Пред камерама – обичан човек из народа, сам за воланом скромне шкоде, са осмехом и махањем кроз прозор. Иза камера – логистика каква приличи војном десанту. Нова епизода ријалитија „Председник међу својима“ открива много више него што је режисер желео.
Председник Србије ових недеља обилази земљу уздуж и попреко. Села, манастири, бање, пијаце, вашари – списак места мења се брже него што провладини таблоиди стигну да га одштампају. Сваки обилазак прати пажљиво монтиран снимак за друштвене мреже: грађанин Вучић у шкоди, грађанин Вучић са бакама на клупи, грађанин Вучић коме баш у тренутку кад крене снимање неко „случајно“ довикне из трактора.
Порука је јасна и једноставна: ево човека који не тражи луксуз. Нема лимузине, нема хеликоптера, нема помпе. Само он, пут и народ.
Шкода у кадру, колона ван кадра
Само што камера никад не окрене објектив уназад.
А шта би тамо видели? Колико возила вози иза „скромне“ шкоде? Колико полицајаца данима раније обезбеђује трасу? Колико људи ради на припреми терена, бини, разгласу, сниматељима, монтажи и објавама које сваког поподнева преплаве мреже? Колико кошта један дан тог „спонтаног“ дружења са народом?
На та питања нико не одговара. Јер аутомобил у кадру јесте скроман. Све што је изван кадра – није.
Тридесет година на државним јаслама
Да се разумемо: проблем није марка аутомобила. Проблем је човек који три деценије живи од државне функције, па се у његовом свету граница између јавног новца и личног комфора одавно избрисала. Министар, потпредседник владе, премијер, председник – мењале су се фотеље, није се мењала навика да рачун плаћа неко други.
У ЊЕГОВОЈ ГЛАВИ ДРЖАВА ЈЕ ПРИВАТНА ФИРМА, БУЏЕТ ЛИЧНИ НОВЧАНИК, А НАРОД – СПОНЗОР.
Спонзор кога, наравно, нико није питао да ли жели да спонзорише.
Кампања која се не зове кампања
Обилазак Србије званично се представља као разговор са грађанима. Али када председник државе, са свим ресурсима државе, обилази државу у тренутку кад се отворено говори о изборима – где престаје државна функција, а почиње страначка промоција? Ко повлачи ту линију? Ко сабира трошкове? И ко ће, на крају, платити рачун?
Одговор знамо сви. Исти они којима се маше кроз прозор шкоде.
Народ као статиста
Најпонижавајуће у целој причи није ни трошак. Најпонижавајућа је улога која се додељује грађанима. У овом сценарију народ није саговорник, већ статиста – довољно добар да аплаудира у кадру, довољно невидљив када се сабира рачун.
Председник који заиста дели судбину обичног човека не би морао то да доказује монтираним клиповима. Довољно би било да му живот изгледа као живот тог човека: да чека у реду код лекара, да плаћа гориво из своје плате, да брине како ће дочекати крај месеца. Али то се не снима. То се живи.
🚁 „Хеликоптер, хеликоптер, шаљем ако треба
Пара кофер, пара кофер, да бацаш са неба…“🎶Шипи је пред камерама обичан човек из народа. Иза камера логистика као за десант. 😂
Јбг, човек је тридесет година на државним јаслама, па се граница између јавног новца и личног комфора одавно изгубила.
У ЊЕГОВОЈ ГЛАВИ ДРЖАВА ЈЕ ПРИВАТНА ФИРМА, БУЏЕТ ЛИЧНИ НОВЧАНИК, А НАРОД СПОНЗОР! https://t.co/H0etwFbrld
— Инжењер 🇷🇸 (@Ortodox_Serb) October 12, 2026
Погледајте снимак и сами процените: колико је ту „обичног човека из народа“, а колико режије?
Шкода је скромна. Рачун – није.
