fbpx
Насловна / Став / Беле колоније – Србија и Русија под окупацијом
Беле колоније – Србија и Русија под окупацијом 1

Беле колоније – Србија и Русија под окупацијом

  • Сами себи, а и једни другима, треба да се зарекнемо: нећемо дозволити да нас уклоне с Дунава и нећемо дозволити да будемо третирани као „црвенокошци“

 

ПИШЕ: Слободан Антонић

У прошлом чланку за рубрику Колонија Србија описао сам, на примеру Немаца, колико је Запад до сада лоше процењивао Србе и Русе, а због чега је направио неколико погрешних предвиђања и повукао неколико погрешних потеза.

У овом чланку ћу, пак, изнети какве је све планове Немачка имала са Србима и Русима након очекиване победе у Другом светском рату.

Зашто се враћам у историју? Хитлера и нацизам често доживљавамо као инцидент у повести Запада. Али, Хитлер је заправо само отворено најављивао да ће у Европи да уради оно што је Запад већ на другим местима урадио. Као што ћемо видети, Хитлер је истребљење Индијанаца узео као модел колонизовања словенских земаља, а посебно Русије.

„Било би најбоље када би Србија једноставно нестала с географске карте“ – то мишљење је владало, сведочи Х. Нојбахер, међу немачким вођама 1941. године (овдe, стр. 89). Али, исто мишљење налазимо и у The Manchester Guardian (како се Guardian звао раније), у августу 1914: „Када би физички било могуће одвући Србију на сред мора и тамо је потопити, ваздух Европе би одмах постао чистији“ (овдеовде, стр. 53).

Разлика између Хитлера и Енглеза, заправо, била је тек у томе што је Хитлер брутално најављивао да ће да уради – а и опослио је колико је стигао – оно што су други Западњаци радили спорије и суптилније, оно што се нису још усудили да предузму, или пак оно што нису ни били у могућности да ураде.

* * *

За разлику од Кајзера, који је желео ширење ка Блиском истоку и прерасподелу афричких и азијских колонија, Хитлер је првенствено желео да колонизује словенске земље, најпре од Балтика до Црног мора, а онда и до Урала.

У Мајн кампфу он пише да је Кајзер грешио што је гурао Немачку на југ. „Када данас у Европи говоримо о новом тлу и земљишту“, писао је, „у првом реду мислимо само на Русију и њој потчињене рубне државе. Изгледа да сама судбина жели да нам да путоказ. (…) Огромно царство на истоку зрело је за слом“ (овде; 44. нескраћено издање на немачком, стр. 742-3; уп. овде, стр. 118)

Хитлер је, иначе, многа решења преузимао са Запада. Као што је показао Џ. Витман, у књизи Хитлеров амерички модел (2017), расни закони из САД били су правна инспирација за расне законе Трећег рајха. Џон Толанд је, у књизи Хитлер: коначна биографија (2014), показао колико је систем индијанских резервата, с истребљењем домородаца епидемијама и изгладњивањем, импресионирао Хитлера. Фирер је често, каже Толанд, пред немачким вођама „хвалио ефикасност америчке ликвидације `црвених дивљака` глађу и у неравноправној борби“ (овде, стр. 802).

Беле колоније – Србија и Русија под окупацијом 2

Прво издање „Мајн кампфа“ (Извор: Википедија)

 

„Као страсни читалац књига Карла Маја“, пише Џ. Пул у књизи Хитлер и његови тајни партнери (1997), „често је говорио о Русима као о црвенокошцима. Видео је паралелу између сопствених напора да запоседне и колонизује Русију, с освајањем америчког Запада“ (стр. 272). Говорио је да на европском Истоку за Немце „постоји само једна дужност: германизација путем насељавања Немаца и третирања мештана као црвенокожаца“. Чак је препоручивао официрима да читају Карла Маја, како би видели све начине борбе с урођеницима.

Како су Немци замишљали колонизацију Русије и источне Европе?

У Општем плану за исток (1942) била су предвиђена три типа немачких пољопривредних имања, преко којих би се извршила колонизација словенских земаља између Балтика и Црног мора: индивидуална (25-29 ha), средња (40-100 ha) и велика (250 ha). Колонизацију је требало да изврши 6-12 милиона Немаца, који би се населили у областима с којих би се, преко Урала, уклонио 31 милион Словена. Протеривање би обухватало 65% Украјинаца и 75% Белоруса, при чему би остало 14 милиона Словена, првенствено као послуга и помоћни радници (овде).

План је предвиђао да се започне с три насељеничке колоније: на Балтику (Memel-Narew Geblet), у Лењинградској области (Ingermannland) и на Криму (Gotengau; карта овде). Њихову основу чинили би германски сељаци-ратници, који би живели на породичним или колективним имањима, као у некој врсти војне крајине. Регионална средишта чинили би насељенички градови, њих 36, од по 20.000 становника, повезани мрежом аутопутева и пруга. Колоније би се постепено шириле, све док се не споје у јединствену целину.

Беле колоније – Србија и Русија под окупацијом 3

Општи план за исток (Извор: Википедија)

 

Словени би били исељени из својих градова, а на селу би били задржани као пољопривредни радници. Словенско образовање не би ишло даље од читања и писања (с тим да би се прешло на латиницу; овде, стр. 122). Хитлер је чак мислио да Словени не би требало да знају ништа више од „познавања саобраћајних знакова, како би нам се склањали с пута“ (исто).

„Хитлер је волео да понавља да речи Русија и руски треба забранити. Дозвољене су само Московија и московски. После победе Рајха, Московити ће, једноставно, бити потиснути у своје резервате, као Индијанци у САД“ (овде, стр. 285).

* * *

Шта би било са Србијом?

У књизи М. Ристовића, Немачки нови поредак и Југоисточна Европа описују се планови за Србију. Генерално, постојала су два плана.

По првом, поднетом Министарству спољних послова јула 1941, два милиона Немаца (фолксдојчера) из Мађарске, Румуније и Југославије, требало је усредсредити у подунавску немачку државу Prinz Eugen Stadt. Она би штитила комуникацију Дунавом и као војна крајина бранила прилаз Lebensraum-у с југа и истока (овде, стр. 101-106; 362-3).

Срби би, по том плану, били исељени из Београда, Смедерева и осталих места уз Дунав. У плану се каже да „Срби морају бити потиснути од Дунава и из Београда, да би се истакла њихова политичка безначајност и како би било спречено, што се у историји често дешавало, да из Београда долазе нове завере против Немачке, поретка на Балкану и у Европи“ (исто, стр. 106).

Београд је одабран за срце немачке подунавске државе, као стратешко средиште сливова Тисе, Драве, Саве и Мораве. Он би постао гранична „тврђава Рајха“ (Reichfestung Belgrad), из које би се посебно штитила два, за Grossdeutschland кључна, привредна ресурса: Ђердап и Борски рудници (105-6).

Ђердап је био од суштинске важности због контроле пловидбе Дунавом и као место где су Немци намеравали да изграде највећу хидроцентралу у Европи.

Беле колоније – Србија и Русија под окупацијом 4

Европа под немачком доминацијом 1941-1942. (Извор: Википедија)

 

Хитлер је, 25. септембра 1941, с поносом изрекао да су се сада Немци коначно вратили на „места која су већ била сведоци продора германско-немачке расе: стајали смо на Ђердапу, били смо у Београду, ушли смо у руски простор“ (276). Две недеље доцније, он одушевљено прича о Дунаву као речном „току будућности“ (Der Zukunftsstrom). Њиме ће се Немачка повезати, преко Црног мора, с бескрајним житницама својих будућих колонија око Дњепра и Дона, затим с изворима нафте око Бакуа (нафтовод је ишао до лука на Црном мору), као и с коповима угља у Донбасу (276)[1].

Понет запоседањем Белорусије и Украјине, као будућих немачких колонија, Хитлер тада износи своју визију будућности, у којој је Дунав главни саобраћајни ток Grossraum-а (немачког привредног простора): „Колики год да буде, канал Дунав-Мајна не може се изградити да буде довољно велик; треба му свакако додати и канал Дунав-Одра; тиме добијамо привредни крвоток нечувеног обима; Европа ће бити земља неограничених могућности!“ (276).

Такође, Немци су израдили план (Grossprojekt „Eisernes Tor“) који је предвиђао изградњу хидроцентрале на Ђердапу с „производњом струје колико и половина свих немачких централа“ (282). Од Ђердапа би струја била допремана до Граца и Беча, а због близине боксита из Румуније (Бихорске горе) предвиђено је и „подизање једне од највећих индустрија за производњу алуминијума у Европи“ (исто). Ђердапску брану градили би руски заробљеници, а сви радови би били завршени до 1947. (282-283).

Други кључни ресурс који је припадао Србији били су Борски рудници. То је било највеће бакарно налазиште у Европи, због чега је Југославија 1941. била на првом месту по производњи бакра на континенту (овде, стр. 103). Немци су из Бора 1943. године вадили и до 50.000 тона руде месечно (овде, стр. 354). И други рудници у Србији били су интересантни за Großgermanisches Reich, попут рудника олова (Трепча, Копаоник, Авала, Ајвалија, Јањево, Леце, Ново брдо и Рудник) или антимона (40% европске производње: Крупањ, Зајача, Лиса и Бујановац; овде, 105).

Све је то, дакле, требало ставити под контролу стварањем подунавске немачке државе, из које би се, као што рекосмо, иселили Срби. Рајхминистар Кросик је 1942. најављивао као могућу нову „велику сеобу народа“, с масовним исељењем, како је директно набројао, Чеха, Пољака и Срба (овде, стр. 91).

* * *

Но, сам Хитлер није био одушевљен идејом о Prinz Eugen Stadt. Он је, наиме, планирао да потребних 6-12 милиона немачких колониста европског Истока попуни управо с тих два милиона подунавских Шваба (111-113; 363). Простор балканског Подунавља он заправо и није видео као део немачког „животног простора“ (Lebensraum), већ тек као комад германског „привредног простора (Wirtschaftsraum; 172-173).

Хитлер је заправо Балкан доживљавао као „ђубриште малих држава“ (Kleinstaatgerumpel), које само Немци могу да преуреде и упристоје (50-1). После победе Рајха, и те земље би биле стављене у нарочити вазални поредак степенасто поређаних полусуверених и псеудосуверених државица, како се планирало у Берлину (исто).

Европа изван Рајха посматрана је као немачки Grossraum (шири простор) у коме би, после победе, био успостављен „хијерархијски поредак народа“ (Rangordnung der Völker/der Nationen). Чак и Италијани су били свесни да ће у том поретку једино Немци бити на врху. Мусолини је још 13. 10. 1941. говорио да ће и Италија бити сведена на колонију, те да ће можда и она морати да Рајху препусти делове своје територије, попут Трста (334).

Балканци, који су и иначе сматрани као слабо погодни за асимилацију (umvölkbar; 83), били би на дну европске хијерархије, а Срби, као „заклети непријатељи поретка“ (361), налазили би се на последњој пречаги – наравно, под условом да у међувремену буду „преваспитани“ (362)[2].

Беле колоније – Србија и Русија под окупацијом 5

Срби су зато третирани као један од оних народа, уз Русе и Пољаке, који „на дуги рок треба да буду под немачким вођством“ (65). За разлику од вазалских држава, попут Хрватске, Словачке, Мађарске, Румуније или Бугарске, које су ипак имале извесне елементе самосталности, Србија и Грчка (која је такође доживљавана као „проблематична“ земља; 70), биле су окупиране територије, у којима је окупациона сила директно постављала управу (360). Србија је стављена под посебно строги режим окупације (стрељано је 62.184 особа; овде, 116, 264), а прекодрински Срби су, поврх свега, још били и без милости препуштени хрватском геноциду.

Ипак, чак и „окрњена Србија“ (Rumpfserbien; 285) вероватно да би на крају постала део европског поретка. Али, каква би јој била судбина?

Немци на будући европски Völkerordnung, суштински, нису ни гледали као на поредак држава (Denken in Staaten), већ као систем привредних колонија (74-75; 161). Земљама ван Рајха, а поготово оним на ободу Grossraum-а, било би „сугерисано“ да се „клоне“ изградње сопствене „индустрије аутомобила, електричних направа, локомотива, путних и индустријских машина, прецизне механике, хемикалија, боја…“, што би било препуштено само Немачкој. Остали би морали да се држе пољопривреде, рударства и најгрубље прераде сировина, за које се „не тражи нарочито квалификовано радништво“ (187). И на Балкану би се, ради апсорпције вишка пољопривредног становништва, морала развијати индустрија, али она би била првенствено везана за експлоатацију сировинских ресурса и само за прву фазу њихове прераде (188).

Као део идеје дезиндустријализације, поготово када је реч о наменској производњи, из Србије је, само у току 1941. године, из Војнотехничког завода у Крагујевцу у Немачку одвучено 268 вагона са 4.488 машина! У марту 1943. одвучено је још 43 вагона машина, а у априлу још 37 вагона машина. У другој половини 1943. из Крагујевца је одвезено још 94 вагона машина, из Војнотехничког завода у Чачку 96 вагона машина, из Завода у Обилићу 88 вагона, из Завода у Равњаку код Крушевца 140 вагона, из Војнотехничког завода у Лазаревцу 75 вагона, из фабрике „Вистад“ 84 вагона итд. „Била је то најорганизованија пљачка туђе имовине до сада забележена у историји“ (овде, стр. 106).

У свим вазалним европским земљама планирано је да се уклони свака конкуренција привреди Рајха, како би се обезбедила „апсолутна превласт немачких концерна“ (овде, стр. 200). Преостала индустријска постројења у Србији, рецимо, дата су на управу и коришћење руководству 29 великих немачких фирми, а целокупна производња била је намењена за Рајх, тако да „за потребе Србије и српског становништва није остајало скоро ништа“ (овде, стр. 108). Једино инвестирање без ограничења било је у развој саобраћајних веза, но оне су служиле првенствено за ефикасније извлачење сировина за Großgermanisches Reich (овде, стр. 188).

Из Србије је, уз руде, за Grossdeutschland масовно одвожено жито и дрво. Већ 19. јуна 1941. објављено је да сељаци морају да предају за откуп сво жито осим 30 кг пшенице или 60 кг кукуруза по члану домаћинства (овде, стр. 117). У 1942. Србија је морала да испоручи 320.000 тона пшенице, 600.000 тона кукуруза и 90.000 тона овса, ражи и јечма (118). „Откуп“ све робе плаћан је новцем који је Србија исплаћивала као контрибуцију за сопствену окупацију (119-120), тако да је Немачка сву робу из Србије дословце добијала бесплатно.

Беле колоније – Србија и Русија под окупацијом 6

Grossdeutschland, 1942. (Извор: Википедија)

 

Због извоза дрвета (али и због активности побуњеника), Србија је, иако покривена шумом, практично остала без огрева. У Београду се чак размишљало „да се посеку Кошутњак и Авала, како би се спасило становништво града од наступајуће зиме“ (123).

Ипак, уз све то, у Немачкој је процењивано да је заправо „радна снага с Југоистока (Европе) највредније извозно добро које нам ове земље већ сада, а посебно после рата, могу дати“ (овде, стр. 255). Балкан је посматран као „неисцрпан резервоар радне снаге“ (257), који је Рајху могао да обезбеди „преко три милиона радника“, од чега би бар 1,5 милиона били сезонци (до десет месеци годишње; 255). Рат је ометао већи извоз радне снаге у Рајх, али је само из Србије на рад у Немачку отишло (или отерано) 80.000 радника (268).

Најзанимљивије је да је цео овај колонијални поредак у Европи, за неограничену експлоатацију тржишта, радне снаге и сировина, требало да буде маскиран причом о „заједничкој европској будућности“ и Европи „од Шведске до Балкана“ (352). Како би се смањио отпор потчињених народа, још 1940. препоручено је да се уместо израза „немачка привреда великог простора (Grossraumwirtschaft)“ говори „увек и једино о Европи“ (151). „Немачка не тражи да господари државама“, истицано је у пропаганди, већ наводно само то да Европа буде „економска целина“ у којој би се народи „економски употпуњавали“ (155). Ово „употпуњавање“ постало је реалност, након што је Немачка срушила готово све унутаревропске (zwischeneuropäischen) границе (288).

И сам Хитлер заправо је био велики европејац, једино што је он стављао знак једнакости између „европског“ и „општегерманског“ (31-32). Актуелни рат у Европи, наиме, Немци нису видели као чисто освајачки, већ као облик великог економског преструктурирања. „Ово није рат за престо и олтар“, објашњавао је Гебелс (31. 5. 1942) – односно, није рат око тога ко ће да влада народима и које ће они религије да буду – већ је ово, подучавао је Reichsminister für Propaganda, „рат за сировине“, пошто ми Немци „желимо једино да инкасирамо“ (150).

Беле колоније – Србија и Русија под окупацијом 7

Ливница Пантелић, Лагумска 15, Земун, морала је да настави са радом и 1941. (Извор)

 

Јасно је да би у таквом поретку Србија била тек маргинална колонија, ништа више до немачки магацин из ког се, по потреби, узима јефтина радна снага, храна и сировине.

* * *

Сигуран сам да су се код читаоца, док је пролазио горњим делом текста, јављале паралеле са савременим приликама, како у геостратешком[3], тако и у економском погледу. Русија се (засада) спасла – мада Запад није одустао од амбиције да је као државу распарча, а као културу потчини (по узору на актуелну ватиканску формулацију „посвећења Русије непорочном срцу Маријином“). Али, данашња Србија, очигледно, није превише далеко од положаја који јој је био намењен нацистичким планом Б.

Промена свести, ограничени суверенитет, дезиндустријализација, приручни извор допунске радне снаге, јефтине сировине, податно тржиште, незаштићени радници, бесплатни рад „домородаца“ (дотирање страних инвеститора)… Све је то и данас актуелно и о свему томе сам писао у својим текстовима: Разумети шта смоКолонијални естаблишмент у СрбијиКолонијална полиархијаОпслужујућа интелигенцијаСрбија – „територија“ око које се навлаче Немачка и Хрватска

Томе бих сад додао само увид везан за актуелни талас масовног одласка у Немачку. Немцима је, како кажу, тренутно потребно 1,4 милиона радника, а наши људи су на цени јер се лако уклапају и асимилују. Међутим, не чини ли вам се као да у Србији данас постоји некакво скривено Министарство за исељавање и пропаганду одласка у Немачку?

Не само да Национална служба за запошљавање регрутује раднике и шаље их у ову земљу, већ „послодавци из Немачке и њихови локални агенти нескривено врбују несвршене средњошколце директно по учионицама, а све уз сагласност просветних власти“. Уосталом, ко је крив Србији што има годишње на 100.000 становника чак 17 свршених студената медицине, а сирота Немачка тек 11.

Посебна прича је отворена пропаганда за исељавање коју, рецимо, негује Данас у рубрици љупког назива „Наши људи у свету“. На то је већ скренуо пажњу Зоран Ћирјаковић, указавши да је ова рубрика „претворена у кампању за окретање леђа Србији“. Сами наслови из ње о томе говоре: „Одлазак из Србије није био лак, али је био неопходан“, „Уз све промене, живот у Дубаију је неупоредиво бољи него у Србији“, „Недостаје ми Србија, али Аустрија ми је пружила сигурност“, „Није до нас, систем нам је труо“, „Ми, Срби, знамо да се снађемо и заслужимо поштовање“, „Људи из Србије су научени да буду сналажљивији него ‘нормалан свет’“, „Рекла сам збогом овој Србији, али љубав према држави је и даље ту“…

„Упарена са колумнама бројних мрзитеља ове земље“, примећује Ћирјаковић, „срамно спинована сведочанства одбеглих обликују слику Србије као гадне, непоправљиве душегупке у којој никакав напредак није могућ“.

Тако, млади мигрант, А. Косановић, политиколог, каже да „нормалан човек не може да поднесе количину ужаса и примитивизма од људи који ведре и облаче по Србији“, те да је, због тога „просечан Србин изузетно сиромашног духа (?!), у моралној кризи и изједен тешким животом“. Његова колегиница, М. Пантић, чак оцењује да „у Србији све мора да се гради из темеља (?!), нема ни метар простора да се било шта поправља“ (?!). Сличну кампању води и Слободна Европа (види, рецимо, овде).

Данас се сам хвали да је омиљено јутарње штиво хрватског амбасадора. Можда и зато што тај лист никада неће поставити питање, рецимо, зашто у Србији послује двеста хрватских фирми, а српских у Хрватској има – осам? И да ли је баш неопходно да наша деца уче из уџбеника хрватских компанија, једу хрватске месне прерађевине, сладе се хрватским кондиторским производима, пију хрватску воду… – док се обрнуто, наравно, не би могло ни замислити.

Али, Данас је свакако омиљен лист и немачког амбасадора. У њему је денквербот свака тема која би могла да пробуди и најмању свест о колонијалном положају у коме се налази Србија, а поготово о могућим путевима изласка из те позиције (о некима од њих писао сам овде и овде).

„Највећи успех (нео)колонијализма је да убеди људе да не постоји“. Зато је први корак ка еманципацији да разумемо природу атлантистичког духа, затим да препознамо стратешке интересе Запада, те да се сами себи, а и једни другима, зарекнемо: нећемо дозволити да нас уклоне с Дунава (како би овде довели неко друго, погодније становништво); и не, нећемо дозволити да будемо третирани, или да сами себе третирамо, као да смо – црвенокошци.

Химлер је својевремено указивао да је „српски народ изграђен столећима у устанцима“, те да с нама треба увек бити на опрезу. Јер, ма како да изгледа поражен, „Србин остаје Србин“ (овде, стр. 90).

Ми само треба да останемо Срби. Да ли је то толики проблем?


[1] Дунав је и иначе био главна саобраћајница за превоз масовних роба  (Massengüter) – нафте, дрвета жита и руда, не само јер је путна мрежа тада била слабије развијена, већ и зато што је превоз речним путем био далеко јефтинији у односу на друмски и железнички саобраћај (овде, стр. 277; 286). Рецимо, Дунавом се у Рајх допремала сва нафта из Плоештија (Румунија), које је тада било главно нафтоносно извориште у Европи (278). Зато је Хитлер говорио да „Ђердап, због обезбеђења пловидбе, треба да буде стављен под заштиту Вермахта и под њом да остане за сва времена“ (283).

[2] Познато је да су Немци ценили Србе као ратнике и да су их зато видели као могући опасан реметилачки чинилац свог новог поретка. Хитлер се вајкао да је покушавао да придобије Србе „обећавајући им Солун“, а „ништа од њих не захтевајући“, да би онда плануо да „никада није био тако згранут у свом животу као 27. марта“, када се једноставно показало да су „Срби само банда завереника“ (89).

Нојбахер сведочи да је у врху Рајха доминирало мишљење да „Срби као вечити изазивачи нереда морају бити што више стешњени и притиснути“ (89). Када је предложио Хитлеру 1943. да се Црна Гора прикључи Србији, овај му је одговорио да су „Срби (у историји) показали да имају државотворну снагу, и далекосежне циљеве који досежу до Егејског мора“, те да не треба дозволити да „народ, с таквим политичким осећањем за мисију, постане премоћан на Балкану“ (90).

[3] „Када се погледа карта данашње Европске уније, она неодољиво подсећа на најдаљи домет немачких војних снага током Првог и Другог светског рата, поготову на источним фронтовима. То што су неке православне државе, као што су Бугарска и Румунија, већ у Европској унији, не мора да значи да ту имају места и друге православне државе. Њиховим пријемом у ЕУ остварен је стари немачки стратешки циљ успостављања контроле над Балканом. Не треба заборавити ни чињеницу да су ове две Србији суседне државе биле немачки савезници у Другом светском рату а Бугарска и у Првом светском рату“.

 

ИЗВОР: https://stanjestvari.com/2019/10/03/antonic-bele-kolonije/

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Полиција блокирала таксисте у Новом Саду, потпуни колапс у центру Београда (фото, видео) 17

Полиција блокирала таксисте у Новом Саду, потпуни колапс у центру Београда (фото, видео)

Стотине таксиста кренуле су нешто после 13х од Мишелука ка центру Новог Сада, али полиција …

Вучић: Односи Србије и Турске можда су најбољи у савременој историји 19

Вучић: Односи Србије и Турске можда су најбољи у савременој историји

* Александар ВУЧИЋ: „Краљ Александар је рекао да смо ми завршили своје сукобе са Турцима …

Један коментар

  1. Браво за текст, све је тачно и тужно шта смо доживели да гомила потомака сервилних поданика Аустроугарске данас кроји капу Србији и Србима.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *