Чувени ивањички кромпир ове године није стигао до купаца. На тоне га је остало у складиштима јер интересовања за његов откуп, чак ни по веома ниској цени од само 10 динара, нема. Произвођачи су у дебелом минусу, а како ствари стоје, додатно их чека и посао бацања кромпира.
“Ове године смо произвели десет вагона, а нисмо продали ни десет одсто. Значи да смо продали смо један вагон кромпира, који је отишао за 10 динара по килограму. Не знам шта да чекамо, јер продаје нема, а сада га ни по тој цени неће нико. Највероватније да је разлог – увоз”, испричала је Ивана Пантелић за Инфо лигу.
Ова млада, способна жена не крије да свима који се определе за живот на селу, дан почиње са првим петловима а завршава се касно у ноћ. Не знају за недељу, црвено слово, државни празник. Али много теже од тога им пада што нема користи од преданог рада.
“Реч јео познатом ивањичком кромпиру који се јако мало прска, јер је земља погодна за узгајање. Пуно нам је складиште таквог кромпира, јер не можемо да га продамо”, прича разочарана Ивана.
Иако огорчени, произвођачи се надају да ће држава нешто предузети у наредна два месеца како би испоручили залихе кромпира, јер у противном ће исти завршити на сметлишту.
“Не смем ни да помислим на бацање кромпира. Имам троје деце које морам да обезбедим. Једини извор прихода су кромпир и малине. На овој цени од 10 динара по килограму смо у дебелом минусу. А још горе је што не можемо да га продамо”, објашњава ова произвођачица кромпира.
Ивана Пантелић из ивањичког села Kатићи, каже да производња кромпира није ни мало лак посао. Kада уз то имате додатне муке око пласмана робе онда је јасно зашто млади беже од села и пољопривреде.
“Много је труда и рада, од сетве па до вађења кромпира. То су џакови од 50 килограма који се вуку на леђима. Цела наша породица, заједно са децом, напорно ради да би кромпир стигао до купаца. А њих – нема”, каже Ивана.
Kако је објаснила, ранијих година је било много боље, јер се цена килограма кретала око 30 динара. Сматра и да намирнице које се производе у Србији, не би требало да се увозе.
Пантелићи се упоредо баве и сточарством. Имају овце и краве, међутим и тај посао ове године прошао је без велике рачунице.
Аутор: Милан Марковић, Нова.рс
U Srbiji se jede užasan krompir koji smrdi na pesticide. Zapravo i ne jede se, nego se spremi, pa se baci. Ko zna odakle ga dovoze. Proizvodjači iz Ivanjice bi možda trebalo da se organizuju i da sami dovoze krompir do kvantaških pijaca velikih gradova. Ne znam koliko bi ih to koštalo, ali pretpostavljam da bi im se isplatilo, pogotovu ako bi se udružilo više njih.