Независност Украјине проглашена је на годишњицу Вартоломејске ноћи. Изгледа да необичност календара није била случајна: савремена Украјина веома подсећа на Француску из времена верских ратова
Поборници кијевског Мајдана увек су расуђивали о федерацији као католици о јереси, а и о однос снаг је сличан, будући да на територијама Донбаса, које нису под контролом Кијева, живи нешто више од 4 милиона људи, односно, око 1/10 становништва земље. У Фрацуској је такође било око 10% Хугенота
У постмајданској Украјини гради се јака самоуверена држава, а спроводи европска интеграција, чији је најважнији елеменат предаја позиција власти странцима- То, тобоже, треба да буде гаранција против корупције. Та идеја у Украјини постаје исто тако наметљива као што је својевремено била идеја утописта о одузимању деце из породица ради друштвеног васпитања
НЕЗАВИСНОСТ Украјине 1991. проглашена је на годишњицу Вартоломејске ноћи.
Дуго времена то је изгледало само комично, јер се није могла наћи директна сличност између масовног крвопролића које је запањилa и Ивана Грозног и католичке пољске магнате, са једне стране, и са друге – једногласног проглашења независности државе која је, уз све проблеме, више од две деценије мирно решавала политичке спорове.
Ипак, изгледа да необичност календара није била случајна: савремена Украјина веома подсећа на Француску из времена верских ратова.
Слични су бескомпромисност и упорност страна. Поборници кијевског Мајдана увек су расуђивали о федерацији као католици о јереси, а чини се и да је однос снага сличан будући да на територијама Донбаса, које нису под контролом Кијева, живи више од 4 милиона људи, односно, око 1/10 становништва земље. У Фрацуској је такође било око 10% Хугенота, а тај податак навео је и краљ Хенрих IV.
Вероватно у те цифре и не треба сумњати, будући да је пре доласка на власт сам монарх био Хугенот и говорио о 10% управо у тренутку решавања конфликта.
Решење се показало успешним захваљујући Нантском едикту управо овог краља (1598.), а сам едикт у много чему личи на Минске споразуме, чак иде и даље од њих.
У нантском документу се говорило не само о верској толеранцији у оквиру читаве земље, него и о реалној аутономији протестаната на територијама које су контролисали. На пример, за период од 8 година (касније је тај рок више пута продужаван) Хугенотима је било остављено 200 „безбедних места”, како су у документу назване тврђаве и дворци који су били под њиховом контролом у време едикта и који су се углавном налазили на југозападу Француске. При том су њихови гарнизони издржавани из буџета, а њихови начелници потчињавали су се Хугенотима.
Армија Хугенота остала је на државном трошку ради гаранције слободе вероисповести. Друга гаранција била је равноправно представљање протестаната у кадровима највиших судова који су се у Француској тада називали парламентима.
Заправо, за такву аутономију Хугеноти су се и борили неколико деценија. Тако се појам „безбедних места” појавио још у Сен-Жерменском мировном споразуму (1570.), који, као и многи други мировни споразуми, ипак, није реализован.
Много сличности са Украјином такође има у ономе што се дешавало током тих ратова.
Обично се говори да се тада са протестантима борила такозвана католичка реакција. Под тим се углавном подразумевају фанатични ограничени људи којима је страно све оно што се данас уобичајено сматра за демократију и прогрес.
Међутим, такво мишљење је исправно само у односу на фанатизам, који се у Француској потпуно уклапао у демократију. Управо су у време верских ратова поново почела да се окупљају Генерална представништва, тј. сталешко-представнички органи, прототип данашњих парламената. Чланови представништава углавном су били бескомпромисно настројени према јеретицима и истовремено тежили ономе што савременим језиком називамо демократским реформама.
У ствари, француска Генерална представништва тог времена веома подсећају на садашњу Врховну раду која је дошла на власт на таласу евромајдана.
Генерална представништва која су заседала 1576. у месту Блоа захтевала су, са једне стране, да се потпуно ликвидира протестантизам, да се укину сва права дата Хугенотима по последњем мировном споразуму, а са друге су – иступали за то да одлуке представништава буду изнад краљевских указа и да монарх не може да их укида.
Чули су се и гласови да народни представници треба да учествују у постављању министара. Ипак, још популарнија била је идеја о праву народа да проглашава тиранина и да га свргава, чак и да га убије.
Односно, са неподобним монарсима могло се поступати онако како су након нешто више од четири века у Украјини поступили са Јануковичем.
Генерална представништва нису доносила указе о праву народа на револуцију, међутим, интелектуална елита у лику Сорбоне саопштила је 1589. да је француски народ ослобођен од заклетве краљу и да има право да против њега узме оружје. То је чак и са корекцијом у односу на епоху било много оштрије од песме Јурија Виничука (двоструки добитник за најбољу украјинску књигу године), која се појавила 2012. под недоличним насловом са ликом Јануковича и главом у виду мете.
Истина, и поступања Хенрика III била су суровија од заточеништва Јулије Тимошенко. Он је организовао убиство војводе од Гиза који је, речено савременим језиком, био шеф партије рата и најкрупнији олигарх тог времена. Иначе, опет треба унети корекцију у односу на епоху – није било ни први ни последњи пут да се краљ Француске показао као организатор политичког насиља. Али, насиље никада није изазивало такве последице, будући да је након седам месеци сам монарх страдао – убио га је католички фанатик, Жак Клеман.
Односи између француских краљева и милитантних католика на челу са Гизама имају сличности, како са односима председника Порошенка са олигарсима, тако и са борбом између партија мира и рата у украјинском руководству.
Монарси и Гизи су често јединствено наступали против јеретика, али је са друге стране краљеве оптерећивао утицај ратоборних фанатичних аристократа који су имали приватну војску, а управо је та војска више пута осујећивала мировне споразуме. Сличност те војске са добровољачким батаљонима веома је велика, иако су батаљони номинално били унети у украјинске структуре силе.
Истина, у случају са Украјином разлике између партија рата и мира за сада се преувеличавају. Порошенкова политичка еволуција објективно је већ за пола године његовог„председниковања” довела до тога да се његови ставови нису могли разликовати од ставова премијера Јацењука. У питањима рата и мира председник има нарочита неслагањаса радикалним парламентарцима, али борба за бирачко тело и параноична сумњичавост наводе их да ту разлику представљају као нешто још јаче.
Разлика између Порошенка и последњих краљева династије Валуа умногоме је условљена природом њиховог доласка на власт. Са једне стране је човек који је победио на изборима захваљујући револуцији, а са друге – монарси по праву рођења. У случају да је крајем XVI века на челу Француске био владар изабран од стране Генералних представништава, да ли би представљао партију мира?
Иначе, после више од три деценије рата, Генерална представништва такође су дала допринос миру пошто су отпочели преговоре са Хенриком Наварским, који је према тадашњем праву био најлегитимнији претендент на престо. Ти преговори су га инспирисали да уклони главну препреку за трон – да прими католичанство.
Крунисањем Хенрика IV нестала је представничка демократија у лику Генералних представништава, али тешко да је за тим неко нарочито зажалио, будући да се прототип парламената обично окупљао у кризним моментима, а у земљи је био успостављен дуго очекивани мир.
У то време, када се сматрало да религија краља треба да буде вероисповест и његових поданика,Нантски едикт био је револуционарни акт. За решавање украјинске кризе нису потребни толико револуционарни поступци – постоји доказано искуство Македоније, Северне Ирске, Шпаније, Јужног Тирола, на крају, постоје Мински споразуми.
Међутим, са друге стране, постоје околности због којих Нантски едикт изгледа мање компликована ствар од успостављања мира на Донбасу.
На пример, у Француској је за све стране у конфликту јака фрацуска државност била вредност која има своју цену. Без обзира на деценије рата и помоћ Енглеске и немачких протестаната (укључујући и војнике), Хугеноти нису постали сепаратисти, иако су теоретски за то постојали предуслови, и то не само верски. На пример, Лав Гумиљев анализирао је „хугенотсво” као специфични суб-етнички покрет који је углавном карактеристичан за јужну Француску.
Ипак, није озбиљно разматрано припајање хугенотској Навари, чији је владар био лидер хугенотске партије, као ни прелазак под покровитељство Енглеске, при чему је бедем хугенотства био југозапад Француске који је неколико векова припадао британској круни.
Протестанти су желели да остану у Француској, али према својим условима који гарантују њихов слободан развој.
Доњецк и Луганск такође званично желе да остану у Украјини, али такође према својим условима. Али, између тадашње француске већине и садашње украјинске већине има више разлика.
Француски католици су искористили помоћ Шпаније, али нису имали идеју о обједињавању свих католичких земаља у јединствену империју у којој би Римски папа заузимао оно исто место које данас заједно заузимају Јункер, Туск и Могерини, односно, водећу улогу фактички би играла Шпанија као најјача сила у том тренутку.
У пост-мајданској Украјини гради се јака самоуверена држава, а спроводи европска интеграција, чији је најважнији елеменат предаја позиција власти странцима што, тобоже, треба да буде гаранција против корупције. Та идеја у Украјини постаје исто тако наметљива као што је својевремено била идеја утописта о одузимању деце из породица ради друштвеног васпитања.
Још значајније је то што је у верским ратовима основа за спор била у вери, а не у политици, а религија у основи, ипак, остаје индивидуална ствар. Зато је обичан, не сувише фанатичан Француски католик могао да размишља: „Колико још да се ратује? Нека поред нас живе ти јеретици-хугеноти, и тако ће платити на оном свету, а ја ћу усрдно веровати и добићу вечно блаженство”.
У случају са Украјином слична логика не пролази. Поборници евромајдана искрено мисле да ће потреба да се узму о обзир интереси представника Руског света у Украјини сметати борби са корупцијом, људским правима и другим европским вредностима које се могу добити само на овом сету, али које су много важније од рајског блаженства.
А конфликт се наставља. Зато што је разорни потенцијал политичких технологија под називом „европске вредности” већи од оног који је имала Вартоломејска ноћ.
Пише: Алексеј ПОПОВ
Превела
Ксенија Трајковић
Факти
