Часлав Д. Копривица: Зашто се Острог брани на Андрићевом венцу

Ђукановић срачунато користи Вучићево фингирање немоћи Србије да би нишанио на црногорске Србе. Ваља стога уздрмати Ђукановићев београдски наслон

Или (наша) Црна Гора или (њихова) Дукља

1. Шта се заправо дешава с Црном Гором?

У Скупштини Црне Горе, према налогу Мила Ђукановића, прије неколико дана донесен је „Закон о слободи вјероисповијести“, којим се та слобода, када је ријеч о вјерницима Српске православне цркве, институционално укида, а држава себи самовољно додјељује „слободу“ да отима њену имовину и да њоме располаже према својем нахођењу – било тако што ће је предати на употребу самозваној полицијско-бајалачкој секти „Црногорска православна црква“, било тако што ће је претварати у „музеје“, или можда пренамјењивати према узору случаја Ново Брдо – у римокатоличке богомоље. Да подсјетимо, Ново Брдо су илегалне шиптарске власти на Косову и Метохији преименовале у „Артану“, а православну цркву светог Николе прогласили су римокатоличком, и тамо су одржали римокатоличко богослужење, уз присуство њемачких „дипломата“ на КиМ, пошто је њемачка држава дала финансијску подршку обнови, тј. пренамјени. Наша влада и наш предсједник су „заборавили“ да реагују на тај „пријатељски“ потез њемачке владе и Ватикана, који су ту, очигледно, нашли заједнички језик, иако је прва један од покровитеља „косовске независности“, док други, тобоже начелно, исту није признаo.

Иако декларативно-„начелно“ треба да регулише институционално-религијску праксу у Црној Гори, овом „Закону“подлијеже само Српска православна црква – не и Римокатоличка црква и исламска вјерска заједница –  будући да су њихов положај и права осталих уређени посебним законским актима, и то на повлашћен начин (Темељни уговор између Црне Горе и Ватикана из 2011/12), при чему је неповредивост имовине изричито наглашена. Та околност овом закону суштински прибавља одредбу lex specialisa усмјереног искључиво против Српске православне цркве, с изразито дискриминаторном намјером –што га у том погледу чини сличним, рецимо, Нирнбершким законима.

Да ли можда Ђукановић, дакако ничим изазвано, непозвано и недопустиво, овим жели да „уреди“ односе у Православној цркви у Црној Гори? Пошто нико у православној икумени, а прије свих двије фактички најрелевантније катедре – цариградска и московска – не допуштају могућност ни најмањег компромиса с криминогеним „јерархијом ЦПЦ“, тешко да ико, па и Ђукановић и његови налогодавци, може озбиљно вјеровати да та „институција“ може пустити коријена у Црној Гори, без обзира на сву помоћ државе, настале на традицији борбеног атеизма који је владао најстаријом српском државом од 1944. Стога је сасвим могуће да права намјера незаконитог и са становишта тзв. „либералних вриједности“, којих се тобоже држи данашњи Запад, заумног посезања у црквена питања од стране једне секуларне државе није наводно исправљање неправде према „црногорским православцима“ (којих на дукљанској[1] страни напросто нема) – иако је то један од Ђукановићевих аргумената за отимачину – већ неповратно искорјењивање православља у Црној Гори. Уосталом, 2006. нијесу православне цркве у Црној Гори звониле о проглашењу „нeзависности“ Црне Горе, већ римокатоличке, а дукљанска држава, изгледа, памти и коме дугује и ко њој, како они вјерују, „дугује“.

Штавише, можда није претјерано потражити траг Курије у дукљанском, или можда баш ватиканском моделу национализације Православне цркве у Црној Гори – без обзира на недавно оглашавање актуалног папе Франциска поводом државно-црквеног спора у Црној Гори. Римска црква не говори увијек једним гласом, а аргентински „дошљак“ можда не разумије увијек логику вишевјековног„теренског“ рада и мишљења римокатоличанства на српском простору, који је често био злонамјеран и деструктиван. У сваком случају, индикативно је да се епархије Римокатоличке цркве у Црној Гори досад, на фону најновијих догађаја у вези са „Законом“, нијесу огласиле с јасном јавном подршком угроженој СПЦ у Црној Гори, као и да политички елементи „Хрвата“ у Црној Гори(заправо Срба-римокатолика, будући да етничких Хрвата тамо никада није било) здушно подржавају Ђукановићев „Закон“. Додуше, својевремено, прије више од четири године, которски надбискуп Илија Јањић, док, ваљда, није било јасно да се одредбе новог „Закона“ не односе на Римокатоличку цркву, изјавио је: „Ако је неко стољећима ту присутан, зашто би онда након стварања тог закона требало да се региструје? Моја је ‘регистрација’ присутност Католичке цркве у Боки которској и у читавој црној Гори и то присутност стољећима.“ Беспријекорно тачно и подједнако примјенљиво на СПЦ у Црној Гори. Али у пракси није. У међувремену су римокатолички званичници у Црној Гори „утихнули“ – вјероватно су добили вјеродостојна увјеравања да су заштићени поменутим уговором између Ватикана и Црне Горе.

Покретање овако крупног питања, за које Ђукановић тешко може имати искрену подршку оног дјела вјерништва СПЦ у Црној Гори које, из ових или оних разлога гласа за ДПС, доводи у питање сам његов опстанак на власти, што њему, као искусном аутократи, разумије се, није у личном интересу. Заправо нејасно је зашто би „државник“ који је за све деценије својег владања показао да му је једино „начело“ владавина опстанак на власти лична корист, сигурност и угодност њега и њему блиских радио нешто овако? Завршни чин идентитетске лоботомије тиче се процеса дугога трајања, за које он, као одметнути  Србин, који, према свједочењима, и данас покаткад зна да запјева у његовој држави врло непожељне четничке пјесме, не може имати много интереса. Али зато то може бити у видокруг западњачких структура које управљају њиме. То не мора бити директно Курија – иако су упадљиви прохрватски и проватикански културни утицаја којима је склона званична Црна Гора – али су свакако оне спрам Ђукановића наредбодавни елементи који баштине исти или сличан начин империјалног мишљења према српским земљама.

Не чини се немогућим да Римокатоличка црква једно, у лику својег првовикара, једно говори – чак ако он можда и говори у искреној намјери, а друго на терену ради, прећутно прихватајући најаву новог таласа атеистичке национализације црквене имовине у Црној Гори. Ако пратимо поменуту логику инерције историјских процеса, уочљиво је миленијско настојање Ватикана на потискивању православља у југоисточној Европи, а прије свега на његовом „одбијању“ од источнојадранског приморја. Звоњава римокатоличких цркава након успјеха референдумске крађе 2006, брисање хиљадугодишњег одређења „примас српски“ из назива барског надбискупа, знаци су да је неко у Ватикану процијенио као повољан за себе и тренутак и трендове у Црној Гори. Ипак, георелигијски добитак Црне Горе за Ватикан не може бити неповратан све док је Српска православна црква тамо тако снажна (а то је установа у коју највише грађана Црне Горе има повјерења – према релевантним јавномњењским испитивањима). На исти начин постојање антисрпске Дукље не може постати трајна историјска чињеница све док су у њој непосустали Срби толико бројни. Због неактивности државе Србије прије, а нарочито послије референдума 2006, те због несхватљиве неспособности странака у Црној Гори које слове као „српске“, епархије СПЦ у Црној Гори послије наметања „независности“стекле су улогу и значај која се може мјерити с временима настајања модерне црногорске државе од XVI до XIX стољећа. Ако је у то вријеме Православна црква била установа самоодбране црногорских Срба од перманентне исламско-османске агресије, али и римокатоличког, венецијанско-аустријског подозрења и прозелитизма, то је у данашњој Црној Гори СПЦ прибјежиште и заклон од перманентног притиска дукљанске државе, дјелимично инспирисане истим „вриједностима“ као некада Венеција и Аустрија. Укратко, данашња Црна Гора оруђе је западњачког притиска на православне црногорске Србе на национално-религијску конверзију, што је, ма колико дјеловало зачудно, постало могуће на темељима црногорске верзије радикалног бољшевичког атеизма, који у српству и православљу види своје „идентитетске“ непријатеље, док „природне савезнике“ препознаје у свим њиховим историјским противницима. Зато дукљанско државно насиље над Србима, којим треба консолидовати антисрпску државу, структурно коинцидира са старим георелигијским пројекцијама Курије и новим геополитичким пројекцијама НАТО, за кога свака српска држава непоправљиво подлијеже сумњи да ће прије или касније постати руски савезник. То објашњава зашто читав естаблишментски Запад прећутно допушта, а највјероватније и надахњује и усмјерава, дукљанско, у нормалним државама незамисливо бесправље.

2. Борба за опстанак Срба и Цркве у Црној Гори води се и у Београду

Јавност Србије, готово деценију и по анестезирана инерцијом јадранских љетовања и сценама из кич телевизијских серији срачунатих на нормализовање аномалије дукљанске антисрпске државности, преспоро се буди из сна када је ријеч о Црној Гори, с великим тешкоћама схватајући срж проблема. То доводи у питање спремност да се правовремено и примјерено реагује на чињенице да је у Црној Гори на власти непријатељски, антисрпски режим, који влада уз јасну пројаву елемената фашизма практикованог у име посве артифицијелно конструисане „црногорске нације“, те да постоји бројна српска Црна Гора, која је устала на судбински отпор, осјећајући да јој је угрожен сам опстанак. Све популарнокултурне „пјене од мора“, које је по правилу спонзорисала дукљанска држава – сада то сваком разумном, непоткупљеном и неаморалном мора постати јасно – прикривала је пјену од фашизма. Дукљанске власти, све вријеме видно нерасположене постојањем бројне скупине црногорских држављана које нијесу подлегле званичном „наговарању“ на прелазак на расрбички културно-политички идентитетски образац, без сумње и на „миг“ некога споља, ријешиле су да подигну улог и да се коначно разрачунају са (српском) Црном Гором. Ђукановићев фашистички режим је још маја 2018. у Никшићу најавио улазак у посљедњу фазу обрачуна с традиционалном Црном Гором, с њеном српском прошлошћу и будућношћу. Тиме је завршена историјска фаза фактичке кохабитације између самовољно, 1997, одлуком једнога човјека, а по налогу Америке, изумљене антисрпске Дукље-Монтенегра, и истинске, српске Црне Горе. Америчкој псеудоимперији истиче вријеме, вријеме униполарности је неповратно за нама, и сада је само питање гдје ће бити исцртане границе нових зона геополитичких утицаја. Баш се у томе крије озбиљна опасност за гранична подручја додира између конкурентских веледржавно-империјалних средишта, јер Псеудоимперија, када осјети да нека подручја не може задржати, може прибјећи потпиривању пожара – да би се надирућем противнику оставила „спаљена земља“, у сваком смислу.

Црногорски Срби су мучно и преко сваке воље, „прогутали“ противправно, масовном крађом исходовано отцјепљење Црне Горе – морали су, јер није било никакве иницијативе из тадашњег Београда, који је, за разлику од потоњих политичких гарнитура, и покушавао да дâ више од алиби-„подршке“, какву су касније практиковали Тадић и Вучић. Морали су се навићи да живе у држави која их бесрамно на сваком кораку и нивоу понижава, сузбија, вријеђа и потискује. Морали су пристати на положај грађана другога реда, што Запад 13 година посматра и (макар) прећутно подржава, као што званична Србија константно „пропушта“ да интернационализује питање изразите дискриминације црногорских Срба. Ипак, дукљанским фашистима и њиховим НАТО-инспираторима није било довољно што Србе, скроз потчињене, држе у дукљанској идентитетској казнионици – већ су ријешили да се с њима обрачунају, или тако што ће их принудити на дукљанску конверзију, било тако што ће их протјерати из Црне Горе. Вјерујем да иностране архитекте нових „постсрпских нација“ нијесу искључили ни друге сценарије – по узору на отоманске ауторе „бошњаштва“ и ватиканске ауторе „хрватства“.

Послије оваквог заокрета (којим се само довршава онај из 1997),  који није само дневнополитички него и историјски, врло вјероватно више неће могућа коезгзистенција црногорских Срба у Црној Гори и дукљанске државе – осим евентуално у облику тактичког примирја, до нове прилике за обрачун, ако Дукљанима сада не пође за руком да „очисте“ Србе. То да је за црногорске Србе наступио час бити или не бити јасно морају имати на уму не само они и њихови предводници – чега су, чини се по масовном народном отпору, они свјесни, него и званичници Србије, којима то или није јасно или за то напросто не маре. Но било како било – црногорски Срби морају побиједити да би опстали. А ако они побиједе, нејасно је како послије тога може опстати душманска Дукља. Ипак, за ово посљедње, за побједничко-опстаначки исход наметнутог нам или-или-сучељавања (или наша Црна Гора или њихова Дукља) – потребна је свака могућа помоћ званичног Београда, а не само јавности у Србији, која је већ реаговала. А има ли помоћи званичног Београда? Да ли је на видику?

Најприје, треба истаћи Београд мора помоћи црногорске Србе, јер би њихов пораз био свесрпски пораз, на свим територијама. Ако би коначно и неповратно пало српство у Црној Гори, то би могао бити покретач нове ланчане антисрпске реакције (каквих смо се нагледали од 1991) и у другим кризним подручјима додира Срба са антисрпским пројектима – не само на Косову и Метохији, него и, примјера ради, и у Српској. Наши непријатељи поново „тестирају“ српску државу да ли је спремна да ћутке посматра уништавање својих сународника. То је тест њене „демократичности“, „окренутости ка будућности, а не ка прошлости“, „воље за сарадњу, а не за сукобе“ – укратко за све оно што предсједник Србије до изнемоглости понавља.

Већ је уочено, поред осталих и од владике Јоаникија, да дукљанско-ватикански модел национализовања православне црквене имовине може хитро и непосредно бити примијењен и на Косову и Метохији – било предавањем српских светиња „Косовској цркви“ (која се, по потреби, увијек може основати), било њиховим „враћањем“ Римокатоличкој – као у Новом Брду. Не само у културноидентитетском него и у геополитичком смислу Црна Гора и Косово и Метохија чине спојене судове –као гранична, стратешка подручја српског народа која имају посебан значај за његов идентитет. Та идентитетско-геополитичка веза Косова и Метохије и Црне Горе види се по томе што је, с једне стране, Црна Гора је за остатак српства исковала завјетну косовску свијест, као што је, на другој страни, било потребно отети Црну Гору (мај 2006), да би геополитички осакаћеној српској држави, ускраћеној за излаз на море, а тиме и за било какву помоћ од било кога (па и већ нарастајуће нове, путиновске Русије) могло да се отме и Косово и Метохија (фебруар 2007). Зато – процијенили су они којима „горди“ Ђукановић служи као локални „извођач радова“ – 2019/20. треба срушити СПЦ у Црној Гори, као упориште отпоро-опстанка црногорских Срба дукљанском насилном националном инжењерингу, да би се не само историјски консолидовала отмица Црне Горе из српског културно-идентитетског и историјског простора него и да би се приштинским трговцима унутрашњима органима Срба дале смјернице како треба поступити са највећим српским светињама на Косову и Метохији.

Нема никакве сумње да сви српски непријатељи – и локални и европски и прекоканалски и прекоокеански – помно мотре на потезе Срба и Србије у тренуцима када морају да се суоче с кризама које су баш првопоменути изазвали. Да није ријеч само о случајности или тактичкој подударности директно смо се увјерили послије недавног објелодањивања иницијативе од стране извјесног Енвера Хоџаја, „министра спољњих послова шиптарске одметничке недржаве на КиМ, који је позвао на стварање пакта између Хрватске, Црне Горе, „Косове“ и Македоније. Разумије се, Албанија би била „природни члан“ ове дружине, а могуће и Бугарска.

Има ли још некога у овој незваничној фашистичкој антисрпској „Малој антанти“, која, осим имена, има мало тога заједничкога с оном међуратном? Да ли званична Србија било кога у својем окружењу угрожава, као што је међуратна Мађарска, с правом с вјеровало, била пријетња својим сусједима, што је потврђено избијањем Другог свјетског рата? Да ли данашња Србија има икакве претензије на прикључење својих сународника из окружења, па и оних који су насилно-противправно одвучени у илегалне „државе“, као они на Косову и Метохији? Одговор званичног Београда више је него рјечит: „разграничење“ од себе – умјесто реинтеграције свога. Када је ријеч о спору између канонских црквених  структура и дукљанских фашиста, предсједник Србије је изјавио да он и дукљански гаудиљо „имају другачија мишљења“, али да Србија ту не може готово ништа учинити, будући да је Црна Гора самостално држава. Који дан касније подсјетио нас је да „међународно јавно право“ представља озбиљно ограничење могућности дјеловања Србије према званичној Црној Гори. Значи ли то да ће Србија на пуцање дукљанске државе у црногорске Србе, које може да се деси безмало свакога тренутка, „реаговати“ тирадама о отварању нових километара аутопутева, као што се чини ових дана? Шта је с правом на слободу вјероисповијести, правом на неповредивост имовине, шта је се колективним правима Срба, шта је с обавезом Србије да брани своје сународнике, нарочито на матичним историјским територијама српскога народа? Шта је, најпослије, с читавим инструментаријем „прекограничне“ заштите свих позитивних права и норми управо од недопустивог посезања држава, које вјерују да им међународно јавно право даје лиценцију на неометано и неограничено иживљавање на својим држављанима и правним субјектима на својој територији? Коначно, Србија је у сваком погледу држава с неупоредиво већом „специфичном тежином“ од Црне Горе, која, сходно томе, може извршити озбиљан политички, међународноправни и економски притисак на фашисоидну Дукљу, да не помињемо да она има и мноштво реалних могућности да реагује у самој Црној Гори?

Не подсјећа ли ово Вучићево фингирање немоћи Србије пред „свемоћном“ Дукљом на Бориса Тадића који је пред референдум, све вријеме прилично прозирно колаборирајући с Ђукановићевом камарилом, стално понављао пилатовско-квислиншку мантру: да је он за опстанак заједничке државе, али да ће поштовати сваку одлуку Црне Горе. У стварности, испред и иза кулиса, то смо знали већ тада, као што смо у међувремену штошта дознавали, „празноглави Наполеон“ потпомагао је дукљански пројект, поред осталог и стога што би укидањем Државне Заједнице он постао шеф (резидуалне) државе Србије. Толико о одговорности и историјској свијести. Сада чујемо да његов тадашњи министар спољњих послова Вук Јеремић оптужује Вучића због односа према Црној Гори, иако је приликом прве посјете „независној Црној Гори“ 2006. управо он одбио да се сусретне са било којим представником црногорских Срба, ваљда на трагу срдачних односа с индивидуама попут Роћена и другим званичним Дукљанима, што је тих година практиковао.

Ни Вучић није имун од колаборације с дукљанским фашизмом. Штавише, он то ради доста перфидније и утолико опасније. Шта ако је дио поменуте антисрпске коалиције и званични Београд, који ће ћутке или, што је још горе, уз невјешто-неубједљиве протесте или вајкање да су други прије њих већ све изгубили (што стално ради када је ријеч о КиМ, а по потреби и о Црној Гори), ћутке посматрати сва дукљанска, хашимовско-харадинајска и ина непочинства, јудински понављајући: Ништа не можемо (а у ствари НЕЋЕМО) урадити? Заиста, тешко је отети се утиску силовитог гађења када истовремено до грађана Србије долазе драматичне сцене, вијести о одсудном отпору црногорских Срба дукљанском фашизму, и сцене отужног вучићевског ауторитарног кича којим се ауторекламерски скромни економски успјеси сопствене власти уздижу као малтене наднаравне појаве („чуда“) и најављује нова петољетка будућих „успјеха“ наше изразито колонијалне економије. Не само што, веома благо казано, није пристојно хвалисати се својом економијом – чак и да је најбоља  – док крвник оштри нож над вратом брата у сусједном дворишту него је такво вапијуће игнорисање своје морално-људске и националне обавезе грозан облик колаборације се тим крвником.

Како, уосталом, објаснити чињеницу да је истога дана када је Српска православна црква у Црној Гори, звонећи за узбуну, позвала свој народ на окупу Никшићу на одсудну самоодбрану, Вучић, усред „пријатељске“ Тиране,„мирне“ душе и „чисте“ савјести сједио поред душманина Ђукановића, радећи на пројекту тзв. „Малог Шенгена“, за шта, узгред, никога у Србији није питао.[2]Сједјети поред злотвора који се спрема да крене у одлучујући удар на СПЦ у Црној Гори, а тиме и на укупни опстанак црногорских Срба, који се од 2006, пре налетом дукљанског фашизма, држи само о сламци СПЦ, значи послати невербалну, али увјерљиву поруку – и њему, и његовим (и својим) страним налогодавцима и у опстанку угроженом српском народу Црне Горе – да званична Србија има другачије приоритете и да, уколико народ у Србији ништа не преузме, вјероватно неће учинити ништа да спријечи пријетећи полом својих сународника у Црној Гори. Уосталом, он је започео незакониту, политички, културно, идентитетски незасновану и недопустиву иницијативу интегрисања с Албанијом, која пак укида своју границу са Србијом, држи заједничке сједнице с „Косовском владом“ у српској Пећи, на сваки начин стављајући до знања да жели да приграби јужну српску покрајину. Дакле, тзв. „Мали Шенген“ није само угрожавање Србије могућношћу легалног прилива Албанаца из Албаније на неокупирани остатак њене територије (поред већ неконтролисано-нелегалног прилива држављана Албаније на КиМ) него представља слање поруке да је Србија и спремна да пређе преко албанске отмице српског Косова и Метохија, да је штавише готова да је награди економским интегрисањем, умјесто њеним изоловањем и беспоштедном борбом против њеног посезања у нашу сувереност и у наше биће. Дакле, Вучић у Тирани – то је рјечита слика издаје званичне Србије и својих сународника на КиМ и у Црној Гори и одустанка од постојања српског елемента на тим најисконскијим српским просторима.

Да су Црна Гора и Косово и Метохија једносудбински свезани – или нашим поразом или побједом за опстанак – свједочи и околност да су управо јерарси двију епархије СПЦ са сједиштем у Црној Гори, митрополит црногорско-приморски Амфилохије и владика будимљанско-никшићки Јоаникије, били не само потписници Апела за одбрану Косова и Метохије од Бадњег дана 2018. (нажалост за одбрану КиМ од вучићевских настојања да га се одрекне) него су га и више пута у јавности критиковали због косовскометохијског „разграничења“ државе Србије од себе саме. Није ли његово „прање руку“ од СПЦ у Црној Гори, поред испуњавања налога који и њему и Ђукановићу долазе с истих мјеста, уједно и освета инфантилно-осветољубивог предсједника који не прашта јавно супротстављање својим наумима и идејама, макар они били и ноторно велеиздајнички пројекти?

Због свега овога треба озбиљно рачунати с могућношћу да незванична „западнобалканска“ коалиција против српских држава и српског народа пролази и Андрићевим венцем, те да душманин Ђукановић срачунато користи Вучићево фингирање немоћи Србије да би пушком коју држи на рамену свог „малошенгенског“ сабрата нишанио на црногорске Србе. Ваља стога уздрмати Ђукановићев београдски наслон. Пушка расрбичка ће му промашити – а свака неопходна подршка србијанске јавности и српске државе улиће снагу црногорским Србима за истрајавање и побједу, своју и свесрпску.

Аутор је професор Факултета политичких наука

---

[1] Ово је, заједно с Монтенегром, псеудоним који користе црногорски Срби за именовање данашње званичне Црне Горе, и то нецрногорским именима, да би се подвукла антисрпско-нецрногорску суштина савремене црногорске државе.

[2] О томе видјети у нашем тексту: https://fakti.org/kritika-vlasti/koprivica-mali-sengen-velika-albanija

Стање ствари