Аналитика

Александар Вучић – Војислав Шешељ: ко ће коме бити Вујица

Презадовољан што је бившег господара претворио у бедног слугу, Вучић ужива у тренутном односу снага. У време раскола, без снаге да прикрије страх, Вучић је панично оптуживао Шешеља да му припрема атентат. На опроштајну седницу Централне отаџбинске управе кренуо је с Петром Панићем Паном и неколико његових жестоких момака, али ни та приватна армија није могла да га охрабри, уместо у Магистрат, побегао је кући, у вински подрум. У медијима је кукао над судбином, измислио је да му о глави ради наручени убица Нико Гајић. Нема везе што је полиција утврдила да такав Гајић не постоји, параноик је наставио да јауче на сав глас. Открио је Шешељевог плаћеника из Босне, који је требало да њега и Тому Николића изрешета „црном стрелом“, најмоћнијом снајперском пушком на свету. Касније је крвав посао требало да обави Лука Бојовић, опет по наређењу из хашке ћелије. Вучићево медијско нарицање над судбином послужило је за медијску сатанизацију Шешеља, али патолошка маркетиншка игра вукла је корен из искреног страха за властиту безбедност, описује односе Војислава Шешеља и Александра Вучића колумниста Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши главни уредник листова Дневни Телеграф, Национал и Правда, близак Вучићев сарадник и дугогодишњи пријатељ и дугогодишњи Шешељев биограф…

– Војислав Шешељ има мозак од само једне коњске снаге – тврди Александар Вучић.

Отуд и све увреде којима је у јавним иступима и тајним исповестима засипао бившег шефа. На конференцијама за новинаре Вучић је тврдио да је Шешељ монструм који иза себе има дугу серију злочина, али и да је, истовремено, мали миш кога ће згазити левом ногом. С успехом је глумио увређену младу. Ето, Шешељ му жели смрт уместо да му буде захвалан што је годинама налазио спонзоре и на стотине хиљада евра односио Јадранки. Војиног сина Николу запослио је у свом предузећу „Правда“, давао му плату на лепе очи, а чак је и покривао његове астрономске коцкарске дугове.

На шта је спреман, Вучић је показао кад је преко медија под својом контролом пласирао трач да Јадранка не чека Војислава, већ да ужива у бурној романси с неким типом из радикалског обезбеђења. Као прави пироман-ватрогасац, јавно се згражавао над информацијама чији је аутор.

– Кога брига за Шешеља? Кад се врати, развешће се од Јадранке, ожениће Елену Божић и нестати с политичке сцене – причао је Вучић, покушавајући сам себе да осоколи.

Шешељев повратак изазвао је нови удар панике. „Привремено“ пуштање „монструма“ на слободу Вучић је објашњавао као покушај западних сила да му нанесу штету и дестабилизују Србију. Хорско лелекање, у које су били укључени сви Вучићеви сопрани, од Вулина и др Стефановића до Д.Ј Вучићевића и Жељка Митровића, било је кратког даха.

После првих одлучних и амбициозних изјава да ће хируршки одстранити своја два канцера, Вучића и Николића, Шешељ је променио плочу. Напрасно се сетио да је Вучић „изузетно образован, најбољи студент Правног факултета, врхунски мајстор за маркетинг и посвећеник свом послу“. Није му се свидело Вучићево одбацивање идеологије великосрспког радикализма, али и данас хвали његово одбијање да призна независност Косова и да уведе санкције Русији, као да то неко заиста тражи.

Док радикали Шешељево подвијање репа објашњавају чињеницом да другачије не може, јер Вучић контролише све медије, па га цензурише, много реалнија објашњења нуди тренутни господар Србије. Доказујући тријумф над својим првим оцем, Вучић сараднике увесељава подругљивим причама о томе како га понижава.На питање једног радозналог кума – да ли је тачно да је Шешељу дао осам милиона евра – Вучић је с осмехом одговорио: „Воја је много јефтинији…“ Да би доказао ко коси, а ко воду носи, Вучићу би се понекад „случајно“ омакло да пред сарадницима каже бати Андреју: „Еј, скини ми Шешеља с врата, десети пут ме данас зове, немам живаца за њега, реци му да сутра дође у Јајинце, да видим шта му сад треба…“

У осветничком заносу, покушавајући да наплати све трауме које је претрпео током петнаестогодишњег понижавања, Вучић греши. Фатално. Као и све претходне Шешељеве жртве, скупо ће платити ту заблуду.

– На српској политичкој сцени нико није оштрије нападао Вучића. Да се не осврћемо на Милована Бркића, ја баш нисам склон том начину… Била су различита очекивања од мог повратка. Чак и они који су увек били политички и идеолошки апсолутно на супротној страни радовали су се мом повратку и градили неку своју визију ишчекивања шта бих ја све могао да урадим и допринесем да падне овај режим. Један од њих је Миле Исаков. У „Таблоиду“ је написао огроман чланак о томе шта ће Шешељ урадити кад дође. Неколико месеци после мог повратка, разочаран, почео је да пише све контра. Дакле, очекивали су нешто што ја нисам спреман да им испуним – објаснио је Шешељ у интервјуу с Ољом Бећковић.

Хоће он, каже тај манекен простаклука, да критикује Вучића, али на пристојан, културан начин.

Вучићу, увереном да је недодирљив у својој божанској моћи и величини, сигурно импоније ласкање којим Шешељ само амортизује његов опрез. Као и сви поткалибарски политиканти, Вучић је насео на тај трик. Заборављајући да још никоме није успело да надшешељи Шешеља, доказао је да није савладао лекције из радикалске школе лажи и превара. Спуштеног гарда омогућио је бившем учитељу да га надигра, да обнови странку и врати је у парламент.

После свега што је обележило Шешељеву каријеру, само поремећени ум могао би да поверује у његову жељу да „на пристојан начин“ критикује политичког противника. Шешељева пристојност илустрована је најпрљавијим примерима бешчашћа. Без уздржавања, не марећи за морал и истину, Шешељ је политичке и личне противнике засипао увредама. Наравно, увек је пазио на тајминг.

Као млади комуниста, покушавајући да на тој идеологији стекне друштвени статус, моћ и оно што највише воли – паре, дегутантно се дивио маршалу Титу.

– Захваљујући Титовом генијалном сагледавању реалне друштвено-историјске ситуације, у којој се у одређеном периоду нашла југословенска радничка класа, те југословенски народи и народности уопште, и његовим револуционарним визионарским тежњама у које су уткане читаве епохе револуционарног преврата, Комунистичка партија Југославије, односно Савез комуниста Југославије успешно је разрадио и спровео у дјело специфични облик стваралачке примјене марксистичког концепта о наоружаном народу који је најбоље одговарао конкретним условима и специфичностима аутохтоне југословенске револуције и самоуправне тековине величанственог револуционарног преображаја – написао је друг Шешељ у есеју „Општенародна одбрана у социјалистичком самоуправном друштву“, објављеном 1979. у часопису „Идеје“.

Десетак година касније, већ као четнички војвода Шешељ је с глоговим коцем јуришао на „Кућу цвећа“, да упокоји кумровечког вампира, увек жедног српске крви.

Од титоизма Шешељ није имао велике користи. Пажњу јавности привукао је тек као дисидент, кад је колегу Брану Миљуша оптужио да је фалсификовао магистарски рад. Пошто је Миљушев ментор био Хамдија Поздерац, високи партијски функционер, Шешељ се нашао на озбиљном удару. Политичко-правни скандал у сарајевском Окружном суду окончан је 1985. При изрицању пресуде, којом је кажњен са осам година робије, судија Милорад Потпарић истакао је да је Шешељева „кривица већа од казне“. Док је лежао у Зеници, у Шешељеву одбрану устали су сви југословенски либерални кругови, чак и загребачки дисиденти из Хрватског филозофског друштва. Од тортуре партијског апарата Шешеља су у Београду енергично бранили Добрица Ћосић, Војислав Коштуница, Слободан Селенић, Матија Бећковић, Љубомир Тадић и многи други.

– Једног дана јавила ми се телефоном Шешељева мајка Даница и рекла да Воју у затвору страшно бију, да су му прсти скроз плави од удараца и да је у очајној ситуацији. Одмах сам позвао Косту Чавошког и убрзо затим реаговао је Одбор за заштиту слободе и права грађана на чијем челу је био Добрица Ћосић писмима босанском и југословенском председништву. После тога Воју су пребацили у затворску библиотеку и положај му је знатно поправљен – описао је Слободан Инић један пример помоћи „младом, неправедно утамниченом хуманисти“, како се тада представљао Шешељ.

Под притиском интелектуалаца, власт је Шешељу смањила казну на 22 месеца. По изласку с робије, сарајевски вундеркинд дошао је у Београд. Неко време је спавао у кући Добрице Ћосића, а Вук Драшковић му је финансијски помагао штампање бројних памфлета. Чим је извукао политичку и материјалну корист, Шешељ се спасиоцима захвалио на свој начин.

– Непријатељи српског народа су Сједињене Америчке Државе, Немачка и Европска заједница, а издајници су Матија Бећковић, Слободан Селенић и Борислав Михајловић – Михиз.Они су, као и Добрица Ћосић, београдски масони које је пробудила Америка и ставила у своју службу – тврдио је Шешељ.

Кума Вука Драшковића, који му је крстио сина Николу, прогласио је „новим Вуком Бранковићем“, страним плаћеником, наркоманом и политичким командантом усташко-балијских непријатеља српства. О Војиславу Коштуници је у једној књизи објавио да вади зубе својим мачкама како га не би повредиле кад га орално задовољавају. За Драгољуба Мићуновића је тврдио да је био стаљинистички силеџија који је сељацима чупао бркове и јахао попа. Присећајући се времена у гњиланском затвору, Шешељ је признао да је „сваке ноћи сањао како коље вепра Десимира Тошића“.

Подједнако „пристојним“ критикама частио је и остале лаковерне људе о које се окористио. Тумарајући из крајност у крајност, Шешељ је одбацио комунизам и одлучио да постане српски националиста. И то не макар какав, већ прави четнички војвода. Да би озваничио амбицију, обрлатио је попа Момчила Ђујића, последњег живог четничког команданта, који га је на Видовдан 1989. прогласио војводом. Девет година касније, кад је СРС ушла у коалицију са СПС-ом и ЈУЛ-ом, Ђујић се покајао и оптужио Шешеља да је увек био Удбин агент. Вођа радикала му је узвратио тврдњом да је Ђујић сенилни сарадник ЦИА и кукавица који не сме да се врати у Крајину, да помогне свом народу. (Писмо војводе Ђујића објављујемо уз овај текст у електронском издању).

Агресивним наступом Шешељ је успео да привуче пажњу јавности, али не у мери коју је желео. Место на политичкој сцени није освојио лако и брзо. Основао је Срспки слободарски покрет, па га утопио у Српску народну обнову, на чијем челу се тада налазио Драшковић. После надгорњавања, Шешељ је напустио СНО и 18. јуна 1990. основао Српски четнички покрет, за који је од попа Ђујића добио 150.000 долара. Ни ту није имао мира. Два месеца касније већина чланова је изгласала Шешељево избацивање из СЧП, али његове присталице су имале више оружја и палица, па су му сачували место председника.

Ипак, насиље и екстремизам нису могли да му помогну да испуни снове и уђе у парламент. Лукав и спреман на све, Шешељ је знао коме да се обрати за помоћ. Први је Слободану Милошевићу честитао победу на председничким изборима 1990, да би касније обезбедио подршку за своју кандидатуру за посланички мандат.

– Шешељ се показао као лојалан и не испољава жељу за предузимањем штетних самосталних акција. Његов противкандидат из СПС-а треба да буде неподобан човек кога ћемо неколико дана уочи избора моћи да компромитујемо. Финансирање Шешељеве кампање треба да преузму наша предузећа која се тиме баве – наводи се у документу Главног одбора СПС-а.С таквом подршком и властитим политичким наступима Шешељ је на ванредним изборима у београдској општини Раковица победио кандидата Демократске странке, славног српског књижевника Борислава Пекића.

Идилична сарадња Милошевића и Шешеља је трајала готово три године. Милошевић је јавно подржавао вођу радикала, дижући му рејтинг код националиста и патриота тврдњама да „само његова партија не зависи од финансијске помоћи из иностранства и зато што је доследан у изражавању свог политичког мишљења“. Медији су забележили и њихов дијалог приликом сусрета у згради Председништва Србије у новембру 1992.

– Ђе си, друже Војо?

– Лепо ми изгледаш, друже председниче.

– Хоћеш да дрмнемо по један виски, да прекршимо санкције. Или си и даље за шампите?

– Данас сам за баклаву, дојаде стално и шампите…

– Ти као да си Турчин. Шампите, баклаве, гурабије… Четнички војвода, а не воли гибаницу… Пратим те на телевизији. Одличан си. Разбијаш опозицију.

– Све су то глупаци и умишљене будале.

– Ти их разбијаш како треба. Они у рукавицама, а ти тољагом.

– Тако треба!

„Омиљени опозиционар“ дао је подршку социјалистичкој мањинској влади, а заузврат је добио могућност да преко страначког предузећа „Велика корпорација“ шверцује нафту, дуван и сличну дефицитарну робу. Уз Милошевићеву подршку, Шешељ је развио странку и згрнуо огромне паре, да би на крају одлучио да и свом спонзору покаже колико је тврда тољага.

Проценивши да Милошевић више не може издржати притисак санкција и инфлације и да је време за сукоб, Шешељ га је ударио тамо где је најосетљивији. Рафалним увредама је засуо Миру Марковић, називајући је црвеном вештицом са Дедиња, којој је место на ломачи.

– Зашто Војислав Шешељ, Србин из Босне, здрав и релативно млад мушкарац, физички и политички веома активан, издржљив и оран, у јеку страшне борбе српског народа против усташа и муслиманских екстремиста, није са својим народом. Уместо што се по београдским улицама шета са пиштољима о пасу, више би му пристајало да са оружјем оде на неко од ратишта у Босни, тамо где падају гранате и горе куће. Лако је ратовати против мене, тешко је против муџахедина. Лако је на конференцији за штампу, тешко је на фронту. Лако је у странци, тешко је у војсци. Лако је, ипак, у Београду, тешко је, заиста, у Сарајеву. Зашто Војислав Шешељ у Београду ратује са мном, уместо да у Босни ратује са мушкарцима – закукала је Мира, а њен вапај Милошевићеви јуришници, пре свих Милорад Вучелић, пренели су у Скупштину, где су Шешеља засули оптужбама да је ратни профитер, командант паравојних формација и фашиста који симболизује смрт и криминал.

У бракоразводној парници Шешељ није бирао средства. Слободана Милошевића је називао пијаним издајником коме би било најбоље да се убије, као што су му се убили отац и ујак. Не само вођа, него сви радикали, по наређењу, скупштинске говоре обавезно су почињали реченицом „Слободан Милошевић је највећи криминалац кога је мајка Српкиња родила“.

Крајем децембра 1995. Шешељ је разговарао с Ричардом Голдстоном, тадашњим тужиоцем Хашког трибунала. Иако је тврдио да се телефонски понудио да добровољно оде у Хаг да му се суди, холандски дневни лист „Де Волкстрант“ објавио је вест да је „Војислав Шешељ, лидер националистичке опозиције у Србији, изразио спремност да се на Међународном трибуналу појави као сведок оптужнице против Слободана Милошевића“. У тексту су цитиране наводне Шешељеве тврдње да „поседује необориве доказе да операције у Босни нису биле под командом Караџића и Младића, него увек под надзором Слободана Милошевића“. У тајно снимљеним Шешељевим разговорима с другим српским политичарима Државна безбедност је забележила његово признање да заиста жели да буде „заштићени сведок оптужбе против Милошевића и сведок одбране Караџића и Младића“, због чега је МУП Србије одбио да му изда пасош.

Сукоб, током кога је Шешељ два пута хапшен и тамничен, трајао је све до марта 1998, кад су им се интереси опет преклопили, опет на штету Србије.

Шешељ је дуго неговао „коректно непријатељство“ са Зораном Ђинђићем. Никада га није подржавао, али није му ни наносио штету у преломним дешавањима, у време протеста због изборне крађе 1996. и пред 5. октобар 2000. Међутим, кад је схватио да га Ђинђић припрема за једносмерно путовање у Хаг, војвода се помамио.

У рату против Ђинђића није се задовољавао само медијском сатанизацијом, већ је блиско сарађивао с Душаном Спасојевићем и Милорадом Улемеком Легијом. Јавно је претио Ђинђићу да ће проћи као краљ Милан Обреновић и да ће Србијом тећи крв до колена. Три недеље после те изјаве, како је Шешељ говорио, „мафија је убила свог премијера“. Лешинарска глад мотивисала га је да вређа и мртвог противника. Из хашке суднице подржавао је Звездана Јовановића, за кога је тврдио да због убиства Ђинђића заслужује славу Гаврила Принципа. И по повратку из Хага, острвљавао се на „највећег криминалца и издајника у историји српског народа“, претећи да ће с багером отићи у Алеју заслужних грађана, раскопати гроб и пробости га глоговим коцем.

На онај свет, Шешељ је испратио многе политичке конкуренте. На исти начин, салвом најжешћих оптужби и увреда, растајао се и са најближим сарадницима. У почетку Шешељевог успона, од Српског слободарског покрета до уласка Српске радикалне странке у парламенте Србије и СР Југославије, уз раме му је стајао Војин Вулетић. Као и остали београдски интелектуалци, Вулетић га је одбацио кад му је дозлогрдило да трпи, како је истицао, „макијавелистичке лажи паланачког политиканта са острашћеним психолошким синдромом зачетим негде у затвору“.

– Шешељ кочијаши у свим приликама, мислећи да су Србијанци примитиван, атавистички народ. Па, сигурно да јесмо кад су нас током последњих пола века кроз живот водили политички примитивци његовог профила. Такав човек, психолошки и културно хендикепиран, не заслужује ничије поштовање већ жаљење – објаснио је Вулетић неке од разлога за напуштање СРС.

Шешељ није жалио кад је Вулетић, неколико месеци касније, изненада умро. Вођи радикала није било жао ни кад је заклана Паска Јовић, супруга Слободана Јовића, такође бившег високог функционера СРС-а. Мистериозна је и смрт Мирка Вујчића, још једног значајног радикалског челника.

Нема тог камелеона који може да попут Шешеља мења боје и прилагођава се околностима. Само он може да буде све што пожели. Заштиту од прогона комунистичког режима тражио је од британских и америчких дипломата, да би 1990, пред зградом америчке амбасаде у Београду понудио две четничке дивизије као помоћ у „Пустињској олуји“ и нападу на диктатора Садама Хусеина. Неколико година касније окривио је Александра Стефановића да је на своју руку организовао митинг подршке Американцима. Отишао је код Садама на канабе и подржао га у борби против америчког нацисте Џорџа Буша. Брату Садаму поклонио је своје књиге, а добио кубуру.

У четничком заносу, Шешељ је покушао да СРС форматира као монархистичку странку. Носио је мајицу са српским грбом с круном, каква се сјајила и на логотипу радикалског билтена „Велика Србија“. Надао се да ће му то обезбедити подршку принца Александра Карађорђевића, али џабе, Вук Драшковић је био бржи и умиљатији.

У згради Председништва Србије, уз виски и кисео израз лица, Слободан Милошевић и Брана Црнчевић су 6. октобра 1991. гледали извештај с дочека принца Александра. Док су слушали како 20.000 монархиста скандира „Живела краљевина Србија“, виспрени манипулант је нашао коња за трку.

– Нека Карађорђевића разјебе Шешељ – рекао је Брана.

И би тако.

– Усрани принц око себе је окупио будале који су се назвали „крунским саветом“. То је кривично дело којим се крши Устав. Србија је република, а онај дебил Карађорђевић није крунисан. Ниједан монархиста не може да прође психијатријски преглед – рекао је „пристојни“ Шешељ 1992. у Скупштини Србије.

Личним примером доказујући тезу о менталном поремећају, Шешељ је тада одлучио да на српски престо уместо Карађорђевића доведе наследника лозе Немањића – Алексеја Другог Романова Долгоруковог, званог Алексис Анжујски, иначе белгијског држављанина рођеног у Заиру. Шешељу није сметало што је Алексис осуђиван на затворске казне у Белгији и Шпанији због превара, одлучио је да га постави на српски трон. Крунисање је одржано у мадридском мотелу „Монте пердидо“ („Изгубљено брдо“). Истом приликом, у знак захвалности, Алексеј Долгоруков, који је импозантном називу додао и презиме Немањић, Шешеља је увео у Ред малтешких витезова.

Кад је циркус завршен, Шешељ је скинуо витешку ленту и одрекао се Долгорукова, објашњавајући да га није крунисао, већ га је само замолио да преко својих веза плаве крви покуша да из Туске, из Муратовог гроба у Бурси, у Србију врати главу кнеза Лазара. Успут, понудио му је да закупи Велико ратно острво и да на њему отвори коцкарнице и пословно-трговачке центре. Наравно, од свега није било ништа.

У истом маниру, као што је хтео да постане монархиста, Шешељ је покушавао да докаже припадност српској нацији и православној цркви. Ни то није прошло без проблема.

– У време кад смо се дружили и кад сам пристао да му будем кум, средином осамдесетих, Воја је јавно говорио да потиче од хрватских Шешеља – рекао је Вук Драшковић, нагласивши да тада нису давали значаја том детаљу.

Међутим, медији су открили да Шешељ одржава комуникацију с Туђмановом саветницом Мирјаном Зелен-Макша и хрватским обавештајцем Маријаном Чижеком Лисицом. Према наводима који су објављени у београдској и загребачкој штампи, Лисица је свом сараднику под надимком „Гавран“ у марту 1991. дао налог да Шешељу исплати 300.000 марака. Српска Државна безбедност је дошла у посед и Чижековог извештаја на 37 страница о разговору који је 12. марта 1992. водио са Шешељем.

На то се надовезала прича о хрватском пореклу породице Шешељ. Пошто је четнички војвода Војислав у Хрватској добио статус непријатеља број један, њихови Шешељи су се нашли у проблему, па су почели да доказују како су сви Шешељи Хрвати. У томе су предњачили Златко Шешељ, професор латинског језика на загребачком Свеучилишту и посланички кандидат Рачанове странке, затим песник Стјепан Шешељ и директор сплитске привредне коморе Анте Шешељ, који је јавно кукао над својом судбином: „Не дао вам бог носити презиме Шешељ. Због њега ноћима не спавам и имам силних неугодности. Спасава ме само то што се зовем Анте, па тако успевам уверити људе да смо ја, моја породица, моји ближи и даљи преци исконски Хрвати римокатоличке вере, чиме се поносимо. Према наводима опузенског жупника дон Јосипа Бебића, породица Шешељ је живела у Поповом пољу у Херцеговини и одатле се у првој половини 18. века доселила у Подградину. Предак Војислава Шешеља је живео у Ораховом долу, поред Стона. Прихватио се обрађивања земље која је била у власништву Српске православне цркве, па је због тога напустио свој хрватски и римокатолички корен.“

Кад је та тема из медија пренета у Скупштину Србије, Шешељ је затражио и добио потврду САНУ о припадности српској нацији. Иако нема доказа да је крштен (крсни лист му је, наводно, прогутао пожар у кући оца Николе), Војислав Шешељ слави Светог Луку, православље је спреман да брани и скандалима, какав је био онај кад је прекинуо представу „Свети Сава“, а о самој вери зна колико и о моралу, дакле 0:0.

После свега што је Шешељ урадио на политичкој сцени и свих жртви које је поднео, Вучић сматра да је јачи, паметнији и вештији. Загледан у Пинк и „Информер“, тренутни господар Србије живи у уверењу да бившег вођу држи под контролом. Не схвата да Шешељ подвијеног репа, док се нуди да га узме за министра финансија, само чека прави тренутак за напад. Кад то схвати, биће касно, већ ће га Шешељ демолирати оптужбама да је мафијашка пудлица, смежурано Фахријино мудо и нарогушено напредњачко говно.

Неспособан и аутодеструктиван, Вучић вуче Србију у привредну и социјалну катастрофу. Узалуд медијска цензура и потемпкиновски пројекти, самохвалисање се свакодневно топи у судару са суровом реалношћу. У борби за голу егзистенцију, грађани ће кад-тад морати да се пробуде из хипнозе и дигну глас. Тада ће настати хаос, а то је природни амбијент за Шешеља, који је све што има стекао на туђој несрећи. У судару тих симбола прошлости, страдаће Србија. Судећи по резултатима избора, боље није ни заслужила.

Војвода Момчило Р. Ђујић, 1. новембра 1998.

ВАЖНО САОПШТЕЊЕ И ПОРУКА СВЕМУ СРПСТВУ

У вријеме историјске прославе 600-годишњице судбоносне битке на Косову, свима нам се чинило да почело разведравање на националном политичком небу српског народа. На тој прослави, на самом Косову Пољу, учествовало је милион Срба и Српкиња са својим свештенством, владикама а Патријархом. Свима нам се чинило да долази крај комунистичке владавине, насиља и пљачке над српским народом. Тада се овамо, међу нама у емиграцији, појавио знатан број Срба познатих по њиховом национално-политичком раду и ставу против комунизма. Примали смо их као браћу, вјеснике српске слободе и васкрса српске државе. Међу њима појавио се и др Војислав Шешељ иза кога су већ стајале године антикомунистичког става и рада, због чега је био и у комунистичким тамницама.

Приређивали смо му пријеме, зборове и скупштине по српским насељима Америке и Канаде, а касније и у Аустралији, Енглеској и у још неколико слободних европских држава. У том послу Покрет српских четника Равне Горе, којем сам предсједник, нарочито се залагао, па смо му одредили и почасну пратњу на његовим путовањима по Америци и Канади, гдје је говорио пред масама Срба и Српкиња, који су га богато новчано даривали. Неки кажу да је тако сабрао четврт милиона долара, што може бити тачно. Исто тако тврди се да је он знатну суму сакупљених прилога оставио у банкама страних земаља. Један мој познаник, родољуб, каже да је дио новца који није однио са собом оставио у двије банке у Калифорнији. И тачност тога није било тешко утврдити. Али, то није било толико важно у овом случају, јер је главно била жеља да му се помогне и ојача борба против комунизма.

У међувремену, ја сам помишљао: да би можда било добро да га произведем у чин четничког Војводе и са њим скројим план обнове организаци1е српских четника који би били, под његовим вођством, уведени у борбу за обарање комунистичке тираније и борбу за слободу Српства. Са браћом саборцима, сарадницима и истакнутим српским родољубима повјерио сам ту своју мисао, и сви су били сагласни у томе – да га произведем у чин четничког Војводе. И да планирамо обнову четничке организације и борбе у Отаџбини. На великој свечаности српског родољубља, 28. јуна 1989. године, на Богослужењу у храму Св. Ђорђа у Шервилу код Чикага, огласио сам га и произвео у чин четничког Војводе, а на олтару тог храма Шешељ је положио војводску заклетву пред Владиком Фирмилијаном који га је благословио и светим миром помазао.

То је било велико славље у знаку вјере у побједу и слободу.

Прије његовог повратка у Отаџбину, дао сам му имена људи на које се у оно вријеме могао наслонити, нанизао имена села и градова гдје је могао сабирати борце. Требало је почети са Динаре. И он је отпутовао. Протекло је прилично времена док ми се јавио. А ја сам очекивао вјести о остварењу нашег плана. Путовао је он и појављивао се ту и тамо по Отаџбини, али се мени чинило да све тече неодређено и нејасно. Онда су ми стизале вијести о његовом политичком дјеловању, препиркама са Вуком Драшковићем и, на крају, његовом оснивању Радикалне странке. Затим вијести о његововим састанцима и разговорима са српским одродом и издајником Слободаном Милошевићем. Тада сам се увјерио да њему није било стало до организовања четника, иако се китио њиховим перјем, него је загазио у партијску политику. Било ми је јасно куд све то води, па сам послао делегацију четничког Покрета, моје најбоље и најуже сараднике, у Београд, да покушамо да га одвојимо од партизанске политике и кренемо у остварење четничког плана. Он је делегацију саслушао и казао:“Ни Војвода ни ви не разумијете моју политику. То је политика високог циља који ви не видите.“ Тако је казао и веома хладно испратио моју делегацију.

Послије тога мени је било јасно кога сам произвео у чин Војводе. Зато сам објавио да се кајем што сам то учинио и одричем се сваког његовог рада и става. И молио сам српски народ да ми опрости моје сагрешење у вези са војводским чином Шешељу.

А Шешељ ће у свом даљем раду два пута стати уз С. Милошевића. Онда кад је народ притјерао Милошевића зиду и кад је морао да одлети са власти, 34 Шешељевих посланика заједно са Милошевићевим, гласало је у Скупштини против завођења, управо обнове вјеронаучне наставе по школама и против повратка опљачкане имовине српској Цркви, српском народу и нашој Краљевској Породици Карађорђевић, коју де Шешељ толико блатио и срамотио да је у том и комунисте надмашио. То је била она његова политика „високог стила“ о којој је он говорио мојој делегацији у Београду. Ја сам тада био рјешио да му одузмем чин Војводе којег није достојан, али то тек сада чиним. На данашњи дан бришем га из свих спискова српских четника и одузимам му чин Војводе. Ту моју одлуку објављујем свему Српству због тога што је Војислав Шешељ постао вјерни сапутник, сарадник и саучесник у свим злочинима и издаји коју је вршио и још врши над српским народом, највећи одрод и издајник тог народа – Слободан Милошевић, комуниста, пљачкаш и нитков.

У исто вријеме, молим мој српски род да ми опрости моју ненамјерну гријешку о именовању Шешеља за четничког Војводу.

Објављујем ову моју одлуку свему Српству и шаљем братски поздрав: са вјером у Бога, у побједу, слободу и обнову Српске државе – Краљевине Србије са Карађорђевићима са молитвом и благословом наше свете Цркве и кличем:

Један Бог, један Свети Сава, једна јединствена, света, мученичка, саборна и апостолска српска светосавска Црква, и један поносан и непобједив српски народ! Ову моју одлуку и поруку Српству потписујем својеручно и потврђујем са печатом Покрета српских четника Равне Горе.

Предраг Поповић, Таблоид

predrag-knige

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!