Ко ће писати историју за српску децу? Противљење националним уџбеницима поново је отворило питање ко треба да одређује како ће будуће генерације учити о српској историји, култури и националном наслеђу. Док Европска комисија упозорава на могућу политизацију наставе, а „Еду форум“ тражи измену закона и укидање одредаба о националним уџбеницима, намеће се и питање финансијских и организационих веза организација које учествују у овој расправи.
Расправа о националним уџбеницима у Србији одавно је престала да буде само питање издаваштва, наставних програма и избора књига. У њеној позадини налази се много важније питање: какву ће слику о сопственом народу, држави и историји понети генерације које данас седе у школским клупама?
Најновије саопштење организације „Еду форум“, објављено 4. новембра 2026. године, поново је покренуло ову тему. Ова организација сматра да би један од првих корака новог министра просвете и новог сазива Народне скупштине требало да буде измена Закона о уџбеницима и стављање ван снаге одредаба које се односе на увођење националних уџбеника.
У образложењу се позива на Извештај Европске комисије о Србији за 2026. годину, у коме су изражене резерве према законском решењу којим је јавном издавачу поверена израда уџбеника историје и географије за основне и средње школе.
Тако је питање националних уџбеника поново постало једно од важних питања образовне и културне политике Србије.
Ко ће писати историју за српску децу: Шта заправо предвиђа закон?
Измене Закона о уџбеницима објављене су у „Службеном гласнику Републике Србије“, број 109/2025, 4. децембра 2025. године.
Законом су уџбеници од националног значаја посебно дефинисани. Међу њима су, за основне школе, уџбеници српског језика, историје, географије, света око нас, природе и друштва, музичке и ликовне културе, док су за средње школе обухваћени историја и географија.
У закону се наводи да ови уџбеници преносе вредности, традицију, језик и културу и да представљају важно средство изградње и очувања идентитета и националне кохезије.
Посебно је важно што је предвиђено да уџбенике историје и географије за наставу на српском језику издаје јавни издавач. Закон предвиђа и јавни позив за избор аутора, формирање ауторских тимова и рецензентских комисија.
Примена овог решења за уџбенике историје и географије предвиђена је од школске 2027/2028. године.
Дакле, није реч о томе да се уводи само још један уџбеник у постојећи каталог. Реч је о промени модела издавања у коме би државни јавни издавач добио посебну и искључиву улогу у припреми уџбеника из ових предмета.
То је суштина спора.
Шта замера Европска комисија?
Европска комисија је у Извештају о Србији за 2026. годину, објављеном 4. новембра, у делу који се односи на образовање и културу указала на ризике које, према њеној оцени, носи ново законско решење.
Међу главним примедбама су смањење плурализма, могући утицај на квалитет образовања и опасност од политизације наставног програма.
Ове примедбе заслужују да буду размотрене. Није спорно да уџбеник мора бити стручан, научно утемељен и ослобођен дневнополитичких утицаја. Није спорно ни да аутори и наставници морају имати одређени степен стручне аутономије.
Међутим, поставља се питање зашто се право државе да посебно уреди начин представљања сопствене историје и културног наслеђа тако често посматра као опасност, а не као легитиман део образовне политике.
Европска комисија износи оцену о могућим последицама законског решења. Она у наведеном делу извештаја не издаје наредбу Србији да укине националне уџбенике. Захтев да се закон измени и одредбе о националним уџбеницима ставе ван снаге изричито је изнео „Еду форум“.
Ову разлику је важно имати у виду.
Ко је „Еду форум“ и у каквом пројекту учествује?
„Еду форум“ је невладина организација која се, према сопственом представљању, бави унапређивањем образовања, образовно-васпитног процеса и културе.
У 2026. години организовала је округле столове и јавне расправе о националним уџбеницима у оквиру пројекта „Униформисање мишљења“.
Посебно је занимљиво то што је сам „Еду форум“ објавио да је пројекат реализован у оквиру ширег пројекта ЕУ Ресурс центра за цивилно друштво у Србији, који спроводи Београдска отворена школа (БОШ), у партнерству са више организација цивилног друштва и Фондацијом Фридрих Еберт, уз подршку Европске уније.
На панелу одржаном 3. марта 2026. године учествовали су проф. др Дубравка Стојановић, проф. др Драгица Бабић Павловић, Дејан Илић, колумниста „Пешчаника“, Ана Манојловић са Радио-телевизије Србије, Гордана Племић из удружења „Родитељ“ и Доситеј Јовановић из Уније средњошколаца. Модератор је био Александар Марков из „Еду форума“.
Сам назив пројекта — „Униформисање мишљења“ — изабран је као критички оквир за расправу о националним уџбеницима. Учесници су, према извештају организатора, износили ставове о томе да ли ће увођење националних уџбеника унапредити образовни систем и какве последице може имати по стручну аутономију и избор наставника.
Овде долазимо до важног питања: ко финансира шири пројектни оквир у коме се обликују и спроводе овакве активности?
БОШ, Европска унија и међународни донатори
Београдска отворена школа основана је 1993. године и једна је од познатијих организација цивилног друштва у Србији.
Према годишњем извештају БОШ-а за 2024. годину, међу донаторима и финансијским партнерима организације налазе се Делегација Европске уније у Србији, Европска комисија, Шведска агенција за међународни развој и сарадњу (SIDA), Америчка агенција за међународни развој (USAID), немачке институције и организације, као и Фондација за отворено друштво.
У истом извештају наведени су и конкретни пројекти и њихови донатори. Тако је пројекат ЕУ Ресурс центра за цивилно друштво у Србији подржан од Делегације Европске уније, пројекат „Заједно за животну средину“ од USAID-а, док су поједини програми подржани средствима SIDA и Европске комисије.
Ови подаци су важни јер показују да значајан део пројектних активности БОШ-а почива на подршци међународних донатора.
Међутим, потребно је прецизно раздвојити неколико ствари: финансирање БОШ-а, финансирање ширег пројекта ЕУ Ресурс центра и финансирање конкретних активности „Еду форума“ нису истоветне категорије. Из доступних података може се утврдити да је „Униформисање мишљења“ реализовано у оквиру пројекта ЕУ Ресурс центра и да је „Еду форум“ навео да су његове активности финансиране средствима тог Ресурс центра. То, међутим, само по себи не доказује да је Европска унија одређивала садржај ставова учесника или управљала радом организације.
Ипак, када организације које учествују у расправи о националном образовном систему своје пројекте спроводе у оквиру програма финансираних из иностранства, јавност има право да зна ко обезбеђује новац, под којим условима и са каквим циљевима.
То није оптужба. То је питање транспарентности.
Фондација за отворено друштво и наслеђе Сорошевих програма
У годишњем извештају БОШ-а за 2024. годину међу донаторским партнерима наведена је и Фондација за отворено друштво, чији је оснивач Џорџ Сорош.
Фондација је у Србији почела да делује 1991. године, под називом „Сорош фонд Југославија“, а касније је наставила рад као Фонд за отворено друштво у Србији.
Постоје и историјски подаци о сарадњи БОШ-а са програмима Института за отворено друштво. БОШ је у периоду од 2002. до 2016. године администрирао програме стипендирања Института за отворено друштво.
Ове везе свакако представљају део историје развоја организације и њеног деловања у сектору цивилног друштва. Ипак, оне нису доказ да Сорош данас управља БОШ-ом, нити да одређује ставове „Еду форума“. За такву тврдњу били би потребни конкретни документи и докази о управљачком или финансијском утицају.
Оно што јесте документовано јесте да БОШ сарађује са међународним донаторима и да је Фондација за отворено друштво наведена међу његовим донаторским партнерима.
Зато је легитимно питати какав утицај на образовне и културне расправе у Србији имају организације које значајан део својих активности реализују кроз међународне програме и финансијску подршку.
Шта је са постојећим уџбеницима и српским историјским искуством?
Најважнији део ове расправе не сме да остане на нивоу политичких саопштења, донаторских спискова и ставова невладиних организација. Морамо да се вратимо ономе што је суштински важно — садржају уџбеника из којих уче деца у Србији.
Начин на који се у настави представљају распад Југославије, ратови деведесетих, страдање Срба, положај српског народа у суседним државама и историја Косова и Метохије није споредно питање.
То су теме које непосредно утичу на формирање историјске свести.
Како се говори о страдању Срба у Независној Држави Хрватској? Колико простора добијају Јасеновац, Јадовно, Пребиловци и друга стратишта? На који начин се објашњавају распад Републике Српске Крајине и операција „Олуја“? Како се представља настанак и положај Републике Српске? Колико се говори о НАТО бомбардовању 1999. године и последицама по становништво Србије? Како се објашњава историјски и културни значај Косова и Метохије?
То су питања на која се мора одговорити анализом стварних уџбеника, а не само утисцима и политичким оценама.
Једна од анализа која се бавила овом темом објављена је 15. децембра 2023. године под насловом „Ратови деведесетих у уџбеницима историје у Србији“. Иницијатива младих за људска права обухватила је 16 уџбеника — девет за основну школу и седам за гимназије и средње школе.
Анализа се бавила приказом ратних злочина, страдања становништва, операције „Олуја“, Сребренице и ратова на простору бивше Југославије. Њени аутори указали су на неравнотежу у приказивању страдања различитих народа и на недовољно представљање појединих жртава и догађаја.
Важно је напоменути да је ова анализа финансирана средствима Европске уније, али да је њен садржај, према изричитој напомени издавача, искључива одговорност Иницијативе младих за људска права и не представља нужно став Европске уније.
Ни ова анализа не може бити замена за непосредан увид у уџбенике. Она је један од извора који треба упоредити са оригиналним наставним материјалима, научном литературом и историјским документима.
Зато сматрамо да је неопходно спровести посебну, детаљну анализу актуелних уџбеника историје и географије у Србији. За сваку спорну тврдњу морају се навести назив уџбеника, аутор, издавач, година издања и страница. Само тако јавност може да види шта деца заиста уче, а шта се у јавности само тврди.
Плурализам јесте важан — али чији се плурализам брани?
„Еду форум“ своје противљење националним уџбеницима образлаже потребом очувања плурализма, стручне аутономије и избора различитих ауторских приступа.
То су аргументи о којима треба разговарати. Ниједна држава не би смела да дозволи да историјски уџбеници постану средство дневнополитичке пропаганде. Аутори морају бити стручни, рецензенти независни, а садржај заснован на проверљивим изворима.
Али плурализам не може да значи да држава нема право да штити сопствени образовни и културни простор.
Такође, плурализам не значи да су сва тумачења историје подједнако тачна. Постоје историјски извори, документи, сведочанства и научно утврђене чињенице које се не могу произвољно мењати у зависности од политичких потреба.
Ако се у уџбенику недовољно говори о страдању српског народа, то не постаје мање важно само зато што се неко позива на потребу помирења. Ако се неки догађај представља непотпуно или се изостављају важне историјске околности, то није допринос објективности.
Исто тако, национални уџбеник не сме да буде средство за прећуткивање злочина које су починили припадници српског народа. Историјска истина не може бити селективна. Она мора да обухвати и сопствене грешке, али и страдања сопственог народа.
Управо зато Србији су потребни озбиљни национални уџбеници — не уџбеници који ће величати све што је српско без критичког приступа, већ они који ће српској деци омогућити да разумеју историју свог народа у целини.
Став редакције: Србија има право на сопствено историјско памћење
По мишљењу редакције Plus381.rs, противљење увођењу националних уџбеника не може се посматрати само као расправа о издавачким правима, тржишту и методологији наставе.
Реч је о много важнијем питању: како ће будуће генерације српске деце разумети сопствену историју, своје порекло, културно наслеђе и страдање свог народа.
Сматрамо да Србија има право и обавезу да штити национални образовни простор. То не значи затварање према другим народима, нити одустајање од научне објективности. Значи да српска деца морају добити потпуно и озбиљно знање о сопственој историји, без прећуткивања, релативизације и наметања туђих политичких тумачења.
Посебно нас забрињава могућност да се кроз образовне програме постепено потискују национална свест и патриотизам, да се историјско памћење разводњава, а чињенице о страдању српског народа представљају непотпуно или кроз интерпретације које не одговарају историјским изворима.
Због тога сматрамо да је противљење националним уџбеницима потребно посматрати и кроз његове могуће дугорочне последице. Не можемо прихватити да организације и пројекти финансирани из иностранства имају већи утицај на обликовање српске образовне политике од домаћих научних и просветних институција, родитеља и саме државе.
То не значи да треба унапред одбацити сваку примедбу Европске комисије, невладиних организација или појединачних стручњака. Напротив, свака аргументована примедба мора бити размотрена. Али коначну одговорност за образовање деце у Србији имају институције Републике Србије, а не страни донатори и организације које учествују у пројектима финансираним из иностранства.
Наш став је јасан: српска деца морају учити историју засновану на проверљивим чињеницама, али и историју која не бежи од српског националног искуства, идентитета и права на сопствено историјско памћење.
Србија не треба да се одрекне права да сама образује своје генерације.
Јер народ који препусти другима да му одређују како ће памтити сопствену прошлост ризикује да временом изгуби и разумевање сопствене садашњости.
Извори и литература:
-
- Европска комисија, Serbia Report 2026, 4. новембар 2026.
- Закон о изменама и допунама Закона о уџбеницима, „Службени гласник РС“, бр. 109/2025 —
- „Еду форум“, Европска комисија у Извештају о Србији за 2026. годину потврдила ризике које носи увођење националних уџбеника, 4. новембар 2026.
- „Еду форум“, Одржан први панел „Униформисање мишљења“, 4. март 2026.
- Београдска отворена школа, Годишњи извештај о раду за 2024. годину
- Иницијатива младих за људска права, Ратови деведесетих у уџбеницима историје у Србији, 15. децембар 2023.
- Савет Европе, Observatory on History Teaching in Europe — Serbia
Напомена редакције: Наведени извори потврђују законске одредбе, јавне ставове организација и доступне податке о пројектима и донаторима. За коначну оцену садржаја постојећих уџбеника неопходна је непосредна анализа конкретних издања и страница.
