fbpx
Насловна / Србија / Чије су „наше револуције“?
Чије су „наше револуције“? 1

Чије су „наше револуције“?

УВЕК када мислимо да је неки крупан историјски догађај, било трагичан, било тријумфалан, проузроковала и потпуно обликовала воља једне или неколико особа, неумитно грешимо ма колико нам изгледало да је то тако. У нашем просечном доживљају моћи склони смо да, без сумње, из интереса и кукавичлука добро умотаног y дивљење, да некритички хвалимо оне који силом узимају власт од оних који су изабрани по договореним друштвеним правилима. Или оних који та правила драстично крше с позиција власти. У оба случаја заборављамо да постоји низ околности и процеса који усмеравају токове догађања y друштву и који утичу на животе појединаца бар онолико колико и акти моћних појединаца на те токове.

Значајна дешавања у историји једног народа, врло често, неопходно је наново процењивати и оцењивати. Поготову ако се последице тих догађаја осете тек много, много година касније. Такав је случај и са 27. мартом 1941, а по свему судећи и 5. октобром 2000. године. Исправно сагледавање историјске улоге појединих великих догађаја биће заправо залог и за исправне оцене готово свих главних токова националне историје.

Ко се плаши истине

Неколико десетина књига објављених на ову тему, што у земљи, што у дијаспори, су изузетно противречне. Једну групу аутора чинили су пучисти и њихови симпатизери, који су бранили своју улогу и релативизовали последице. Када је у питању 27. март, подршку им је здушно пружала комунистичка власт. Неке је, као генерала Симовића, наградила пензијом и безбедним повратком у Југославију. Другу су чинили чланови оборене владе, који су иако малобројнији упорно покушавали да докажу исправност својих капиталних одлука.У трећој групи били су званични југословенски историчари и публицисти, који су глорификовасли улогу Комунистичке партије Југославије у дешавањима око 27. марта. Разликују се и у оценама да ли је то био државни удар, пуч, грађанска револуција или чак терористички акт.

Посебно је занимљиво да се код великог броја аутора инсистира да се 27. марта 1941. године догодила револуција, “некаква грађанска антифашистичка револуција“. Професор Драган Симеуновић о томе пише: „Чак ни комунисти, који су вешто више од пола века стварали мит о 27. марту као антифашистичкој акцији коју су наводно они организовали, нису били склони да у кривотворењу догађаја иду толико далеко да означе 27. март као револуционарни акт. Напросто, када је реч о догађајима у Југославији 27. марта 1941. све одлике револуције су изостале у истој мери у којој су присутне одлике државног удара. Исто тако, може се тек говорити о неким садржајним елементима терористичког акта, на пример, у понашању према кнезу Павлу, али не и о терористичкој акцији. Није постојала терористича организација, него је целу операцију водила једна страна обавештајна служба преко својих конфидената, што не значи да и друге обавештајне службе, посебно америчка и руска, нису утицале на ток тих догађаја.“

Анализа овог преврата показује да је реч о најмилитантнијој форми државног удара, дакле, о пучу. Извели су га припадници националних оружаних снага у тајној спрези са спољним снагама које су у том региону имале своје војно-политичке интересе.

Тајни архиви

У времену у коме доминирају кризе (економска, морална, криза система вредности), не изненђује што су нека нова сазнања истраживача и публициста о појединим кључним историјским датумима новије и најновије политичке историје остала изван детаљније пажње медија и шире јавности. Појаву књига, новинара британског Скај њуза, Тима Маршала, „Игра сенки – Петооктобарска смена власти у Србији“ и Милана Ст. Протића, историчара и функционера ДОС-а „Изневерена револуција“, дочекало је – ћутање.

Изостале су отвореније политичке анализе нарочито Маршалових тврдњи, а на њих се готово нико није осврнуо. Према овом сведочењу показало се да су западне силе, односно њихове тајне службе припремиле, извеле, па чак и платиле преврат којим је српска опозиција сменила Слободана Милошевића и његов режим. Једина порука књиге Тима Маршала јесте: „Србијо, погледај себи у очи и буди искрена!”

Слично је прошло и откриће Мирослава Свирчевића, сарадника Балканолошког института САНУ, који је у британским архивама, дошао до сета непознатих докуманта о 27. марту, који бацају сасвим другачије светло на овај значајан историјски догађај.

Само на први поглед ова два открића српској јавности немају никаве узајамне везе. Напротив, она потврђују смелу тезу о повезаности догађања 27. марта 1941. и 5. октобра 2000. године.

 

Данијела Миладиновић, Новости

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *