У Русији се све јасније и уобличеније појављује свијест да је потребно написати руску историју. Према ријечима предсједника Владимира Путина, „постоји потреба за разумијевањем чињенице да су најдраматичнији и најкомпликованији догађаји у руској историји неодвојиви дио прошлости и да се, упркос различитостима у оцјени и мишљењу, према тим догађајима треба односити са поштовањем“. Ријеч је о схватању важности установљења континуитета и међусобне повезаности свих фаза развоја руске државе и државности, свијести да је руска историја основ руског националног идентитета и културно-историјског кода. Нажалост, истиче Путин, постоји тенденција да се свјесно умањи улога совјетског народа у борби против фашизма.
Једна личност стоји на мети сведене оцјене коју намеће вестернизовани поглед на свијет, поглед који пријети да у својој питкости овлада и источном православном цивилизацијом. Та личност је Јосиф Висарионович Стаљин. О овој и многим другим темама говори човјек чија дубина промишљања и проницања у историјску грађу прати традицију Фјодорова, Данилевског, А. Панарина. Истински Рус може стајати на једној или другој позицији, може бити монархиста или социјалиста, али једно не може не бити – родољуб. Наш саговорник јасно свједочи да Руси имају заиста руску интелектуалну елиту, спремну да се боре за Русију.
Андреј Иљич Фурсов (1951), академик Међународне академије наука (Инсбрук, Аустрија), дипломирао на Институту за азијске и афричке студије на Московском државном универзитету (1973). Директор је Института за системске стратешке студије и Центра за руске студије на Универзитету за хуманистичке науке у Москви. Фурсов је и шеф Школе аналитике Фурсова на Универзитету за хуманистичке науке и шеф Одсека за Азију и Африку на Институту за научне информације у друштвеним наукама. Према резултатима интернет гласања научне заједнице у 2000-2004. и 2005. години Андреј Фурсов је ушао у листу Првих 100 друштвених и хуманитарних мислилаца Русије.
Аутор је 400 научних публикација, укључујући десет монографија. Предавао је на универзитетима у САД (Колумбија, Јејл, Њујорк, Дикинсон колеџ), Канади, Немачкој, Мађарској и Индији. Његове истраживачке теме су методологија социо-историјског истраживања; глобална борба за власт, информације и ресурсе; руска историја, компаративне анализе Исток–Запад–Русија; капитализам као систем.
Изашла је ваша нова књига Напријед у побједу. Можете ли рећи нешто детаљније о проблемима који се разматрају у њој?
— Напријед у побједу је зборник чланака и интервјуа, које сам написао за посљедњих 10-12 година. У називу зборника је посљедња фраза из чувеног говора Ј. В. Стаљина од 3. јуна 1941. године: „Напријед за нашу побједу“. У збирци се налази неколико тематских блокова:Иван Грозни и његова опричнина, СССР као геоисторијски пројекат, Фигура Стаљина и покушаји пигмеја-дестаљинизатора да фалсификују историју, Феномен капитализма. Посљедњи чланак збирке Хладни источни вјетар, заокружује зборник будући да сам у њему покушао да одговорим на питања покренута у првом чланку Опричнина у руској историји – успомене о будућности? Дубоко сам убијеђен да субјект стратешког дјеловања способан да извуче Русију из историјске замке, у коју су је гурнуле горбачовштина и јељциновштина, може бити само нешто у виду неопричнине.
У чланку о оприч(н)ини говорите о опричном принципу руске историје. Какав је то принцип и какви су још принципи организације власти карактеристични за руску историју? Какви принципи обједињују руску историју?
— Опрични принцип се јавио заједно са опричином. Тачније, она је била материјализација тог принципа, који је рјешавао најважнији задатак руске власти и руске историје – био је средство гушења олигархијског принципа. Резултат тог гушећег дјеловања су самодржавље и самодржавни принцип. Суштина је у сљедећем: за вријеме епохе хорде, тачније у 14. вијеку, у Московској кнежевини појавила се симбиоза кнеза и бољара (бољар – богат племић, феудални аристократа у старој Русији, прим. М. Б.) „кнежебољарски комбајн“. У условима конкуренције у систему хорде могле су успјети само оне кнежевине чија је врхушка наступала као јединствена цјелина у којима се аристократија није свађала с кнезом, већ га је подржавала. У томе је највише успјела Московска кнежевина. Супротна страна књежебољарског јединства била је одређена зависносшћу кнеза од бољара, то јест имамо посла са олигархијским системом, коме је на челу снажан кнез. Дуго времена московски кнежеви нису имали друге поданике осим бољара. Ипак, крајем 15. вијека, послије припајања огромне новгордске земље и њене подјеле као имања „бољарској дјеци“ (тако су се тада називали племићи), код кнежева се појавила још једна нова социјална подршка. У то вријеме појавио се велики проблем централизације.
Јесу ли бољари наступили против централизације?
— У томе и јесте ствар – нису. За централизацију су се залагали сви: и велики кнез, и бољари, и Црква. Борба се водила око тога каква ће бити централизација – олигархијска или самодржавна. Јасно, да у олигархијској централизацији, тим више што се у тако огромној земљи као што је Московска Русија крила пријетња распада земље и, у сваком случају, слабљења државе. Осим тога, олигархија је, у условима друштва које постоји у зони ризичне пољопривреде и које ствара мали друштвени производ, означавала најснажнији притисак врхушке владајућег слоја на средње и мале групе, не говорећи о експлоатисаним доњим слојевима друштва. Јасно, да је за Московску Русију предност била самодржавна централизација. Ипак, њено успостављање захтијевало је гушење олигархијског принципа и рушење „кнеже-бољарског комбајна“, али то је било лакше рећи него урадити. Ствар је у томе, да су се на страни „комбајна“, који персонификује више него двовјековну старину, објективно нашле све институције Московске Русије и Црква, не говорећи већ о самом бољарству и три стотине истакнутих Рјуриковича. Институционалних средстава за рјешење проблема Иван Четврти (Грозни) није имао. И онда је он нашао ванинституцонално средство – опричнину.
Почетком 1505. године земља је била подијељена на два дијела: земшићину и опричнину. У земшићини су се очувале Бољарска дума и све традиционалне институције власти, а у опричнини сва власт је припала органу организованом по узору на манастир, али на потпуно свјетовном органу – опричнини на челу са царем. Земшћина је била обавезна финансијски одржавати опричнину; за вањски свијет никаква подјела земље није постојала: на спољнополитичком дипломатском плану цар је остајао једини суверен, примао амбасадоре, водио преговоре итд.
Можете ли још мало детаљније рећи о опричини, код нас та појава није добро позната?
— У опричину су отишле, с једне стране, најбогатије и стратешки најважније области Московије, с друге стране – земље цијелог низа царевих противника. Најактивније цареве противнике су убијали, многим кнежевима и бољарима су одузимали земљу и у замјену давали им земљу у другим дијеловима Русије. На тај начин кидали су њихову везу са мјесним становништвом и слабили их политички. У оквиру опричног режима Црква је стављена под контролу државе. Опричина је била посебан орган, посебна комисија, на силу надограђен над традиционалне институције власти. Број опричника био је 3-5 хиљада и међу њима су били представници свих група владајућег слоја. У суштини опричина је постала ембрион будућег самодржавља, и, када је она извршила свој задатак – угушила отпор, уперен против самодржавне централизације, њу су 1573. године тихо укинули. Али се не каже да су је баш ликвидирали, просто врхушка опричника је заузела водеће позиције у државном двору, тј. десила се институционализација „посебних“. И, мада су самодржавни принципи коначно побиједили тек 1649. године, скренути Русију с тог пута, који је осигурала опричина, било је већ практично немогуће, будући да су курс самодржавне централизације подржавале најактивније масе – средња класа владајућег слоја и трговци. Друга је ствар то што опрични принцип није уништио него само угушио олигархијски принцип. Олигархијски принцип се одржао у систему власти Русије и СССР, излазећи сваки пут у први план, чим би власт слабила (покушаји да се ограничи самодржавље у 18. и 19. вијеку, „колективно руководство“ у СССР). Ипак, главни задатак опричина је ријешила створивши за начин живота на руском простору адекватан деспотски облик.
Чини се да историчари према опричнини немају баш добар однос?
— Опричнину, као и њеног оснивача Ивана Грозног, често су клеветали Запад и прозападни либерали у Русији. То није чудно: Иван Грозни је створио велику државу – конкурента Западу – и жестоко ограничио власт олигархијске врхушке и олигархијског принципа, на који су се увијек оријентисали либерали у Русији. Управо зато Ивана Грозног приказују као жестоког тиранина, убицу. Њега чак окривљују за убиство сопственог сина, што је ноторна лаж. Иван Грозни није тукао сина палицом по глави. Позната Рјепинова слика пропагира енглески фалсификат. За вријеме отварања саркофага Ивана-сина специјалисти нису открили никакве тјелесне повреде, али је зато количина мишомора била изузетно велика – царевића су отровали.
Ако се пореди број жртава опричине с оним чиме се могу „похвалити“ савременици Ивана Четвртог у Енглеској (Хенрих Осми и Елизабета Прва) и у Француској (Карло Девети, Хенрих Трећи) онда западни Европљани побјеђују са несумњивом предношћу. Број жртава опричине, према разним изворима, износи 10-12 хиљада. На врхунцу владавине Хенрика Осмог у Енглеској је убијено 70.000 људи (око 10 одсто) које су насилно, ради добити великих посједника и трговаца, тјерали са земље, чинили луталицама а потом вјешали због лутања. О томе колики су број противника из врхушки владајуће класе отпратили на онај свијет Хенрик осми и Елизабета Прва нећу говорити. Али их нико из неког разлога у Енглеској и Западној Европи не оптужује за суровост и тиранију, а то чине за Ивана Грозног. А истицали су се не само енглески савременици Ивана Четвртог него и француски, њемачки, италијански, шпански. Довољно је сјетити се вјерског рата у Француској и Вартоломејске ноћи, гушења сељачког рата у Њемачкој, борбе италијанских градова, „умјетности“ римских папа, звјерстава Шпанаца у Холандији. У поређењу с тим, за Ивана Грозног с његовом опричнином може се рећи да је био мала маца на фону бандита. Па ипак, управо он, а не Хенрик Осми или Карло Девети, постао је симбол суровости. То је типична појава русофобије, примјер стварања негативне слике, која баца негативну сјенку на Русију и Русе у цјелини. А у Русији Ивана Грозног нису вољели они који су гледали на своју државу туђим западним очима и оријентисали се, не на државу, него на олигархијску врхушку, којој су и сва времена опричине и самодржавни принципи били пријетња. Пријетња која је ограничавала њене деспотске и експлоаторске апетите. Слично с тим стоји и ствар са Стаљином, још једном оклеветаном и свјесно демонизованом фигуром.
Пређимо са Ивана Грозног на Стаљина. Његова перцепција у СССР, у Русији, прешла је пут од обожавања до понижавања.
— Једном је Стаљин рекао да ће послије његове смрти на његов гроб нанијети много смећа, али ће ипак све то вјетар историје распршити. Испало је како је предвидио – није прошло ни неколико године када је један од главних „стахановаца терора“ 30-тих година Никита Хрушчов – а управо је на његове молбе да се повећају квоте за стрељање Стаљин написао „смири се, будало“ – почео посипати вођу блатом. Хрушчов није био први у том плану: систематско блаћење Стаљина, истина, помијешано с реалном критиком, почео је Троцки, а не бивши троцкиста Хрушчов. Затим су се Хрушчову, у својству „сметљара“, придружили најревноснији од „шездесетника“ (генерација 60-тих: субкултура совјетске интелигенције, која је у основном захватила покољење рођено приближно између 1925–45. – историјски контекст који је формирао погледе „шездесетника“ биле су године стаљинизма, Велики Отаџбински рат и епоха „отопљавања“, прим. М.Б), а о дисидентима, који су „пјевали“ западним гласом, и који су пливали на туђим таласима да не говоримо – они су били елементи западне антисовјетске пропаганде.
Перестројка је поставила нову етапу блаћења Стаљина. Ту ипак Стаљин није био главна мета, него совјетски социјализам, совјетско уређење, совјетска историја, а самим тим и руска историја у цјелини. А блаћење социјализма користило се за дискредитацију руске историје, која је логички водила социјализму. Није случајно један од главних злих духова перестројке показао да су перестројком они рушили не само совјетски Савез него и читав модел хиљадугодишње руске историје. И то што је за главну фигуру слома био изабран управо Стаљин, више пута свједочи о водећој улози овог човјека – феномена не само у совјетској него и у руској историји. Стаљински ситем између осталог постао је активан и великодржавни облик преживљавања Руса у 20. вијеку у условима искључиво непријатељског окружења, упереног на коначно рјешење руског питања. Срушио се СССР, а ипак совјетофоби и стаљинофоби се нису утишали, и то је схватљиво: у посљедњој деценији у РФ популарност Стаљина као политичке и историјске фигуре невјероватно је порасла, нарочито код младих. Објективна истраживања руше клевете о Стаљину и совјетској епохи. Постаје све јасније ко је и зашто мрзио и мрзи Стаљина у СССР/РФ и у иностранству.
У совјетско вријеме, како за живота, тако и послије смрти, Стаљина су мрзиле двије владајуће групе (и, наравно, с њима повезана интелигенција). Као прво, онај дио совјетског естаблишмента који је био за свјетску револуцију, па су њени представници сматрали Стаљина издајником свјетске револуције, или у најмању руку кривим за одустајање од ње. Ријеч је о лијевим глобалистима – коминентерновцима, за које су Русија и СССР били само ситно грање (да покушам наћи бољи израз) и у најбољем случају мјесто ратних операција свјетске револуције. Њима се природно нису могли допасти ни „социјализам, у једној одвојено узетој земљи“ (тј. обнављање империје у црвеној варијанти) ни окретање руским националним традицијама, на које су они навикли да гледају са висине; ни укидање, 1936. године, слављења 7. новембра као Првог дана свјетске револуције, ни појаву, те исте 1936. године, термина „совјетски патриотизам“, ни много шта друго. Јасно је да је већ средином 20-тих година Зиновјев, „трећи Гришка“ руске историје, аргументовао потребу скидања Стаљина с дужности генералног секретара тиме да га „не воле у Коминтерни“, а један од главних критичара Стаљина 30-тих година био је високо позиционирани коминтерновски функционер О. Пјатницки.
Другу групу оних који су били противници Стаљина можемо условно назвати „совјетским либералима“. Шта је то либерал на совјетски начин? Јасно је да то није либерал у класичном смислу, а и уопште није либерал. Совјетски номенклатурни либерал то је заузети тип, то је чиновник који је тежио да троши више него што треба по строгим правилима совјетско-номенклатурног хијерархијског система потрошње, а потом је био спреман да мијења власт за материјална добра, стремећи да чешће одлази на Запад и кроз прсте гледа на сиву економију, с којом се све више стапао у социјалној екстази.
Чиме објаснити страх дијела совјетске номенклатуре од Стаљина, који се сачувао послије Стаљинове смрти?
— Страх постсовјетске номенклатуре од Стаљина – то је страх „сјеновитог СССР“ од политичког пројекта, страх паразита од здравог организма, од освете с његове стране, страх од народа. Послије 1991. године тај страх је добио нову отворену, а не скривену класну димензију (која, како се показује с времена на вријеме) друштва дестаљинизације, чини овај страх паничним, смртним. Страх садашњих владајућих и њима блиских
корупционаша од Стаљина – то је страх од освете за рушење и пустошење земље, страх од обнављања уређења заснованог на социјалној правди, страх од реиндустријализације земље, која ће тражити нафту, гас и метале, које тада неће моћи продати у иностранство, а онда се руше сви посреднички уносни послови и профити. Једном ријечју – крај. И тај страх је већи што су гласнији апели за рехабилитализацију Стаљина. Чак је Путин у разговору с новинарима упоредио Стаљина с Кромвелом и поставио питање: „По чему је Кромвел бољи од Стаљина?“ Ни по чему. Али Кромвел у Енглеској има споменике, а у РФ Стаљин не. Зашто не подићи такве споменике?
Увјерен сам да ће доћи дан, и тај дан није далеко, када ће поново подићи споменике Стаљину, када ће град на Волги вратити име Стаљинград, а у центру Москве поново нићи споменик Ђержинском. За то ради логика развоја ситуације не само у Русији него и у свијету, гдје расте антилиберални покрет на свим нивоима.
У својим радовима ви сте писали да је први пут Стаљин спријечио покушај глобализације спријечивши пројекат „свјетска револуција“, други пут поразивши Хитлера, а трећи пут створивши на граници 1940/50-тих година СССР као суперсилу (обнављање економије СССР, атомска, а затим хидрогенска бомба).
— Стаљин је за слом подухвата глобалних господара под именом „свјетска влада“ урадио више него сви руски цареви заједно, искориштивши притом несугласице међу лијевим глобалистима. Српом Црвене империје он је три пута посјекао глобализацију на пољу историје 20. вијека. Први пут Стаљин је то урадио у периоду од 1927-1929. године, када је његов тим, ослањајући се на очувану моћ Великог Система Русија, на помоћ представника обавјештајних структура руске империје и на несугласице у табору свјетске буржоазије, замијенио пројекат „свјетска револуција“ пројектом „црвена (социјалистичка) империја“. Фининтерни (Финансијска интернационала Јевреја, прим. М. Б.), њеним плановима стварања Венеције величине Европе и лика свијета у цјелини било је потребно да развије пројекат „свјетски рат“ и да се доведе на власт Хитлер, свим снагама јачајући конкретну државу – Трећи рајх. Као резулатат англо-америчког надувавања, које се јако повећало управо 1929. године – године прогонства Троцког из Русије (опроштајни поздрав Стаљина схеми „свјетска револуција“), Хитлер инкорпоратор је могао да ратује, одигравши улогу агресора у спектаклу написаном за њега. У представи, он је требало да уништи СССР, а затим да падне под власт Англосаксонаца.
Ипак, историја је превртљива жена, све се десило другачије и Стаљин је други пут срушио планове глобалиста, уништивши Хитлера. Помогла му је и међусобна борба Велике Британије и САД. Американци су у току рата настојали да сруше не само Трећи Рајх него и Трећу Британску империју (друга се завршила стављањем на страну сјеверноамеричких држава). Трећи пут Стаљин је срушио план глобалиста тако што у његово вријеме СССР није дозволио да га гуше Маршаловим планом. Створивши нуклеарни штит и мач, обновио је земљу, не за 20 година, како су прогнозирали стручњаци, него за 10 година, претварајући је током 40-тих и 50-тих у суперсилу.
У чему је, по вашем мишљењу, свјетски значај Стаљина?
— Стаљин је пројектант и генерални конструктор јединог геоисторијског пројекта, који се може супроставити капиталистичком глобализму – неоимперијалистичког, импер-социјалистичког. Почетком 20. вијека глобалистички (на капиталистичкој основи) пројекат Англосаксонаца – Британске империје и САД – срео се са чињеницом постојања империја које снагом свог постојања сметају да се реализују њихови пројекти. Главне од четири империје су Њемачка и Русија. Њих су хушкали једну на другу, а потом сломили, искористивши и појачавши унутрашње несугласице. Први свјетски рат је терминатор евроазијских империја.
Приближно десет година све је ишло по плану, међутим крајем 20-тих година процес је измакао контроли. Стаљинов тим је побиједио и лијеве и десне и још је притом за десет година изградио црвену империју с моћном ВПК. Користећи глобалне трендове и глобалне несугласице, употребио их је у своју корист. Стаљин је нашао златни кључић за скривена врата буржуја-глобалиста – добит, коју је један њихов дио могао добити на рачун улагања у СССР, конкуришући другом дијелу. Стаљин је аутор и стваралац јединог успјешног антиглобалистичког пројекта 20. вијека. Он је очигледно показао шта се може супроставити глобалистима и како се с њима борити. Ако се 1929. година сматра годином обарања глобалистичког пројекта у СССР, у његовом „светско-револуционарном виду“ значајно је обарање исте те године НЕП (Нове економске политике), који је највише везао СССР са глобализацијом (дијалектика лево-десно), онда се може рећи да је Стаљин одложио долазак глобализације тачно 60 година – до коначне предаје свега и свачега од стране Горбачова на Малти 2-3. децембра 1989. године. Јасно је да то Стаљину никад не могу опростити газде свјетске игре. Тим више што је Стаљин показао технологију борбе с њима упутивши захтјев за обарање игре од стране социјалистичке свјетске привреде, укључујући алтернативно свјетско тржиште и подривање позиције долара. Овдје су глобалисти требали узвикнути као један руски пјесник из 18. вијека: „Може ли се старац вољети?“ Наравно, не може. Они таквог старца као Унцле Јое или Олд Јое, како су Стаљина звали Англосаксонци, не могу вољети, могу само мрзити. Узимајући у обзир речено, анализа стаљинизма и совјетског искуства обавезна је критика и једног и другог, рад на грешкама – суштински је задатак за нас.
Редактура, опрема и скраћења Нови Стандард
Наставиће се
Еворазија.инфо
