Може ли Агенција, с обзиром на искуство њених политичких злоупотреба, уопште више бити активан и конструктиван чинилац сопствене институционалне обнове, али и ослонац за обнову саме државе?
Пише: Милош Николић, узбуњивач у БИА
Крах лојалистичког концепта управљања државом отворио је питање државно-институционалне обнове, међу чијим се првим задацима с правом намеће преиспитивање будућности Безбедносно-информативне агенције (у даљем тексту: Агенција), која је у спровођењу тог концепта имала истакнуту улогу.
Непосредно се намеће питање: може ли Агенција, с обзиром на искуство њених политичких злоупотреба, уопште више бити активан и конструктиван чинилац сопствене институционалне обнове, али и ослонац за обнову саме државе? Или јој је преостала само улога пасивног предмета спољног туторства, у којем њене стручне службе, као непоправљиво компромитоване, више не могу имати никакав професионални ауторитет ни утицај?
БИА као инструмент очувања власти по сваку цену
С тим у вези, готово да постоји друштвени консензус у оцени да је кључна безбедносна институција, у складу са лојалистичким концептом управљања државом, претворена у партијску преторијанску гарду – инструмент очувања власти по сваку цену, макар и на фабрикованој народној вољи.
У основи такве оцене налазе се озбиљне оптужбе да је пружала оперативну и логистичку подршку систему владања заснованом на корупцији и спрези са организованим криминалом, контроли и сузбијању легитимне политичке конкуренције, прикривеном спровођењу политика које никада нису биле предочене бирачима, већ су реализоване иза леђа јавности и на штету јавног интереса, као и контролисању и спречавању протока информација о самом систему успостављених злоупотреба.
Према таквој оцени, Агенција је од законом установљеног инструмента заштите безбедности државе претворена у један од главних извора њеног угрожавања. У уставно-правном поретку формално заснованом на подели власти, владавини права и суверености грађана, она је, према овој оцени, активно и систематски доприносила стварању услова за личну узурпацију и концентрацију власти, њено изузимање од делотворне правне одговорности и демократске сменљивости, чиме је фактички мењана природа државноправног поретка, без формалне промене његових уставних основа.
Главно извориште политичке патологије
Посматрана из ове перспективе, Агенција се указује као једно од главних изворишта српске политичке патологије, као средиште из којег се разорни утицај политичких злоупотреба ширио на читав државно-институционални организам. Отуда и закључак да она, у свом досадашњем облику, више не може бити предмет институционалне обнове, већ искључиво темељног демонтирања, уз изградњу система заштите државне безбедности на потпуно новим основама.
Постоје озбиљне оптужбе да је БИА пружала оперативну и логистичку подршку систему владања заснованом на корупцији и спрези са организованим криминалом, контроли и сузбијању легитимне политичке конкуренције, као и контролисању и спречавању протока информација о самом систему успостављених злоупотреба
Као неко ко је, по природи својих радних задужења у Агенцији, имао широк и непосредан увид у њен оперативни рад, посебно у области супротстављања организованом криминалу и корупцији, желим да укажем на непотпуност сазнања на којима почива овакав, тренутно доминантан и категоричан став о њеној будућности. При томе, у потпуности уважавам сасвим оправдане фрустрације јавности пре свега због њене улоге у опструкцији примене закона и остваривања политичких права грађана.
Уосталом, тим грађанским фрустрацијама, које и сам делим, могу придодати и сопствене, проистекле из искуства припадника Агенције који је, у оквиру својих службених овлашћења, детаљно и документовано проблематизовао њен рад и одговорност њених највиших руководилаца, указујући на систематску депрофесионализацију, политизацију и криминализацију њеног рада, позивајући се притом и непосредно на Закон о заштити узбуњивача.
У тадашњим околностима, такво поступање подразумевало је свесно прихватање несразмерних безбедносних и егзистенцијалних ризика, јер је фактички институционални положај припадника Агенције, обележен одсуством делотворне правне и безбедносне заштите, наметао избор између доследности службеним дужностима и очувања сопственог радног положаја и личне сигурности.
Документована основа за будућу одговорност
Сопствено искуство учешћа у настојањима да се, посредством законом утврђених службених процедура и механизама заштите узбуњивача, препознају пропусти и неправилности, утврди одговорност и изврше неопходне корекције у раду Агенције, сматрам нарочито релевантним за разумевање природе њене институционалне деградације, али и могућности њене обнове.
Агенција више не може бити предмет институционалне обнове, већ искључиво темељног демонтирања, уз изградњу система заштите државне безбедности на потпуно новим основама
Иако та настојања нису довела до неопходних институционалних корекција, она сведоче о постојању професионалних капацитета који су, упркос политичким притисцима, настојали да очувају законитост и самосталност стручног рада. Управо зато, препознавање тих капацитета и активно укључивање њихових носилаца представља важан услов институционалне обнове Агенције.
Разлика између политичког потчињавања Агенције као институције и професионалних капацитета који су унутар ње опстали, укључујући и у пракси показану способност да се такво потчињавање стручно препозна, документује и да му се пружи отпор, од суштинског је значаја.
Уосталом, таквим поступањем је, по мојој процени, упркос неповољним околностима, створена трајна институционална тековина од непроцењивог значаја: документована основа за утврђивање одговорности, чије је делотворно испитивање постало могуће у измењеним политичким околностима.
Управо зато, пре него што се непоправљива компромитованост стручних служби Агенције прихвати као нешто што само по себи произлази из оцене о њеним политичким злоупотребама, неопходно је испитати не само улогу тих служби у спровођењу злоупотреба већ и механизме потискивања њихове професионалне самосталности, као и облике отпора таквом потчињавању. Тек након таквог испитивања може се одговорно и утемељено одлучивати о даљој судбини Агенције.
Сведоци и сарадници
С тим у вези, као један од припадника Агенције који је документовано бранио професионалне принципе и стандарде њеног стручног рада, по цену деградације сопственог радног положаја и угрожавања елементарне егзистенцијалне сигурности, сматрам природним и оправданим да за столом на којем се буде одлучивало о њеној будућности неизоставно буду представљени и они који су, упркос свим притисцима, настојали да очувају њену професионалну самосталност.
Место за тим столом, наравно, не сматрам превасходно признањем личних заслуга нити средством за исправљање лично претрпљених неправди. Реч је, пре свега, о потреби да се у процесу институционалне обнове призна ауторитет професионалном поступању којим је, упркос свим притисцима и последицама, очувана самосталност стручног рада унутар Агенције.
У оквиру својих службених овлашћења, детаљно и документовано проблематизовао сам њен рад и одговорност њених највиших руководилаца, указујући на систематску депрофесионализацију, политизацију и криминализацију њеног рада, позивајући се притом и непосредно на Закон о заштити узбуњивача
С тим у вези, не само да би било недоследно да се обнова професионалне самосталности Агенције спроводи уз искључивање управо оних који су ту самосталност настојали да одбране онда када је била угрожена, већ би постојала и реална опасност да се тиме обнови сам принцип одлучивања који је допринео њеној институционалној деградацији – овога пута у облику реформског туторства, у којем би о стручним питањима одлучивао искључиво спољни политички ауторитет, без одговарајућег делотворног учешћа струке.
Циљ реформе, уколико је правилно постављен и заиста изражава тежњу јавности за обновом владавине права, не може бити да Агенција добије нове политичке господаре, већ да поново постане институција чија се професионална самосталност не може подредити ниједном политичком господару.
Стручна сазнања не смеју бити под утицајем политичког очекивања
Уосталом, професионална самосталност у раду службе безбедности није никаква сталешка привилегија њених припадника, већ институционална претпоставка законитог и делотворног обављања њених задатака. Њен смисао није у ослобађању службе од демократске контроле, већ у обезбеђивању услова да се стручна сазнања, процене и закључци формирају у складу са чињеницама, законом и правилима струке, независно од политичких очекивања и интереса. Другим речима, Агенција мора бити под демократском контролом, али њена стручна сазнања и процене не смеју бити под политичким диктатом.
Неопходно је испитати не само улогу тих служби у спровођењу злоупотреба већ и механизме потискивања њихове професионалне самосталности, као и облике отпора таквом потчињавању. Тек након таквог испитивања може се одговорно и утемељено одлучивати о даљој судбини Агенције.
Питање политичке злоупотребе Агенције, и њених овлашћења, неодвојиво је, дакле, од питања њене сазнајне способности. Агенција чији су професионални капацитети потчињени политичким интересима губи способност да самостално и целовито сагледава безбедносну стварност, чиме постаје непоуздан инструмент чак и са становишта посебних интереса у чију је службу стављена. То се, уосталом, и сасвим јасно показало.
Последице таквог потчињавања нису се огледале само у ономе што је Агенција радила супротно закону, већ и у ономе што је, услед партијске контроле, пропуштала да учини у оквиру својих законом утврђених безбедносних задатака. Када партијска власт преузме контролу над професионалним сазнавањем стварности, она држави одузима способност да о сопственој безбедности расуђује на основу чињеница. Тиме власт постаје старија од државе.
Зато се ни питање одговорности ни питање будућности Агенције не могу ваљано размотрити без испитивања начина на који је политичка контрола утицала на њену способност да самостално прикупља, анализира и доставља информације од значаја за безбедност државе, посебно онда када оне нису одговарале партијским интересима политичког руководства.
Сматрам природним и оправданим да за столом на којем се буде одлучивало о њеној будућности неизоставно буду представљени и они који су, упркос свим притисцима, настојали да очувају њену професионалну самосталност.
Циљ таквог испитивања, поред утврђивања различитих облика одговорности, мора бити и коначно успостављање трајних институционалних гаранција те способности, не само ради заштите јавности од злоупотреба власти већ и као нужног предуслова безбедности саме државе.
Држава никада више не сме бити лишена сазнања која су јој неопходна само зато што доводе у питање политичке интересе на којима је заснован одређени модел партијске организације и вршења власти. У озбиљној реформи, која мора водити рачуна о целини интереса државне безбедности, очување те сазнајне способности није ништа мање значајно од спречавања злоупотребе службених овлашћења.
Аутор је бивши аналитичар Београдског центра БИА, од 2008. до 2024.
