Не зна се да ли Колубарац и званична титула може бити, означавајући племство или звање, али се зна да је Колубарство, само по себи, наследно каоноти тапија која имаоцу зајемчује право прече погибије – у сражењу с отимачима који би да отимачине им по мапама уписане буду
Ако ћемо по души, Колубара ме, у сну и у мисли, проводи кроз проћердано наследство и показује ми, мапом из некадашњице, шта је све било моје, нагонећи ме у плач под врбама на обе обале, поготово откако свет какав сам познавао не постоји више…
Нигде се ваистину нисам прикућио, осим душом: покадшто и којекуде, па се, самим тим, ни одселитсја, ваистину и заувек, не могадијах никуда, худим веком и печалним жићем, али кад год бих се, у такозваној стварности, под друкчијим небом накратко затекао, самозаборављено и никоме на сметњи, однекуд би се јавила Колубара, сва од сребра у смирају сунца – колико да распрши мој страх од ноћи у туђини, од отворених и од затворених врата.
Волим ја и друге воде, није да не волим, али гласови ми тамо њихови нису од познатог…
* * * * * * * * * * * * * * * * *
Као да се ништа променило није, иако ђаво по своје сваки дан долази, Колубара тече куд је текла, у хладу бељике, своме ушћу старомодно запућена, знам, док овим светом свако своју бригу брине – у потрази за кором хлеба, гајећи пусту надежду да ће га неко, у име Бога, за рукав повући…
Путеви би земаљски побркани били, знам, када би се, којим стицајем, Колубара на леђа изврнула и попут мачке на Михољском сунцу заспала, почем за сваком реком, по природи ствари и небеса теку – понад глава оних који преферанс на некој веранди играју, а и оних који на опустелој јалији преврнути чамац катранишу, као што тецијаху и понад глава оних којино су на Косовску битку одоцнили…
И у данима за нама који су остали, а и у онима који ће без нас освитати, као између уклетих обала – Колубара, знам, као да се ништа променило није, своме ушћу старомодно запућена…
* * * * * * * * * * * * * * * * *
Не зна се да ли би Колубара, бесна и постиђена, наопаким током окренула, е да се Потјореков план којим стицајем остварио, али се зна да се Србија наносила црнине и рана, пошто је Потјорека учинила незадовољним самим собом и светом у којем је био.
Не зна се, такође, да ли би колубарску воду у стакаоцима ваљало крчмити, као воду библијског Јордана, премда и о томе може да се разговара, али се зна колико би добро и полезно било, а и миломе Богу приступачно, ако бисмо реку Колубару, целим током, питком учинили.
Не зна се, авај, да ли Колубарац и званична титула може бити, означавајући племство или звање, али се зна, богдо, да је Колубарство, само по себи, наследно каоноти тапија која имаоцу зајемчује право прече погибије – у сражењу с отимачима који би да отимачине им по мапама уписане буду…
* * * * * * * * * * * * * * * * *
Данас нама кажу, деци овог века, да Колубаре понад облака нема. „У песмама“, веле, „то је нешто друго.“ Друго, да… Ваљда због тога што хитна помоћ и милиција на обале Горње Колубаре тек тако да стигну не могу, уколико би се ђавољи сватови, којим стицајем, под вероломним ледом нашли – у фебруарију, кад и мачке истерују своје…
Е да је мени са онима штоно кажу то што кажу за истим асталом мало поседети, рекао бих и ја коју, већ у складу с наивношћу мог схватања песничког чина, а најпрву о Колубари, оној Горњој, која ми и са стреха мојим веком за врат капље – како у новембрију, око Светог Мрате, риба док се кртожи, тако и прамалетјем, око Ђурђевдана, читаво поднебесје док се журно улепшава, као да ће се сликати за успомену…
Елем, даљу расправу закључујући, у брк бих им и ово рекао: Аколи, дражајши и почитајеми, Горње Колубаре, уврх небес, баш и нема, онда је несрећни Србаљ, пре стотину лета, узалудно гаће крвавио, прибрежјем Доње Колубаре и унаоколо, почем Доњу Колубару, неким начином, обуставити могу, расточити и од себе одвратити, малтером залити, далеко је техника отишла, а могу је, најпосле, и на граничним прелазима задржавати – њезиним током: од Белог Ваљева даж до Обреновца…
Радован Бели Марковић
Новости
