fbpx
Насловна / Свет / Европа / Economist: Глобализација је мртва и требало би да осмислимо нови светски поредак
Economist: Глобализација је мртва и требало би да осмислимо нови светски поредак 1

Economist: Глобализација је мртва и требало би да осмислимо нови светски поредак

Можда би било боље да они који су стасали као љубитељи глобализације пређу преко тога, прихвате да је прошла, и почну да се прилагођавају новој реалности

(Economist, 28. 6. 2019)

Одломак из књиге и интервју са Мајклом О’Саливеном аутором „The Levelling“ (Нивелисање).

Да ли је свет посведочио „врхунац демократије“? Да ли ће се у будућности отворена друштва са слободним тржиштем борити у међународним односима против ауторитарних држава са државним капитализмом? Сама питања призивају носталгична осећања према наизглед једноставнијој прошлости. За Мајкла О’Саливена, некада инвенстиционог банкара и економисте са Принстона, много је корисније размотрити будућност.

Књига господина Саливена, „The Levelling: What’s Next After Globalisation“ (Нивелисање: Шта долази после глобализације) пружа једну скицу [могуће будућности]. Он види мултиполарни свет у настајању за који нису приправне мађународне установе. Забринуто уздише због света ниског раста и високих дугова – и позива на „светски споразум о ризику“ према коме би централне банке прибегавале мерама као што је квантитативно попуштање (quantitative easing) у складу са договореним условима.

Али најинтригантније излагање проблема јесте његово поређење данашњег света са Патнијевим дебатама[i] из Енглеске 17. века, када јепрактичност демократије засноване на правима по први пут заговарала странка названа „Левелери“ (њихово име инспирисало је наслов књиге). Свет ће се, сматра он, расцепити на „левелерске“ државе које су привржене правима и слободама, и оне „левијатанске“ које су задовољне растом којим управља држава и скученијим слободама.

Као део иницијативе Отворена будућност (Open Future) часописа Економист О’Саливанове идеје су испитане кроз кратак интервју. Испод интервјуа је одломак из његове књиге, о крају глобализације.

* * *

Економист: Опишите шта долази после глобализације – како ће изгледати свет који предвиђате?

О’Саливен: Глобализација је већ иза нас. Треба да се са њом поздравимо и да свој ум усмеримо према мултиполарном свету који је у настајању. Њиме ће доминирати најмање три велика подручја: Америка, Европска унија и киноцентрична Азија. Ови региони ће све више прихватати различите приступе економској политици, слободама, ратовању, технологији и друштвеним питањима. Државе средње величине попут Русије, Британије, Аустралије и Јапана бориће се да пронађу своје место у свету, док ће настати нова коалиција, попут „Ханзеатске лиге 2.0“ малих, напредних држава као што су оне у Скандинавији или на Балтику. Институције 20. века – Светска банка, Међународни монетарни фонт и Светска трговинска организација – ће се у све већој мери показати дисфунционалним.

Шта је убило глобализацију?

Најмање две ствари су задале смртан ударац глобализацији. Прво, економски раст је успорен, и последица тога је што је раст постао све више „финансијализован“: дуг је порастао и било је све више „монетарног активизма“ – наиме, централне банке су упумпавале новац у економију тако што су куповале хартије од вредности, као што су обвезнице и у неким случајевима чак и акције – како би одржале међународну експанзију. Друго су нуспојаве, или боље речено оно што се перципира као нуспојаве глобализације: имовинска неједнакост, доминација мултинационалних компанија и дисперзија глобалних снабдевачких ланаца, што су све постала горућа политичка питања.

Да ли је смрт глобализације била неизбежна или је могла (и требало) да буде избегнута?

Овде је проблематичан чинилац то што нема средишњег тела или ауторитета који би обликовао глобализацију, изузев можда Светског економског форума (World Economic Forum) или можда Организације за економску сарадњу и развој (Organisation for Economic Co-operation and Development). На много начина, крај глобализације је обележен слабим и неодлучним одговором на светску финансијску кризу. Уопште узев, одговор је био да се смањи трошак капитала а не да се пажња посвети коренским изроцима кризе. Због тога ће светска економија посртати, оптерећена дуговима и спремна да посегне за лаким новцем централних банака.

Наслов књиге долази од „левелера“ из времена британских Патнијевих дебата из половине 17. века. Ко су они били и шта нас приповест о њима може научити данас?

Левелери су скровити драгуљ британске историје. Они су били група из 17. века у Енглеској, која је учествовала у расправама о демократији које су се одиграле у делу Лондона, Патнију (Putney). Њихово достигнуће је била израда Народног договора (An Agreement of the People), који је био низ манифеста којима је назначена прва популарна концепција онога што би уставна демократија могла да буде.

Economist: Глобализација је мртва и требало би да осмислимо нови светски поредак 2

Манифест Левелера (Фото: Викимедија)

Левелери су занимљиви из два разлога. Прво, у контексту њиховог времена, приступ им је био конструктиван и практичан. Договор је формулисао шта народ жели од оних који му управљају на јасан и опипљив начин. На пример, они су предложили временско ограничење обављања политичких функција као и да се закони о задужености равноправно примењују и на богате и на сиромашне.

Друго, они су занимљиви због начина на који су против покрета кренули а затим га разбили војни заповедник Оливер Кромвел и велики (Grandees, оновремена елита). Ово би требало да охрабри све већи број нових политичких странака, као што су Промени Уједињено Краљевство (Change UK) и нове кандидате да буду разборити око тога како приступају процесу политичке реформе и промене.

Предвиђате нове међународне институције које ће заменити архаичне двадесетовековне које су одговарале другачијем времену. Како ће оне функционисати? И могу ли земље са тако различитим вредностима (наиме, демократски, тржишно оријентисани „левелери“ и државно управљана друштва и економије, „левијатани“) заиста да сарађују?

Хладноратовском ривалству између комунистичке Русије и Америке дата је велика важност, а сада неки желе да виде сучељавање цивилизација између Америке и Кине. У „Нивелисању“ будућност се одликује постојањем најмање два приступа вршењу јавних послова.

Најкарактеристичнији приступ земљама које послове обављају на сопствени начин биће оно што би Левелери назвали „правом слободно рођеног човека“ или идеја отвореног друштва. Левелерски правилник представља јасну политичку формулу коју Европљани и Американци препознају као своје вредности, иако је то у пракси све мање тако.

Искушење овом правилнику долази из све веће прихватљивости мање демократичног начина за уређење друштава, и у развојеним земљама и у земљама у развоју. С тић ће бити повезан сукоб све већег дела бирачког тела које ће хтети да има отвореније друштво како економије буду постајале отвореније.

Како свет буде еволуирао дуж праваца ка левелерским и левијатанским типовима друштава, могуће је да ће неке земље, попут Русије, левијатански приступ – односно, ред у замену за сужену демократију и права – бити прихваћен начин живота. У другим земљама, најзанимљија међу њима је Кина, како економија буде губила замајац и како се буде преображавала, може да настане појачана напетост између група које заступају левијатанска гледишта (која неизбежно подржавају „Велики“) и супротстављених левелерских група (које фаворизују једнакост прилика и вишепартијски систем). Улога и гледишта жена, посебно у Кини, као и мањинских група попут хомосексуалне заједнице биће од превасходног значаја.

Настајање новог светског поретка, заснованог на великим областима обележених левелерским и левијатанским начинима управљања, реминисцира неколико историјских епоха. Изазов у наредних неколико година за левијатански оријентисане нације попут Кине биће да одрже економску стабилност како повећана незапосленост, на пример, не би раскинула „левијатански уговор“. Исто тако, изазов за левелерске државе биће да одрже отворено друштво узајамне благонаклоности, суочене са политичком и потенцијално економском  нестабилношћу.

* * *

Довиђења глобализацијо

Одломак из „The Levelling: What’s Next After Globalization“ (PublicAffairs, 2019).

Можда би било боље да они који су стасали као љубитељи глобализације пређу преко тога, прихвате да је прошла, и почну да се прилагођавају новој реалности. Многи ће пружити отпор и, попут тридесет пет стручњака за спољну политику који су објавили оглас у Њујорк тајмсу 26. јула 2018. године под паролом „Зашто би требало да сачувамо међународне институције и поредак“ (Why We Should Preserve International Institutions and Order), и осећаће како би постојећи светски поредак и институције требало одржати. Не слажем се са њима. Глобализација, барем у оном облику у којем су je људи прихватили и почели у њој и да уживају, је дисфункционална. Из ове полазишне тачке  кретање од глобализације може да се усмери дуж два различита правца.  Један, опасан сценарио, је да посведочимо крај глобализације напречац, на поприлично сличан начин као што се урушио први период глобализације 1913. године. Овај сценарио је фаворит коментатора зато што им омогућава да пишу о крвавим катастрофама окончања света. То је, срећом, мало вероватан исход, и извињавамо се због тога многим адмиралима у наслоњачама, делу коментаријата, који, на пример, говори жељно о сукобу у Јужном кинеском мору. Сматрам да је замашна поморска битка између Кине и Сједињених Држава мало вероватна.

Economist: Глобализација је мртва и требало би да осмислимо нови светски поредак 3

Насловна страна књиге The Levelling

Уместо тога, еволуција новог светског поретка – потпуног мултиполарног света који ће чинити три (или можда четири, зависно од тога како ће се Индија развијати) велика региона који се разликују у функционисању њихових економија, закона, култура, безбедносних мрежа – се очевидно одиграва. Мој осећај је да је све до 2018. године, мултиполарност била више теоретски концепт – више нешто о чему се писало него нешто што се могло посведочити. То се брзо мења: трговинске тензије, напредак технологије (попут квантног рачунарства), и технолошка регулација само су неке од пукотина дуж којих се свет раздваја на посебне регионе.  Мултиполарност задобија снагу и имаће две широке осе. Прво, полови у мултиполарном свету морају да буду велики у погледу економске, финансијске и геополитичке моћи. Друго, суштина мултиполарности није само што су полови велики и моћни већ и да развијају другачије, културно конзистентне начине обављања послова. Мултиполарност, где региони раде ствари посебно и другачије, је такође веома различита од мултилатерализма, где се ради заједнички.

Кина је посебно заинтересована у овом контексту за смену од глобализације према мултиполарности, не најмање зато што је на Светском економском форуму 2017. године кинески председник тврдио да штафета[2] глобализације припада Кини. Кина је имала огромне користи од глобализације и онога што ју је пратило (као на пример чланство у Светској трговинског организацији), и играла је виталну улогу у динамици снабдевачког ланца који је био погон глобализације. Међутим, трговински токови у Кини све више указују на померање од глобализованог света према оном који је више регионално фокусиран. На пример, подаци Међународног монетарног фонда показују да су 2018. године у односу на 2011. годину, Камбоџа, Вијетнам, Лаос и Малезија трговале више са Кином и релативно мање са Сједињеним Државама. Ове државе, заједно са Бангладешом и Пакистаном, дозволиле су себи да буду омамљене трговинским и инвестицијским односима са Кином и сада се налазе у њеној орбити.

Међутим, ни сама Кина није глобализована: све је теже западним компанијама да послују под равноправним условима са кинеским компанијама, и протицање како новца тако и идеја – редом из Кине и у Кину – увелико је смањено. Протицање људи је други показатељ. Кретање у оквиру Кине је динамично и вероватно је више управљано него раније, али кретање странаца у Кину је мајушно у односу на друге државе, и Кина је тек недавно установила агенцију (Дражвни имиграциону управу – State Immigration Administration – на партијском Конгресу 2018. године) како би обрађивала пристизање у земљу. Тако да како је Кина постала важан пол, постала је мање глобализована и, што је ипак дискутабилно, доприности тренду ка деглобализацији.

На ширем плану, без бирања појединачних земаља, можемо да измеримо у којој мери свет постаје мултиполаран испитивањем агрегатних кретања у трговини, брутодруштвеном производу, страним директним инвестицијама, величином владиних буџета и становништва. Сви ови показатељи су много мање концентрисани, односно раштрканији су, него што су раније били, и све више се окупљају око неколико полова. На пример, током пет година између 2012. и 2017, укупне стране директне инвестиције у Аустралију из Кине повећавале су се по годишњој стопи од 21%, у поређењу са 6% [годишњом стопом раста] инвестиција из Сједињених Држава у Аустралију, што указује на повећавање азијских инвестиција у Аустралију.

[…]

Иако је мултиполарност заснована на растућој дисперзији и регионализацији економске моћи, она се очитава и на дру начине, посебно у погледу војне моћи, политике и сајбер слобода, технолошке софистицираности, раста финансијског сектора и већег осећаја културног првенства и самопоуздања. Ово није тако лако измерити као економску мултиполарност, али се неки јасни обриси појављују. Да бисмо покушали да синтетизујемо шта један пол подразумева, можемо да укажемо на неколико почетких фактора: величина земаљског БДП-а, многољудност популације, постојање империјалног наслеђа, обим његове регионалне економске улоге, величина војске и њена софистицираност (на пример апсолутан износ војне потрошње, број ратних бродова и борбених ациона), њено месту на Индексу хуманог развоја Уједињених нација (UN Human Development Index) у односу на регион и његово учешће (или неучешће) у регионалном окупљању (попут НАТО или Европске уније).

У складу са овом шемом Европска унија, Сједињене Државе, Кина и потенцијално Индија јесу полови, док се Јапан и Русија не квалификују за посебне полове. Русија, на пример, добро се котира код појединих аспеката милтиполарности (на пример у вези са војском), али у садашњем стању она никада не може да постане истински пол у смислу у којем смо користили тај термин.

[…]

Путања ка мултиполарности неће бити глатка. Једна напетост има своје извориште отуда што је од Индустријске револуције свет имао једну сидришну тачку, у смислу места и брзине глобализације (Британија у 19. веку и Сједињене Државе у 20. веку). Чињеница да сада постоје најмање три референтне тачке уводи нову и потенцијално неизвесну динамику у светским односима.

Висок је потенцијал за поделе, неразумевање, и сукобе у вези са све различитијим начинима на које се послови обављају између главних полова. У суштини, мултиполарнот значи да уместо да говоримо заједнички језик, главни полови говоре различите политичке језике. Трговинске тензије овде представљају очиту могућност. Други облик тензија је криза идентиетета настала код оних земаља  које нису у целости у оквиру једног пола – опет, ту су Јапан, Аустралија, Уједињено Краљевство као први примери – и криза амбиција оних држава попут Русије које желе да буду пол али им недостају потребна средства како би ту улогу уверљиво могле да играју. На нижем нивоу, последице краја глобализације какву је знамо и пут ка мултиполарности постаће велики део политичких расправа. На маргини тог развоја, проток људи, идеала и капитала може да буде мање глобалан и више регионалан и временом би могао бити још више поларизован растућим осећајем регионализације између главних полова. На негативан начин, мултиполарни свет може бити вододелница која указује на врхунац демократије и потенцијалан почетак такмичења између региона за супарничке визије демократије, институционалне снаге, државништва и управљања.

Са енглеског посрбио и напомене написао: Милош Милојевић 


[1] У питању је серија расправа о новом уставу за Британију између 28. октобра и 11. новембра 1647. године.

[2] У изворнику mantle у значењу плашт.

Стање ствари

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Млади против уласка Србије у ЕУ 13

Млади против уласка Србије у ЕУ

Најновије истраживање које је спровела Кровна организација младих Србије (КОМС) показује да је чак 40 …

АФЕРА "РЕКЕТ": Политичка каријера Заева је готова 14

АФЕРА „РЕКЕТ“: Политичка каријера Заева је готова

Иако је најавио нове чињенице у вези са афером „Рекет“, која последњих дана потреса Северну …

Један коментар

  1. Послушајте уводни део:
    „Државе средње величине попут Русије, Британије, Аустралије и Јапана бориће се да пронађу своје место у свету“.

    Русија = држава средње величине?! Па још упоређена са „великом“ Британијом? Па са Јапаном?

    Ваљда би аутор господин Сливенко пре упуштања у теме стратешке политике у свету прво требало да отвори атлас света свог детета и научи нешто о величини земаља у свету. Можда онда не би лупетао глупости па би дошао и до неке паметне мисли о томе што покушава да прича.

    Чланак овог Изливенка веома подсећа на интелектуални ниво Вучићевих ботова.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *