У својој Историји филозофије, пишући о једном од античких хедонистичких филозофа, Хегел, уз низ критичких аргумената, напомиње: „на крају, он је био обичан пас“. Рене Декарт, кога многи сматрају парадигмом европског рационализма, написао је о филозофу Блезу Паскалу: „Господин Паскал има сувише вакуума у свом мозгу“.
Жан Пол Сартр писао је (јавно) Алберу Камију речима: „Ками… мешавина меланхолије, преваре и рањивости код тебе увек је обесхрабривала људе да ти кажу праву истину. Резултат је био тај да си постао жртва мрачне неумерености која прикрива твоје унутрашње психичке тегобе а коју, верујем, називаш медитеранском умереношћу. Неко би ти ово пре или касније рекао, па ето нека то будем ја“.
Серен Кјеркегор, један од најуздржанијих хришћанских филозофа, о Х.Л. Мартенсену је изјавио: „Мој опонент је само лопта слине“. Камил Паља пише о Наоми Волф: “Да Наоми Волф не изгледа онако како изгледа, никада не би добила никакву пажњу за своје идеје о миту лепоте. Стога је лицемерно од ње да омаловажава мит лепоте од кога управо она профитира“.
Томас де Куинси пише о Џону Локу: „У вези са Локовом филозофијом један приговор на који је немогуће одговорити је следећи: иако је Лок носио своје грло са собом 72 године у овом животу, није се нашао нико ко би се удостојио да то грло пресече“.
Фридрих Ниче пише о Сократу: „Сократ је пореклом припадао најнижем слоју народа; Сократ је био ђубре. Зна се, и данас се види, колико је само био ружан“. Рене Декарт пише о Жилу Рабервару: „Сујетан је као девојка, има главу попут патуљка и понаша се као будала у италијанској фарси која се хвали и понаша победнички чак и након што га лупе по ушима и ишамарају папучом“.
Ниче пише о Канту: „Тај најдеформисанији дегенерик свих времена“. Шопенхауер пише о Хегелу: „Хегел, кога су поставиле политичке силе, одозго, као интелектуалца, као овереног Великог Филозофа, био је у ствари тупав, зао, до повраћања одвратан, неписмени шарлатан који је достигао врхунац бестидности када је писао и дистрибуисао најлуђе мистичне будалаштине“.
Бити интелектуалац значи бити спреман на извесну количину увреда које ћете добити, било зато што се неко не слаже са вашим идеолошким ставовима, прија му или не прија ваш физички изглед, или, просто, из личног анимозитета. То су знали сви наведени интелектуалци.
Хегел, Кјергекор, Ниче, Шопехауер и други нису кривично одговарали за своје исказе, нити је њиховим опонентима пало на памет да призивају силу државног апарата и страх послодавца због увреда које су примили. Да је било тако, Хегел би био у затвору, а не би било Феноменологије духа. Ниче и Декарт никада не би написали дела која су, у своје време (а у случају Ничеа и данас) сматрана увредом за јавни морал.
Шта онда рећи о хајци која се дигла на Зорана Ћирјаковића због његовог увредљивог говора о неким колегиницама?
Пре свега мислим на крајње злонамерно, врло малигно, „саопштење за јавност“ четири прозване колегинице, које у истом потенцирају да је Зоран Ћирјаковић „предавач ФМК“ (прозивајући тако његовог послодавца да га санкционише), помињу да имају „лекарске налазе“ којима ће документовати да их је Ћирјаковићев говор повредио, те позивају ни мање ни више него тужилаштво да Ћирјаковића санкционише.
У многе његове грехове, ове колегинице, поред исказа сличних наведеним увредама које су једни другима упућивали и велики филозофи, спада и један специфичан грех: колегинице кажу да је зли насилник Ћирјаковић долазио на трибине на којима су оне учествовале и „покушавао да испровоцира њихову реакцију“. Види ти то!!!
Не само да се нетактично изражавао попут Хегела или Ничеа, него се несрећни Зоран Ћирјаковић усудио да дође на јавне догађаје и да поставља питања ведетама, и то ни мање ни више него питања која се редовним професоркама и вишим научним сарадницама нису допала, па им је на ум одмах пало тужилаштво. Да не говоримо о новинама и политичким странкама.
Не браним ја језик Зорана Ћирјаковића, као што не браним ни језик Хегела или Ничеа. Не мислим ништа лоше ни о колегиницама које су писале несрећно саопштење. Само мислим да је идеолошко деловање, у сваком иоле цивилизованом друштву, ипак ограничено неком мером толеранције.
Оног тренутка када изгубимо толеранцију према увредама изреченим у жару идеолошке или политичке, па и филозофске расправе, клизимо у Гулаг: у друштво интелектуалне и вредносне полиције, друштво у коме се глава губи за вербални деликт, друштво у коме се тужилаштво злоупотребљава за хајке на људе до те мере да и политичке странке, и то опозиционе, позивају на саслушавање, малте не хапшење интелектуалаца, и солидаришу се са оваквим саопштењима.
Држава треба да заштити Зорана Ћирјаковића, као што треба да заштити и сваког другог од злонамерног прогона. А овај прогон је злонамеран. То не значи да је Ћирјаковић у праву, или да није у праву. То уопште не значи да је његов речник прихватљив. Не, то значи да постоји једно свето подручје слободе изражавања у коме цивилизована земља не прогони људе због израженог става, чак и ако је тај став увредљив.
Они који немају унутрашње ширине попут горе поменутих филозофа да схвате да је примити понеку увреду, па и анимозитет, део посла интелектуалца, поготово оних интелектуалаца који себе, као поменуте колегинице, одређују као „јавне интелектуалце“ (фраза према којој овај аутор има извесне резерве), имају могућност да поднесу тужбу за увреду. Приватну тужбу. Кривичну или парничну.
Али позивање тужилаштва да гони људе зато што су некога увредили, поготово када иза тога стоје политичка размимоилажења, озбиљна је злоупотреба државе, јавности, па и самог положаја интелектуалца у друштву. То је једна од најозбиљнијих злоупотреба коју интелектуалац може начинити. Она је толико озбиљна злоупотреба да се због ње губи кредибилитет када се говори о демократији и толеранцији.
Аутор Александар Фатић
Извор Линкдин, 10. јул 2019.
