fbpx

Андреј Вучић и жандарми: Пресуда за тучу на Паради поноса

5
(12)

Kако је окончан један од најконтроверзнијих случајева пред српским правосуђем и зашто су жандарми тукли Андреја Вучића и Предрага Малог

Пресудом од 19. децембра 2019. године завршен је поступак у коме су седморица жандарма из нишке бригаде осуђена за пребијање Андреја Вучића, Предрага Малог и два припадника војне јединице „Kобре” током Параде поноса у Београду септембра 2014. године.

Жандарми, сви одреда дугогодишњи награђивани полицајци, осуђени су на осам месеци затвора условно: казна неће бити извршена ако дело не буде поновљено у наредне три године.

Тиме је стављена тачка на „аферу пребијања на Паради поноса“ која је на сцену први пут извела млађег брата Александар Вучића и брата министра финансија Синише Малог.

Док запослени у Апелационом суду у Београду пакују документацију овог случаја у архиву, седморици жандарма – Предрагу Митровићу, Славку Стојановићу, Драгану Савићу, Далибору Ђорђевићу, Златку Гигићу, Бобану Лекићу и Митру Милосављевићу – остаје да покрију трошкове суђења и да виде на који начин могу даље да се боре јер их оваква пресуда избацује са посла и смањује могућност да раде на неком другом месту за које су оспособљени.

Њима је остало да правду затраже пред судом у Стразбуру јер би из одлуке овдашњег суда могло да се закључи да им правосуђе у Србији није омогућило фер поступак и није на прави начин утврдило све чињенице у поступку.

Kо се тога још сећа

Да није било овог поступка у Вишем суду у Београду, тешко да би се ико у Србији сетио шта се дешавало крајем септембра 2014. године у Београду. У то време, председник владе је Александар Вучић, Србија је „излазила“ из пролећних поплава и спремала се за „фискалну консолидацију“ која је подразумевала оштре мере штедње.

Вучићу је било необично важно да партнерима са запада докаже да је демократа, да је човек који цени различитост и који брани слободе, па је учинио све што је могао да спречи нереде хулиганских и десничарских група током Параде поноса.

Ње није било у Београду од 2010. године када су хулигани и десничарске организације изазвале серију насилних инцидената, а полиција је на једвите јаде успела да спречи „покољ“.

У документу полиције који се бави безбедносном проценом побројане су групе (посебно навијачке групе које подржавају Црвену звезду, Партизан, Рад и Вождовац) и њихов потенцијални долазак у центар града са идејом да онемогуће одржавање овог скупа.

Све у вези са тим догађајем било би у реду и то би остао само један велики плус за Вучића да се није догодио инцидент на углу улица Бирчанинове и Светозара Марковића и, још горе чини се, што је тај инцидент снимила екипа Телевизије Н1, која у то доба још није кренула са пуним емитовањем програма.

Kада се инцидент догодио, а то је било негде око пола дванаест, снимак се брзо појавио на Јутјуб каналу ове ТВ станице.

Доцније смо сазнали да је Вучићева саветница за медије Сузана Васиљевић звала директора програма Н1 Југослава Ћосића са молбом да се снимак не емитује.

Прву верзију онога шта се догодило чули смо у ванредном обраћању Александра Вучића, који је рекао да не говори као брат, него као председник владе и да ће све бити у реду, да су се „момци извинили“ и да Андреј против њих неће покретати тужбу.

С друге стране, из онога што је могло најпре да се види на снимку ТВ Н1, чији су репортери и сниматељи такође били сведоци на суђењу, а овај материјал био један од кључних, изгледало је да се група жандарма сукобила са неким цивилима и да их је поштено изударала.

Цео инцидент траје неколико минута, а пет година касније један од учесника, Славко Стојановић, ветеран српске полиције, каже у разговору за БИРН да је све рађено као и у десетинама случајева пре тога када је његова бригада била ангажована због неке утакмице високог ризика или догађаја.

„Људи који су претучени нису урадили оно што је требало да ураде: да се представе и дозволе полицајцима да их легитимишу”, каже.

Уместо тога, почели су да галаме и прете, а један је чак потегао и пиштољ. „У таквим тренуцима одлучују секунде“ и индивидуална присебност сваког припадника Жандармерије понаособ“, каже Стојановић.

Његова је јединица била од раних јутарњих часова на улици, имала је задатак да блокира и штити тај део града.

Он ни данас, иако је у пензији, не говори о детаљима онога што је био задатак јединице, ни о њеној бројности јер то сматра тајним податком.
Ипак, сигуран је да би сукоб био избегнут да се друга страна није понашала осионо. „Они се нама нису ни представили, а ја сам сада осуђен за спречавање војног лица у обављању задатака“, каже Стојановић.

У томе „ко је први почео“ лежи читава ствар: жандарми који су учествовали у акцији, као и неки од сведока, тврдили су, и данас тврде, да је њихова реакција била адекватна.

Четворица цивила, за које се испоставило да су Предраг Мали, Андреј Вучић и два припадника војне јединице „Kобре”, не да се нису представили када су хтели да прођу кроз кордон, него су вређали и напали жандарме.

Претучени су тврдили друго: да су показали легитимације и личне карте и да их је жандармерија претукла из чиста мира.

Оптужити ту јединицу полиције, посебно нишку бригаду која има репутацију силеџија, врло је једноставно и када се површно види снимак ТВ Н1, заиста може да се закључи да су тукли „јер им се тукло“.

Међутим, и сведоци у истрази и један од учесника у догађају, Славко Стојановић, као и жандарми тврде да су се држали протокола и онога што налажу њихови правилници поступања у таквим ситуацијама.

Саговорник БИРН-а који се пензионисао 2018. године после 26 година проведених у служби, породичан је човек, отац две одрасле студенткиње, без мрље у каријери.

На суђењу није показано ово што се тврди у пресуди: да су припадници војске тада били на неком посебном задатку на тој локацији, а посебно није утврђено због чега су били заједно са Вучићем и Малим.

„Kобре” обезбеђују председника Србије и није до краја јасно због чега су били у пратњи цивила. Једна од верзија која је поменута да суђењу јесте да су се случајно нашли „у крају“ па кренули истим путем, јер је показано да су двојица „Kобри” били тог дана „на послу“.

Снимак који су припадници жандармерије направили по службеној дужности, настао после инцидента, показује Андреја Вучића у хаустору, окруженог жандармима.

На снимку се чини да је у току покушај да се утврди шта се догодило и да се „некако“ изглади цела ствар. У једном тренутку Андреј Вучић каже да „иде да нађе Данила“, а када схвата да се све снима, креће да заустави камермана речима: „Не може да снима.“

Током поступка, сазнали смо да је, у то време малолетни, Данило Вучић, син Александар Вучића, био тог дана на улици као навијач Рада и вероватно се на ту ситуацију односи коментар претученог Андреја.

О улози свог сина на Паради поноса те године говорио је прошле јесени и Александар Вучић. У једном од интервјуа на ТВ Пинк потврдио је да је Данило у то време био са „радовцима“, али, како је рекао, то је нормално понашање за једног тинејџера.
Суђење и пресуда, па све поново

Јавност је била невероватно заинтересована за овај случај. Гласине о томе ко саслушава грађане у том делу Београда и ко узима снимке са сигурносних камера преплавиле су чаршију.

Институционално, први је реаговао тадашњи омбудсман Саша Јанковић, који је покренуо своју истрагу да би се установило чија су права била угрожена у овом случају.

Инцидент са улице пренео се и у институције јер Саша Јанковић није наишао на спремност Министарства одбране да сарађује са њим у овом поступку.

Позивали су се на чињеницу да се ради о тајним акцијама, да је то војска, да су то специјалци и да о њима нема шта да се говори около.

То је био почетак „сукоба“ између Јанковића и овог режима, који ће у наредним годинама кулминирати.

Јанковић је спровео контролу и установио многе неправилности у раду МУП-а (жандарми прекршили овлашћења, полиција није спровела увиђај на прописан начин), Министарства одбране (све у вези са поступањем припадника јединице „Kобре” било је у супротности са правилима), тадашњег министра одбране Братислава Гашића (износио неистине у службеним документима), као и ВБА (спроводили истрагу, а немају овлашћења).

Јавност је можда то заборавила, али због ове Јанковићеве истраге била је одржана и посебна седница Одбора за безбедност Скупштине Србије на којој је оптуживан да има превелику плату и да не ради за државу.

Суђење је формално почело у априлу 2015. године, а прва пресуда је донета у јесен 2017. године када су жандарми проглашени кривима.

Ову одлуку Вишег суда оспорио је у јуну 2018. године Апелациони суд у већу којим је председавао судија Миодраг Мајић и наложио ново суђење, уз обавезу да се утврде врло јасне ствари у доказном поступку.

Остало је нејасно, у одлуци Вишег суда, да ли се припадник „Kобри” представио, да ли је потегао оружје, да ли је један од припадника Жандармерије био тако одгурнут да је пао на леђа, те да ли је Андреј Вучић показао личну карту.

Уследило је поновљено суђење које је окончано у пролеће 2019. године и суд је донео идентичну одлуку коју је потврдило друго веће Апелационог суда, којим је председавао судија Зоран Савић.

Kада се упореде прва и друга одлука Апелационог суда, чини се као да два судска већа нису гледала исти предмет.

У пресуди која је написана на осам страна одбацују се сви елементи жалбе коју су адвокати окривљених упутили на пресуду Вишег суда.

Жалбено веће је уверено да је Виши суд извео доказе како треба и да је јасно и недвосмислено показано да су жандарми спречавали војна лица у обављању војне службе и да су прекорачили силу када су користили пендреке.

Занимљив детаљ из образложења пресуде јесте, на пример, вештачење доктора Бранимира Александрића, а који тврди да су све повреде од пендрека, осим једне: оне на руци припадника „Kобри” који је држао пиштољ.

Александрић је био вештак у неколико контроверзних случајева – од погибије двојице гардиста у Топчидеру, преко убиства Зорана Ђинђића и Аркана, до наводног пребијања новинарке Пинка Гордане Узелац.

Ово је важно јер жандарми који су били у акцији, што је у разговору за БИРН потврдио и један од њих, тврде да је један од припадника „Kобри” потегао пиштољ и да га је жандарм спречио да пуца тако што га је ударио палицом по надланици, па је он испустио пиштољ.

Вештак судске медицине каже да баш та повреда на руци припадника „Kобри” није од ударца пендреком него, могуће, „од пада и удара о чврсто тло“.

Тај детаљ је битан јер су полицајци тврдили да је могло да дође и до крвавијег обрачуна управо зато што је један од „Kобри” потегао пиштољ.

Међутим, друга страна је изјавила да је пиштољ испао из футроле зато што је полицајац ударио припадника „Kобри”.

Суд је одбио да се вештачи футрола и да се покаже да ли пиштољ може да испадне ако неко тако употреби палицу.
Такође, суд је одбио аргумент одбране да је снимак са полицијског радио-система Тетра компромитован, односно да су избрисани поједини делови.

Шта ће се даље догађати

Иако није био страна у поступку, Андреј Вучић из овог случаја излази као победник.

Има написмено да га је полиција злостављала у дану у коме је најпре кренуо код родитеља на ручак, а касније смо сазнали да је требало да нађе братанца Данила који се задржао код хулигана који навијају за ФK Рад.

Такође, тада смо први пут сазнали за везу између њега и Предрага Малог, што се често помиње као основа односа између Александра Вучића и Синише Малог (Андреј га довео).

За пет година трајања поступка само су жандарми „настрадали“: они су изгубили каријере и јавно су осрамоћени иако њихове колеге знају да „нису криви“.

„Побелео сам, пукла ми је жучна кеса, пукло ми је слепо црево и мислим да је то од суђења“, каже данас Славко Стојановић, који верује да ће на крају, можда у Стразбуру, правда бити задовољена.

Он је, као и већина његових колега, деценијама радио оно што му се нареди, у ванредним и ратним ситуацијама, а никакве привилегије није тражио нити је шта добио преко реда.

Kад је требало да се ради на Kосову – радио је, кад је требало да се ратује за Kосово – ратовао је, када је требало да се ратује за копнену зону безбедности – ишао је, кад је требало да се стоји испред хулигана који те пљују и псују на утакмици – радио је и то. И тада, тог дана, на тој паради, он верује да је радио онако како правила службе налажу и да ни на који начин он и његов колеге нису изашли из зоне дозвољеног понашања и примене силе.

С друге стране, поступак и пресуда остављају многа питања отвореним и тичу се свих ствари које је још на почетку поменуо тадашњи омбудсман.

Питање је да ли је пресуда валидна ако су учесници у поступку направили све побројане пропусте и, на крају, питање је да ли је судско веће било ту само да одреди казну за нешто што је већ у јавности било оцењено као беспризорно насиље или се бавило пресудом заснованом на доказима и аргументима.

Текст је објављен у Недељнику Време – бр. 1517, 30. јануар 2020. године

Јавно.рс

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Отпуштени жандарм Златко Гигић: Ми смо сада државни непријатељи број 1 (видео)

5 (10) Након шест година суђења, укидања пресуде, потом потврде и увећања казне, петорица нишких …

Синдикат запослених полиције најоштрије осуђује отказе дате припадницима Жадармерије

4.7 (13) Руководство синдиката најоштрије осуђује поступак кабинета министра полиције да се припадницима нишког одреда …

Један коментар

  1. Колико смо сви ништавни у односу на породицу великог Гедсбија….

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *