Каријерна дипломата Ана Марковић открива да су у месецима пред парламентарне изборе новопримљеним људима убрзано обезбеђивани стални радни однос и одласци у иностранство. Тражи проверу свих уговора, решења и потписника, утврђивање ко све поседује српски дипломатски пасош и обнову дипломатије која ће служити држави и грађанима.
YОУ ТУБЕ ПОГЛАВЉА:
00:00:00 Увод, лични статус и суштина професионалне дипломатије
00:07:52 Лисабонска афера и приватне фирме у МСП
00:10:17 Мобинг, забрана уласка и застој судског поступка
00:16:25 Обавештајна функција и предизборни прилив кадрова
00:19:44 Дипломатски пасоши — ко их има и шта представљају?
00:24:58 Стални уговори и убрзано упућивање у иностранство
00:30:15 Одлазак стручњака, језици и „Тикток дипломатија“
00:35:27 Академија, протокол и поступање у кризним ситуацијама
00:39:35 Архива, фотографисане кутије и „Дипломате не ћуте“
00:45:42 Писане изјаве, потписници и одлуке „иза завесе“
00:50:20 Гласање, Косово и Метохија и провера кадрова
00:59:08 Безбедност представништава, грађани и тимска обнова
У последња три месеца пред парламентарне изборе у Министарству спољних послова Србије писана су решења за одлазак у иностранство људима који су тек ушли у институцију, док су поједини новопримљени добијали стални радни однос, иако дугогодишњи запослени годинама остају на уговорима. Упућивани су на испомоћ или четворогодишњу службу и добијали дипломатске пасоше. То је Ана Марковић, каријерна дипломата, изнела у интервјуу за „Србин.инфо – канал Центар“, тражећи проверу читавог ланца одлука: ко је примао људе, ко им је одобравао стално запослење, ко их је слао у иностранство и по ком основу су добијали исправе са државним ауторитетом.
Марковићева је у разговору са Дејаном Петром Златановићем отворила и питање ко све данас поседује дипломатски пасош Републике Србије, какве послове обавља и да ли су надлежни проверили оправданост издавања сваке такве исправе. Упозорила је да последице непримереног кадрирања не сносе само професионалци у МСП-у: неприпремљен представник у иностранству може угрозити поверљиву комуникацију, положај грађана којима је потребна помоћ и углед целе државе.
Њено сведочење обухвата и вишегодишњи мобинг који, како каже, трпи, одлазак обучених дипломата, приватне фирме које улазе у осетљиве државне просторије, поступање са архивом, организовање гласања у иностранству и предлоге за обнову дипломатске службе после изборне промене. Залаже се за проверу докумената и одговорности, али упозорава да професионалци не смеју постати колатерална штета непроверених оптужби.
Ексклузивно сведочење: тек примљени у МСП, а већ спремни за иностранство
„У последња три месеца пред изборе одједном су кренули да пишу решења, што за испомоћ, што решења за четири године службовања особама које су тек ушле у министарство“, наводи Марковићева. Према њеним речима, прилив непознатих људи приметан је током дужег периода, али се посебно убрзао пред изборе. Међу новопридошлима препознаје страначке симпатизере и људе из редова досадашњих владајућих странака, укључујући бивше посланике.
Наглашава да су питања образовања, знања језика, професионалних припрема и начина пријема остала без довољно јасних одговора. Када говори о сумњама у дипломе појединих новопридошлих, изричито каже да је чула гласине и тражи да се то провери. За њу је неприхватљиво да се страначка препорука претвори у замену за стручност у послу у којем грешка може имати државне последице.
На питање да ли људи који тако одлазе добијају дипломатски пасош, одговара: „Добијају, да, добијају.“ Додаје да проблем није само поседовање исправе већ и оно што њен носилац потом ради у иностранству. Ако је неко послат да представља Србију, мора се знати због ког посла, са којим квалификацијама и каквом одговорношћу.
Посебно критикује употребу „испомоћи“ као начина убрзаног упућивања. По њеном опису, тај пут је омогућавао одлазак без припрема и додатних провера које сматра неопходним. Не спори да дипломатско-конзуларним представништвима понекад заиста хитно требају људи, али поставља питање зашто се тада бирају они који још нису упознали ни рад сопственог министарства.
Стални уговор за новопридошле, деценије неизвесности за старе запослене
Марковићева потврђује да су људи са привременог прелазили у стални радни однос и тражи да се прегледа сваки такав предмет. „Ко потписује? Ко одређује? Да ли ти људи имају довољно школе? Да ли ти људи имају довољно знања?“, пита, инсистирајући да су одлуке о пријему и уговорима проверљиве кроз документацију.
„Имамо запослене у министарству који по двадесет година раде по уговору. Зашто они нису примљени? А примљен је за стално неко ко је пре три месеца ушао у министарство“, каже. У том поређењу види један од најјаснијих показатеља неједнаког третмана: професионалцима се годинама не решава статус, док новопридошли брзо стичу радну сигурност и могућност девизног примања у иностранству.
Не наводи укупан број спорних уговора или носилаца пасоша, нити у интервјуу представља њихов збирни списак. Управо зато тражи проверу појединачних аката и потписа, уместо да се све заврши на општој оцени да је систем злоупотребљаван. Њен захтев обухвата датум пријема, правни основ, услове радног места, начин напредовања и непосредну везу између запошљавања и одласка у ДКП.
| Предмет провере | Шта Ана Марковић износи | Шта тражи да се утврди |
|---|---|---|
| Пријем у МСП | Пред изборе је убрзан прилив нових, често страначки повезаних људи. | Ко их је предложио, примио и проверио њихове квалификације. |
| Стални радни однос | Новопридошли су добијали сталне уговоре док други годинама чекају решен статус. | Датуми, правни основ, одобрења и потписници сваког уговора. |
| Одлазак у иностранство | Писана су решења за испомоћ и четворогодишњу службу људима који су тек дошли. | Потребе службе, припреме, знање језика и испуњеност услова. |
| Дипломатски пасоши | Потврђује да су упућивани новопридошли добијали те исправе. | Ко их све има, по ком основу и ради ког конкретног задатка. |
| Одлазак професионалаца | Многе обучене колеге напустиле су министарство. | Колико их је отишло, због чега и ко је преузео њихова места. |
Ко све има дипломатски пасош Србије и ко за то одговара?
Марковићева описује да су је пре две или три године људи из сасвим других професија питали како се лако долази до дипломатског пасоша, позивајући се на то да га је добио „овај“ или „онај“. За њу је већ и такав однос према исправи показатељ губитка професионалног мерила: дипломатски пасош не сме бити погодност која се обезбеђује преко познанства, већ документ повезан са службом држави.
„Дипломатски пасош потврђује да сам ја изабрана особа од стране мог народа и моје власти да представљам свој народ“, каже, објашњавајући шта та исправа за њу професионално представља. Носилац мора да има кредибилитет, знање и способност да заступа јавни интерес, а не само могућност да лакше путује.
Упозорава да злоупотреба статуса погађа сваког професионалног дипломату. Ако је претходни представник Србије компромитовао државу, следећи саговорник у иностранству почиње разговор са мање поверења. „Кредибилитет нас професионалаца се нарушава“, истиче. У томе види директну везу између страначког кадрирања и слабљења способности Србије да преговара.
Златановић у питању помиње непотврђену причу да је Звонко Веселиновић приликом изласка из земље показао дипломатски пасош, као и раније приче о Николи Петровићу. Сам наглашава да његов извор није непосредно видео догађај и да говори о гласини. Марковићева не потврђује да било која од тих конкретних особа има дипломатски пасош, већ одговара о последицама злоупотребе статуса по углед службе.
Пасош и дипломатски имунитет: важно правно разграничење
Саговорница дипломатски пасош повезује са имунитетом и олакшаним поступањем у иностранству, а у једном делу каже и да држава пријема мора да прихвати улазак. Правно, сама исправа не ствара аутоматски дипломатски имунитет у свакој земљи. Имунитет је повезан са признатим статусом, функцијом и условима међународног права; не односи се на сваког носиоца пасоша на исти начин.
Бечка конвенција уређује имунитет дипломатских агената, могућност да се држава слања изричито одрекне имунитета и право државе пријема да неког прогласи непожељним, чак и пре доласка. Зато пасош није универзална гаранција уласка нити заштита од сваког поступка. То разграничење не умањује потребу да се испита да ли су исправе издаване по прописима. МСП на сопственој страници наводи да је надлежан за издавање дипломатских и службених путних исправа. [3][4]
Главни инспектор зауставио потписивање: дипломата Дејан Златановић није водитељ емисије
Марковићева у интервјуу помиње главног инспектора МСП-а, амбасадора Дејана Златановића, за којег каже да је зауставио поступање и затражио додатне провере убрзаних одлазака. Пошто се име и презиме поклапају са делом имена водитеља, у разговору је одмах разјашњено да је реч о другој особи, а не о Дејану Петру Златановићу, новинару и уреднику „Србин.инфо“.
Овај део има и засебан документован контекст. „Недељник“, чији је извештај Н1 пренео 6. новембра 2026, објавио је да главни инспектор не потписује раздужне листе за одређене премештаје уручене после 25. октобра, осим у ванредним ситуацијама неопходним за рад представништава. У допису је тражио објашњења о конкурсима, формалним условима, језицима, искуству и припремама за службу. [2] Марковићева у разговору помиње 5. новембар, док је објављени извештај о писаном допису од 6. новембра. Овај документ поткрепљује постојање упозорења о убрзаним премештајима, али не представља сам по себи доказ о сваком уговору, пасошу или мотиву који се разматра у интервјуу.
Дипломатија није само пријем, коктел и фотографија са пријатељима
Објашњавајући како би дипломатија Србије требало да ради, Марковићева каже да њена суштина није само одржавање добрих односа са већ пријатељским земљама. Пријеми, протокол, контакти и признања имају своје место, али најважнији посао почиње тамо где су односи тешки: у преговорима са противницима, па и непријатељима, да се постигне најбоље могуће решење без прибегавања војсци.
„Е то је суштина једне дипломатије“, наглашава. За малу земљу попут Србије, сматра, посебно је важно поправљати односе са државама са којима сарадња до сада није била добра, отварати економске могућности, радити на укидању ограничења, санкција и визних режима тамо где постоје и где је то могуће. То захтева људе који су прошли обуке, познају материју и имају искуство. Дипломатски посао, у њеном виђењу, непосредно штити безбедност грађана. Ако професионални преговори не успеју, цена се може платити сукобом и животима. Зато постављање недораслих људи не сматра питањем лепог понашања или личног престижа, већ питањем државне одговорности.
„Шеснаест година у министарству, шест година без услова за рад“
Марковићева каже да у МСП-у ради пуних шеснаест година и да улази у седамнаесту. Сопствени случај представља као део ширег положаја каријерних дипломата и професионалних административних радника. Наводи да су она и многе колеге били изложени притисцима и понижавању, а да је она одлучила да поступање које описује као злостављање на раду оспори пред судом.
„Ја сам тужила државу, тужила сам Министарство спољних послова“, каже, додајући да су на списку пријављених, односно тужених које помиње, два министра и седам тадашњих руководилаца. Тврди да поседује чврсте доказе и да су надлежни за њих сазнали кроз судски поступак. Истиче да проблем није решен и да последице по њен радни положај трају.
Описује да нема сопствену канцеларију, рачунар и радне задатке, да јој је ускраћена интерна електронска комуникација и да нема приступ ни унутрашњем именику. „Ја у ту зграду улазим као гост“, каже. Према њеном сведочењу, такав третман траје око шест година, упркос ранијем искуству у Мисији Србије при Уједињеним нацијама у Њујорку и признањима која наводи да је добијала од међународних институција.
Забрана уласка, фотографија на вратима и повратак без радних задатака
Наводи да јој је током једног периода, који описује као годину дана, био забрањен улазак у министарство, уз фотографију А4 формата постављену на вратима као упутство да је не пуштају. Тврди да је потом враћена пошто је Влада закључила да нема основа против ње. И после повратка, каже, није добила стварне услове да обавља свој посао.
Помиње и напад и претње на радном месту. Почетак проблема повезује са периодом Николе Селаковића, затим руководством Ивице Дачића и садашњом гарнитуром Марка Ђурића. Наглашава да су били упознати са њеним положајем. У разговору нису приложени судски списи и одлуке, па се опис поступања и правне последице њеног случаја преносе као њено сведочење. О њеним оптужбама за мобинг писало се и пре садашње политичке промене: „Нова“ је 29. априла 2025. објавила њено сведочење о изолацији и тужби против МСП-а. Тај ранији јавни наступ важан је за разумевање континуитета њених примедаба. [6]
Судски застој: хитан спор, а рочишта на шест месеци
Марковићева каже да је тужбу поднела пре око годину и по дана, али да суд још није саслушао њену страну нити у целости размотрио доказе које има. Рочишта се, према њеном опису, заказују на шест месеци, иако је предмет због злостављања на раду означен као хитан. Зато сматра да је, поред поступања послодавца, и судско одуговлачење извор нове неправде.
Ширу критику правосуђа заснива и на информацијама које, како каже, добија из тог система. Тврди да део судија не користи пуно радно време за обављање посла и помиње раније медијске податке о просечним оценама студија између шест и седам. Те опште оцене у разговору не поткрепљује конкретним истраживањем. Критичка је и према усавршавањима која се, по њеном мишљењу, понекад своде на путовања и дружења без проверљивог стручног резултата. Њена порука је да се МСП, безбедносни сектор и правосуђе морају посматрати као повезани делови државе. Ако један од тих система не ради, професионални дипломатски посао остаје без потребне подршке, а запослени без делотворне заштите.
Приватне фирме у осетљивим просторијама: ко проверава људе који улазе?
Једно од безбедносних питања које отвара односи се на чишћење, одржавање, електрорадове и техничке послове. Подсећа да су институције некада имале сопствене домаре, чистачице и електричаре, док сада у МСП улазе радници приватних фирми. Пита да ли су сви прошли безбедносне провере и да ли запослени могу поуздано да знају ко се налази у згради.
Посебно је брине приступ после завршетка радног времена, када већина службеника оде. „Да ли су ти људи који су запослени у тим фирмама прошли безбедносне провере?“, пита. Своју оцену ризика не представља као доказ да је сваки спољни радник непроверен, већ као захтев да се провера и одговорност утврде за сваког ко приступа осетљивом простору.
Исти проблем види у дипломатско-конзуларним представништвима: мора се знати ко поправља рачунар, поставља камеру или приступа комуникационој опреми. Упоређује то са ранијом праксом ангажовања познатих, проверених људи из државног система. Одржавање, наглашава, није споредан посао ако преко њега неко добија приступ информацијама.
Подржава обнову дипломатске обавештајне функције, али тражи знање и менторе
На питање треба ли вратити обавештајну службу коју је МСП раније имао, одговара: „Апсолутно.“ Сматра да озбиљна држава мора имати одговарајућу способност прикупљања и анализе информација за спољнополитички рад. У разговору је разјашњено да је ранија служба укинута пре Вучићеве власти, али јој замера што та функција није обновљена на начин који сматра довољним.
Додаје да је у министарству формирано безбедносно одељење које се бави аналитиком. Изричито каже да у њему није радила и да говори према информацијама које има. Њена примедба односи се на недостатак преношења знања: млади људи, сматра, немају довољну подршку старих кадрова да би научили како се дипломата безбедносно припрема за службу у иностранству.
Обучени одлазе, а новопридошли траже књигу да сазнају шта је дипломатија
Марковићева тражи да се утврди колико је каријерних дипломата напустило министарство и због чега. То су, каже, људи у чије је образовање и припрему уложено много, а њихова места сада преузимају кадрови који често нису спремни за посао. Као илустрацију наводи особу вишег ранга од свог која јој је затражила књигу да види шта је дипломатија.
Помиње и амбасадора у земљи енглеског говорног подручја који је са собом водио преводиоца, не именујући га. За њу проблем није у постојању преводилачке службе као такве, већ у постављању представника који нема језичко знање неопходно за непосредне преговоре. Сматра да се кроз превод губе део динамике, контекста и могућности да преговарач непосредно делује. Када је водитељ пита за квалификације Драгана Шутановца, каже да са њим није имала контакта. Не потврђује да он не зна енглески нити га идентификује као амбасадора из претходног примера. Та два дела разговора не могу се спојити у оптужбу коју она није изнела.
„Тикток дипломатија“ и професионалци који раде за још петоро
Марковићева не одбацује пријеме и гостопримство као део дипломатског посла. Напротив, сматра пожељним да представништво буде добар домаћин и покаже културу, традицију и кухињу Србије. На питања о снимцима амбасадорских забава, међутим, шири критику на оно што назива „Тикток дипломатијом“: посао се, каже, ради, разуме и схвата озбиљно само напола.
Према њеном опису, политички постављени руководиоци воде своје људе, али са собом узимају и неколико професионалаца који обављају посао за све. Тај професионалац, каже, зна шта треба да уради, али је изложен притиску, понижавању и страху да ће бити враћен у Србију. „Он не ради свој посао. Он ради за још петоро људи“, наглашава.
Наводи да су поједини људи на службу одлазили због куповине и провода, док су колеге радиле даноноћно. За њу је то истовремено неправда према запосленима и штета по државу која финансира представништва. Примедбе има и на основну културу одевања и опхођења — од рекламних спортских мајица до непримереног обраћања непознатим људима у институцији.
Није неопходно да сви буду каријерне дипломате, али нико не сме без припреме
На питање о јавним личностима попут Весне Пешић и Светислава Басаре, које водитељ наводи као примере људи са професионалним угледом ван дипломатије, Марковићева не захтева затварање службе за људе из других области. „Не треба само слати нас каријерне“, каже. Али инсистира на Дипломатској академији, обуци и упознавању земље пријема — њене политике, културе и традиције.
Дипломата, по њеним речима, мора бити елоквентан, начитан, обавештен и способан да ради са људима. Посебно мора знати како се поступа у кризном жаришту, како се преговара и како се помаже грађанима у опасности, укључујући могуће талачке ситуације. „Не може овај посао свако ни да ради“, поручује, упоређујући потребу за стручним знањем са другим захтевним професијама, укључујући новинарство.
Као пример важности искуства наводи колегиницу која се нашла у ситуацији да је не пуштају у последњи авион са места за које је постојала непосредна опасност од бомбардовања. Не именује особу, место и датум. Њен нагласак је на способности дипломате да остане прибран и делује као представник државе, уместо да у кризи мисли само на себе.
Државни папири на скенеру: цена непознавања протокола
Наводи и случај особе која, према њеном сведочењу, није познавала језик, дипломатска права и процедуре на аеродрому. Носила је државну документацију, а прихватила је захтев да торбу пропусти кроз скенер, задовољна љубазним приступом службеника. Марковићева тај догађај користи као пример да незнање не угрожава само лични углед службеника већ и заштиту службеног материјала.
За правну оцену конкретног поступка важно је да ли је реч о прописно означеној дипломатској вализи, службеној преписци или личном пртљагу — то нису истоветне категорије. Бечка конвенција посебно штити дипломатску вализу и службену комуникацију. У интервјуу нису представљени детаљи којима би се поуздано утврдила категорија те торбе. [3]
Лисабонска афера: последице трпе и колеге које нису имале везе са спорним радњама
Као пример тежине афера које погађају службу, Марковићева помиње медијски објављену „скај“ преписку у којој се Амбасада Србије у Лисабону доводи у везу са криминалним групама и недозвољеним радњама. Одмах наглашава да то у разговору не представља као доказану ствар. Брине је што сама појава таквих навода компромитује и колеге које највероватније нису имале никакав контакт са њима.
„Вијести“ су 3. марта 2026. објавиле преписке у којима се амбасада помиње као могуће скровиште кокаина. У њиховом извештају наведено је и да оптужница за конкретну пошиљку помиње „сигурну локацију“, али не именује амбасаду. Та разлика је важна и одговара огради коју саговорница сама прави. [7]
Марковићева помиње и неименованог високо позиционираног дипломату који је, како тврди, у време Генералне скупштине УН уместо службених обавеза отишао у Лас Вегас и коцкарницу. Не наводи име и прецизну годину. На претпоставку водитеља да је БИА то сигурно знала, одговара да то не мора бити случај и да зависи од тога да ли је неко доставио информацију.
Архива: не мешати редовно излучивање папира са скривањем доказа
У делу о документацији Марковићева заузима став који одступа од најоштријих јавних оптужби. Описује финансијску архиву у којој искусни запослени разврставају шта се чува, а шта више није потребно. Каже да су кутије са издвојеним папирима месецима стајале видљиво, доступне погледу људи који пролазе, и да фотографисање тих кутија није исто што и откривање тајног уништавања доказа.
Пита да ли је особа која их је фотографисала желела да током транзиције стекне поене тврдњом да је нешто открила. „Немој да дираш професионалце који су ту само да ураде свој посао“, поручује. Њена одбрана конкретних колега не значи да искључује могућност злоупотребе у другим просторијама или предметима: тражи да се за такве тврдње прибаве стварни докази.
Не потврђује ни навод о забрани кретања у појединим деловима зграде. Објашњава да нема приступ интерној комуникацији, да такву поруку није видела и да њој лично нико није забранио кретање. Ако постоје машине и радње којима се недозвољено уништава документација, тражи да се то документује, уместо да се оптужба заснива само на претпоставци.
У јавности постоји спор: група „Дипломате не ћуте“ саопштила је да је спречен покушај уништавања финансијске документације, док је МСП то демантовао. Обе позиције објављене су 30. октобра. Ни тај спор ни сведочење Марковићеве не замењују преглед конкретне грађе, правила њеног чувања и аката о излучивању. [8]
Пожар у архиви и одговорност за сваки финансијски папир
На питање могу ли се пратити спорне финансијске одлуке, одговара да постоје људи кроз чије руке документа пролазе, који их одобравају, потписују или спроводе. Не искључује опасност да се папир уништи. У том контексту наводи да је пре више од десет година у згради министарства горела архива.
Не може поуздано да одреди годину нити да потврди водитељеву претпоставку да је пожар био везан за смену власти. Стога њено сећање остаје одвојено од тврдње о узроку или мотиву пожара. Њен захтев за нови период јесте да се одговорност утврђује по документима и конкретним радњама, уз очување материјала који може бити важан за проверу трошења новца.
„Дипломате не ћуте“: позив да се колеге представе јавности
Марковићева каже да не зна ко су администратори неформалне групе „Дипломате не ћуте“ и позива их да јавно кажу ко су. Сматра да би то могло да охрабри већи број запослених да им се придружи. Поручује да и сама иступа именом и презименом и да њена борба није само лична, већ усмерена на побољшање положаја целе професионалне службе.
„Немојте да се кријете“, каже, тражећи да се јавна одбрана закона и права запослених повеже са јавном одговорношћу оних који говоре. Истовремено не преузима све наводе те групе као своја непосредна сазнања. Тамо где није видела документ или догађај, то и изговара.
Изјава под одговорношћу: „Ја прва“
Један од њених предлога за реформу јесте да запослени дају писане изјаве о начину доласка у институцију и сопственим квалификацијама. „Дајте сви писмене изјаве да нисте дошли преко страначких одбора“, поручује, додајући да би она то прва потписала. Тражи да људи стану иза тврдње да су примљени зато што могу да помогну министарству и држави.
Предлаже да се изјаве дају под кривичном и материјалном одговорношћу и да се потом провере образовање, искуство и знање. Такав поступак види као почетак раздвајања стручности од политичке заштите и сматра да би се могао применити и у другим институцијама. То је њен предлог, а не опис већ уведене законске процедуре или гаранција да сама изјава доказује нечију стручност.
Не тражи да се сваки новопридошли човек унапред прогласи неспособним. Допушта да су неки ушли преко везе, али да имају знање које држава може да искористи. „Не кажем да их нема и дај боже да их има“, каже. Њено мерило треба да буду проверљиве способности и начин рада, уз утврђивање одговорности за спорне поступке пријема.
| Област обнове | Предлог Ане Марковић | Циљ који истиче |
|---|---|---|
| Кадрови и уговори | Преглед пријема, сталних уговора, решења и потписника. | Стручност и једнак третман запослених. |
| Припрема за службу | Академија, језици, познавање земље пријема и кризног поступања. | Представник способан да заштити државни интерес и грађане. |
| Безбедност | Проверен приступ згради, опреми и представништвима; јача аналитичка функција. | Заштита информација и службене комуникације. |
| Професионални статус | Заштита од мобинга, стварни радни задаци и утврђивање разлога одласка колега. | Задржавање обучених људи и прекид понижавања струке. |
| Архива и одговорност | Документовање стварних злоупотреба и раздвајање од редовног рада. | Очување доказа без оптуживања недужних професионалаца. |
| Знање и тимски рад | Укључивање искусних пензионисаних колега као помоћи и ментора. | Пренос искуства и заједничко деловање. |
Лобији и одлуке „иза завесе“: ко одлучује, а ко остаје потписник?
Марковићева сматра да утицајни кругови преживљавају смене власти и поставља питање ко заиста управља институцијом. По њеном виђењу, то могу бити људи чија се имена не појављују у јавности, док њихове одлуке спроводе послушни посредници. Најтежим сматра модел у којем професионалац потписује оно што је неко други одлучио, а затим он сноси последице.
Такав механизам повезује и са личним искуством: руководиоци који су желели позиције и иностранство, тврди, доказивали су се контролом и малтретирањем запослених. За њу су проблем људи спремни да инструкцију изврше без питања, како би добили награду и напредовали. Не наводи конкретан доказ о јединственом скривеном центру који управља свим одлукама, већ износи своју процену механизма моћи.
Водитељ у питању помиње и тврдње о кругу Будимира Лончара у Хрватској, а касније и приче о Марку Ђурићу и „јеврејском лобију“. Марковићева не потврђује те конкретне везе нити именује етничку или другу заједницу као управљача МСП-а. Њен одговор је принципијелан: рад за туђе интересе противан је улози дипломате Србије, а људи спремних на уступке има у различитим системима и професијама.
Гласање у иностранству: одбацивање кривичне пријаве не решава питање рада институције
На питање о организацији гласања у иностранству, Марковићева каже да институционална одговорност остаје и ако кривична пријава није прихваћена. У разговору користи израз да је „суд одбио“, док је објављена одлука од 19. октобра 2026. одлука Вишег јавног тужилаштва о одбацивању пријава против министра, вршиоца дужности генералног секретара и десет амбасадора. [9]
Према њеним речима, о телефонским инструкцијама и одсуству писаног трага сазнала је из медија; наглашава да није непосредни сведок тих разговора. Додаје да су неке колеге тражиле писана упутства и да су тиме ризиковале уклањање са места и повратак у Србију. Њена порука је да изостанак кривичног поступка не ослобађа институцију обавезе да објасни шта је урадила и како је грађанима омогућавала остваривање права.
ВЈТ је, у образложењу које су медији пренели, разликовало предлог МСП-а од одлуке РИК-а о бирачким местима и навело да нису остварена битна обележја пријављених кривичних дела. Ђурић је у јавном одговору указивао и на логистичке, безбедносне, просторне и кадровске услове. [9]
Амбасадори и нижи рангови: различити путеви одлучивања
Марковићева у прелазном периоду после избора прави разлику између постављења амбасадора и упућивања других дипломата. Каже да су поједина најављена амбасадорска места остала „у ваздуху“, док су за ниже рангове одлуке могле да се доносе у самом министарству. То је један од разлога због којих сматра важним поступање главног инспектора.
Законом о спољним пословима разликују се постављење шефа мисије и премештај запосленог у ДКП. Стога тврдњу из разговора да у том тренутку „нема ко да потпише“ треба разумети као њену оцену конкретне политичке и кадровске ситуације, а не као опште правило да после избора престају сва овлашћења државних органа. [5]
Косово и Метохија су део Србије: одговор о поступању МСП-а
Говорећи о Косову и Метохији, јужној покрајини Србије под окупацијом албанских сепаратиста, Марковићева на питање да ли се у МСП-у третирају као иностранство одговара: „Не, као део Србије, званично.“ Златановић затим износи примедбу на начин представљања изборних података и повезивање покрајине са одељком за дијаспору. Марковићева не потврђује да је лично видела конкретну страницу или документ РИК-а који водитељ описује. Одговара да се такво третирање не би смело дешавати. У овом делу разговора њен непосредни исказ односи се на званични третман покрајине у МСП-у, док је опис изборне странице тврдња водитеља.
Спољни притисци и домаћа одговорност: „Не отварајте врата“
На тезу да светске силе увек све одлучују и да домаће друштво нема могућност да утиче на сопствену будућност, Марковићева одговара изреком: „Непријатељ не може мирно да ти уђе у кућу ако му ти не отвориш врата.“ Њен нагласак је на одговорности људи унутар система који прихватају туђе налоге или уступке.
Када водитељ упозори на могућност да се страначко кадрирање замени утицајем невладиних организација, она не потврђује његове конкретне информације о притисцима на Студентску листу. Враћа се свом предлогу: прво прегледати документа, начин пријема, уговоре и потписе. Тако се, сматра, расправа са етикета и припадности враћа на оно што може да се провери.
Покварен скенер и колега који имитира звук: анегдота о институцији која се одржава импровизацијом
Описује представништво у којем дуго није радио улазни скенер. Старији колега је, каже, стајао иза и имитирао звучни сигнал, како би се бар сачувао утисак озбиљне службе. Када га је неко открио и питао шта ради, одговорио је да „одржава имиџ“, пошто нема ко да поправи уређај.
Иако испричана уз смех, анегдота за Марковићеву показује колико се систем ослања на појединачну сналажљивост уместо на уређене процедуре и исправну опрему. Још важније, грађанин који уђе у конзулат не сме зависити од случаја: да ли је наишао на особу која зна и жели да помогне или на некога ко је послат само због девизне плате.
Докази, тимски рад и искуство старих дипломата
Запосленима који трпе сличне притиске саветује да не иду „главом кроз зид“, већ да прво сакупе доказе. „Не идите без доказа“, понавља, јер се без писаног трага, по њеном искуству, лако остане усамљен пред бројнијом и организованијом групом. Позива на јавну одговорност, али и на озбиљност у ономе што се износи.
Истовремено сматра да недостатак тимског рада продужава проблеме. Преноси горку опаску свог некадашњег професора и ментора да „један Србин није довољан, два су превише“, користећи је као критику међусобних сукоба. Примером краткотрајне солидарности међу станарима током бомбардовања показује како почетно јединство може брзо да уступи место свађи. Њена процена да би тимски дух преполовио проблеме јесте сликовита оцена, не статистички налаз.
Подржава укључивање пензионисаних дипломата ако су здрави, вољни и способни да помогну. Њихово искуство, посебно из времена када је југословенска дипломатија имала велики међународни углед, види као ресурс за обуку нових људи. Мотив спојена три прста користи као поруку јединства: разједињени људи троше снагу, а удружени могу нешто да промене.
На крају јавно позива Срђана Нога, Милана Думановића и Славицу Радовановић да седну са њом и разговарају о даљим корацима. Њен захтев за обнову МСП-а почиње прегледом уговора, решења и пасоша, али се завршава ширим мерилом: дипломатска служба мора да буде способна да заштити државу и грађанина у тренутку када им је најпотребнија.
Извори:
[1] Основни извор: достављени транскрипт ана марковиц цаптионс.срт, 1.509 титлова, од 00:00:08,280 до 01:06:23,119. Изјаве Ане Марковић раздвојене су од питања, претпоставки и информација водитеља. Цитати су језички уређени уклањањем непосредних понављања и очигледних грешака аутоматског препознавања.
[2] „Недељник“ / Н1, 6. новембар 2026: Главни инспектор МСП упозорава на спорна упућивања током техничког мандата Владе. Документован контекст о допису амбасадора Дејана Златановића; не доказује сваки појединачни навод из интервјуа.
[3] Уједињене нације: Бечка конвенција о дипломатским односима, 1961, званични текст, нарочито чл. 9, 27, 31, 32 и 39. Коришћена за разграничење пасоша, признатог статуса, имунитета и дипломатске вализе.
[4] МСП: Надлежности Министарства спољних послова. Званична потврда надлежности за дипломатске и службене путне исправе, као и послове безбедности и комуникација.
[5] МСП: Закон о спољним пословима. За разликовање функција шефова мисија, статуса дипломата и премештаја запослених. Само стицање сталног радног односа није у чланку проглашено незаконитим; спорни су конкретни услови и поступци које саговорница тражи да се испитају.
[6] „Нова“, 29. април 2025: Ана Марковић тужила МСП због мобинга, помињу се и два министра. Раније јавно сведочење, не доказ садашњег исхода спора.
[7] „Вијести“, 3. март 2026: Скај поруке и наводи о кокаину у Амбасади Србије. Прочитан је енглески приказ оригиналног истраживања; текст разликује садржај порука од онога што је наведено у оптужници.
[8] КоССев, 30. октобар 2026: Наводи групе „Дипломате не ћуте“ и деманти МСП-а о уништавању документације. Супротстављена јавна саопштења; нису замена за непосредну проверу архиве.
[9] Еуронеwс Србија, 19. октобар 2026: ВЈТ одбацило пријаве против Марка Ђурића и амбасадора. За процесно разјашњење: пријаве је одбацило тужилаштво, а не суд. Наведено је и образложење институције, уз њен став о критеријумима за бирачка места.
Извор: Србин.инфо / Центар
Аутор: Дејан Петар Златановић
