Репортаже

Богата Аничића кућа са тринаесторо чељади

Копривна код Бродарева – С муком се, пропалим кривудавим путем уз шумовите стране, пење у планину од реке Лим и Бродарева ка високом Јадовнику. А горе у невеликом селу Копривни, на 1.375 метара надморске висине где оштар планински ваздух сече, још има понека домаћинска кућа вредних сточара.

Јесте ли чули за сложну и радну породицу Аничић?, питају нас сељани, мислећи на последњу породичну задругу у целом овом крају. У њој је, веле, укупно тринаесторо чељади, три генерације живе под истим кровом. И то домаћински: пуно раде, не смирују се, али су и стекли.

Реткост је, уистину, у ово време видети имућне сточаре у забаченим селима, а поготово многочлана домаћинства, јер је већина планинских села опустела и житељи у њима остарели. Но Аничићи су нешто посебно: има их пуна кућа, живе на дедовини, поседују 80 хектара под пашњацима, ливадама и шумом, гаје 20 крава, десетак јуница, осам коња, 120 оваца, 30 коза, имају педесетак кошница, а годишње око пет тона сира произведу и продају.

Глава те породице, чија се реч слуша, јесте 70-годишњи Марко Аничић са супругом Малином. Ту су, с породицама, и њихова два сина Јосиф и Веселин. Јосифова супруга је Љиљана, а деца школарци Јела, Данијела, Виолета и Марко (школују се у Пријепољу, па викендом кући долазе). Веселин са својом Снежаном има Миладина, Миланку и Милицу који за школу још нису стасали.

Кад се Малином оженио домаћин Марко имао је свега пет-шест оваца, пар волова, две краве и коња, а вредно је овим беспућима рабаџијао, па породицу и иметак проширивао. Но све се значајно унапредило кад је, пре 40 година, његов брат Нићифор отишао на рад у Јужноафричку Републику. Тамо је Нићифор лепо стекао, па почео несебично да помаже целој својој фамилији (он и Марко имају и три сестре) у завичају.

Млађи Марков син Веселин Аничић, некад шумар који се пре седам година домаћинству уз оца и брата сасвим посветио, казује нам да су, уз Нићифорову братску помоћ, овде у Копривни направили нову кућу 1998. године, подигли велику шталу (55 са 12 метара), саградили низ пратећих објеката, уз својих 40 хектара имања докупили још толико, проширили стада…

– Пре три године, опет уз његову помоћ, направили смо још једну велику кућу, троспратну. Имамо и сву потребну механизацију: три трактора, музилице, косачицу, балирку, возимо „џипа“ и „ладу ниву“. Радимо доста, а продајемо јагњеће и телеће месо на подручју Сјенице и Пријепоља, те крављи сир на београдском тржишту. Али на стеченом се не заустављамо, намеравамо да деци још боље услове за живот створимо. А лепо и сложно живимо, договором све завршавамо. Никад се у кући ружна реч не чује. Отац, брат и ја радимо теже послове, наша мајка око деце, а супруге стижу свуда: час нама помажу, час су у млекару или у штали с музилицом, час у кујни јела спремају – казује Веселин с којим смо јуче разговарали пошто се по ненаданом пролећном снегу вратио моторним санкама из шуме.

Аничићима је пут главна невоља. Стално им због послова ваља путовати ка Бродареву и даље кроз пријепољски крај, а труцкање макадамом им је дозлогрдило. Од Бродарева ка њиховој Копривни има само километар асфалта, па је 11 километара лош макадам, а онда на сеоској висоравни има пола километра асфалтног пута који је својим новцем Нићифор Аничић направио. – Једва се макадамом пробијамо, али ни општина ни држава неће ни да га наспу, а камоли асфалтирају. Тај пут зими сами прочишћавамо, сви су га заборавили. Изгледа да чекају да ми сами тих 11 километара асфалтирамо – жали се Веселин Аничић.

Бранко Пејовић
Фото С. Јовичић

Политика

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!