавање теолошких питања.

У време ренесансе слика о Константину била је прилично негативна. Замерили су му да је покушао да створи савез између државе и цркве, што није добро за религију јер држава тада постаје клерикална а црква се сувише бави дневнополитичким темама. Ове аргументе и оптужбе на рачун Константина такође су имали и протестантски теолози, међу којима се концем 17. века истиче Готфрид Арнолд (Готтфриед Арнолд). Критиковали су га и неки познати уметници, као музичар Рихард Вагнер.

РЕЛИГИЈА ВЛАСТИ Познати енглески историчар Гибон (Едwард Гиббон) у свом монументалном делу„Децлине анд Фалл оф тхе Роман Емпире“ такође је веома критичан према Константину. Он му одаје признање као одличном војсковођи и сјајном политичару, но замера му да је био толерантан према хришћанству, које је, према њему, одговорно што је дошло до распада Западног римског царства.

Први који се интензивно бавио Констатином а вероватно и најутицајни, како сам већ написао, био је швајцарски историчар Буркхарт (Јацоб Бурцкхардт). Његова књига „Време Константина Великог („Дие Зеит Цонстантинс дес Гроßен“) објављена је 1853. и после је доживела неколико издања. Према њему, Константин је имао само једну религију – жеља за влашћу (Буркхарт, исто, стр. 250). Ковао је све време током своје дуге владавине новац са ликом бога-сунца, и то доказује да је Константин, као и његов отац, остао до краја живота толерантни пагански монотеиста („толеранте хеиднисцхер Монотхеист“, Буркхарт, исто, стр. 251) као што су били и сви остали римски цареви у прошлости. Буркхарт, да би поткрепио своје аргументе, тврди да је Константинов саветник био Сопатер, ђак познатог философа Јамвликуса (άμβλιχος), неоплатонисте и заљубљеника у философију Питагоре. Јамбликус је важио за једног од најученијих људи свог времена. Умро је неколико година пре Константина. Цео живот провео је недалеко Антиохије, а то је данас у Сирији. (Буркхарт, исто, стр. 256)

Историчари се највише разилазе, када суде у вези да Константиновом религијом. Како сам већ навео, Рансиман тврди да је он најкасније 312. године постао истински хришћанин. Блајкен (види Јоцхен Блеицкен, Рöмисцхе Гесцхицхте) тврди да је Константиново окретање хришћанству отпочело 315. Њихово мишљење дели и Зек (види Отто Сеецк: Дас согенаннте Едикт вон Маиланд. Ин: Зеитсцхрифт фüр Кирцхенгесцхицхте, 12, 1891, С. 381–386).

Код већине руских историчара стоји суд да „не постоји разлог да сумњамо у искреност преласка Константина у хришћанство иако му не можемо приписати да је био страсно побожан, како тврди Јевсевије. Сем тога, својим синовима је дао хришћанско образовање“ („Нет причин сомневаться в искренности перехода Константина в христианство, хотя мы не можем приписывать ему страстную набожность, коей наделяет его Евсевий. Он дал своим сыновьям христианское образование“хттп://вивл.ру/цонстантине/цонстан.пхп)

Са друге стране, Букхарт тврди да једини извор за ту тему јесте Јевсевије, а он је непоуздан и тендециозан. Буркхарт закључује да се „Константин није никад осећао као хришћанин, већ је у питањима вере имао своје лично мишљење. Милански едикт био је само један политички акт, који је он искористио како би учврстио своју власт. Он је деловао по принципу да је оно што је његовој власти од користи – заправо добро.“ („Цонстантин сицх ницхт алс Цхрист аусгаб анд гебäрдете, сондерн сицх бис ин дие аллерлетзтен Зеит оффен дие персöнлицхе Üберзеугунг фреи бехиелт. Едикт вон Маиланд wар нур еин политисцхер Сцхритт зу дем еинен Зwецке бенüтзт, сицх сеине Херрсцхафт зу бехауптен, охне сицх ганз хинзугебен. Ер ханделте нацх демјениген Принзип, wас сеинер Херрсцхафт вом политисцхен Нутзен wар“, Буркхарт, стр. 224).

СРПСКИ ДАТУМИ Сличне аргументе можемо да нађемо и код  Валрафа (види Мартин Wаллрафф, „Цхристус Верус Сол. Сонненверехрунг унд Цхристентум ин дер Спäтантике“, Мüнстер: Асцхендорфф 2001). Он тврди да Константин није никад био хришћанин, већ да је потезе вукао из чистог политичког опортунизма. Већина хвали Константинову спољну политику и војне успехе. Замерају му да је „германизовао“ војску. Упада у очу, да је у његовим елитним јединицама било заступљено много војника из германских племена.

Један од најбољих познавалаца Константиновог времена Тимотхy Д. Барнес тврди да не постоје комплетни и поуздани историјски извори на основу којих бисмо могли да реконструишемо доба његове владавине. Нарочито је тешко нешто потпуније да се каже за време од Првог васељенског сабора у Никеји године 325, па до Константинове смрти, дакле, до 21. маја 337.

После свега постављам поново логично питање: Зашто се Милански едикт тако свечано прославља у Србији, а не у Италији, односно зашто не у граду где је докуменат потписан? Дакле, зашто не у Милану? Сем тога: зар Србија нема и других историјских догађаја? А они се далеко више тичу нас, Срба, наше државе и, по мени, далеко су значајнији за наш народ. Да се подсетимо: ове године навршава се две стотине година од рођења великог српског песника Његоша. По свему судећи, наша држава ће овај датум готово потпуно да прећути и игнорише. Зар Србија не може да долично обележи тај датум?

Рецимо, потпуно смо заборавили – случајно или намерно – да се присетимо сто година од краја Другог балканског рата. Када је он завршен, Србији су међународно признате територије које је ослободила од вишевековне турске окупације. Реч је о Старој и Јужној Србији, коју данас зову Македонија. Човек би могао да помисли да је власт Бориса Тадића смислила прославу Миланског едикта како не би морала да се суочи са својом, најблаже речено, неубедљивом политиком одбране сопствене територије државе Србије. Последњих неколико година непрестано слушамо преко медија наше политичаре како до бесвести понављају: „европска Србија“, „мултиетничка Европа и толеранција међу религијама“, „дијалог“ и тако редом.

Ако. Нико жив не може нешто да има против тога. Али онда је потребно казати римском папи или његовом изасланику да, пре него што дође у Србију, мора да посети Јасеновац, Глину, Јадовно, српско село Дракулићи (недалеко Бањалуке), Смиљане, Сарајево, стратишта по Херцеговини, и да се поклони бар на једном од тих места, која сведоче о нечувеним зверствима Хрвата и свештеника Римокатоличке цркве. Ово вреди за босанске муслимане: да им предочимо биланс њихових зверстава од доласка Турака, па до геноцида који су босански муслимани извршили над Србима у Првом и Другом светском рату. Довољно је да им презентујемо слике великог муфтије јерусалимског како се слика са припадницима Ханџар дивизије. Тада би били мало тиши пред светом и не би, на пример, захтевали од генералног секретара УН да забрани „Марш на Дрину“.

________

Литература:

Timothy D. Barnes: Constantine and Eusebius; Cambridge, 1981

Jacob Burckhardt, Die Zeit Constantins des Großen; Magnus Verlag, 1986 Essen, S. 362.

Elisabeth Hermann Otto, Konstantin der Große; 2007 Darmstadt, str. 76-80.

Theodor Preuß, Kaiser Diocletian und seine Zeit; Leipzig 1869, Verlag Duncker & Humblot, S. 182 

Otto Seeck: Das sogenannte Edikt von Mailand. In: Zeitschrift für Kirchengeschichte, 12, 1891, S. 381–386.)

Steven, Runciman, Byzantine Civilization; Methuen, 1961 London, p. 320)

Martin Wallraff, „Christus Verus Sol. Sonnenverehrung und Christentum in der Spätantike“, Münster: Aschendorff 2001

 

Никола Живковић

Стандард

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Упокојио се у Господу митрополит црногорско-приморски Амфилохије

5 (4) У петак 30. октобра 2020 године, уочи празника Светог Петра Цетињског, у 8:20 …

Ексклузивно: У Ватикану одржана екуменистичка црна миса

4.4 (5) Увече 20. октобра, у римској базилици Санта Марија-ин-Арачели, папа Фрања је узнео молитву …

2 Коментара

  1. Ajde pre nego što nešto objavite dobro se informišite. Ja smatram da je prikladnije da se koristi naziv Istočno rimsko carstvo a ne "Vizantija. I ako ne znate rodnu povezanost cara Konstantina sa Srbima to Vam ne daje pravo da izjavljujete kako čovek nije imao ama baš nikakve veze sa Srbima. Samo malo više informisanosti. Čitajte crkvene knjige. Toliko.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Send this to a friend